Natrag
Raspad
Korumpirani srpski režim iz državnog budžeta i dalje daje milionske subvencije stranim kompanijama
Samo su naši bogataši
Srpska vlast stotinama miliona evra svake godine finansira uništavanje i izgladnjivanje srpskog naroda. Stranim mutivodama se daju subvencije za navodno otvaranje novih radnih mesta, dok oni u suštini smanjuju broj zaposlenih. Arapskoj kompaniji Etihad, Srbija finansira ne samo rad Air Serbie, u koju nije uložio ni evro, već i izmeštanje popravke aviona iz Beograda u Berlin! Desetinama miliona evra subvencionisali smo južnokorejsku kompaniju Jura, da bi njen menadžment bolje maltretirao i otpuštao radnike. Došlo je dotle da su mladim ženama zaposlenim u srpskoj ispostavi ove banditske korporacije, internim pravilima zabranili da budu majke! Ali, umesto da brani interese sopstvenog naroda, aktuelna vlast misli samo na povećanje para na privatnim računima i zapošljavanje nestručnih partijskih kadrova.
Milan Malenović
Nekada je Priboj bio FAP (Fabrika automobila Priboj), a FAP je bio Priboj. Ceo grad se okretao oko ove fabrike, koja je odlično radila i zapošljavala na hiljade radnika, što u svojim pogonima, što kod kooperanata. Kako je država bila vlasnik, višak prihoda je njoj odlazio, od čega se izdržavala lokalna samouprava, a u gradu su nicale nove zgrade, asfaltirani su putevi, održavana i proširivana telekomunikaciona mreža, izdržavane neprofitne kulturne ustanove...
Onda su došli ratovi, sankcije, pa „demokratske" vlasti sa svojom pljačkaškom privatizacijom za račun domaćih i belosvetskih tajkuna. Priboj nije bio posebno značajan za vladajuću elitu, zbog čega je u privatizacionom jurišu bio zaboravljen, za razliku od vlastima (i njihovim džepovima) privrženih Smedereva ili Kragujevca za ije se gigante nalazilo rešenje.
U toku davno zaboravljene akcije „Kupujmo domaće" tadašnji generalni direktor FAP-a Mirko Stojović obratio se pismom ondašnjem predsedniku Srbije, Borisu Tadiću, potpredsedniku Vlade Božidaru Đeliću, ministrima Mlađanu Dinkiću, Milutinu Mrkonjiću, Slobodanu Milosavljeviću, Sulejmanu Ugljaninu, kao i čelnicima Agencije za privatizaciju, gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu, Privrednoj komori Srbije i znatnom broju najvećih javnih preduzeća Srbije, i naveo sledeće:
"Angažovanje domaćih putara na izradi Koridora 10 i izgradnji ostale putne infrastrukture, stvorili su realne preduslove da se deo sredstava za ove namene, uz posredovanje JP Putevi Srbije usmeri za nabavku vozila od FAP-a. FAP ima i vozila koja zadovoljavaju zahteve svih komunalnih preduzeća (smećari, cisterne za vodu, kipere) EPS-a, Ministarstva unutrašnjih poslova i PPZ zaštite (vatrogasna vozila), NIS-a, Vojske Srbije, Gradskih saobraćajnih preduzeća (autobusi, minibusi). "
Niko mu nikada nije odgovorio, ukazujući tako na razlog zašto se ne pokreće srpska privreda: kod uvoza su provizije daleko veće. To je, ujedno, bio i razlog zbog koga se uopšte nije žurilo sa privatizacijom FAP-a.
Posle smene Stojovića, koji daje „neumesne" predloge kako da državna elita ostane bez provizija, kao i dolaska „lajt radikala" iz SNS-a na vlast, krenule su poznate obmane javnosti kako FAP samo što nije privatizovan. Tokom prošle godine novi direktor Zoran Zaković redovno je obaveštavao javnost kako FAP samo što nije privatizovan.
Nezvanično se pominjalo da je jedna firma iz Italije ozbiljno zainteresovana da postane vlasnik FAP-a, kao i turski Albajrak, te kompanije za proizvodnju kamiona i autobusa iz Rusije i Belorusije. To je Zaković uporno potvrđivao medijima: "...Najozbiljnija ponuda je Albajraka koji bi višestruko povećao proizvodnju kamiona. Što se tiče Italijana, reč je o jednom investicionom fondu sa evropskim kapitalom koji je veoma zainteresovan za proizvodnju saobraćajnih sredstava u FAP-u, kao i za ulaganja u energetiku, poljoprivredu i druge grane u Srbiji. Ovih dana treba da dobijemo njihovo pismo o namerama, pa će sve biti jasnije. Takođe, za našu fabriku interesovanje pokazuje i novi partner iz Kine."
Niko od pomenutih nije ušao ni u ozbiljne razgovore o preuzimanju FAP-a. Kod navodnog italijanskog investitora radi se o firmi Securum Equity Partners Europe, odnosno Securum Equity Partners Group, sa sedištem na ostrvu Kurasao. Iza ovog "investicionog fonda" je dobro poznati italijanski prevarant svetskog ranga, Dimitrio Alesandro Pasaro (Dimitri Alessandro Passaro), koji trenutno pokušava da uz pomoć članova srpske Vlade uzme 160 miliona evra iz srpskog budžeta, i to na ime navodne odštete za solarni park koji nije izgradio. On je preuzeo i Vučićevu manijakalnu naviku da nešto stalno laže i najavljuje (posebno strane kupce i "investitore").
Dobićemo SISU
Za "uspešno" privođenje kraju jedne do danas neobavljene privatizacije, premijer ima šest miliona razloga. U kešu i u evrima.
Privatizacioni kupac je izvesna kompanija SISU iz Finske. Reč "kompanija" u ovom slučaju je veliko preterivanje, jer pomenuto preduzeće ima samo 52 zaposlena i na svetskom tržištu je potpuno nepoznato.
Zanimljivo je da je do sada potpisan samo Memorandum o razumevanju između srpskog ministra privrede Dušana Vujovića i direktora pomenute firmice Tima Korhonena. Šta u njemu tačno stoji ne zna se, jer se Memorandum drži u strogoj tajnosti. Razlog za obeležavanje jednog pravno neobavezujućeg dokumenta oznakom "strogo poverljivo" upravo su pomenuti milioni evra.
Naime, kako je sama Vlada Republike Srbije potvrdila, finsko preduzeće će dobiti subvencije od šest miliona evra za otvaranje novih radnih mesta. Ništa tu ne bi bilo toliko čudno da SISU nema godišnji profit koji je deset puta manji od obećane subvencije.
Osim toga, u Memorandumu stoji i šta će da se dogodi sa sadašnjim zaposlenima u FAP-u, koji trenutno upošljava preko 1.400 ljudi. Planirano je da svi oni dobiju otkaz preko socijalnog programa koji će da finansira Vlada, odnosno svaki građanin Srbije koji plaća porez, a da SISU zatim zaposli 600 radnika po svom izboru. Za takvo otvaranje "novih radnih mesta" Finci će dobiti pomenutih šest miliona evra subvencija, što znači da Srbija faktički finansira smanjivanje broja zaposlenih.
Vredi pomenuti da SISU predlaže da FAP preuzme samo za cenu eventualnih investicija, odnosno da nema nameru ništa da plati ni za postojeća postrojenja, ali da neće preuzeti ni FAP-ove dugove. Šta drugo i očekivati od preduzeća koje je samo pre pet godina zamalo otišlo u stečaj?
Kako je iz svega poznatog više nego očigledno da do pokretanja proizvodnje u FAP-u uz finsku pomoć neće doći, jasno je da će pomenutih 6.000.000 evra "subvencija" završiti u džepovima predsednika vlade Vučića, ministra privrede Vujovića i finskih mešetara. Slično kao kada je finsko-litvanski konzorcijum "kupio" BIP.
Južnokorejeska Jura je svojevremeno dobila 4.500 evra za svakog "novozaposlenog" radnika u Rači kod Kragujevca. Isto su dobili i za radnike u pogonu u Nišu. U Rači, u nekadašnjoj fabrici Zastava elektro svi su radnici otišli na ulicu, a primljeni su novi. Osim što je pokupila milione evra "subvencija za zapošljavanje" Jura je u Rači dobila i besplatno zemljište da izgradi zgradu za svoje funkcionere. Nisu platili ni dinara taksi koje plaćaju obični građani kada podižu šupu na zemlji koju su sami kupili i pošteno platili.
U Nišu su Koreanci sve dobili besplatno, da bi sagradili pogon i prateće objekte, plus kuće za menadžment. Na radnike ovog južnokorejskog preduzeća država je u oba mesta potpuno zaboravila.
Stotine zaposlenih u Juri je već dobilo otkaz samo zato što su tražili ono što im zakonom pripada. Za svakog od njih je Jura uredno dobila 4.500 evra subvencija iz srpskog budžeta.
Zaposleni u Juri moraju, pod pretnjom otkaza, rukovodstvu da najave bolovanje i trudnoću?! Trudnoća je, sama po sebi, za Koreance neprihvatljiva, pa svaka radnica koja zatrudni dobija otkaz! Za ovako nešto bi u normalnim zemljama odgovorni prolazili kao nacisti pred Nirnberškim sudom, ali se u Srbiji ovakav vid genocida finansijski isplati. Ne čudi zato što nam je priraštaj u "demokratskoj" Srbiji niži nego u vreme oba Balkanska rata i okupacije u oba Svetska rata.
U pogonu Jure u Rači radnici su poželeli da se sindikalno organizuju. Na to imaju zakonsko i ustavno pravo. Nosilac te ideje bio je poslovođa Saša Mićković. Čim je poslodavac saznao za to, Mićković je dobio upozorenje da mu sledi otkaz.
Savez samostalnih sindikata u Kragujevcu odmah je reagovao i uputio pismo ministru rada Aleksandru Vulinu da radnike uzme u zaštitu kada ovi traže ostvarivanje svojih prava. Vulin nije reagovao, bio je previše posvećen rešavanju pitanja nezaposlenosti na svoj sasvim originalan način. Pošto zakon ne precizira koliko pomoćnika i državnih sekretara ministar sme da ima, Vulin ih je zaposlio ukupno- dvanaest. Poslednji, peti državni sekretar, zaposlen nedavno u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je Nenad Ivanišević koji je pre toga iz DS-a prebegao u Socijaldemokratsku partiju Srbije. Ivanišević je klasični politikant, jer je od 2001, kao demokratski kadar, seo u fotelju direktora Gerontološkog centra u Subotici, na kom mestu je bio do odlaska kod Vulina. Kada je njegova stranka izgubila vlast, odlučio je da promeni stranački dres i da tako dobije još bolju funkciju.
Umesto da im Rusi plate, oni platili šeiku
Da ne bi ostali bez posla, Vulin je u Ministarstvo iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju, kojoj je prethodno bio na čelu, doveo Branku Gajić, Snežanu Baćanović i Zorana Lazića, a svog dojučerašnjeg zamenika u pomenutoj Kancelariji Aleksandra Stojanovića postavio je za državnog sekretara u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Kako ne postoji zakonsko ograničenje koliko državnih sekretara i zamenika može da bude zaposleno, nadajmo se da će kod Vulina njihov broj uskoro premašiti broj zaposlenih u finskoj firmi koja bi da preuzme FAP. I to je jedan od načina za rešavanje pitanja nezaposlenosti, mada nas građane on skupo košta.
Siromašna Srbija generalno deli bogate subvencije svakom ko je spreman da plen deli sa vlastodršcima.
Ugovor sa Etihadom oko osnivanja Air Serbie još uvek je najstrože čuvana državna tajna, iako je njegovo obelodanjivanje više puta obećao lično predsednik vlade Aleksandar Vučić. Zahvaljujući indiskreciji nekadašnjeg predsednika vlade Zorana Živkovića na društvenim mrežama na internetu pojavila se jedna stranica tog ugovora iz koje se vidi da se Srbija obavezala da Air Serbiu subvencioniše do zaključno sa 31. decembrom 2016. godine?! Posao veka, tako se pretvorio u propast veka.
Air Serbia duguje svima. Ne plaća ni aerodromske takse ni usluge JAT Tehnike, gde servisira svoje letelice. Svojevremeno je Aeroflot predlagao da o svom trošku napravi hangare za svoje avione na beogradskom Aerodromu "Nikola Tesla" (ANT) i da ih servisira u Jat Tehnici. Na taj način bi ANT postao najveća vazdušna luka Aeroflota izvan Rusije. Naša vlast je to odbila. Onda se pojavio šeik koji nikom ništa ne plaća i vlast Srbije ga je oberučke prihvatila, pa ga onako "siromašnog" još i subvencioniše i to skoro duže od tri godine, računajući od dana osnivanja Air Serbi-e.
U međuvremenu je Etihad kupio jednog avio-prevoznika u Nemačkoj i njegovo rukovodstvo najavljuje da će ubuduće sve svoje avione servisirati u Berlinu, računajući i letelice koje je iznajmio za potrebe Air Serbi-e (pa to knjižio kao strano ulaganje, iako najam plaća srpski budžet). Jat Tehnici će posle toga, zbog nagomilanih potraživanja i dugova, ostati samo da ode u stečaj. A po ugovoru sa Etihadom, srpska država će morati da subvencioniše i popravku naših aviona u Berlinu!?
Poslovnu 2013. godinu Jat Tehnika je završila sa 939 radnika (u 2012. bila su zaposlena 953 radnika), poslovnim prihodom od 2.842.162.000 dinara, neto dobitkom od 26.956.000 dinara i akumuliranim gubicima od 48.029.000 dinara. Ovo preduzeće, između ostalog, raspolaže i sa oko 480.000 kvadratnih metara prostora i tri hangara, a sve bi to jednog dana po njegovom odlasku u stečaj moglo da posluži za neki novi suludi građevinski poduhvat, kao što je "Beograd na vodi".
A 1.
Dinkić mahao "Zastavom" o našem trošku
Nekadašnji direktor FAP-a, Mirko Stojović, predlagao je državnim organima program sanacije svog preduzeća na sledeći način:
"...Razraditi sistem subvencionisane prodaje FAP-ovih proizvoda (kamioni, autobusi, priključna vozila za domaće tržište). Subvencije bi iznosile 5.000 - 15.000 evra po vozilu, odnosno oko 15 odsto u odnosu na prodajnu cenu vozila. Prodaja bi bila na kredit po godišnjoj fiksnoj kamatnoj stopi od 4,5% na period od 5 do 7 godina."
Za ove subvencije Srbija nije imala para, ali jeste za one date Fiat Automobilima Srbija (FAS), jer je Kragujevac bio značajna izborna baza Mlađana Dinkića i njegovog URS-a. Tako, pored toga što su Italijanima poklonjeni nekadašnji pogoni Zastave Automobila sa sve pripadajućim zemljištem, preuzeti stari dugovi Zastave, subvencionisano zapošljavanje novih radnika (?!), dotirani su i automobili proizvedeni u tom pogonu. Zbog toga je Evropska Unija ozbiljno razmatrala da zabrani dalji uvoz vozila iz Srbije, jer se u normalnom svetu ono što je radila srpska Vlada smatra dampingovanjem.
Ukupno je Srbija u FAS investirala oko 600 miliona evra, s tim da godišnje i dalje izdvaja desetine miliona evra iz svog budžeta, ali za vozila iz Priboja nije bilo dovoljno para.
Zbog ovakvog maćehinskog odnosa države FAP je samog sebe skoro "pojeo". Na kraju 2013. ova fabrika je imala akumulirane dugove u visini od 9.387.035.000 dinara, pri ukupnoj aktivi od 10.675.860.000 dinara.
A 2.
Korisno je biti stranac u Srbiji
U Srbiji postoji više različitih fondova iz kojih se dele subvencije. Jedan od njih je i Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) za koju se govorilo da će biti ukinuta. Njen aktuelni direktor je Nikola Janković, diplomac Fakulteta političkih nauka iz Beograd. Magistrirao je u Bonu, ali se ne zna gde, a jedino radno iskustvo je rad u - medijima. Po informacijama koje je sama Agencija stavila javnosti na uvid, do sada je ukupno uložila 285,6 miliona evra državnih para i na taj način privukla ukupne (što strane što domaće) investicije u visini od 1,433 milijarde evra. To znači da je Srbija prosečno sa oko 20 odsto sopstvenih para učestvovala u svakoj od ovih "investicija".
Na ovaj način je otvoreno 47.161 radno mesto, ali SIEPA izbegava da kaže koliko je od tih radnika do danas ostalo na tom radnom mestu koje su srpski poreski obveznici u proseku subvencionisali sa po 4.620 evra.
Sa druge strane, Nacionalni služba za zapošljavanje (NSZ) tvrdi da je u periodu 2010. do 2013. godina sa oko 80 miliona eura finansijski podržala zapošljavanje nešto manje od 56 hiljada nezaposlenih osoba. Upoređujući ove podatke vidi se da je utrošivši manje od trećine novca koji je investirala SIEPA u celoj svojoj istoriji, NSZ za samo tri godine zaposlila više radnika.
Svakome je savršeno jasno da SIEPA "subvencioniše" vlastodršce.