Do koske
Od čega je
umorna Srbija, a od čega njen predsednik
Ljubav lidera
i budala
Dok je svet oko nas u ozbiljnoj krizi, što
od pretećih ratova, terorizma i opšteg monetarnog sloma, dok Amerika prvi put u
istoriji menja izgled novčanice od 100 dolara a Nemci razmišljaju o povratku
marke umesto evra, srpski predsednik pati od hroničnog liderstva, pa svoju
boleštinu širi na nivo nacionalnog optimizma i vere u regionalno liderstvo
Srbije
Milica Grabež
"Sve
dok je u Srbiji budala, ja ne moram da brinem za svoju političku
karijeru", govorio je
pre petnaestak godina vođa najradikalnije desne partije Vojislav Šešelj.
Rečenica je citirana i u knjizi
Slavoljuba Đukića "On, ona i mi", strana 153, 13. red odozgo).
Znatno pre
Šešeljevih poskočica, u vreme septembarskih događaja 1987. godine (čuvena Osma
sednica koja je praktično i dovela Slobodana Miloševića na vlast), jedan od
ideologa zalazećeg samoupravnog socijalizma Dušan Čkrebić, udvarajući se novom
vođi, istovremeno navijajući za rušenje
stare političke garniture kojoj je i sam pripadao, izgovorio je epohalno važnu
rečenicu: "Srbija je umorna od lidera!". Sad je izvesno da njeni uzroci i posledice
najrečitije govore o kolektivnom licemerju u kome se srpska nacija nalazi
predugo, i da su izvrnuta naopako sva moralna i etička načela kojima su se
slavni preci ovog naroda upravljali.
Kako bi
danas zvučale na prvi pogled oprečne misli Vojislava Šešelja i Dušana Čkrebića?
Može li
neko još jednom reći da je Srbija umorna od lidera? Šta i ako kaže (sa punim
pravom), hoće li to biti dovoljno, jer će onih budala na koje je računao
Vojislav Šešelj devedesetih godina (samo različitih shvatanja i ideologije),
uvek biti u dovoljnom broju?
Može li
sadašnji lider Boris Tadić računati na njih, ima li on svoga Čkrebića koji će
sutra da se isprsi ispred opozicije i zavapi kako je Srbija umorna od lidera,
pokazujući prstom na sve druge samo ne na njega?
Šta ako iz
ovog narastajućeg socijalnog i svakog drugog nezadovoljstva zaista izraste novi
lider koji će Borisa Tadića, pre nego što se iko nadao, otera u političku i
svaku drugu istoriju? A ima ozbiljnih najava. Hoće li i Tadić zbog toga svoje
političke protivnike nazvati lažnim prorocima i ludacima, kao što je
Milošević svojevremeno nazvao nekadašnju opoziciju?
Liderstvo
zna da bude gadna rabota, posebno kad se tom ambicijom zarazi predsednik države
čija su ustavna ovlaštenja jasno definisana. U tom najvećem pravnom aktu nigde
ne piše da je predsednik lider. Ne piše ni da je Srbija lider u regionu. Ali u
životu je sve drukčije nego u knjigama...
Ako Srbija
još nije umorna od lidera, onda je ovaj lider sasvim sigurno sve umorniji. I
usamljeniji. Oko njega je napravljen čitav sanitarni koridor kako bi se osećao
što bezbednijim u okolnostima kad mu prete. A prete mu (prema zvaničnim
informacijama) anonimni vojnici proteranog narkomafijaša i neznani junaci sa
takozvane socijalne mreže Facebook.
Ovaj lider
ima svoj profil u elektronskom Vavilonu, koji on lično može da ukloni u svakom
trenutku, ali iz nekog razloga neće. Zašto, to je drugo pitanje...
Umorni lider zemlje koja je umorna od lidera,
na svakom koraku hoće da pokaže kako je neumoran i kako mu nijedna uloga nije
strana. Evo, nedavno je sebe stavio u službu MUP-a Srbije rečenicom
"Računajte na mene", koju je izgovorio u kontekstu kraćeg
konfuznog izlaganja, dok je pred njim izvođena policijska vežba obračuna sa
zamišljenim teroristima i kriminalcima. I još je dodao, da ne bi bilo dileme,
kako je on vrhovni komandant po funkciji pa je shodno tome i policiji nadređen.
Nažalost,
svet oko Srbije vodi znatno ozbiljnije bitke, te su ove priče o liderima i
liderstvu tamo negde potpuno bizarne ako ne i sasvim nepoznate...
Dok
samoljubivi srpski lider vidi i Srbiju kao lidera u regionu i kao kandidata za
ulazak u Evropsku uniju, dotle u samoj Evropskoj uniji traju ozbiljne rasprave
o daljem opstanku evra kao kontinentalne monete. Nemački finansijski stručnjaci
procenjuju da povratak marke umesto evra ne bi bio nikakvo čudo, posebno ako
sudbinu Grčke ekonomije dožive Irska, Španija i Portugal. Ako se to desi, nema
tog lidera koji će spasti utopiju o zajednici naroda od Atlantika do Urala.
Istovremeno,
dok MUP Srbije antiterorističkim vežbama hrabri srpskog predsednika-lidera da
mu mangupi sa Facebooka ne mogu ništa, dotle pravi terorizam iz
Dagestana, zamotan u haljine mladolikih udovica, ubija u Moskvi i van nje.
Svet se
naglo menja. Jedna imperija ustaje, a druga nestaje. Kako mala Srbija na
Balkanu može da pročita svoj put i pronađe pravi odgovor na sadašnje i buduće
vreme? Kako, ako joj je samoljubivi i neprikosnoveni vođa opterećen liderstvom,
jer je okupiran marketingom a ne životom?
Kad je
poplava takozvanih mrežnih sistema prodaje sa Zapada zahvatila i Srbiju
devedesetih godina, skoro svaki od njih je u sebi imao sektaški princip:
bespogovorno slušati lidera prodaje, klimati glavom, ustajati i aplauzom
pozdravljati posle svake bitne rečenice...
Slično
ludilo je u zadnjih nekoliko decenija meri zahvatilo i američki Kongres, samo
na nivou političkog liderstva. I tamo ustaju i aplaudiraju čim predsednik nešto
kaže.
Nažalost, pomodarski deo Srbije rado uvozi ove
sezonske proizvode od kojih ubrzo zaboli glava i bude muka. U ovom trenutku,
nesumnjivi promoter tog pomodarstva je sam predsednik države, Boris Tadić.
Lider bez pokrića i čovek kome je guber kraći od ambicija.
Ali, na jedno čak i on može da računa...
Ljubav budala prema liderima ovde je uvek bila
značajan faktor propasti, čak i u okolnostima opšteg zamora.