Druga strana

 

JEZIVA PRIČA

 

Bivši načelnik Resora državne bezbednosti Srbije Goran Petrović, dugogodišnji analitičar i kontraobaveštajac zadužen za američki sektor, prvi beograđanin koji je stao na čelo te Službe, specijalno za Tabloid piše i u trećem nastavku o fenomenu lustracije i njenim mogućim posledicama.

 

Goran Petrović

 

 

Ponekad mi se čini da je sve ono o čemu sam pisao u prethodna dva teksta samo salonska demokratija u pokušaju u odnosu na jezivu priču koja sledi. Surovu, životnu, otrežnjujuću ali i bolno poražavajuću. Priču o zločinu i kazni koja ne samo o lustraciji  vec i o iskonskoj borbi ljudskog društva sa zlom, govori više nego sve priče o lustraciji ispričane u prethodnih 12 godina.

Imena koja slede su naravno izmenjena ali je priča istinita. I počinje negde u predvečerje 5. oktobra, kako se to pesnički kaže, kada je tadašnji  ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stoiljković obavestio svoje poverljive ljude, nazovimo ih  Lolek i Bolek,

 ( a to su inače dva pandura iz Gradskog SUP-a Beograd koji su zbog lojalnosti porodici Milošević odnosno zbog opsluživanja njenog ženskog dela kao kadrovi JUL-a u znak zahvalnosti prebačeni u DB) da izvesni nazovimo ga recimo Nestor, planira da organizuje miting DOS-a ni manje ni više nego baš u Požarevcu.

 Za pretpostaviti je da je ''prvi pendrek'' Miloševićevog režima doživeo ovu ideju kao drsku provokaciju, uvredu voljenog vođe i sve u svemu kao neviđeni zločin, koji je trebalo svim sredstvima sprečiti i najbrutalnije kazniti. Zato su Lolek i Bolek, kao dva ''iskusna policajca'' ušli u Jedinstveni informacioni sistem MUP-a odnosno bazu podataka, ili možda čak otišli do Ljermontove ulice i u službenim evidencijama boravišta ili ličnih karata pronašli lice sa pomenutim prezimenom, što je ''složena operativna radnja'' poznata kao identifikacija lica, koju najčešće obavljaju pripravnici, i bez razmišljanja ga uhapsili. Kako, zašto, zbog čega, po kom osnovu ili zakonu? Verujte mi to je potpuno nebitno i ne bih da se zadržavam na sitnica.

    Elem, čim su ga pronašli i uhapsili ovi JUL-ovski batinaši su ga odveli na skrovito službeno mesto i počeli besomučno da ga tuku i maltretiraju. I nisu prestajali tri dana. Pa kako i ne bi kada je zamislite hteo da organizuje miting DOS-a u Požarevcu!! Ne bih da vam prepričavam detalje ovog bestijalnog sadističkog orgijanja koje se moglo uporediti samo sa gestapovskim batinanjem i mučenjem komunista za vreme II svetskog rata ali moram da pomenem dva detalja.

 Prvo. Jedan od radnika DB-a je tokom istrage o ovom slučaju 2001.godine dao izjavu u kojoj je naveo da je bio dežurni u objektu u kome su batinaši smestili Nestora i sa njim obavljali ''informativni razgovor'' koji je bio toliko intenzivan da su se krici i zapomaganja nesrećnog Nestora čuli daleko izvan prostorije u kojoj su sa njim ''razgovarali'' Lolek i Bolek. A kada su njih dvojica konačno izašli a dežurni ušao u prostoriju iz koje su se čuli krici nije mogao da veruje svojim očima videvši golog Nestora ''ubijenog od batina'' vezanog za radijator.

 Drugo. Sirotog Nestora su toliko tukli da je on, izmučen ne samo fizičkom već i psihičkom torturom i neprestanim ponavljanjem pitanja tipa - po čijem nalogu si to hteo da radiš, ko su ti saradnici, ko to finansira i slično, u jednom momentu dok su ga vodili u toalet hteo da se ubije, pokušavši da iskoči kroz prozor kako bi prekratio muke!! Na kraju je zahvaljujući izjavama svedoka i prikupljenim dokazima protiv Loleka i Boleka, od strane RDB-a naravno, podneta krivična prijava ali su i jedan i drugi zahvaljujući svojim prijateljima iz Resora javne bezbednosti i pravosuđa, pobegli kako smo nezvanično saznali u Crnu Goru. Pa je za njima raspisana poternica.

    Nekoliko meseci nakon toga nisam stigao da mislim na njih sve dok nisam dobio informaciju da su obojica viđeni kako šetaju Beogradom. Odmah sam seo u auto i otišao do generala Sretena Lukića i preneo mu naša saznanja pitajući istovremeno kako je moguće da ih policija nije do sada uhapsila kada je za njima raspisana poternica. Zbunjeni Lukić je rekao da ne zna i predamnom pozvao nekog svog saradnika i dobio informaciju da za njima nije raspisana poternica odnosno da je bila, ali je ukinuta po nalogu nekog iz DB-a. Pošto je ovo bila ordinarna laž i vrhunac drskosti i opstrukcije rada DB-a o svemu sam obavestio ministra zahtevajući da se pripadnici policije koji su Loleku i Boleku skinuli poternicu smene i uhapse ali je on po običaju uzeo u  zaštitu i Lukića i javnu bezbednost i moji napori nisu urodili plodom.

    I šta je bilo posle? Pa ništa. Svestan da sve ono što sam kao načelnik DB-a pokušavao da uradim tokom te 2001.god. zbog raskola u DOS-u i u državi više nema smisla iskoristio sam prvu priliku da iz svega toga izađem a ona se pojavila tokom pobune JSO koja je bila logična i očekivana posledica svih političkih dešavanja u zemlji. Nakon svega sam doduše nezvanično saznao da su se Lolek i Bolek, uz pomoć prijatelja iz prethodnog režima koji su ohrabreni stavovima i podrškom  Koštinice i DSS-s već odavno počeli da ''dižu glavu'', potrudili da stvar ''legne'' i u pravosudnom smislu. Ponovo se  našavši sa nesrećnim Nestorom i ubedivši ga da lažno svedoči i porekne navode krivične prijave. Da li tako što su mu se izvinuli ili ga zamolili za oproštaj ili možda tako što su mu zapretili ponovnim batinanjem stvarno ne znam. Tek krivična prijava je ili odbačena ili završila u nekoj fioci ili zastarela i ove batinaše i psihopate nikada nije stigla zaslužena kazna. Tako je Nestor svesno ili nesvesno, voljno ili nevoljno za sva vremena rešio i pitanje njihove eventualne lustracije, ako bi to bila ikakva kazna za monstruozan zločin koji su počinili!!

    A ako vam na kraju kažem da od navedenog ima i strašnijih i tragikomičnijih vi mi sigurno nećete poverovati. A stvari stoje baš tako. Tragično, scena prva. Pre nekoliko godina sedim sa dragim prijateljem. Ćaskamo, pijemo dobro vino i on me pita da li se sećam nekog svog kolege Loleka. Dok mi se utroba prevrće kažem da on nije moj kolega već julovski batinaš iz javne bezbednosti i ispričam mu ovu jezivu priču. On me gleda sa nevericom i kaže da ga je nedavno upoznao jer njegova žena daje privatne časove iz recimo matematike Lolekovoj ćerci i da mu Lolek deluje kao vrlo fin i pristojan čovek.

Tragično, scena druga. Specijalni sud u Beogradu, pre nekoliko godina, ja svedočim po ko zna koji put u predmetu ubistva premijera Đinđića. Pa šta onda? Pa ništa, jedan od onih koji me kao advokat optuženih ispituje i postavlja mi pitanja  je i drug Bolek. Koji tu i tamo gostuje po nacionalnim i drugim televizijama i gratis deli pravne savete obespravljenim građanima. Sve u svemu Lolek i Bolek ne samo što nikada ni na koji način nisu odgovarali za ono što su učinili već su nastavili normalan života kao uzorni i fini građani, na sramotu onih koji su im u tome pomogli i nesreću vas koji do sada ovu priču niste znali!

    A ono što je u ovoj jezivoj priči najsmešnije je činjenica da se organizator pomenutog mitinga u Požarevcu prezivao recimo Nestorović, dok mu je Nestor bio samo nadimak, i da su ove dve pandurske budale uhapsile i maltretirale potpuno pogrešnog čoveka. Nevinog kao što je bio i onaj pravi!