Pogled iz Moskve

Dočekali smo da u zemlju zvanično pozivaju lekare-migrante

Ruska medicina: dijagnoza ili presuda?

Rusiji nedostaju onkolozi, psihijatri, ortopedi, očni lekari, neurolozi, lekari hitne pomoći. Ministarstvo zdravlja je predložilo da se privuku strani državljani kako bi se rešio problem nedostatka specijalista. Prema trenutnim podacima Ministarstva zdravlja i Ministarstva rada, kadrovski potencijal ruskih lekara može da pokrije potrebe države za lekarima samo za 4% (?!). Rešenje je jedno - migranti kojima bi bila obezbeđena pojednostavljena procedura dobijanja ruskog državljanstva. Ministarstvo zdravlja je stavilo odgovarajući projekat na javnu raspravu.

Piše: Tatjana Korsakova

Većina građana se svakog meseca, svake nedelje, svakog dana, suočava sa tim da u gradskim i rejonskim poliklinikama nema dovoljno specijalista.

Kako god reformisali ovaj nekada osmišljen sistem, koji je iz nekog razloga uspevao dobro da funkcioniše za vreme sovjetske vlasti, kako god vređali glavne lekare degradirajući ih i pretvarajući u menadžere ogranaka po novim moskovskim pravilima, svako malo, tu i tamo, problem se oseti. I „plesan na zidovima", kao u poznatom skandalu u čuvenom onkološkom centru, i dugo čekanje u redu, i pravljenje spiskova pacijenata nedeljama pre odlaska kod specijaliste, čak i u slučajevima kada ni dana ne sme da se odugovlači sa operacijom.

Isto kao u slučaju sa SIDOM (sindrom stečene imunodeficijencije), problem deficita lekara ima sistemski karakter i u sebi sadrži ljudski faktor: nema poremećaja u ponašanju, u ličnom ili profesionalnom životu, nema SIDE. Eto ga, zloglasni ljudski faktor.

Kako je došlo do deficita lekara?

To nije današnji problem, nego od „juče" kada je širom zemlje počela gromoglasna reforma sistema zdravstvene zaštite, pa čak i ranije „prekjuče", sredinom 90-ih godina. Tada se, na talasu euforije, u zemlji menjalo sve, pa i jedinstven sovjetski sistem zdravstvene zaštite koji je postojao decenijama, i koji i danas postoji na Kubi, a po kome su jednako kvalitetnu lekarsku pomoć u poliklinici dobijali svi: od čistačice do direktora škole, od prodavačice do dekana.

Da, zbog uštede vremena prezapolsenih ličnosti, pravljeni su izuzeci: tokom vremena pojavile su se bolnice za pripadnike partijske nomenklature, medicinski kompleksi za oficire vojno-pomorske flote i drugih rodova vojske, medicinske ustanove za naučnike i saradnike Akademije nauka SSSR, za članove Saveza pisaca, za diplomate...

Ali, u početku tih izuzetaka ipak nije bilo mnogo, a drugo, oni su takođe bili prilično demokratski: u velike poliklinike određenih državnih institucija, u iste lekarske ordinacije dolazili su npr. i akademici, i pomoćno osoblje.

Devedesetih godina, u vreme ekonomske tranzicije, od kasnog socijalizma u rani kapitalizam, državni službenici su od medicine i „socijale" razradili, za zemlju savršeno nov, sistem zdravstvene zaštite.

U Moskvi su se time odmah okoristile upravo „poliklinike za izabrane": one su počele da, preko bankarskih računa, prodaju vreme svojih lekara medija centrima i drugim velikim ustanovama, preduzećima, firmama, a za gotovinu - fizičkim licima. To nam se učinilo prilično komforno, dok nismo shvatili da u kapitalizmu socijalne službe neće dremati, pa su prilično često počeli da prebacuju kolektive iz skupljih poliklinika u skromnije.

Upravo tada smo se upoznali i sa vojno-pomorskim lekarima, i sa lekarima za pisce, i sa onima za radnike iz naftne industrije. Nemate vremena da se naviknete na jednog doktora (a ni on na vaše srce ili štitnu žlezdu), jer već sledeće godine upoznajete novog.

Ali, to je bilo samo pola problema. Glavna „zabava" počela je sa otvaranjem novih medicinskih centara koji su iz svima pristupačnih medicinskih ustanova povukli veliki broj lekara. Ne, ne radi se o amaterskim, kriminalnim, pseudomedicinskim centrima, u kojima od opreznih i štedljivih, ali nemoćnih, staraca uzimaju poslednje novčiće - to je već poslednji stepen pada.

nečemu drugom govorim - o potpuno legalnim novim medicinskim centrima koji su na isti način zaključili ugovore o pružanju usluga. I eto lekara, kako onih iskusnih, tako i mladih, koje su namamili obećanjem o velikim platama. Usluge jednog od medicinskih centara sam koristila godinu dana, jer sam bila tamo upisana preko svog sina.

I to je bila carska usluga. Tiha, senovita ulica u centru Moskve. Dva sprata u solidnoj, staroj generalskoj zgradi. Kroz bezbedna vrata se sa ulice ulazi u prostrano predvorje gde se u uglu nalazi recepcija.

- Kod kojeg doktora idete? Sekund! - zove ordinaciju. - Sedite, molim vas, u stolicu. Već dolaze po vas.

- Mogu ja i sama!

- Ne, ne, takva su naša pravila.

Po mene je došla mlada žena. Mislila sam - medicinska sestra. Kad ono, doktorka.

Osim praćenja na drugi sprat, prijatnog lekarskog tretmana, i mogućnosti da se sa lekarom porazgovara bez požurivanja, usluge u elitnoj poliklinici se ne razlikuju od onih u običnoj.

Nakon godinu dana vratila sam se u rejonsku polikliniku. Iz te godine u medicinskom centru pamtim samo dva momenta: izuzetno draga ruska lica lekara i mučne misli o mojim komšinicama koje satima čekaju u redu kod lokalnog lekara koji prvo može da posveti pacijentu 20, a zatim 12 minuta, i kojima sam se i ja pridružila.

Sada su redovi za kardiologa bučniji, jer on fizički ne može da stigne da pregleda sve od srca obolele bakice, iako je on jak muškarac, poreklom negde sa Kavkaza.

Internista je Tadžikistanac, uzgred - odličan dijagnostičar. U administraciji je veoma dobra načelnica, doktorka iz Gruzije... I sve stolice u hodnicima, kao i uvek, zauzeli su pacijenti koji čekaju. Uostalom, reč pacijent dolazi od reči „strpljenje".

Bože sačuvaj, nemojte da pomislite da sam protiv lekara koji nisu ruske nacionalnosti, lekara-migranata i tek diplomiranih lekara iz drugih ruskih gradova. Imala sam jednu tešku operaciju - operisao me je hirurg Kazahstanac Damir Samratov, i drugu, isto tako tešku, a hirurg je bio, kako su mi rekli, rodom sa Altaja - Andrej Sarancev, moju drugaricu je od jakog bola u ramenima spasla doktorka Jermenka, pa onda opet mene, od problema sa nervima, izazvanih hormonskom neravnotežom, izbavila je doktorka Dagestanka iz naučnog centra za endokrinologiju...

Verovatno će se i u Kijevu, Tbilisiju, Biškeku, naći za nas psihijatri, neurolozi, oftalmolozi. Suština je da oni dobro poznaju medicinu i ruski jezik, kao i da pomaganje pacijentima u Rusiji ne liši pomoći pacijente u njihovoj zemlji.

Ali, možda, treba za početak postaviti tačnu dijagnozu ruskoj medicini i organizaciji medicinskih usluga u višemilionskoj državi? Očigledno da nešto nije u redu kod nas u ovoj oblasti.

Trebalo bi analizirati (verovatno uz učešće Sveruskog narodnog fronta) da li imamo dovoljno diplomaca sa naših medicinskih fakulteta i instituta? Da li je vreme da se poveća broj upisanih studenata u ove visokoškolske ustanove i da se uvede red u vezi sa platama lekara? Razmisliti, kako proširiti profesionalne i obrazovne mogućnosti pravoslavne medicine - tu, verujte, ima šta da se nauči, ali malo ljudi zna za to...

Ipak, valja početi od dijagnoze - tačne dijagnoze savremene ruske medicine. A zatim pozvati migrante u pomoć.