Tabloid istražuje

Novi Sad: gradonačelnik Vučević dovodi američke eksploatatore u potrazi za belim robljem

Memorandum o zločinačkim namerama

Dolazak u Novi Sad „najvećeg investitora u poslednjih 30 godina", kako najavljuju naprednjaci, samo je još jedna od velikih pljački srpskog budžeta. Naime, američka korporacija "Lear" će sve dobiti besplatno uz „podsticaj" od 20 miliona evra. Zauzvrat će radnicima, koji budu imali nesreću da se u njoj zaposle, kompanija isplaćivati minimalne plate i sugerisati da nose pelene za odrasle kako odlaskom u toalet ne bi remetili proces proizvodnje

Milan Malenović

Gradonačelnik Novog Sada, Miloš Vučević za vreme svoje vladavine vojvođanskom prestonicomn, ponajviše je postao poznat po tome što je svečano "otvarao" sadnice u nekom od gradskih bulevara. Ali, posle ovakvih tragikomičnih scena, na nesreću građana, počeo je i sa dovođenjem „investitora".

Početkom decembra 2015. godine, mediji su preneli njegove reči kako uskoro u Novi Sad dolaze najveći investitori u poslednjih 30 godina. Bila je to, treća najava dolaska američke kompanije „Lear" i to samo u prethodnoj godini. Nekoliko nedelja kasnije usledila je i četvrta najava. Sva je prilika da ćemo svakih mesec dana slušati obećanja Vučevića o dolasku velikog investitora, što je u ovom slučaju manje zlo od toga da pomenuta kompanija zaista i dođe.

Da bi pokazao kako je u stanju nešto i da uradi, a ne samo da priča, Vučević je novinarima rekao kako je već potpisan Memorandum o namerama čiji sadržaj javnosti ne sme da bude otkriven. Još jedan tajni ugovor u najavi, ali ovog puta malo šta će ostati tajno, jer je "Lear" dobro poznati pljačkaš iz Sjedinjenih Američkih Država koji već operiše po celom svetu.

Sudeći prema onome što je sam Vučević dao, moguće je naslutiti iz njegove euforične najave, da „investitor" traži da dobije besplatno na korišćenje građevinsko zemljište sa potpuno izgrađenom infrastrukturom i svim potrebnim priključcima. Nadalje, "investitoru" će država Srbija dati do 20 miliona evra „podsticajnih" sredstava da bi ovde „ulagao".

U celoj ovoj priči jedino je značajno to što je javnost saznala da još uvek postoji i deluje vladina agencija SIEPA, za koju se smatralo da je konačno umrtvljena odlukom da se veliki „investitori" finansiraju isključivo po odluci posebne vladine komisije.

Problem kod saradnje sa „Lear"-om upravo leži u tome da je, po trenutno važećim zakonima, nemoguće zadovoljiti sve zahteve ovog „investitora" koji hoće i jare i pare. Amerikanci, naime, očekuju da u Srbiji dobiju iste uslove poslovanja kao i u Centralnoj Americi, pa su tražili oslobađanje od plaćanja poreza za najmanje narednih deset godina.

Ovako nešto bi bilo moguće u okviru poslovanja u nekoj bescarinskoj zoni, ali u tom slučaju država ne može da plati subvencije od dvadesetak miliona evra. Rešavanje ove kvadrature kruga je posao za stručnjake iz SIEPE koji su u prošlosti već pokazali svoje umeće „fleksibilne" primene zakona.

U svakom slučaju zanimljivo je čuti obrazloženje SIEPE kako je moguće da ovoliko visoke subvencije dobije kompanija koja je ne tako davno bila u stečaju i pred bankrotom.

Poznata agencija za praćenje dešavanja na privrednom i finansijskom planu, „Bloomberg News", objavila je 2. jula 2009. kako je „Lear" posle dogovora sa akcionarima odlučio da uđe u postupak bankrota po Odeljku 11 američkog Zakona o bankrotu.

„Lear" je 9. novembra 2009. objavio kako je kompanija izašla iz teškoća i da nastavlja normalan rad. Pravi razlog kratkotrajnog bankrota nije poznat, ali se pretpostavlja da je to bio način da rukovodstvo od akcionara ili poverilaca iznudi neku uslugu. Po sopstvenim priznanjima menadžmenta, dugovi kompanije su uz pomoć pregovora sa poveriocima smanjeni za 2,8 milijardi dolara i po izlasku iz postupka bankrota iznosili su oko milijardu dolara.

U maju prošle godine objavljeno je da „Lear" otvara pogon u Gostivaru u Makedoniji. Da li je u međuvremenu pogon otvoren i pod kojim uslovima, nije poznato. Na sajtu „Leara", međutim, nema najave investiranja u Srbiji, tačnije u Novom Sadu.

„Lear" već nekoliko godina unazad napušta američko tržište i otvara proizvodne jedinice u zemljama Trećeg sveta u koji svrstava Makedoniju i Srbiju.

Konačna odluka o hitnom izmeštanju proizvodnje pala je krajem 2014. godine, posle spektakularnog štrajka radnika u Hamondu. Sindikalni lideri su tvrdili kako je štrajk bio neminovan, jer je rukovodstvo odbilo da poveća satnicu radnika koja je iznosila 11 dolara, što su sindikalci označili kao „satnicu koja odgovara nekvalifikovanom radniku u nekom fast fud restoranu".

U to vreme je „Lear" trebao da isporučuje delove za Fordova vozila, pa je štrajk ugrozio proizvodnju u fabrici automobila u Čikagu. Zbog toga je rukovodstvo moralo po kratkom postupku da prihvati zahteve radnika i štrajk je okončan već sledećeg dana.

Već godinama „Lear" proizvodi auto delove u fabrikama u Centralnoj Americi i odatle nam dolaze vesti o radnim uslovima od kojih se diže kosa na glavi.

Radnici ne moraju da rade svaki dan, ali dnevnicu dobijaju samo kada rade, tako da oni sami izbegavaju slobodne dane. Plata im iznosi 99 centi po satu, a jedna smena traje između šest i deset sati dnevno. Tako radnik u, na primer, Hondurasu zarađuje dnevno manje nego američki radnik za samo jedan sat rada.

Kada se uračunaju i dva godišnja bonusa, prosečna satnica se poveća na 1,45 dolara, tako da mesečno radnik može da zaradi i do 277,22 dolara.

Poređenja radi, najniža satnica radnika na njivi u Hondurasu iznosi 98 centi, odnosno samo cent manje od plate radnika u „Lear"-ovoj fabrici. U isto vreme, u fabrikama istog profila, čiji su vlasnici kompanije iz Hondurasa, prosečno najniža satnica, bez uračunavanja bonusa, iznosi 1,86 dolara, odnosno duplo više od onoga što plaća poslodavac iz Sjedinjenih Američkih Država.

Manja preduzeća u Hondurasu svoje radnike plaćaju u proseku 2,17 dolara po satu.

Za svoju mizernu platu, prosečni radnik u „Lear"-u mora da obavi 6.160 operacija po smeni, odnosno jednu operaciju na svakih 4,82 sekunde! Da bi se ispoštovali rokovi, poslovodstvo povremeno izdaje naređenje o povećanju produktivnosti i do 20 odsto, bez da se istovremeno poveća i plata.

Iz pogona u Hondurasu dolaze nam informacije o radnim uslovima. U hali je temperatura uvek preko 30 stepeni Celzijusa, jer rukovodstvo štedi ne uključujući rashladne uređaje koji, sa druge strane, neprekidno rade u kancelarijama.

Radnicima je obezbeđena hladna voda, ali je oni ne piju. Rukovodstvo je radnicima dozvolilo ograničen broj pauza, tako da oni koji piju puno vode i zbog toga imaju potrebe da češće idu u toalet moraju da treniraju bešiku, ili da nose pelene za odrasle, što su šefovi više puta sugerisali radnicama. Mnoge su ih poslušale.

Ako neko i uspe da ode do toaleta, tamo malo šta može da obavi, jer rukovodstvo štedi i tako što ne kupuje toalet papir. Posle pritužbi radnika, direktori su se smilovali i svakom radniku počeli da daju jednu rolnu papira mesečno.

U smeni od devet sati radnik ima pravo na pauzu od pola sata za ručak i još jednu pauzu od 15 minuta. Isti broj pauza imaju i radnici koji rade u drugoj smeni, a koja traje osam i po sati. U trećoj smeni, koja traje šest sati, radnici imaju pravo samo na jednu pauzu od 15 minuta. To je jedino vreme kada oni mogu da odu do toaleta. Postoje i posebne smene koje rade 12 sati dnevno.

Prekid radnog vremena zbog odlaska lekaru je strogo zabranjen! Ako nekome pozli tokom rada, o njegovom eventualnom odlasku u bolnicu odlučuje nekoliko instanci, tako da se dešava da tokom čekanja na dozvolu da pozove hitnu pomoć radnik kolabira.

U pogonu u kome je radilo 3.000 radnika, postojala je samo jedna ambulanta sa dva lekara koja su radila dva sata dnevno i to samo od ponedeljka do petka. Bez njihovog odobrenja radnik ne sme da ide u državnu bolnicu na pregled.

Organizacija „Global labour rights" prenela je svojevremeno kako jedan od direktora pogona u Hondurasu, Adrian Bonila, navodi nadzornike i vođe timova da teraju radnike da više i bolje rade. Pred ostalim zaposlenima on je, upirući prstom u nekog radnika, vikao: „Zbog ovog kurvinog sina naša produktivnost je ispod potrebne. Kopile!"

Ista organizacija je objavila i da inspekcija rada nije godinama smela da interveniše, jer je njenim saradnicima bio zabranjen ulaz u fabriku. „Lear"-ov menadžment je u Hondurasu bio iznad zakona.

Kada su sindikati zapretili štrajkom, menadžment je reagovao tako što je prvo ucenjivao sindikalne vođe, a kada ni to nije pomoglo, dao im je svima otkaze. „Global labour rights" tvrdi kako su pojedini sindikalci bili ucenjivani da predaju spiskove svojih saradnika, ako žele da prilikom dobijanja otkaza prime i zakonom propisanu otpremninu.

Konačno, pošto su vlasti Hondurasa pod pritiskom javnosti morale da intervenišu, menadžment „Lear"-a je zapretio da će proizvodnju prebaciti u Nikaragvu, jer im tamošnje vlasti pored uslova koje imaju u Hondurasu, nude još i direktne subvencije.

Da bi obezbedile saradnju vlasti Hondurasa sa američkim kompanijama, Sjedinjene Američke Države iz svog budžeta godišnje isplaćuju oko milion dolara tamošnjem Ministarstvu rada, koje zauzvrat ne kontroliše američke kompanije. Ukupno SAD na ime „pomoći" ministarstvima rada centralnoameričkih država godišnje plaćaju oko 23 miliona dolara od novca poreskih obveznika, kako ona ne bi primetila očigledna kršenja zakona u američkim proizvodnim pogonima u svojim zemljama.

Isti ti uslovi se traže, ali i nude aktuelnoj srpskoj vlasti, ako želi da „Lear" dođe u Srbiju. Podrazumeva se da će, uz subvencije koje iznose četvorogodišnju platu jednog radnika, američki „investitor" dobiti i aboliciju od kazni koje bi mogla da izrekne inspekcija rada, a da će se država pobrinuti i da sindikati ne insistiraju na radničkim pravima.

Zauzvrat će srpski vlastodršci od novca američkih poreskih obveznika dobijati milione dolara godišnje da omoguće izrabljivanje domaće radne snage.

A 1. Prošlost grabežljive korporacije

„Lear Corporation" je osnovana 1917. godine kao „American Metal Products" sa sedištem u Detroitu. Posle propasti ovog grada i automobilske industrije u njemu, sedište kompanije je prebačeno u Sautfild. Prilikom prvog izlasku na berzu, 1996. godine, korporacija je usvojila današnji naziv. "Lear" je 2013. u 36 zemalja sveta zapošljavao 122.000 radnika i imao poslovni prihod od 16,2 milijarde dolara.