Nemačka

Preko reka, šuma, brda i granica

Do Nemačke, pa nazad

U svojoj, najverovatnije, poslednjoj godini kao kancelar Nemačke, Angela Merkel je primorana da neaktivno posmatra kako i vlada i parlament ruše njen životni san o doseljavanju miliona migranata sa Bliskog Istoka i iz Afrike. Lideri članica velike koalicije, kojima Merkelova više ne pripada, dogovorili su se iza njenih leđa da po svaku cenu zaustave dalje divljanje izbeglica, kako bi sprečili izbijanje građanskog rata koji već sada preti nekim drugim državama Evropske Unije, na prvom mestu Švedskoj. Lažni azilanti će ubuduće po skraćenom postupku biti deportovani ili u zemlju porekla, ili u sigurnu državu iz koje su stigli u Nemačku.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

U nemačkim medijima Angela Merkel se sve češće tituliše kao „još uvek kancelarka", što je jasna aluzija na činjenicu da su joj dani na toj funkciji odbrojani. I upravo u tim poslednjim mesecima pred odlazak ona bespomoćno gleda kako se raspada ono što je smatrala svojim životnim delom - suživot Nemaca i miliona migranata koje je njena politika dovela u zemlju.

Već je postala žalosna tradicija da migranti upravo za „najluđu noć" ili u danima oko nje prirede svojim domaćinima neprijatno i krvavo iznenađenje. Ovoga puta na udaru se našao Amberg, mesto u Bavarskoj, gde su četiri mlada migranta (starosti između 17 i 19 godina) iz Irana i Avganistana 29. decembra napali i povredili 12 prolaznika. To je, izgleda, bila kap koja je prelila čašu, jer je već 3. januara počinjalo tradicionalno novogodišnje savetovanje vrha CSU-a, još uvek vladajuće stranke u Bavarskoj i članice velike koalicije na saveznom nivou. Ministar unutašnjih poslova i odlazeći predsednik stranke Horst Zehofer i njegov naslednik na funkciji stranačkog lidera i premijer Bavarske Markus Zeder oštro su osudili ovaj napad i najavili dalje zaoštravanje politike pružanja utočišta izbeglicama.

Zehofer je predložio izmene zakona kojima bi bilo omogućeno deportovanje po kratkom postupku svakog azilanta koji počini krivično delo, ali je Zeder mišljenja da to nije potrebno, već da je dovoljno odlučnije primenjivati sadašnje zakone. U svakom slučaju, ministar Zehofer je želeo pre svog nastupa u parlamentu da ovoga puta čuje i mišljenja koalicionih partnera, pa je razgovarao sa novom predsednicom CDU-a Anegret Kramp-Karenbauer (uobičajeno u medijima naziivanom jednostavno AKK) i sa Andreom Nales, predsednicom SPD-a. Merkelova nije bila ni konsultovana, jer krupne stvari u vladi rešavaju šefovi koalicionih partnera, a ona je „samo" kancelarka. Čak ni iz pristojnosti nije kontaktirana, jasan znak da sa njom kao faktorom koji nešto odlučuje više niko ne računa.

Ovog puta je Zehofer uspeo da progura svoju ideju i koalicioni partneri su se složili da će glasati i za promene zakona, ako to bude neophodno. Čak su na ovo pristali i tradicionalno strancima naklonjene socijal-demokrate. Nije im preostalo ništa drugo, jer bi dalje tolerisanje divljanja azilanata dovelo do otvorene pobune Nemaca.

Samo nekoliko dana pre toga jedan Nemac je kolima uleteo u grupu stranaca, imitirajući islamske ubice sa novogodišnjih vašara koji su na taj način ranije ubijale Nemce. Niko nije ubijen, a vozač je prilikom hapšenja glasno uzvikivao parole protiv stranaca i najavljivao još ovakvih akcija. U istočnom delu Nemačke odavno se najavljuje formiranje građanskih straža koje bi patrolirale ulicama mesta sa visokim procentom azilanata.

FDP, koja nije članica vladajuće koalicije, tražila je 28. decembra proširenje liste takozvanih „sigurnih zemalja porekla" u koje je jednostavnije deportovanje azilanata i to za nova 33 člana. Čak su i jastrebovi među nemačkim medijima, koji su koliko još juče tražili vojnu intervenciju protiv Bašara al Asada, sada priznali kako su podaci o poginulim civilima u Siriji „pogrešno prenošeni", odnosno da je sada jasno kako je opskurna organizacija za ljudska prava sa sedištem u Velikoj Britaniji, čiji su izveštaji najčešće uzimani kao povod za pretnje bombardovanjem, sve civilne žrtve pripisivala zvaničnoj armiji, iako je ogromna većina njih ili poginula nesrećnim slučajem ili bila likvidirana od strane Islamske države. Na osnovu toga sada su sve glasniji zahtevi da se Sirijci vrate nazad i to na teritoriju koju kontroliše Asad, gde bi bili sigurni.

Nemačka ne želi više nove migrante, to su jasno rekli lideri sva tri koaliciona partnera u saveznoj vladi. Merkelovu niko ništa nije ni pitao.

U međuvremenu u više evropskih gradova na dočeku Nove godine migranti su upriličili masovne požare. Palili su zgrade i automobile potpuno bez razloga, iz čiste zabave. Švedski stručnjak za međunarodnu sigurnost Ole Fjordgren je na portalu infowars.com napisao da je Švedska na korak od građanskog rata.

On je kao primer države koja se raspala zbog neuspele integracije raznih etničkih i verskih grupa istakao Liban, tvrdeći kako je to budućnost ne samo Švedske, već i nekih drugih evropskih zemalja. Vlasti su previše tolerantne prema kriminalcima sa migrantskim poreklom, tvrdi Fjordgren, zbog čega se u nekada mirnoj Švedskoj broj ubistava od početka migrantske krize povećao za 40 odsto. Mladi Šveđani, pokazuju istraživanja, imaju pet puta veću šansu da budu ustreljeni i ubijeni, nego mladi u Velikoj Britaniji.

U obračunima migrantskih bandi u ovoj skandinavskoj zemlji već su korišćeni i mitraljezi i ručne granate. Sociolozi su ranije upozoravali na to da će izbeglice iz ratom zahvaćenih područja sa sobom doneti i svoje frustracije i običaje stečene tokom godina ratovanja. Njima ni sopstveni život, a kamo li tuđi ništa ne znači. Smrt je za njih normalna pojava svakodnevice, a za verske fanatike je to i put u spasenje.

Sada se povećala opasnost od novog migrantskog talasa posle potpisivanja Marakeškog sporazuma, ali lideri stranaka velike koalicije u Nemačkoj pokazuju kako oni ovaj pakt tumače na svoj način. Želja "još uvek kancelarke" Angele Merkel da u Evropi naseli desetine miliona izbeglica sa Bliskog Istoka i severne Afrike neće se ostvariti, to je sada jasno. AKK, Nales i Zehofer su zauzeli čvrst stav da više ne dozvole divljanje azilanata po svojoj zemlji. Prvi korak u tom pravcu je restriktivna politika izdavanja dozvola za privremeni boravak iz humanitarnih razloga, kao i pooštravanje propisa koji omogućavaju momentalnu deportaciju delikvenata.

Proširenje liste sigurnih zemalja za još čak 33 članice omogućiće, zajedno sa nedavnim reformama koje je progurao Zehofer, da ekonomske izbeglice po skraćenom postupku budu registrovane i prvom sledećom prilikom deportovane, bez obimne birokratije koja je prisutna u obradi slučajeva iz zemalja koje nisu na pomenutoj listi.

Ovaj nagli zaokret u nemačkoj politici malo ko je očekivao, jer je upravo ta zemlja, zajedno sa Švedskom, na početku migrantske krize insistirala na tome da se sve izbeglice prihvate. Verovatno prvi put u istoriji odlazak nekog kancelara znači i nagli prestanak sprovođenja njegove politike. Do sada su se sve vlade trudile da očuvaju kontinuitet, ali stopama Merkelove, očigledno, niko ne želi da korača.

Bilo bi dobro kada bi ostale evropske zemlje već sada shvatile ovu promenu kursa, jer ako nastave da propuštaju migrante u nadi da će oni naći utočište u najvećoj državi EU, može im se dogoditi da ti migranti na kraju ostanu kod njih. Nemačka ih, sigurno, neće primiti, bez obzira na Marakeški sporazum.

U ''slobodnim zonama'', odnosno u logor

Paralelno sa pooštravanjem uslova za dobijanje dozvole boravka iz humanitarnh razloga, Nemačka je liberalizovala uslove za dobijanje dozvole boravka za radnike i to na prvom mestu za one sa Zapadnog Balkana. Viza se traži i dobija još uvek u diplomatsko-konzularnom predstavništvu, ali je postupak pojednostavljen. Uskoro na snagu stupa i izmena kojom će stranim radnicima sa Balkana biti omogućeno da dozvolu boravka dobiju i u samoj Nemačkoj, što će još više skratiti proceduru.

U ovom trenutku Nemačkoj nedostaje 5.000 medicinskih radnika svih profila i nekoliko desetina hiljada vozača kamiona i autobusa. Ispit za dobijanje dozvole za ta vozila sa sve obukom u proseku košta 20.000 evra, ali su poslodavci spremni da oni snose troškove, samo da bi došli do novog radnika.

U nemačkoj vladi sve se otvorenije i glasnije priča o „slobodnim zonama" za migrante, što je izraz iza koga se krije običan logor, ali na tlu neke države izvan EU. Kao primer za ugled se najčešće uzima Turska koja je na svom istoku podigla nekoliko ovakvih logora i tu smestila oko tri miliona izbeglica iz Sirije, čije troškove boravka plaća Evropska Unija.

Najčešće se, kao zemlje u kojima će nastati „slobodne zone", pominju države Magreba, ali i Zapadnog Balkana.