Amerika

Da li su Amerikanci svedoci sopstvene propasti na globalnom nivou

 

Stari Rim propao,a i SAD se osećaju loše

 

Amerika se nalazi pred najtežim iskušenjem otkako je postala globalna sila. Vreme njene apsolutne finansijske, ekonomske pa i vojne dominacije završilo se i ona nemo posmatra kako se i njeni najverniji saveznici priklanjaju zemljama koje finansijski mogu da ih pomognu. Ako Bela kuća ubrzo ne bude pronašla odgovor na ove izazove, Amerika bi lako mogla da sklizne na nivo regionalne sile

 

Marko Vasić,

dopisnik iz Vašingtona

 

 

U video spotu američke konzervativne grupe Građani protiv vladinog rasipništva vidi se neka kineska zamišljena aula u godini 2030. Tu kineski profesor objašnjava kako su propale svetske imperije - antička Grčka, Rim, Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države.

"Svi oni su napravili istu grešku: odrekli su se principa koji su ih napravili velikima. Amerika je pokušala kroz povećane izdatke i poreske manevre da se izvuče iz velike recesije. Sveobuhvatni takozvani programi konjunkture svrstavaju su u to, isto kao i masivne promene u zdravstvenom osiguranju, preuzimanje privatnih firmi od strane države i pritiskajući teret sve većih dugova."

Posle toga profesor objašnjava svojim studentima da je Kina postala najveći američki poverilac i tako vremenom preuzela kontrolu nad ovom zemljom. Studenti se smeju, a na kraju spota ide upozorenje američkim gledaocima: "Možete i morate da promenite budućnost."

 

Sve za dugove

 

Početkom novembra Kina je pojedinim EU članicama dala veoma zanimljive privredne ponude. Posle kineskih kritika na račun američkih Federalnih rezervi (popularno Fed) zbog avanturističkih planova u vezi sa povećanjem sume dolara, jasno je da ove ponude znače okretanje najbrže rastuće svetske ekonomije ka drugim tržištima izvan zone dolara. Sjedinjene Države su zabrinute i odmah su reagovale prihvatajući zajedničku deklaraciju Grupe 20 o solidarnoj monetarnoj politici.

Amerika je sve više lider koji dozvoljava da je drugi vode.

Kini je pošlo za rukom da i pored visokih državnih izdataka ostane nisko zadužena. Po analizama MMF-a, kineska zaduženost je 2010. iznosila samo 22 odsto bruto nacionalnog proizvoda, dok su iste godine Sjedinjene Države dosegle zaduženost od 94 odsto svog BDP-a. Skoro sve što Amerikanci proizvedu statistički ode na podmirivanje dugova!

Ono što trenutno najviše zabrinjava Belu kuću jeste kineska spremnost da svoj ekonomski potencijal podredi dalekosežnim političkim ciljevima. Nedavno je predsednik Kine Hu Đintao bio u poseti Francuskoj, gde je dočekan s pažnjom koja se retko kom gostu poklanja.

Kako Francuzi i ne bi bili pažljivi, predusretljivi, pa ako treba i ponizni kada je Hu u ovom vremenu privredne krize svojim domaćinima doneo projekte za koje će Kina platiti skoro 20 milijardi dolara?! Između ostalog, reč je i o kupovini čak 100 novih aviona tipa erbas.

Opijeni takvim ekonomskim dogovorom, Francuzi su prihvatili i kineski predlog tešnje strateške saradnje u Savetu bezbednosti UN, gde su obe države stalne članice. Analitičari u Vašingtonu se pribojavaju da je ta saradnja usmerena prvenstveno protiv američkih planova dodatne izolacije Irana.

Koliko je poslednjih meseci moglo da se vidi, i EU i Kina teže jednom uravnoteženijem pristupu problemu iranskih nuklearnih centrala, dok je Vašington tradicionalno na tvrdoj liniji borbe protiv teheranskog režima. Kina je i do sada u bilo kom trenutku mogla da uloži veto na svaku američku rezoluciju u SB-u, ali joj je draže da formira front protiv SAD, ako ništa drugo, a ono da bi pokazala da je, bar kada je u pitanju Azija vlada u Pekingu nezaobilazni igrač.

Posle takve kineske demonstracije moći, američka administracija se ozbiljno zamislila pitajući se šta može da preduzme da bi zaustavila azijskog džina. Trenutni odgovor je - ništa posebno!

 

Težak izazov

 

Barak Obama, osoba koja se nalazi na mestu (popularno nazivanom) najmoćnijieg čoveka na svetu trenutno deluje kao patetični, pomalo komični zaostatak prošlosti. I američki ekonomski magazin Forbs je za pravog najmoćnijeg čoveka na svetu proglasio Hua Đintaoa.

Pored svih dosadašnjih problema koje je imao, Obama je nedavno doživeo katastrofalni poraz na međuizborima za američki Kongres. Njegove demokrate su suparnički republikanci doslovce počistili sa biračkih mesta. Takav poraz kod kuće, logično je, ostavlja poseban utisak u spoljnoj politici, jer predsednik koji na polovini svog mandata nije u stanju da utiče na unutrašnja politička kretanja teško da može da se smatra svetskim liderom.

U pokušaju da parira rastućem kineskom uticaju u Aziji, Obama je otišao u najmnogoljudniju demokratiju na svetu, Indiju. Indiju i Kinu razdvajaju ne samo nerešeni pogranični sporovi već i to što se obe zemlje bore za mesto najmnogoljudnije države u svetu. Indija će već u ovoj deceniji sustići Kinu po broju stanovnika, a do polovine veka će je i preteći.

I Kina i Indija su atomske sile, dok je Kina i stalna članica SB UN-a, a Indija bi to da postane. Baš zbog te svoje želje da uđe u "svetsku vladu", Indija je primorana da vodi opreznu i izbalansiranu spoljnu politiku, jer joj je za stalno mesto u Savetu bezbednosti potrebna saglasnost svih pet ostalih sila: SAD, Rusije, Kine, V. Britanije i Francuske.

Uprkos tome, Amerikanci su posle Obamine posete Indiji objavili da su dve zemlje produbile zajedničko "strateško partnerstvo", iako je svima jasno da Nju Delhi u ovom trenutku neće učiniti ništa što bi poremetilo njegove odnose sa Pekingom. "Strateško partnerstvo" je mrtvo slovo na papiru, upozoravaju analitičari koji i dalje pokušavaju da dozovu pameti američku administraciju spremnu na besplodno zaoštravanje odnosa sa Kinom.

Bez Kine ništa ne može da se desi u Aziji, smatraju vlastodršci u Pekingu. I tu su očigledno u pravu. Pored toga, Kina nemilosrdno širi sopstveni uticaj tamo gde je Amerika posustala.

Ekonomska kriza je evrozonu dovela skoro do propasti. Još uvek mogu da se čuju glasovi onih koji bi da stvore "severni evro" oko koga bi se okupile držve iz  EU sa zdravom ekonomijom, dok bi sadašnji evro postao "južni" i ostao valuta ruiniranih evropskih zemalja po pitanju privrede, a na prvom mestu Grčke.

Početkom oktobra je u iznenadnu posetu Grčkoj doputovao kineski premijer Ven Đibao, koji je tada jasno poručio okupljenim novinarima: "Mi već sada posedujemo grčke državne obveznice i nameravamo da ih kupujemo i u budućnosti. Uložićemo napore da pomognemo zemljama evrozone i Grčkoj da prevaziđu sadašnju krizu."

Ništa drugačiji nisu bili ni tonovi posete Hua Đintaoa Portugaliji, gde je otputovao posle boravka u Francuskoj. U Lisabonu je vodio razgovore  sa svojim portugalskim kolegom o "produbljivanju bilateralnih privrednih odnosa". Pri tome je Hu podvukao da Portugaliju posmatra kao potencijalno važnog saveznika u stvaranju partnerstva između Kine i Evrope.

Kinesko-evropska saradnja ne mora nužno da bude usmerena protive neke treće sile, ali se političari u Vašingtonu slažu da jedan takav savez sigurno gura ekonomski posrnulu Ameriku u drugi plan. SAD u ovom trenutku, ali ni u doglednoj budućnosti, neće imati više onu tržišnu snagu koja je bila u stanju da dominira u svetu.

Bela kuća se nalazi pred najtežim izazovom otkad je postala globalna sila. Čak i njeni najverniji dosadašnji saveznici, evropske članice NATO-a, okreću svoj pogled ka Pekingu. Rusija već odavno vodi samostalnu spoljnu politiku u kojoj se ponekad i konfrontira s Amerikom. Indija je blokirana zbog potrebe da dobije pristanak svih velikih sila za ulazak u Savet bezbednosti, a Brazil kao regionalna južnoamerička sila najčešće vodi politiku koja je u koliziji s američkom. Kina je u poslednjim godinama pokazala ne samo da je regionalni vojni već i ekonomski džin, sposoban da svoju volju nametne i izvan regiona.

A sada u opštoj besparici, i EU, htela to ili ne, svoje interese usklađuje s kineskim. Crni dani su stigli u Belu kuću.

 

 

 

 

 

Znali su kako se to radi

 

Analitičari smatraju da je ekonomski uspon Kine na prvom mestu posledica inventivnog knjigovodstva preuzetog sa Volstrita. Potpuno legalno su tamošnji brokeri bilanse firmi čije akcije nude na prodaju poboljšavali tako što su dugove izuzimali iz knjiga i prikazivali kao aktivu.

Na ruku kineskoj vlasti ide i to što su njeni dugovi unutrašnje pitanje, budući da ova zemlja skoro isključivo pozajmljuje od banaka u državnom vlasništvu. Kako će i da li će ti dugovi da budu vraćani ne zavisi od diktata svemogućeg MMF-a ili Svetske banke, koji u Kini skoro da nisu ni prisutni, već od odluke partijske vrhuške u Pekingu.

Osim što se u ovom slučaju sa Zapadom obračunala njihovim sopstvenim oružjem, Kina je u još jednom primeru samo imitirala američku inovativnost.

Odavno je poznato da je monetarna politika SAD deo njene spoljne politike. Ili obratno. U svakom slučaju, Fed je već decenijama teret inflacije dolara prebacivao na pleća drugih zemalja, i to onih koje su spoljnotrgovinski aranžman nužno obračunavale u dolarima.

Kina je uradila nešto slično. Zahvaljujući svojoj zatvorenoj i brzo rastućoj ekonomiji ona je nizak kurs domaće valute branila bez zaduživanja na međunarodnom tržištu. Umesto države tu su se pojavljivale banke koje su kupovale devize, prodavale ih državi po damping kursu, a država ih zatim vešto koristila za razvoj privrede. Prihod ostvaren od izvoza na taj način Kinezi su davali bankama koje su se dalje zaduživale na svetskom tržištu.

Socijalni mir je kineska vlada čuvala merama koje bi u drugim zemljama izazvale inflatorna kretanja i povećanje državnog duga u inostranstvu. Zahvaljujući tome što su u Kini banke u državnom vlasništvu ovo se tamo nije dogodilo.

Neprirodno nizak kurs kineskog juana doveo je do eksportnog buma, posebno na u međuvremenu osiromašeno američko tržište, gde su kineski proizvodi postali traženiji od kvalitetnijih, ali skupljih domaćih. Američko prebacivanje da monetarnu politiku koristi radi ekspanzionizma Kina je odbacila ukazivanjem na to da to upravo čini američki Fed.

Amerika je na kraju bila primorana da uvuče rogove i prihvati saradnju u svetskoj monetarnoj politici. SAD ni tu više neće biti neprikosnoveni lider.