(P)likovi

Odlazeći diktator voli da lovi svoje najbliže saradnike, ali su oni stršljenovi, a ne mušice

U izbušenoj paukovoj mreži

Aleksandru Vučiću može sve i svašta da se stavi na teret, ali mora mu se priznati da je dosledan u zlu. Sa istom strašću uništava obične građane, tajkune, političke protivnike i najbliže saradnike. Iako je zabrinut zbog protesta koji se šire Srbijom, krenuo je u ofanzivu na unutarrežimskom frontu. O razlozima za napade na Sinišu Malog i Anu Brnabić piše Predrag Popović, zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid

Predrag Popović

U naprednjačkom kartelu sve može da bude povod za sukob, samo ne politika. Lideri vladajućih stranaka i pokreta okupili su se na toj deponiji da bi ostvarili lične interese i pokupili mrvice s diktatorove trpeze, a ne da se bave zaštitom državnih i nacionalnih interesa. Briga njih za Kosovo, propast privrede, katastrofalno stanje u pravosuđu, medijski mrak, egzodus stanovništva, pljačku penzionera, otimačinu javnih resursa, kriminal i korupciju... Važne su samo funkcije koje donose novac, provizije, tendere, biznise... Samo oko toga mogu da međusobno ratuju. Kao lešinari, otimaju se oko što većeg dela plena, pa kopaju oči jedni drugima. Ko pretera i zgrabi više nešto je dozvoljeno, nađe se na udaru vođe kriminalnog jata. Ta sudbina je sad zadesila Sinišu Malog i Anu Brnabić.

Čim je preuzeo vlast, Vučić je pod strogu kontrolu stavio tri osnovna sektora: bezbednosni, finansijski i medijski. Pošto nema poverenja ni u koga drugog, lično je, preko Saveta za nacionalnu bezbednost, preuzeo upravljanje Bezbednosno-informativnom agencijom, Ministarstvom unutrašnjih poslova i Ministarstvom odbrane. Arhiv i dnevne izveštaje koristio je kao repromaterijal za reketiranje bogataša, satanizovanje nepodobnih opozicionara i nadgledanje svojih saradnika.

Za upravljanje državnim finansijskim krvotokom bio mu je potreban sposoban operativac, a takvog nije mogao da nađe u svom dotadašnjem radikalskom okruženju. (Iako je samu sebe uporno preporučivala, Vučić je tvrdio da Jorgovanka Tabaković nema pojma o ekonomiji i da je ona ekspert samo za Veljka Odalovića.) U nedostatku boljih rešenja, izabrao je Sinišu Malog. Mali je imao dobre reference, u vladi Zorana Đinđića je bio pomoćnik ministra privrede Aleksandra Vlahovića, a kasnije i direktor Centra za tendersko-aukcijsku privatizaciju u Agenciji za privatizaciju, ali od toga je bilo važnije prijateljstvo između sekundarne braće, Andreja Vučića i Predraga Malog. Na Andrejev predlog, Siniša Mali je postavljen na funkciju nezvaničnog ključara carskog trezora. Opravdao je poverenje. Kao što je znao sam sebi da proda svoju ofšor kompaniju i zaradi 523.000 evra, tako je uspevao i da Vučićeve pare, stečene reketiranjem i ostalim kriminalnim akcijama, prebacuje u crne fondove i strane banke. Na Vučićevu žalost, Mali je veliki igrač. Dokumentovao je sve transakcije - dokaze, svedoke i saradnike - za svaki slučaj, možda će zatrebati za odbranu.

U turbulentnom odnosu, opterećenom fantomskim skandalom u Savamali i brojnim privatnim poslovnim kombinacijama, vremenom su se pojavile ozbiljne rupe u lojalnosti ključara Malog. Vučić je dugo i strpljivo balansirao, izbegavajući oštru ivicu sukoba, ali bilo je pitanje vremena kad će da pukne tikva. I, pukla je pre nekoliko dana.

Vučić je nesposoban da smisli i uradi bilo šta pametno i korisno, ali izuzetno je vešt u kreiranju spletki. To je dokazao izborom povoda i tajminga za napad na Malog, njegovu ortakinju Anu Brnabić, a posredno i na Željka Mitrovića. Za povod je izabrao njihov sukob oko beogradskog tržišta taksi usluga.

U tom ratu, koji traje već više od četiri godine, s jedne strane se nalazi udruženje Car:Go, a s druge Ministarstvo saobraćaja i građevinarstva. Car:Go je mobilna aplikacija preko koje može da se zakaže ili poruči vožnja, što Ministarstvo saobraćaja i Privredna taksi komora Srbije smatraju radom na crno. U Car:Go ističu da se ne bave taksi prevozom, već digitalnom prodajom usluga i unapređenem urbanog sistema inovativne pomoći na putu.

Za ministarku Zoranu Mihajlović tvrde da se ponaša kao da je Srbija Severna Koreja i da od Beograda pravi logor u kome štiti monopoliste, guši konkurenciju i oduzima pravo na rad. Komisija za zaštitu konkurencije prošle godine je Ministarstvu saobraćaja i Narodnoj skupštini poslala izveštaj u kome se navodi da, bez uslova za otvaranje tržišta za alternativne vrste prevoza putnika, učesnici koji su već aktivni na njemu nemaju podstrek za unapređenje usluge, a potrošačima se smanjuje izbor i pružaju manje kvalitetne usluge uz više cene. Uzalud, Skupština je usvojila Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, kojim je kompanija Car:Go izgubila mogućnost obavljanja usluga, ali ipak je nastavila da radi. Propali su svi pokušaji da se postigne kompromis, jer ministarka ne želi da pregovara, kako kaže, s onima koji nelegalno posluju. Ni protesti, kojima su vozači Car:Go nekoliko puta blokirali saobraćaj u Beogradu, nisu dali rezultate.

Iza tih pravnih tumačenja i marketinških parola nalazi se krupan interes i isti takvi prevaranti. Oko vrlo unosnog plena otimaju se Igor i Ana Brnabić, kojima pomaže Siniša Mali, i s druge Zorana Mihajlović. Prema određenim informacijama, vlasnik 40 odsto akcija Car:Go, pre poslednje promene vlasničke strukture, bio je Željko Mitrović. Svoj udeo, Mitrović je nedavno prodao Igoru Brnabiću. Upravo u to vreme, Zorana Mihajlović je postala tihi partner, odnosno prikriveni vlasnik Pink Taksija, za koji je bio zainteresovan i Siniša Mali. Preuzimanje tog taksi udruženja, objašnjava ministarkinu upornost u borbi protiv konkurentske firme Car:Go.

Vučić uživa u sukobima saradnika. Često ih kreira i podstiče, a u ovom slučaju nije ni to morao, mogao je opušteno da, sa strane, gleda kako četiri godine rovare jedni protiv drugih. Po svom običaju, iza leđa, svakoj zaraćenoj strani je obećavao podršku. Međutim, kad su se stvari otrgle kontroli i zašle u njegov zabran, u politiku i bezbednosne službe, morao je da izabere svog favorita.

Podržao je Zoranu Mihajlović. Iako ni u nju nema poverenja, procenio je da ona predstavlja manju opasnost po njega i njegove interese. Na tu odluku značajno su uticale informacije koje je dobio od Bratislava Gašića, a koje su ga upozorile na rastući uticaj trilinkga Mali - Igor i Ana Brnabić.

Prvi alarm se uključio kad je igor Brnabić razglasio kako poseduje tajno napravljene snimke na kojima se vidi kako Mihajlovićka naređuje Komunalnoj policiji da oduzima Car:Go vozila. Vučića nije zabrinulo to što ministarka zloupotrebljava položaj. Naprotiv, on to stimuliše. Problem je u tome što je to dokazalo da Brnabićka ima svoje ljude u BIA, koji neovlašćeno obrađuju čak i funkcionere Vlade, a da o tome ni Vučić nema pojma.

Da bi vratio ravnotežu i prezentovao moć za koju se nada da je još ima, Vučić je naredio Gašiću da prikupi sve što može o Brnabićima. Tražio je podatke o svim njenim aktivnostima prilikom februarske posete Sjedinjenim Američkim Državama: s kim se sretala, kome je dala izjavu o aferi s kovinskim vetro-parkovima, da li je tačno da je za reketiranje optužila Nenada Kovača i Nikolu Petrovića, broj njenog računa u City banci i iznos koji se na njemu nalazi... I pre nego što su prikupljene sve te informacije, Vučić je pokrenuo dvostruku kampanju zastrašivanja Brnabića.

Na njegov zahtev, navijači Crvene zvezde su, početkom marta, pola sata pevali o premijerki. Marakana se orila od stihova "Zatrudni, Ana Brnaba", "Primi ga, Brnaba" i "Nije tvoje, Brnaba", rugajući joj se zbog deteta koje je nedavno rodila njena partnerka Milica Đurđić. U društvu u kome je bio i Siniša Mali, Vučić je pomenuo taj navijački spektakl. Prvo se, tobože, naljutio, a onda je priznao da ipak u njihovom ruganju ima mnogo istine. Na veliko iznenađenje svite, Vučić je citirao Velju Ilića, koji je na jednoj konferenciji za medije rekao da je skandalozno što demografsku i populacionu politiku vodi vlast u kojoj šest najistaknutiji žena, a one, sve zajedno, imaju samo dvoje dece. Slavica Đukić Dejanović ima jednog sina, koji odavno ne živi u Srbiji. Zorana Mihajlović, iz nekoliko brakova, ima, takođe, jednog sina, a nerotkinje su Maja Gojković, Jadranka Joksimović, Nela Kuburović i, naravno, Ana Brnabić. Tu temu, Vučić je iskoristio da zapreti njihovom smenom, jer su mu potrebni kadrovi koji ličnim primerom mogu da podrže naprednu politiku, a ne da služe za sprdnju opozicionim političarima i vulgarnim navijačima.

U tom kontekstu, vladar je obećao da će do 24. marta razmisliti o mogućnosti da raspusti Skupštinu i Vladu, pa da zakaže vanredne izbore za neku nedelju, krajem maja. Politički rezon postoji. Naprednjačkom kartelu bi odgovaralo da se izbori održe pre nego što Dragan Đilas formira i razvije svoju Stranku slobode i prava. Vučić je uveren Đilas, njegova nova stranka i Savez za Srbiju neće smeti da bojkotuju te izbore. Spreman je da učini određene ustupke oko sređivanja biračkog spiska, što bi mu obezbedilo podršku prijatelja iz Brisela. Pošto se na te prijatelje oslanja i Đilasova ekipa, od bojkota ne bi bilo ništa, a Savez za Srbiju, kako sada stoje stvari, ne bi mogao da uzme više od 15 odsto glasova.

Pored toga, Vučić bi novim izborima dobio priliku da pročisti redove u svojoj stranci i vlasti. Lako bi našao kandidate za novog premijera, ministra ekonomije i ostale resore, koji žele da mu verno služe, pa i da dobro plate za to. Kad bi samostalno odlučivao, da ne mora da sluša naređenja iz Vašingtona i Brisela, Vučić ne bi morao da razmišlja do 24. marta, odmah bi raspisao izbore. Zasad, još nije obezbedio dozvolu za tu egzibiciju, ali to ga ne sprečava da se obračunava sa svojim saradnicima.

Kampanju protiv Siniše Malog, Vučić je sam kreirao, a u realizaciju su uključeni samo Gašić i medijska savetnica Suzana Vasiljević. Prvi deo prikljupljenih informacija, Vučić je lično obradio i pripremio za upotrebu u svojim medijima. Vasiljevićka je podelila nekoliko verzija kompromitujućih tekstova, čije objavljivanje je planirano za Informer, Kurir i Srpski telegraf. Naravno, o njima je odmah obavešten Siniša Mali. Zato su i napisani, da ga uplaše. Jedan od njih mogao i da pročita na sajtu istraga.rs, pod naslovom "Koji ministar u Vladi uz pomoć CIA želi da preuzme Srbiju" i to uz fotografiju na kojoj se vidi kako Siniša Mali u nekom restoranu razgovara sa ambasadorom Kajlom Skotom.

- Imamo informacije da ministar finansija u Vladi Srbije i bivši gradonačelnik Beograda Siniša Mali pokušava uz pomoć CIA da preuzme vlast u Srbiji. Ko je zapravo Siniša Mali? Šta priprema u Srbiji? Siniša Mali posle završetka studija u Srbiji, dobija stipendiju "Ron Brown" i uz pomoć te stipendije magistrira na Vašingtonskom univerzitetu u Sent Luisu, SAD. Prema našim saznanjima, upravo je na studijama u Americi zavrbovan od strane agenata CIA za buduće delovanje u Srbiji. Posle petooktobarskih promena i dolaska DOS-a na vlast, kao kadar G17 plus, sa samo 29 godina postavljen je za pomoćnika ministra za privatizaciju. Da se Siniša Mali sprema za ozbiljnije delovanje u Srbiji videlo se već krajem 2001. godine, kada je postavljen za direktora Centra za tendersko-aukcijusku privatizaciju, restrukturiranje i tržište kapitala. Njegovi mentori uspeli su da ga ubace u svaku vlast u poslednjih 19 godina. Danas, 2019. godine, Siniša Mali je ministar finansija i jedan od najmoćnijih ljudi u Srbiji. Prema našim saznanjima, Siniša Mali i agenti CIA planiraju celokupno preuzimanje vlasti u Srbiji. Veliku pomoć u tome pružiće im kadrovi koje je Siniša Mali postavio na razne državne funkcije u prethodnih 19 godina, ali i oni koje je postavio u Srpskoj naprednoj stranci. Pitamo se šta je Siniša Mali radio u restoranu sa američkim ambasadorom Kajlom Skotom, mimo svih protokola i zvaničnih poseta? Šta su to na sastanku dogovarali? Za šta je Siniša Mali tražio podršku? Nastavićemo da istražujemo i obaveštavamo javnost o delovanju Siniše Malog i drugih ubačenih agenata u vlasti Republike Srbije - navodi se u tekstu portala Istraga, gde se, na kraju, pominje da je i Zorana Mihajlović "jedan od ubačenih agenata", čijim likom će se pozabaviti u nekom od narednih tekstova.

U narednim tekstovima, u drugim medijima, Vučić će pojačati dozu optužbi na račun Malog. Jedna od njih zasnivaće se na tvrdnji da je Mali ubacio špijunski softver u Ministarstvo finansija, preko koga Amerikanci imaju uvid u sve podatke o kretanju novca u srpskoj privredi i državi.

Vučić nema potpune informacije o pregovorima Malog i Brnabićke, ne zna tačno šta su sve dali američkim obaveštajnim službama i kakve su obaveze preuzeli, kao što ne zna ni koliko daleko će ići američke diplomate u podršci građanskim protestima u Srbiji, ali to ga ne sputava u nameri da pokaže zube. Pod pritiskom, pristao je na zakon o ekstradiciji srpskih državljana koji mogu da budu optuženi pred američkim sudom, pristaće i da izruči Gorana Radosavljevića Gurija i ko god bude tražen. Istovremeno, revanširaće se istom merom.

Za ritualnu žrtvu izabrao je Momčila Perišića, bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije i potpredsednika u vladi Zorana Đinđića. Perišić je uhapšen 14. marta 2002. godine u motelu „Šarić" na Ibarskoj magistrali pod sumnjom da je odavao poverljive informacije američkom obaveštajcu Džonu Dejvidu Nejboru. Vojno pravosuđe tada je podiglo optužnicu protiv Perišića zbog „špijunaže u korist SAD", ali on se pozvao na poslanički, a Nejbor na diplomatski imunitet. Postupak protiv Perišića je prekinut u novembru 2005, zbog njegovog odlaska u Haški tribunal. Po povratku, 2014. suđenje je aktivirano, ali tapka u mestu. Da se pomeri, odlučio je Vučić.

U sebi najdražoj ulozi - tužioca, veštaka i sudije - Vučić je izvršio uvid u spise predmeta i zaključio da je Perišić kriv i da zaslužuje kaznu koja će preventivno delovati na sve potencijalne špijune, da im ne padne na pamet da Amerikancima pomažu u rovarenju protiv Srbije, odnosno njenog gospodara. Analizom sadržaja koverte, koja je zatečena kod Perišića prilikom hapšenja, kao i flopi diskova i ostale opreme, Vučić je procenio da te informacije vrede mnogo više od onih 50.000 dolara, za koje se sumnjiči Perišić da je uzeo od Nejbora. U skladu s tim, naredio je Nikoli Selakoviću, operativcu zaduženom za pravosuđe, da obavesti ministarku Nelu Kuburović i sudiju Natašu Albijanić, predsednici sudskog veća, koje u beogradskom Višem sudu vodi postupak protiv Perišića, da više ne pokušavaju da zaštite okrivljenog, nego da konačno obave posao i izreknu kaznu. Carska se ne poriče, to zna i Albijanićka, zato je ekspresno zakazala tri ročišta u tri dana. To je uznemirilo generala Perišića, ali on nije dovoljno pametan da shvati otkud vetar duva. Pametniji od njega bio je jedan finansijer SNS-a s dobrim vezama u američkoj ambasadi. On je Vučića obavestio da je Perišić sve radio u interesu Srbije, pa ga je direktno pitao šta bi trebalo da uradi, pa da se reši te pravosudne muke.

- Debeli Aca Tomić ga je tako dobro uvezao da, ako hoće da izbegne presudu, može samo da se ubije - rekao je Vučić.

Uz seriju uvredljivih kvalifikacija Perišićevog lika i dela, tek da bi dočarao kakav je to diletant, Vučić je sagovorniku dao kopiju privatne tužbe protiv izvesnog Mihaila Nikolića iz Donje Gorevnice, kome je pozajmio 20.000 dolara, uz mesečnu kamatu od tri odsto. Vučić je tu tužbu shvatio kao dokaz Perišićevog lihvarskog nemorala, ali i neverovatne gluposti, pošto mu nije palo na pamet da je američki obaveštajac obeležio novčanice, koje je kasnije general dao na zajam.

Umesto da učini uslugu i pomogne da se problem mirno reši, kako ne bi opterećivao odnose Srbije i SAD, Vučić je posredniku rekao da i o tome može da razmisli, ali tek nakon što se američki ambasador Kajl Skot izjasni o špijunskim aferama u kojima su glavne uloge imali general Perišić i kapetan Milorad Stojaković. Usput, Vučić je podsetio da poseduje izveštaj koji je priredio Aleksandar Dimitrijević, kad je bio šef Uprave bezbednosti VJ, o kontaktima s predstavnicima CIA i DIA koje su, od novembra 1997. do maja 1998, održavali on i njegovi saradnici general-major Branko Gajić, pukovnik Blagoje Bilinac i pukovnik Velisav Marković. Na deset sastanaka, održanih u rezidenciji u Ulici Andre Nikolića 21, oni su Amerikancima predali podatke o organizaciono-formacijskoj strukturi bezbednosnih snaga VJ. Taj dokument je potpisao Momčilo Perišić, a o njemu je bio obavešten Jovica Stanišić. Gašenjem vojnog pravosuđa, krivična prijava protiv njih je nestala, ali, smatra Vučić, taj slučaj lako može da se procesuira i raskrinka aktivnosti američkih špijuna. Pored toga, Vučić je zatražio da se Skot javno izjasni o nezakonitim aktivnostima obaveštajaca CIA, čiji detašman je lociran u zgradi američke ambasade. I, najvažnije, upitao je Skota da li danas Erik Berns, šef CIA u centru u Skoplju, radi ono što je nekad radio Džon Nejbor.

Kad je Vučić prvi put bio na vlasti, Nejbor, tadašnji šef CIA za Balkan, pomagao je obaranje crno-crvenog režima. Uplašen tim iskustvom, Vučić je kroz svoje medije već pokrenuo kampanju protiv Bernsa, koga je optužio da savetuje i finansira razne opozicione grupe u Srbiji, sve s namerom da sprovede „makedonski scenario", pa da s vlasti svrgne Vučića, kao što je tamo uradio s Nikolom Gruevskim. Naravno, Berns to ne bi mogao da radi bez znanja, odobrenja i logističke podrške Skota, čiji najbliži saradnici otvoreno kontaktiraju s organizatorima protesta u Beogradu.

Dok Vučić tera inat Amerikancima, stradaće Perišić. Već samo suđenje, bez obzira kakva bude bila presuda, preventivno će delovati na sve kolebljive naprednjake, pa i opozicionare, kako bi ih odgovorilo od saradnje sa američkim obaveštajcima. Ako je mogao da maltretira Perišića, 16 godina nakon izvršenog spornog dela, onda na optuženičku klupu može da pošalje svakoga ko mu se zameri.

Iako je sto puta dokazao da mu je koeficijent inteligencije sličan broju godina radnog staža, Vučić nije naivan. Mnogo je naučio iz tuđih grešaka, posebno iz onih koje su pravili Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica, na koje su se namerili Amerikanci, isti ovi koji sad njemu sreću kvare. Kad je došlo stani-pani, Milošević je pao sam. Svi saradnici su ga u ključnom trenutku ostavili na cedilu. Partijski drugovi su se sakrili u mišje rupe, a komandanti organa sile, poput Nebojše

Pavkovića i Milorada Ulemeka Legije, prešli su na stranu opozicije. Na mirniji način, ali s istim ishodom, svrgnut je Koštunica. Uveren da ima dovoljno snage i uticaja da se suprotstavi američkim i evropskim mešetarima, koji su sprovodili uređenje "postkosovske" Srbije, nije sprečio spaljivanje američke ambasade. Osveta je stigla preko članova njegovog kabineta iz redova Demokratske stranke. Po naređenju iz Vašingtona, žuti ministri su sabotirali rad vlade, na sednicama su iznosili stavoe u suprotnosti s premijerovim ili su preglasavali njegove predloge. Kad je shvatio vlastitu nemoć, Koštunica je "vratio mandat narodu".

Ako ga zadese petooktobarske okolnosti, Vučić će proći gore od Miloševića. Kadrovi koje je postavio na državničke funkcije neće ga samo izneveriti, nego će ga i lično progoniti i hapsiti. Isto tako, ako stigne direktiva iz Vašingtona, Brnabićka i njena ekipa bez po muke bi mogli da svedu na nivo Tomislava Nikolića, bez moći i značaja. Od tih opcija, Vučić može da se brani samo nasiljem. Danas medijskim i šaptačkim, za unutarstranačku upotrebu, a sutra otvorenim, policijskim i pravosudnim.

Svaki diktator saradnike tretira kao potrošnu robu i to onu iz Dureksovog asortimana. Upotrebi ih i odbaci. Pametni vladari to rade pre nego što sami budu odbačeni. Vučić ne može da se pouzda u pamet, ali može u istančan instinkt za samoodržanje, svojstven svakom kriminalcu. Zato je na vreme krenuo u obračun sa Sinišom Malim i Igorom i Anom Brnabić. Ni on ne zna kako će da završi ta avantura i koliko će ih dugo i uporno podržavati Amerikanci. Takođe, ne zna ni koliko je vrbovano njegovih saradnika, koji bi u nekom trenutku mogli da okrenu ćurak naopako i pomognu da dođe do promene vlasti.

Ako dobiju priliku da operu ruke, savest i krivičnu evidenciju, svi istaknuti naprednjaci i koalicioni paraziti postaće najžešći Vučićevi protivnici. A, on ne može da ih sve eliminiše. To će morati da uradi neko drugi, čim se, posle njegove smene, steknu uslovi za svođenje konačnog računa.