Kontranapad
Izbor najboljeg sportiste godine obojen je
raznim politikama i interesima
Najbolji
ili najdosadniji
Kada neko ne pokazuje poštovanje prema najvišem priznanju u zemlji,
onda mu ga ne treba ni dodeljivati, pogotovo što konkurencija postoji i
što ne bi bila greška ni da je naslov pripao Vanji Udovičiću,
Nikoli Grbiću ili Ivanu Miljkoviću... Nacija ne bi bila razočarana što Nole
nije najbolji sportista Srbije!
Miroslav
Vislavski
Najznačajnija proglašenja sportista u Srbiji su:
ono koje još od 1957. godine organizuje prvi sportski list na Balkanu Sport,
zatim ono koje organizuje Olimpijski komitet Srbije i, konačno, sve se više
vrednuje i afirmiše
proglašenje
u organizaciji Udruženja sportskih novinara Srbije... Neka iskustva
ranijih godina pokazivala su razlike u odlukama, pa smo za istu godinu imali više
najboljih sportista u toj godini. Ovo nije pitanje kriterijuma već njihovog
tumačenja i primene. To je pitanje odgovornosti u merenju vrhunskih rezultata.
Nekako je teško objasniti postojanje
više
pojedinaca na najvišoj tački piramide. Najbolji je najbolji! Sa završetkom
prošle godine znali smo da su kandidati za ovogodišnje laureate među
teniserima, odbojkašima, vaterpolistima, strelcima... Sport i
Olimpijski komitet su za najboljeg proglasili Novaka Đokovića, a žiri
Udruženja
sportskih novinara Srbije odlučio je u korist Zorane Arunović, sjajne
sledbenice neponovljive Jasne Šekarić. To su činjenice sa kojima se
najšira javnost suočava u trenutku odluke i već plasirane informacije o donetoj
odluci koja se pamti.
Malo koga zanima kako se odlučuje, koliko je u
tome sistematičnosti, ozbiljnosti i objektivnosti... Da li su zaista rezultati
opredeljujući za plasman, ko ih može objektivno izmeriti?
Ne radi li se u ovom slučaju o utiscima povlašćenih koji kreiraju sportsku
istoriju odlukama koje promovišu laureate, praveći od njih kultne ličnosti?
Tako se najautentičnije proglašenje, kao što je ono u izboru Sporta sa
tradicijom koja ga prati, zasniva na odlukama dosadašnjih laureata. Ta
činjenica daje autoritet i ozbiljnost, svojevrsnu težinu ovom proglašenju.
Međutim, glasovi kojima se odlučuje o najboljem sportisti često nisu izraz
volje nekadašnjih
pobednika. Sve je isto kao i u najprljavijoj politici. Lobiranja, svojevrsni
pritisci, predstavljaju metod kojim razni "autoriteti" utiču na volju
i odluku najkompetentnijeg žirija. Čelnici saveza i predstavnici klubova iz
kojih potiču kandidati za naslov najboljeg sportiste u godini, u danima pred
izbor u punoj su akciji, razgovorima i ubeđivanjima da se dobiju glasovi za
"svoje" kandidate, jer je njihovo proglašenje "od interesa
za celinu organizacije"...
Lobiranja i presinzi
Sećam se nekih od pre desetak godina kada je
odbojka dobila prvog sportistu Jugoslavije u Sportovom izboru. Bilo je
to 1999. kada je slavodobitnik bio Vladimir Grbić, jedan od
najharizmatičnijih sportista u novijoj istoriji našeg sporta. Te godine u
konkurenciji su bili i rukometaš Nedeljko Jovanović, fudbaler Siniša
Mihajlović,
košarkaš
Dejan
Bodiroga,
strelac Jasna Šekarić, atletičarka Olivera Jeftić, veslač Ognjen
Filipović, kik bokser Ivan Strugar... U takvoj konkurenciji ne bi
bilo nepravedno da je naslov sportiste godine poneo Nedeljko Jovanović, koji je
kao i Vladimir sa evropskom bronzom, ostvario svetsku rukometnu bronzu i uz to
bio najbolji srednji bek na prvenstvu sveta u Egiptu, a Siniša Mihajlović je
bio visoko kotiran na svetskoj listi fudbalera u anketi Frans fudbala u
godini u kojoj je naša selekcija uspešno savladala prepreke u
kvalifikacijama za završni turnir na Evropskom prvenstvu u Holandiji i
Belgiji. Te godine su najviši funkcioneri Odbojkaškog
saveza Jugoslavije, predsednik Aleksandar Boričić sa sekretarom Slobodanom
Ševom Miloševićem, vodili neviđenu kampanju da Vladimir Grbić dobije
glasove koji su ga doveli na večnu listu najboljih jugoslovensko-srpskih
sportista. Bez obzira na vrhunske vrednosti, pitanje je da li bi Vladimir bez
ovakve neprincipijelne podrške došao do
naslova najboljeg u 1999. Konkurencija u Sportskom žurnalu, koja više ne
proglašava
najboljeg sportistu, iste je godine poverenje dala Siniši Mihajloviću. Istu
odluku su doneli i sportski novinari, a Jugoslovenski olimpijski komitet
proglasio je Nedeljka Jovanovića. U Sportovoj konkurenciji ni Jovanović, ni Mihajlović,
nikada nisu proglašeni najboljim sportistima svoje zemlje. Da nije bilo
lobiranja i presinga odbojkaških moćnika, možda bi te
godine iskoristili svoju istorijsku šansu da ponesu laskavi naziv najboljeg u
najautentičnijem proglašenju.
Sledeće 2000. godine, bilo je logično da Vladimir
Grbić ponovo bude laureat. Osvojio je zlatnu medalju u Sidneju i bio najbolji u
timu olimpijskog šampiona, a uz to je i zvanično proglašen najboljim odbojkašem
Evrope!
Konkurencija mu u toj godini nije bila dorasla.
Rukovođen ovim saznanjima i iskustvom koje nakon deset godina nikome ništa ne
znači, slobodan sam da zaključim da je poslednjim proglašenjem naneta nepravda Nikoli
Grbiću, koji je poput Siniše Mihajlovića jedan od najboljih sportista u
istoriji našeg
sporta koji nije došao do naslova najboljeg sportiste. Imao je
ogromnu šansu
u godini u kojoj je završio izuzetno dugu i uspešnu
reprezentativnu karijeru. Ako Vanja Udovičić sa zlatnim medaljama
vaterpolista na Svetskom kupu i u Svetskoj ligi i bronzom na Evropskom
prvenstvu u Zagrebu, sa titulom najboljeg vaterpoliste na svetu u 2010. nije
poneo epitet sportiste godine, morao je to biti Nikola Grbić. Naprosto zbog
toga što
su odbojkaši
jedini uz vaterpoliste doneli medalju sa zvaničnog takmičenja u prošloj godini.
Osvojili su bronzu na Svetskom prvenstvu, a Nikola Grbić je proglašen za
najboljeg dizača prvenstva.
Da li je moguće da je rezultat sjajnog Novaka
Đokovića toliko vredniji od jedne karijere koja je imala svu argumentaciju da u
objektivnom izboru na svom završetku bude krunisana
titulom najboljeg sportiste Srbije? Uostalom, Novak je već poneo naslov
najboljeg pre tri godine! Zar je moguće da su "lobisti" i ovom
prilikom bili jači od sportskih zakonitosti i sportskog morala? Zašto Boričić i
drugovi nisu odigrali kao što su to umeli pre jedne
decenije? Jesu li zaboravili na lobiranje kada su gradili svoju karijeru i
harizmu na vrednosti igrača uz koje su se i sami pozicionirali i jačali svoj
sportski autoritet? Ili je ovogodišnja odluka ceh njihovom
osionom ponašanju
u minulom periodu i vrlo diskutabilnom kvalitetu rada Saveza, kakvim se veliča
od strane mnogih koji nisu ušli u srž situacije i prilika u Odbojkaškom
savezu Srbije?
Ovakvu (ne)pravdu na najbolji način je krunisao
sam Novak Đoković. Sama činjenica da se nije pojavio na svečanosti Sporta
i Olimpijskog komiteta upućuje na pomisao da mu najveće priznanje koje može da
ponese sportista u Srbiji i nije naročito značajno. Sa druge strane, kakav je
smisao proglašenja
najboljeg sportiste kada on ne nalazi vremena, jer je na odmoru, da se odazove
svečanosti? Zaista je besmisleno da se na događaju na kojem se okupi elita
sporta koju čine olimpijski pobednici, svetski i evropski šampioni, trofej
uručuje najbližoj familiji ili bratu (mogućem) nasledniku?
Zabava za siromašne
To je potcenjujući odnos prema auditorijumu
velikana sporta nekadašnjih vrhunskih majstora koji su došli da svojim prisustvom
daju na važnosti
najboljem sportisti u zemlji, koji zaslužuju poštovanje!
Zamislite dodelu američkog Oskara na koju ne dođu njegovi laureati! Dakle, ili
ne treba držati zvanično proglašenje, ili ga treba obaviti bez ceremonije i
parade na kojoj se ne pojavljuje glavni "glumac". A kada neko ne
pokazuje poštovanje
prema najvišem
priznanju u zemlji, onda mu ga ne treba ni dodeljivati, pogotovo što
konkurencija postoji i što ne bi bila učinjena greška da je naslov
pripao Vanji Udovičiću, Nikoli Grbiću ili Ivanu Miljkoviću... Nacija ne bi bila
razočarana što Nole nije najbolji sportista Srbije!
Što se tiče najuspešnijeg sportskog saveza, kako
Odbojkaški
savez Srbije doživljavaju
državni
i sportski funkcioneri u zemlji ili svetski odbojkaški zvaničnici, pitanje
je kroz koju se prizmu posmatra njegova uspešnost. Ako se meri po statusu
Aleksandra Boričića i njegovim prihodima za koje izvori kažu da su na nivou 16.000
evra mesečno u siromašnoj odbojci, po statusu Slobodana Ševe Miloševića i
njihovih poslušnika, autokratskom rukovođenju - onda je to tako! Ako se meri po
statusu odbojke, njenih klubova, trenera i drugih koji odbojku rade
profesionalno ili volonterski - onda to nema veze. Reprezentativni rezultati su
u funkciji promocije rukovodstva i države, a nacionalni sport
više
ne služi
ni za zabavu gladnima! Ko za to snosi odgovornost i da li o tome razmišlja
slepac koji hoda vrletima Srbije.
Nacionalna odbojka je zabava siromašnoj deci,
deci željnoj smeha i sreće u tužnoj zemlji i njenom
sistemu u kome je odbojkaški, samo njegova slika.
Koliko Boričić i njegovi brojni potpredsednici: Nenad Golijanin kao prvi
potpredsednik (!?), Vladimir Grbić (zamrznuti potpredsednik), te
"čuveni" odbojkaški radnici - Aleksandar
Vlahović (poznatiji kao grobar društvene privrede), Goran
Pitić (ekspert iz Đinđićeve vlade) kao obični potpredsednici, i Ivan
Đurović (prepoznaje se kao jedan od direktora u Telekomu), poštuju
prizemnu odbojku, neka posluži ilustracija da je u
Novom Sadu posle Nove godine održan prvi međunarodni festival odbojke na kojem
je nastupio najveći broj ekipa na nekom ikada održanom takmičenju u odbojci u
Srbiji. Bilo je ukupno 96 ekipa koje su se takmičile tri dana. Niko iz
"najorganizovanijeg saveza" uprkos postojanja čak pet
potpredsednika nije došao da pozdravi klince! To nije nivo za Boričića i
njegove potpredsednike!
A sportski radnici koji su organizovali
besprekorno najmasovniji turnir, biće pohvaljeni od strane vajnog rukovodstva i
to će im biti najveći stimulans za nova pregnuća!
Zar je moguće
Nikola Grbić je naš najtrofejniji odbojkaš u istoriji odbojke, a
na njegovoj igri građeni su svi naši uspesi od 1995. kada smo u Atini na
Evropskom prvenstvu neočekivano osvojili bronzanu medalju! U njegovoj zbirci
reprezentativnih trofeja su olimpijsko zlato i bronza, svetsko srebro i bronza,
a na evropskim prvenstvima osvojio je zlato, srebro i četiri bronze. Na
komercijalnom takmičenju u Svetskoj ligi osvojio je četiri srebra i dve bronze.
Bio je najbolji odbojkaš u Evropi 1997. i najbolji dizač na Evropskom prvenstvu
1997, u Svetskoj ligi 2005. i 2009. i sada na Svetskom prvenstvu 2010! O
klupskim rezultatima izlišno
je i govoriti jer je osvajao prvenstva i kupove u Vojvodini, a potom je punih šesnaest godina u
najkvalitetnijoj ligi na svetu u Italiji osvajao prvenstva, kupove i šampionat Evrope, kup
CEV i druge. Prosto je neshvatljivo da takav sportista, sa takvim bilansom u
karijeri u najuspešnijem
sportu u zemlji minulih petnaest godina, nije doživeo počast da se zauvek
ukleše među najbolje u svojoj zemlji! Zar je moguće da ni u konkurenciji
Olimpijskog komiteta nije mogao da ponese ovaj naslov?