Feljton

"Hitlerovi razgovori za stolom u Glavnom štabu 1941-1942. godine": o čemu je glasno razmišljao vođa nacističke Nemačke (3)

Firerove noćne more

Nepunih šest godina nakon Drugog svetskog rata, tačnije, tokom 1951. godine, izašlo je prvo izdanje knjige "Hitlerovi razgovori za stolom u Glavnom štabu 1941-1942. godine", a ta njegova razmišljanja u opuštenoj atmosferi za trpezarijskim stolom, stenografski je zapisivao ministarski savetnik Hajnrih Hajm. Kasnije je i oberregirunsrat Hajnrih Piker nastavio da zapisuje njegove "propovedi" za stolom, od čega je nastala i knjiga. Prevod na srpski jezik (iz ruskog izdanja ovog jedinstvenog svedočanstva), objavila je beogradska izdavačka kuća "Metaphysica". Iz njega Magazin Tabloid za svoje čitaoce priređuje najinteresantnije delove

......

Najveći zločinac XX veka, Adolf Hitler, u svojim "propovedima" koje je svakog dana beskonačno dugo držao pred svojim potčinjenima, odavao je sliku neostvarenog čoveka, frustriranog i mentalno izolovanog od stvarnosti koja ga okružuje. Istovremeno, upadljive su njegove "misionarske" ideje i predlozi, tako tipični za bolesne diktatore posle kojih ostaju samo žrtve i zgarišta. Povremeno, Hitlerove priče za trpezom, u opuštenoj atmosferi, izgledale su kao benigno glasno razmišljanje a ne kao suludi manifest masovnog pogroma koji se u stvarnosti dešavao...I on je, kao i svi veliki zločinci u istoriji, najviše govorio o miru među narodima...

"Paljevina Rajhstaga mogla nam je naneti štetu"

(10.5 1942. "Vučja jazbina")

"...Za večerom je šef poveo razgovor o uspesima onih koji rade za domovinu u pozadini.

Idealizam trudbenika u pozadini tako je veliki da je odlučio da jednom radniku iz vojnih fabrika dodeli Viteški krst uz Krst za vojne zasluge.

Radeći po 14 sati u smeni, radnici vojnih fabrika su za front organizovali proizvodnju protivoklopnih oruđa itd., pre roka koji im je on-šef odredio.

Ništa manje samopregora ne pokazuju ni oni koji rade u poljoprivredi. On će zbog toga u Ukrajini oduzeti i poslednju kravu, ali neće dozvoliti da domovina gladuje. Upravo iz tih razloga on daje takav značaj problemu transporta u Ukrajini. Za večerom je šef otpočeo razgovor o rovarenju komunista, posle osvajanja vlasti 1933. godine.

Hvala bogu da im nije pošlo za rukom da ostvare njihov potpuno đavolski plan: da u jednom danu i satu podmetnu 10.000 požara, jer bi tada policijske snage i vatrogasci bili toliko razbijeni da se ne može ni zamisliti kakva je mogla da bude šteta i njene posledice.

Već i paljevina Rajhstaga mogla je da nam nanese - u krajnjoj liniji našoj reputaciji u očima nemačke javnosti - ozbiljnu štetu. Zato je već u dva sata posle ponoći otišao u redakciju 'Felkišer beobahtera', ali je tamo zatekao samo dežurnog urednika i u šifovima našao zabelešku od svega desetak redaka o tom požaru. Odmah je zaposlio Gebelsa, a i sam se prihvatio da za jutarnje izdanje piše i bira članke, reportaže i dr. o tom požaru, tako da ispune čitav prvi stubac. Neoborivi dokaz da se u odlučujućim trenucima lako gubi glava i da sve moraš da radiš sam.

I da je policija delovala isto tako brzo, istraga požara obavila bi se sasvim drukčije i sugurno bi bila krunisana uspehom. Torgler, taj kolovođa nemačkih komunista, pao je na kolena pred policajcem koji ga je hapsio i molio da ga ne strelja. Da su ga tada dok je bio u stanju šoka odmah saslušali, on bi sve priznao. Van der Libea, koji je podmetnuo požar, trebalo je da osude u roku od tri dana i obese, jer su ga na dan paljevine videli sa paketom u rukama koji je dobio od Torglera.

U tom slučaju bi bio dobijen i materijal dovoljan da se dokaže krivica idejnog inspiratora, sadašnjeg šefa GPU Sovjetskog Saveza Georgi Dimitrova.

Ali, budući da su i pravnici isto takvi kosmopoliti kao i zločinci, ali su daleko od toga da tako vešto deluju, proces se otegao na nekoliko sedmica i rezultat je bio žalostan i smešan. O tome šta bi pravi, veliki sudija mogao da napravi od tog slučaja, svedoči sledeća činjenica: dovoljno je bilo da grupenfirer Hajnes podvikne Van der Libeu ("Gore glavu!"), pa da okrivljeni odmah zauzme stav "mirno".

Ali su komunisti, kako su i računali, nadmudrili sudije, te okorele formaliste, i svuda su koristili jednu te istu taktiku: pravili su se blesavi, odgovarali su na pitanja ćutanjem, od samog početka nastojeći da se odlaže zasedanje suda i time da dobiju u vremenu, otišli su tako daleko da su preko svojih advokata - kakva drskost! - molili da im se prvo omogući da podrobno prouče one paragrafe zakona koji se odnose na njihove radnje. Tako je bilo na suđenju za paljevinu Rajhstaga, to isto se dešava i sada na suđenju za atentat na fon Papena u Ankari itd.

Zbog toga se ubuduće ne sme poveravati pravnicima da istražuju sabotaže u Francuskoj. Nisu otkrili nijedan tajni predajnik.

Nacisti protiv nepisanih zakona

(14.5 1942. Firerov štab)

"...Slučaj Zomera (odbijanje komande ratne mornarice da izda dozvolu za brak budući da je verenica očekivala dete, i određivanje kazne kojom se otpušta iz aktivne vojne službe i šalje na front sa smanjenim činom) podstakao je Firera da u više razgovora istakne sledeće:

1. Nacionalsocijalizam je ogorčeni protivnik onih nepisanih zakona o kojima je major sanitetske službe doktor Bauer pisao Zomeru, s obzirom da se oni zasnivaju na apsolutno lažnom moralu; to su predstave onog sveta koji je već odavno otišao u prošlost.

2. Prema tim predstavama, oficir je od samog početka imao prava da se ženi samo onom devojkom koja je pripadala određenom staležu; ženidba poštenom devojkom - ćerkom časnog zanatlije, smatrala se nedoličnom, i u takvom slučaju se nije davala dozvola za brak. Onaj koji je ipak želeo da se oženi takvom devojkom, morao je da napusti aktivnu službu.

3. Istina, od oficira se zahteva da pre zaključenja braka ne stupa sa svojom budućom suprugom u polne odnose, ili da to ostane skriveno od javnosti. U suprotnom slučaju, oficir je morao da izvuče odgovarajuće zaključke i da dâ ostavku. Iz ovoga je sledilo:

a) ako je verenica oficira bilo osoba obaveštena o tim stvarima, onda joj se nisu dešavale takozvane gluposti; u tom slučaju stvar se uvek završavala ženidbom tim osobama;

b) ako je, naprotiv, verenica bila devojka, što kažu, glupa i potpuno neiskusna u tim stvarima, onda su se sa njom obavezno dešavale te iste "gluposti", drugim rečima: nije se trebalo ženiti mnogo pristojnijom i poštenijom devojkom, već iskusnom ženom.

4. Ranije se od oficira nikako nije očekivalo da se uzdržava pre braka; od njega se zahtevalo da se ne ženi devojkom sa kojom je stupio u polne odnose. Ali nikako se nije smatralo da su te devojke, sa kojima su oficiri održavali veze, uopšte nedostojne da se njima ženi; njih su smatrali samo nedostojnim da budu žene oficira. Predstavnici drugih staleža mogli su bez bilo čijeg protivljenja da se njima žene, ako se radilo o takozvanim predstavnicima nižih slojeva.

5. U suštini, glavni problem je bio u tome da li će veza dvoje ljudi, koji nisu u zakonitom braku, postati dostupna javnosti ili ne. Zatim: oficiri su od samog početka mogli da stupaju u polne odnose sa onim devojkama čija je pripadnost određenim slojevima stanovništva, u skladu sa zloglasnim nepisanim zakonom, odmah isključivala svaku mogućnost ženidbe sa njima (Da bi se izbegli nesporazumi, u ovoj zabelešci se ne radi o devojkama koje se iz navike stalno nalaze u ljubavnoj vezi čas sa jednim, čas sa drugim.).

6. Pristalicama potpuno lažnog morala mora se stalno postavljati pitanje da li im je poznato koliko naših plemićkih porodica za svoje titule moraju da zahvale ljubavnim vezama kneževskih ličnosti sa kćerima purgera. Dovoljno je da se pogleda istorija pruskog dvora za vreme Hoencolerna.

7. Pristalicama tog lažnog morala valja preporučiti da pažljivije zagledaju porodično stablo naših znamenitih ljudi, na primer, naših vojskovođa: ili oni lično, ili neko od njihovih predaka začeti su van braka.

8. Nota bene: kao što je poznato, ne samo da mnoge plemićke porodice za svoje plemićke titule duguju bliskom opštenju kneževskih ličnosti sa kćerima purgera, već i u venama mnogih kneževa teče krv snažnih momaka - kočijaša, lakeja, stražara itd., ljudi iz "neplemićkih" staleža. Ali takve stvari pristalice lažnog morala nastoje da sakriju pod velom hrišćanske ljubavi prema bližnjem.

9. Što se tiče ostalog, ne sme se zaboraviti: ako u selu zloglasni moral, koji proizilazi iz takozvanih nepisanih zakona, ne igra bilo kakvu ulogu, onda je to samo zbog toga što seljak neće da se ženi ako nije siguran da će mu buduća žena rađati decu. Ali, ako se ispostavi da ona čeka dete, on je odmah uzima za ženu! Taj moral je ovde iznad tih nepisanih zakona!

10. Sem toga, postoji još jedan razlog za vanbračne polne veze, na koji se ne sme zaboraviti: jus primae noctis. Zar nije potpuno prirodno da mladi seoski momak želi da njegova verenica začne sa njim pre braka i da na svadbi nosi njegovo dete pod srcem? Ipak, plemenita gospoda, čije su žene morale da im u svemu budu pokorne, insistirali su na jus primae noctis, ali, najradije u vreme kada nije moglo da bude bilo kakvih posledica.

11. Ako potpuno čestita devojka čeka dete od oficira, a on odbija da se njome oženi i napusti je, takav postupak, po ranijim shvatanjima, potpuno odgovara kodeksu časti. Ako, pak, oficir želi da se tom devojkom oženi, on mora dati ostavku. Ako devojka abortira i o tome se ne razglasi, onda njena čast nije okaljana i protiv ženidbe nema bilo kakvih primedbi!"

Gde će stići individua ako ne preduzima odlučne korake?

(15.4 1942, uveče "Vučja jazbina")

"...Posle večere šef je ispričao u čemu je tajna preobražaja "Felkiše beobahter" od malih novina sa desetak hiljada pretplatnika u izdanje sa milionskim tiražima.

Zasluga za rekonstrukciju i proširivanje u prvom redu pripada rajhslajteru Amanu, koji je, radeći vojnički surovo, uspeo da sve saradnike natera da se potpuno posvete poslu i od samog početka da preseče sve pokušaje da se administrativno-ekonomski rad meša sa žurnalistikom. Kako ga je često Aman, podnoseći mu podatke o znatnom poboljšanju finansijske sutuacije "Felkiše Beobahtera", uporno molio da o tome ne govori glavnom uredniku Rozenbergu i ostalim saradnicima u redakciji, jer će početi da ga ucenjuju i traže veće honorare.

Kako je samo Aman sa svojstvenom mu surovošću postigao da svi saradnici "Felkiše Beobahtera" postanu vojnički uredni i savesni! I mada se sve vreme pravio da na redakciju i one koji u njoj rade gleda samo kao na nužno zlo, ipak je on time obavio ogroman vaspitni rad i odgajio takav tip novinara kakav nam je potreban u nacionalsocijalističkoj državi. Upravo tu se mora učiniti da se žurnalistikom ne bave subjekti koji pri svakom iznošenju sopstvenog mišljenja misle samo o tome da li će to doneti materijalnu korist njima, njihovim novinama, njenim istinskim gazdama, koji stoje iza kulisa, itd., već ljudi koji su svesni da su, utičući na javno mnenje, sluge države.

Jedan od prvih zadataka, sa čijim je izvršavanjem otpočeo odmah posle dolaska na vlast, bila je unifikacija čitave nemačke štampe (slično kako je to uradio Staljin u SSSR).

Nije se uzdržavao ni od najodlučnijih mera jer je u potpunosti bio svestan da država koja centralizovano upravlja štampom pomoću mnogobrojnih urednika i na taj način je čvrsto drži u rukama, ima tako moćnu vlast, kakva se samo može zamisliti.

Pojam "sloboda štampe" krije u sebi smrtnu opasnost za svaku državu. Jer se pod njim nikako ne podrazumeva sloboda za štampu, već za pojedine subjekte kako bi mogli da rade sve šta žele i šta odgovara njihovim interesima. I da rade čak i u slučaju da to šteti interesima države.

U početku, uopšte nije bilo jednostavno objasniti novinarima i ubediti ih da su oni samo deo koji služi celini.

Stalno su mu napominjali da štampa na kraju krajeva samu sebe demantuje i da to nanosi samo štetu. Jer, ako, na primer, u gradu izlazi 12 listova i svaki od njih opiše jedan te isti događaj na razne načine, onda će čitalac na kraju doći do zaključka da svi lažu. Javno mnenje će se izmaći kontroli štampe i zbog toga se njihove ocene neće podudarati.

Za nas je očigledan primer Engleska. Zbog toga valja biti oprezan kada se donose zaključci o mišljenju engleskog naroda na osnovu pisanja engleske štampe. Stvar može da ode toliko daleko da štampa sasvim prestane da izražava javno mnjenje; dokaz za to je odnos bečke štampe prema oberburgmistru Ligeru uoči Prvog svetskog rata. Mada su tom štampom vladali Jevreji i ona je izražavala liberalne poglede, na izborima u gradski savet oberburgistar Liger i njegova socijalhrišćanska partija uvek su dobijali najveći broj glasova, tako da se mišljenje naroda uopšte nije poklapalo sa stavom štampe.

Ako je ratno vazduhoplovstvo najoperativniji rod vojske u najvišem smislu te reči, onda se to isto u duhovnoj sferi može se reći za štampu. Objašnjavajući političke događaje, ponekad smo morali da u toku tri dana menjamo stav naših novina i da se okrećemo za 1800. To se može samo u slučaju kada je taj moćni instrument u potpunosti u tvojim rukama. Za to je primer 22. juni 1941. godine.

Više od godinu dana pre toga bili smo prinuđeni da naglo promenimo stav i da se od ogorčenih protivnika Rusije pretvorimo u pristalice zaključenja sporazuma između Nemačke i Rusije, koji su veterani nacionalsocijalizma primili kao šamar. Na sreću, svi članovi partije su se pokazali tako jedinstveno disciplinovani da su se bespogovorno pomirili sa takvom promenom kursa, koju je izvršilo političko rukovodstvo.

Ponovo je došlo do potpuno neočekivanog zaokreta 22. juna 1941, a to se dogodilo munjevito, rano ujutro, bez bilo kakve pripreme. Tako se može raditi samo onda kada je oruđe duhovnog vaspitanja i upravljanja narodom, kao što je štampa, u tvojim rukama.

Iz takvog shvatanja suštine i zadataka štampe proizilazi da i sama profesija novinara predstavlja sasvim drukčiju delatnost nego što je bila ranije. Ranije profesija novinara uopšte nije zahtevala čvrst karakter, jer se novinaru vrlo retko pružala mogućnost da ispolji svoj pravi karakter. Sada on zna da nije tamo neko piskaralo, već da radi u interesu države. Zbog toga što je novinar, tokom razvoja događaja posle osvajanja vlasti, zaista postao tumač državne ideologije, profesija novinara je dobila potpuno drukčija svojstva.

Evo nekoliko sa tim povezanih principa, kojih nacija obavezno mora da postane svesna.

Problemi kojima razbijaju glavu istaknuti predstavnici naroda i koji im još nisu do kraja jasni ne smeju se iznositi pred sud naroda tako što će se različito tumačiti u štampi; naprotiv, štampa mora da čeka sve dotle dok se ne donese konačna odluka. Jer se pre operacije vojsci ne razdaju naređenja da bi se o njima diskutovalo uoči njihovog izvođenja i, potom, ako je moguće, da se prilagode mišljenju vojnika o toj operaciji. To bi značilo potpuno odustajanje od bilo kakve odgovornosti, od bilo kakvih metoda komandovanja jedinicama i, na kraju, od zdravog smisla. Isto tako, kada treba odabrati jedan od dva modela tenka, ne poverava se vojnicima da odlučuju koji će se od njih proizvoditi.

I ako najbolji naučnici ne mogu međusobno da se o nečem dogovore, onda konačnu odluku donosi najviše rukovodstvo. Jer narod želi da se njime upravlja čvrstom rukom. I ako narod odjednom oseti da rukovodstvo ne zna šta da radi, onda uopšte neće hteti da se bilo kome potčinjava. Činjenica da rukovodstvo istovremeno preuzima na sebe svu odgovornost za donošenje odluka čini mu čast. Narod će pre oprostiti rukovodstvu grešku, koju on u većini slučajeva neće ček ni primetiti, nego bili kakvu nesigurnost u njegovim redovima. Jer ako vrh uopšte ne može da donese odluku, niži slojevi počinju da se uzbunjuju.

Dakle, ne može biti ni reči o tome da vrhovno rukovodstvo dozvoli da se odozdo kritikuju koraci koje ono preduzima. I takvo pravo ne zahteva čitav narod, već njegovi pojedini predstavnici, spletkaroši i kritikanti po prirodi.

Činjenica da se masa rado potčinjava rukovodstvu objašanjava se time što je ona po svojoj prirodi ženstvena. Isto tako kao što žena malo-malo pa isprobava može li uprkos mužu da insistira na svom, ali, u stvari, u dubini duše i ne pomišlja na to da vlada u braku, narod ili - ako nastavimo da navodimo primere iz života vojske - četa nikako ne želi da vođa ili, konkretno, komandir povodom svega traži mišljenje gomile, odnosno svojih vojnika.

Samo se time može objasniti činjenica da su narodne mase odrubile glavu takoj ništariji kao što je Luj XVI, mada njegova politika nikako nije tako snažno udarila po njima kao politika Napoleona, koga su one duboko poštovale, jer je on imao sve osobine vođe.

Mora se shvatiti: narod očekuje da državno rukovodstvo ne samo vlada njime, već i da se o njemu i brine. Jer najveća je snaga oficira u tome što on, brinući se o dobrobiti svojih vojnika, time osvaja i njihovo poverenje. I ako se on brine o njihovoj ishrani, o tome da mogu da se naspavaju, ako se interesuje za njihove porodične stvari, onda, ma koliko on bio surov i despot, njegovi ljudi će na njegov prvi poziv poći za njim i u vatru i u vodu. Upravo ovaj primer očigledno pokazuje da poseban slučaj precizno odslikava život u celini.

U odgovor na repliku rajhslajtera Ditriha o tome kako je u filmu o Tibeti sa interesovanjem posmatrao planinske divlje konje kako bodro trče za predvodnikom, firer je izjavio: tako isto stoji stvar u svakom društvu koje objedinjuje živa bića. Kada nema predvodnika, zajednica se raspada, čak se jednostavno atomizira i dolazi svemu kraj. Zbog toga majmuni tuku do smrti svakog uljeza, smatrajući ga tuđim svojoj zajednici. Ista pravila, kao za majmune, važe i za ljude, samo u znatno većoj meri. Bizmark je bio apsolutno u pravu kada je izjavio da će čovečje društvo samo sebe uništiti ako se zbog straha od mogućih sudskih grešaka odrekne smrtne kazne kao najvišeg oblika borbe sa elementima koji su tuđi zajednici.

Čitav čovečji život neprestano vrebaju greške; gde će stići individua i zajednica u celini ako zbog straha od grešaka klonu duhom i ne preduzimaju neke odlučne korake?"

Glosa

"...Pojam 'sloboda štampe' krije u sebi smrtnu opasnost za svaku državu. Jer se pod njim nikako ne podrazumeva sloboda za štampu, već za pojedine subjekte kako bi mogli da rade sve šta žele i šta odgovara njihovim interesima. I da rade čak i u slučaju da to šteti interesima države"

Glosa

"...Ma kakva da je u svim detaljima faktička slika paljevina Rajhstaga, važnija i rečitija je činjenica da je ona poslužila nacistima kao željeni povod za unapred pripremljene masovne represije nad antifašističkim partijama"

(Nastavak u sledećem broju)

Narudžbenica

MONDO GROUP INT.

Solunska 10,

11000 Beograd

tel. 011.292.0062

tel: 011.292.0062

i

063.829.5488

tel: 063.829.5488

Cena knjige "Hitlerovi razgovori" je 1.200 dinara