Esej

O prećutanoj srpskoj pesnikinji Danici Marković (3)

Bila je sva u treptaju duše

Danica Marković je jedna od najvećih srpskih pesnikinja. Korenima Čačanka i Kragujevčanka, životom Beograđanka, u najtežim danima nove srpske istorije našla se u Prokuplju, pod okupacijom. O tom periodu njenog života, nazivajući je heroinom Topličkog ustanka, književnik Ivan Ivanović, stalni pisac Magazina Tabloida, i sam Topličanin, napisao je esej-priču, čiji siže je kazao u selu Vraniću, povodom monografije Branke Radovanović o pesnikinji. Donosimo ovaj rad u 3 nastavka

Ivan Ivanović

9.

Milunka Savić, devojka koja se borila kao običan vojnik u sastavu Gvozdenog puka, čineći se muško, heroina Velikog rata, vremenom je prerasla u legendu. Međutim, zapostavljena je jedna druga devojka, ništa manje junakinja od Milunke, ime joj je Rizna Radović.

devojci Rizni Radović pisao je Stanislav Krakov u listu Vreme 1927. godine. Rizna je rođena 1899. godine u selu Krpimeju na Labu. Često je čuvala ovce, kao i ostala seoska deca, pa se jednom prilikom posvađala i potukla sa arnautskim čobančetom, koje je kasnije iz osvete ubila. Tada je imala sedam godina i porodica Radović je morala da se preseli u Srbiju iz straha od krvne osvete. Doselili su se u selo Prekopuce u Prokupačkom srezu. Ona je imala šesnaest godina kada je nastupila okupacija.

Rizna Radović se pridružila četnicima januara meseca 1917. godine. Bila je krenula po dubokom snegu u selo Jošanica da samelje žito. Na putu su je srela dva bugarska vojnika i jedan je bez ikakvog razloga udario pesnicom u lice. Dok je krvarila u snegu, odlučila je da se odmetne u šumu. Iskopala je oružje, koje je sakrila prilikom odstupanja Srpske vojske, ošišala se i obukla bratovljevo odelo, onda krenula po mrkloj noći da traži četnike. Krakovu je ispričala da je tako naletela na austrijsku patrolu i ubila dva vojnika. Uzela im je puške, fišeklije, bajonete i vojničke torbe i zakopala u šumi.

Posle dosta lutanja, četnike je našla u selu Pretrešnji. U jednoj kući na kraju sela sedeli su kraj vatre vojvoda Kosta Vojinović i njegovi borci. Rekla je da se zove Stojan. Borila se u četi Jerotija Đenadića. Niko nije znao da je žensko. Zatim je ratovala pod četovođom Radisavom Tošićem. Tada joj je Jerotije Đenadić naredio da ubije zarobljenog bugarskog vojnika i ona je to izvršila bez pogovora. Prozvali su je Kaplar Stojan.

Kad je vojvoda Pećanac sakupio četnike na Vidovačkom kršu, među njima je bila i Rizna, odnosno Kaplar Stojan. Kad je video Kaplara Stojana, Pećanac se mrštio, jer je „bio mali i nizak i neće izdržati naporan put". Krakov je zabeležio kako je prota Gligorije Kojašević održao đurđevdansko opelo četnicima. „Eto, junaci, pa ko pogine to će mu biti stvarno opelo, a ko ostane živ, ništa mu neće smetati." Kaplar Stojan je pripao četi Ice Kalajdžije, koji ga je proizveo za desetara, tako da su i duplo stariji četnici bili pod komandom sedamnaestogodišnje devojke.

U povratku, Rizna je teško ranjena u borbi na Kukavici. Tek kad su je previjali, četnici su saznali da je žensko. Vojvoda Pećanac joj je čestitao rane i dao joj svoju bundu da je stavi na sedlo. No rana Rizne Radović se pogoršavala, četnici su je nosili na rukama povlačeći se pred bugarskom poterom. Rizna je molila da je ubiju, ali su joj oni rekli da ne smeju od vojvode. Ipak su bili prinuđeni da je ostave. Osam dana je ležala u šumi, žedna, gladna, sa ranom u kojoj su se proizveli crvi.

Devojku je pronašla jedna bugarska patrola koja je češljala teren. Neki vodnik je rekao da je bolje da je sprovedu u Leskovac na saslušanje. U Leskovcu su je pregledali jedan bugarski i dva nemačka lekara. Smestili su je u bolnicu jer joj je rana na nozi nepodnošljivo zaudarala. S rane je otpadalo meso, pa su joj lekari amputirali levu nogu do kolena. Tako je preživela okupaciju.

Kada je početkom oktobra 1918. godine Srpska vojska stigla u Toplicu, Rizna Radović je bila u svom selu Prekopucu, pa je odmah krenula u Blace da dočeka oslobodioce. Krakov piše da je osakaćena devojka dobila francuski ratni krst sa palmama, a od svoje države samo malu invalidninu, pa je bila prinuđena da radi u vojnoj šivari u Subotici. Iz doba četovanja ostalo joj je ime Stojan, govorila je uvek u muškom rodu, nosila muško odelo, frizuru i šajkaču. Pojavljivala se redovno na proslavama povodom godišnjica ustanka.

I Sava Vukomanović je opevao Riznu u pesmi Odlazak četnika na Bosiljgrad. Po Savi, Riznu je pronašao jedan čiča koji je pošao u drva, a posle su je Bugari lečili u Skoplju, gde su joj amputirali nogu.

10.

Topličkom ustanku je Danica Marković pisala svoja sećanja u Politici 1929. godine, pod naslovom „Utisci iz bune u Toplici". Ja sam prethodni tekst napisao na osnovu tih sećanja. Posebno me je zaintrigirao Daničin opis dvojice rukovodećih ljudi Ustanka, tim pre što u knjigama o Ustanku vlada podeljeno mišljenje o njima.

Danica se potpuno stavila na stranu Vojinovića, predstavlja ga egzaltirano: „Mlad, plah, neobuzdan i basnoslovno hrabar, Vojinović je bio junak naših dana koji je u svetlosti legende postao kumir svih kuća, gde se više maštalo a manje mislilo, naročito onih gde je bilo devojaka. Pećanac, koji je bio glava organizacije, no čovek zreo, povučen i sređen postade sekundarno lice u našim očima, srcima i mašti." Danica je Vojinovića predstavila kao romantičnog junaka, pa se postavlja pitanje da li je i ona bila jedna od onih „devojaka" koje su se u Vojinovića potajno zaljubljivale?

Pored „Utisaka..." Danica je napisala i neke pripovetke vezane za ustanak (dosta je čudno da nije napisala i pesme), ja ću se zadržati na onoj koju je fiksirala Branka Radovanović, Jaseničanin u Toplici. Pripovetka je objavljena u Zadružnom kalendaru Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga, U Beogradu, 1931. godine. Upotrebiću Brankinu interpretaciju.

„U osnovi pripovetke nalazi se priča o Topličkom ustanku i detaljima koje ona (Danica) upravo dobro zna. Prvi svetski rat uveliko se vodi i čiča Obradu Simeunoviću iz jednog jaseničkog sela sinovi su mobilisani - zadruga mnogobrojna, imanje veliko, unuci još dečaci, ostalo ženskadija. Potreban je sluga za teže poslove i „potrkivanje", pa je u Smederevu pronašao nekog Lazara iz Toplice, koji je u borbi sa Bugarima u prethodnom ratu izgubio oko." Priča počinje kad je Lazar otišao u Palanku da kupi potrepštine i vratio se sa vešću da je od nekog rođaka čuo da se sprema buna u Toplici. Lazar ne može da odoli „zovu ustanka", „ne može mirno da sedi dok oni tamo bunu dižu, a i za oko da im se osveti".

Samo stari Obrad zna za Lazarevu nameru. Ali za to čuje i Obradov unuk Obradić i u njemu „proradi krv predaka onih o kojima mu je deda pripovedao razvijajući mu ljubav prema svom narodu i prošlosti, ali i svest o borbi za oslobođenje". Posle mnogo peripetija, Lazar i Obradić stižu u Toplicu.

„U Palanci čuje čiča Obrad da je „propala stvar", o onome što opet Danica odlično zna: o strašnim merama koje su Bugari preduzeli, o kaznama, progonima i ubistvima, paljenju sela i ubijanju ljudi i stoke. Čiča Obrad, kao razapet, da li mu je veća briga zbog unuka o kome ne zna ništa, ili zbog kuće i ukućana, jer ako se dozna da je Obradić ustanik - progonstvo ne gine, i njemu i ukućanima. A onda se jedne avgustovske noći pojaviše Obradić i Lazar, živi i zdravi. Uspeli su da pobegnu od odmazde i dohvate se Šumadije. (Danas bismo rekli hepiend!) Danica još jednom priča šta se sve u Toplici dešavalo po ugušenju ustanka.

Branka Radovanović zaključuje: „Uspela je Danica Marković da vrlo uverljivo isčriča šta se dešavalo između Jasenice i Toplice, da spoji sgvarno i moguće, Toplički ustanak i njegov odjek stotinama kilometara daleko, varirajući pri tom omiljene joj stvaralačke motive: rodoljublje, viteštvo, patrijarhalnost i srpstvo".

11.

Ovde bi trebalo moja uloga da bude završena, ispričao sam kako sam video Danicu u Topličkom ustanku. Ali ne mogu a da se ne osvrnem šire na Danicu Marković, zajedničku junakinju Brankine monografije i moga romana. Šlagvort za ovo mi je dala sama Branka Radovanović, kad je napisla: DANICA MARKOVIĆ - zaboravljena učiteljica, eksrevolucionarka i moderna pesnikinja s početka Dvadesetog veka 1879 - 1932. godine.

Danica je potekla iz učiteljske porodice Joksima Markovića iz Čačka. Još kao dete se preselila u Beograd, pa možemo reći da je Beograđanka. Ovo je važno jer su gotovo svi pisci toga vremena bili došljaci u Beograd (naziv romana Milutina Uskokovića), bio je došao red na Beograđane da obeleže srpsku književnost. Danica je bila od prvih.

Nisam razumeo zašto je Branka za Danicu rekla da je zaboravljena učiteljica. Danica je u Beogradu završila prestižnu Kraljevsku srpsku višu žensku školu i okvalifikovala se za učiteljicu. U isto vreme vanredno se upisala na Filozofski odsek Velike škole, ali je morala da prekine studije i da se zaposli. Dobila je odmah Beograd. U školi je radila dvanest godina. Drugi učiteljci su išli obrnutim putem, dugo učiteljevali po selima da bi se domogli grada. Stvar je bila u tome što je Danica bila rođena pesnikinja i što joj je učiteljski poziv bio više nametnut.

Najviše se obrazovala za dve godine studija na Velikoj školi. Stoji da je Danica bila prirodno buntovna, da nije trpela disciplinu, pa je školske vlasti nisu baš prihvatale. Usto, u njeno krhko telo rano se uselila tuberkuloza, žuta gošća, koja je pokosila tolike srpske pisce, od Domanovića do Drainca, pa je Danica zbog lečenja često odsustvovala. Školske vlasti su je gurale iz Beograda ka selima, tako je došla u Resnik, koji je tada bio daleko od Beograda. Međutim, te dve resničke godine su bile stvaralački najplodnije u Daničinom životu, od anonimne učiteljice načinile su vodeću srpsku pesnikinju. Posle Resnika došlo je selo Vranić, koje je tada bilo u dubokoj unutrašnjosti.

Svakako da je učiteljica Danica Marković bila u nemilosti kod školskih vlasti, ali se ne može reći da je bila šikanirana kao, recimo, učiteljica Natalija Rakitić, supruga Radoja Domanovića, koja je gubila službu zbog pisanja svog muža i stalno se zaposlila tek kad je za ministra došao njen i Radojev kum Jaša Prodanović, i to u selu Kumodražu kraj Beograda.

Branka kaže da je Danica Marković bila apolitična, ali je njen otac Joksim bio obrenovićevac. U ono partokratsko vreme, kojem je današnje vreme kopija, politika je gospodarila životom naroda. Sasvim je moguće da je Danica bila žrtva obračuna karađorđevićevaca sa obrenovićevcima, pa je Danica tu, današnjim jezikom, bila kolaterarna šteta. U svakom slučaju, Branka je trebalo da istražuje Daničinu političku biografiju i da je smesti u opšti kontekst obračuna dve dinastije.

Takođe mi je nejasna odrednica eksrevolucionarka. Revolucija u tadašnjoj Srbiji pominjala se samo u vezi sa Svetozarom Markovićem, koji je u Srbiju doneo socijalističke ideje i zagovarao prevrat. Te ideje su nastavile da žive i posle Svetozareve smrti, a prihvatili su ih najznačajniji srpski pisci tog vremena, kao što su bili Janko Veselinović (vidi roman „Junak naših dana"), Radoje Domanović, Jovan Skerlić .... Danica je bila premlada i anonimna da bi pripadala tom krugu, pa se ne može reći da je bila revolucionarka, pa samim tim ni eks. Ili Branka pod tim terminom podrazumeva Daničinu ulogu u Topličkom ustanku i njenu borbu za srpsku ideju pod bugarskom okupacijom?

Kad se Danica vratila u Beograd 1920. godine, Beograd je bio crven, komunisti su na izborima dobili opštinu. Ta partija jeste bila revolucionarna, zagovarala je sovjetsku republiku, a jedan njen član student Spasoje Stejić pokušao je atentat na tek ustoličenog kralja Aleksandra Karađrđevića. Drugi njen član Alija Alijagić ubio je u Delnicama bivšeg ministra policije Milorada Draškovića. Nakon toga je Komunistička partija zabranjena i izbrisana iz ustava. Nisam video kod Branke da je Danica Marković imala bilo kakvu vezu sa komunistima, zašto je onda revolucionarka?

No Danica Marković je u punom smislu te maksime bila moderna pesnikinja, prva žena u Srbiji za koju se to može reći. Iako je proistekla iz tradicije Đure Jakšića, svakako dopunjene lektirom francuskih pesnika (Branka ukazuje na Bodlera i Sili Pridoma, ja bih tu dodao i Verlena), Danica je bila duboko originalna i samosvojna pesnikinja, slobodno se može reći preteča srpske moderne, koju će nositi Rade Drainac, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović...

Ona je ušla u srpsku književnost prečicom, na velika vrata, iz Resnika pravo u Srpski književni glasnik. To se malo kome srpskom piscu desilo, recio Milutinu Uskokoviću, koji je bio Daničin savremenik. Kako je to izgledalo, pokazala nam je njena biografkinja Branka Radovanović u odeljku o Daničinom poznanstvu sa Simom Pandurovićem, a ja ću biti slobodan da to interpretiram.

Dakle, Danica je učiteljica u selu Resniku, godina je 1902, Danica ima samo 23 godine. Neko je mladom pesniku Simi Panduroviću, koji je uređivao pesnički časopis Pokret, skrenuo pažnju na seosku učiteljicu koja piše pesme.

Radoznali Sima je odlučio da potraži učiteljicu. Evo šta je zapisao o tom susretu: „Mlada devojka od dvadeset i dve i tri godine, vižljasta plavuša, više interesantna nego lepa, učiteljica u Resniku... zna nešto muzike... nešto literature... nešto francuskoga... piše pesme, neosporno inteligentna, sa izvesnom sigurnošću i otvorenošću u razgovoru i ophođenju."

Posle dužeg snebivanja, „više iz obazrivosti nego iz skromnosti", Danica je pročitala pred gostima jednu svoju pesmu. „Primetio sam odmah da su to, i pored mestimične naivnosti, sasvim drukčiji stihovi od onih koje su naše žene dotle pisale. Imali su svoj ritam, svoju boju, svoj ton, zvučali su ubedljivo kao ispovesti."

Otvorena i govorljiva, Danica je Simi ispričala da je „većina njenih pesama inspirisana prema jednom mladom čoveku, sinu imućnog valjevskog advokata, lepom i stasitom, odličnom pevaču, koji je bančio po cele noći, ali je bio inteligentan, sevdalija i od ukusa." Daničina romansa sa Jovanom Jankovićem, pravnikom i filozofom iz Valjeva, završila se neuspehom, ostala je samo pesnička bol.

Sima Pandurović je odlučio da protežira učiteljicu iz Resnika, objavio joj je dve pesme u Pokretu i preporučio je literarnim krugovima Beograda. Štaviše, uspeo je da animira neke bogate Beograđane i da sakupi nešto novaca za štampanje Daničine poetske sveske. Tad se tako objavljivalo: prilozi, sponzori, veresija. (Tako je objavio Bora Stanković svoju „Nečistu krv" 1910. godine, jedan od najvećih romana srpske književnosti.) Knjiga je objavljena 1904. godine pod naslovom „Trenuci" i predstavljala je inovaciju u srpskoj poeziji. Ja bih rekao veliki trenutak!

Branka je sakupila sve kritike o Daničinoj knjizi, a dve glavne, Skerlićevu i Matoševu, ja sam „pozajmio" Jeleni Loret za ustaničku promociju Danice Marković u Prokuplju.

Još kad je poznati profesor Bogdan Popović sastavio antologiju najboljih srpskih pesama, pod nazivom „Antologija novije srpske lirike", koja se najpre pojavila u Zagrebu 1911. a potom u Beogradu 1912. godine, i u nju uvrstio tri Daničine pesme, kao jedine žene zastupljene u ovom strogom izboru, Danica Marković je etablirana u vodeću srpsku poetesu.

Opet imam jedno pitanje. Tadašnji vrhovni arbitar srpske književnosti, Jovan Skerkić, bez rezerve je prihvatio Daničinu poeziju, iako je ona bila pesimistična, puna bola, reklo bi se dekadentna. U isto vreme, u potpunosti je odbacio Isidoru Sekulić i Vladislava Petkovića Disa. Nesrećnog Disa je živog sahranio. A to su pesnici u istoj ravni. Kako je to moguće?

Ja sam Danicu doživeo kao fenomen. Kao što je to bio Rade Drainac posle nje. Ja sam o Fenomenu Drainac napisao knjigu pod nazivom „Boem u crvenim gaćama". Ovo što sad govorim o Danici u saglasnosti je sa Draincem..

12.

Ali, poezija je jedno a život drugo. Branka Radovanović to ubedljivo priča.

„Godina 1904. bila je fatalna u Daničinom životu. Te godine je ona ušla u srpsku književnost, ali i u jedan neuspeli brak. Na prvi pogled, njen izabranik, pravnik Momčilo Tatić, bio je izvanredna prilika. Poticao je iz čuvene beogradske porodice, basnoslovno bogate za srpske prilike, bio ugledan advokat i policijski činovnik. Međutim, bio je dendi, prijatelj kafane, noćobdija, kockar, avanturista. Nije imao razumevanja za treptaje Daničine duše."

„Sreća, bar ona bračna i porodična, nikada neće zakucati na njihova vrata - bili su dva sveta pod istim krovom. Živeli su zajedno dvadeset dve godine, izrodili šestoro dece, i onda kad više nisu imali kud - razveli su se. Na to je sigurno uticala njihova česta, gotovo stalna odvojenost, zbog posla, njenog ili njegovog, jer Danica, iako tako bogato udata, nastavila je još nekoliko godina da radi, pa se labava i kržljava porodična zajednica „razdesila", a potom i ugasila".

Danica je toga bila od početka svesna. To se vidi iz njene pesme Posle, objavljene 1906. godine, dve godine posle venčanja. Mislim da je ova pesma izuzetna, sva u naslućivanju i nagoveštajima. Ne dugo posle nje pevaće Vladislav Petković Dis: Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Interesantno da je Danica u službi dobijala česte premeštaje i to u sve gora i zabačenija sela. Ne znam da li je bila u pitanju politika, ali tad je, kao i sad, politika sve odlučivala. Konačno, Danica je idući za mužem napustila posao (dobila je, naravno, bednu penziju) i 1913. godine obrela se u Prokuplju, gde je ostala do 1920. godine i gde je preživela srpsku kataklizmu.

Šta se sve dešavalo u životu Danice Marković, pošto se razvela od muža i vratila u svoju sirotinju, Branka je uobličila u mali roman, kroz analizu njenih pesama i pripovedaka.

„Godina 1926. bila je sudbonosno značajna za Daničin privatni život. U braku sa Momčilom Tatićem, advokatom, bila je od jeseni 1904. pa do, opet, jeseni 1926. rodine, kada su se konačno razveli. Proleće ne doživeše jer ga ne nađoše."

„Tatić je 1926. godine ostavio i nju i decu, pa je otišao sa drugom ženom. Skitnički duh, on je straćio svoje zdravlje i prilično veliko imanje, da uskoro umre i da joj zavešta samo sirotinju, koju je ona podnosila sa dostojanstvom, i decu, koju je podizala sa velikim požrtvovanjem", završava svoje svedočenje vrsni hroničar i znalac starog Beograda Milan Jovanović Stojimirović." Milan je bio novinar i pesnik, veliki prijatelj Radeta Drainca, pogotovo iz Drainčevih skopskih dana. U romanu „Crni dani Rake Drainca" posvetio sam mu veliki prostor.

Poslednje Tatićeve dane opisuje i Stanoje R. Filipović: „Pod uticajem svoje sestre, Momčilo se povezao s jednom Ruskinjom, emigrantkinjom, odao se alkoholu, porodicu zapostavio. Danica se, najzad, razvela 1926. godine i na svoja pleća preuzela veliku obavezu. Momčilo se jedne noći opio i smrznuo."

Danica je decu obukla u crno i poslala ih na očevu sahranu a sama ostala kod kuće sa Poleksijom Stošić. Sedele su i ćutale. Onda je Danica zaplakala. Uzalud ju je tešila prijateljica. „Plačem", šaputala je, „plačem nad njegovom i mojom zlehudom sudbinom."

Tek 1928. godine Danica Marković se pojavila sa drugom knjigom pesama, pod naslovom „Trenuci i raspoloženja". Bile su joj potrebne 24 godine da dođe do nje. Knjiga je odštampana u reprezentativnom izdanju Srpske književne zadruge, u redovnom kolu. Danica se ponovo našla u vrhu srpske poezije. Branka Radovanović je ovu knjigu detaljno analizirala.

„Šta je zapravo Danica Marković radila sve te godine?" - pita se Branka. „Danica nije prestajala da piše: i u godinama teškog službovanja, i u bežaniji, u Prokuplju, i u poratnom Beogradu, i u svom ličnom „ratu i miru", i svojim „godinama smrti" ona je prisutna na književnom polju, objavljuje u časopisima, novinama i podliscima nedeljnika, ali knjigu nije napisala". „Zašto?" - pita se Branka. Odgovor na ovo pitanje predstavlja Brankin traktat o književnosti uopšte, pa ću ja da ga citiram.

„Prva knjiga ima veliki značaj za svakog pisca u njoj autor iznedri svu svoju dušu, svoju „unutrašnjost", dv sebe celog ili, pak, prvom knjigom donese slutnju, mogućnost, konturu, pretpostavku svog budućeg „autorskog ja", neku vrstu kroki svoga književnog lika."

„Druga knjiga, ona je nešto sasvim drugo! Traži ozbiljnog pisca, obavezuje ga da bude bolji i zreliji, noviji i svežiji, da bude ime i da njegovo ime drugima znači, da ne bude samo kladenac, nego i nepresušan bunar iz koga će zahvatati stalno svežu, hladnu i pitku vodu i njome napajati stalno žedne i nove čitaoce. Tek se drugom knjigom svrstava u spisateljski esnaf, obezbeđuje mesto pored već afirmisanih ili zbog vremena i promene ukusa zaboravljenih imena. Ona ga vodi ka panteonu besmrtnih. Druga knjiga predstavlja „stvaralačku množinu", „repertoar" jednoga pisca, dva sveta jednoga „ja" ili nastavak tamo gde se stalo u prvoj. Za drugu knjigu je često potrebno i nešto nemoguće."

Naveo sam ovaj Brankin traktat, jer sam i svm na sopstvenom primeru došao do tog saznanja. Mogu da kažem da sam imao „sreću" da mi druga knjiga budu „Arizani"!

Danica Marković je „taj ispit položola"!

„Iako je proteklo mnogo vremena," nastavlja Branka, „Danica Marković ipak i smisaono i sadržajno, u opštoj svojoj koncepciji, nastavlja prvu knjigu i sjedinjuje drugu sa njom. Počev od samog naslova: on je sada proširen, dopunjen, ali uz pažljivije čitanje i bolje poznavanje čitavog života pesnikinjinog, naslov predstavlja sintagmu - trenuci raspoloženja. Veznik „i" povezuje sam period od 1904. do 1928, odnosno prvu sa drugom knjigom, ali i Daničinu mladost sa zrelošću, da ne kažem starošću kako onom biološkom, tako i stvaralačkom.

Te duge 24 godine za Danicu su predstavljale više samo trenutke, slučajne, u letu uhvaćene, zalutale, sanjane, željene, maštane, „alhemičarskim rekvizitima" pravljene i u „astralnim" svetovima ostvarene trenutke raspoloženja. U njenom životu bilo je događaja za po nekoliko bogatih života; sreće, radosti, zadovoljstva, ushićenja i prijatnosti samo u tragovima, u delićima i zrncima."

Zatim Branka Radovanović profesorski pedantno i književno znalački analizira nove pesme Danice Marković i ukazuje na njihovu težnju ka univerzalnosti. Ja tu ne mogu ništa da dodam.

Čitajući Brankinu „Danicu" sa zaprepašćenjem sam konstatovao da ja ne znam ništa o Daničinoj prozi. A upravo bi to trebalo da bude tema ovoga rada, jer ja se, po prirodi stvari, u prozu daleko bolje razumem nego u poeziju. Za divno čudo, do danas nisu objavljene Daničine pripovetke u knjizi! Istina, Branka analizira sve Daničine pripovetke, sa konstatacijom da ne zaostaju za poezijom, čak da su u komplementarnom odnosu, ali to nije dovoljno da bih ja mogao da govorim o njima.

12.

U radu Branke Radovanović dopalo mi se još i to što ona proširuje temu kojom se bavi. Njen rad nije puka egzaltacija „ženskom poezijom" Danice Marković, što bi se od jedne profesorke moglo očekivati. Branka se upušta u kritičarski diskurs, čime svoj rad diže na nivo književne kritike, odnosno istorije književnosti. Tako, povodom dodeljivanja Danici nagrade Akademije nauka i umetnosti, za 1928. godinu, Branka navodi napis Vladimira Velmar-Jankovića, Povodom jedne nagrade, kojom na posredan način govori i o sadašnjem trenutku srpske književnosti.

„Povodom jedne nahrade, ove koju je upravo dobila Danica Marković i koja mu je samo povod da kaže i iznese neke svoje opaske, primedbe i, nažalost, tužna razmišljaaa o sudbini umetnika na ovom uzburkanom i na rat i patnju naviknutom prostoru, Vladimir Velmar-Janković kaže: „Žalosna je izolovanost naše literature od njene sopstvene sredine.

To je izolovanost psihološke vrste, tj. literatura kao duhovna ili, ako hoćete, kao psihološka potreba, toliko je potisnuta drugim potrebama u našem današnjem čoveku, da predstavlja za njega daleko uzgredni, nevažni interes. Jer, u našim prilikama, pažnja je jedina satisfakcija koju ima književni radnik. Od književnosti malo ko može da živi... Ono što mu sresina može da pruži - odnosno ono što bi mogla, - to je moralno zadovoljenje, priznanje njegovo.

Mi smo još toliko primitivni da mislimo da se može živeti bez dekora kulture... Ili smo se toliko navikli na ratovanje i robovanje da nam teško pada da budemo i na nešto drugo ponosni, a ne samo na patnju?"

Kao da je ova reč izrečena danas, 2018. godine. A za 90 prethodnih godina kroz našu dušu prošla su još dva rata, spoznali smo i fašizam i komunizam, ništa se od 1928. godine nije promenilo samo je još gore. Sudbina Danice Marković je sudbina Srbije. Otud moje interesovanje za ovu pesnikinju, koju mi je približila Branka Radovanović.

13.

Konačno, došli smo do ženskog pisma. Branka Radovanović smatra da problem ženskog pisma počinje sa Danicom Marković. „Godine koje dolaze otvaraju jednu novu galaksiju - žensku, ispisanu ženskim imenima i „rukopisom". Danica Marković je na kapiji vremena koje dolazi."

Moram da kažem da je meni Brankino razmišljanje strano. Ne delim književnost na „žensku" i „mušku", nego na dobru i lošu. Danica Marković je pre svega dobar pisac.

Pitanje koje na kraju teksta postavlja Branka, „zašto su srpskom književnošću toliko dugo dominirali muškarci", je suvišno, jer je na njega već ona odgovorila. „U prošlom veku (misli se na Devetnaesti vek) prednost muškaraca bilo je obrazovanje. U prvoj polovini Dvadesetog veka obrazovane žene su bile uglavnom učiteljice, ređe sa fakultetskom diplomom, i one su ušle u kulturu."

To je sasvim tačno, Srbi tog vremena nisu slali žensku decu na školovanje u Pariz ili Ženevu, kuda su išli muškarci, recimo Bogdan Popović i Jovan Skerlić, koji su tako visoko rangirali Daničinu poeziju. Ali, na primeru Danice Marković se jasno vidi da se po „parisku književnost" ne mora ići u Pariz! Danica je francusku književnost izučavala još od detinjstva, za one dve godine na Velikoj školi intenzivno. Ne samo da to nije bio njen hendikep, nego je bila prednost. Jer, njena „francuska poezija" je originalni produkt a ne kopija.

Veliki broj srpskih pisaca su boraveći u Evropi samo „reciklirali" evropsku književnost i donosili je u Srbiju, ne obogaćujući je nacionalnim sadržajima. Ni Stevan Sremac, Radoje Domanović, Bora Stanković... nisu se školovali u Parizu nego na Velikoj školi u Beogradu, što im nije smetalo da budu „evropski pisci". Upravo su profesori, koje sam pomenuo i koji su se školovali u Francuskoj, u ovim piscima izraslim na nacionalnim temama otkrili evropske vrednosti. A onaj, za koga Branka kaže da je nosio „pelerinu srpske proze", Milovan Glišić, nije se ni književno školovao, a rusku književnost je upoznao uglavnom preko sestre Stanke, koja je bila profesorka u učiteljskoj školi, sa kojom je preveo Tolstojev „Rat i mir".

Bogdan Popović je uveo, u svojoj Antologiji, Danicu Marković u svm Panteon srpske poezije, ne zato što je ona unela u svoju poeziju „sakralne" i „astralne" teme (Danica je to učinila tek u svojoj drugoj knjizi, 1928. godine, a Bogdan je Antologiju sastavio 1911. godine), nego što je u njoj video autohtonog stvaraoca.

Taman posla da je Danica ušla u srpsku književnost kao „sakralna" ili „astralna" pesnikinja. Ne ni kao „religiozna". Skerlić i Matoš su precizno „skenirali" Daničinu poeziju, videli u Danici Marković jednu iskrenu i osećajnu, posve originalnu stvaralačku ličnost. Bogdan Popović je to prihvatio.

Isto tako, problematična mi je i ta Brankina floskula o „ženskom pismu". „Ranije je žena slikana očima muškarca, sada žene slikaju svoj osećaj sveta, vlastitim očima viđen, rukama i dušom doživljen. Tako je žensko pisanje, „žensko pismo", stalo rame uz rame sa muškim, doživelo pravi procvat i osvojilo književne prostore.

Njihov talenat, brojnost i novi ton, tzv. ženska osećajnost, obogatiće književnost kraja Dvadesetog i početka Dvadeset prvog veka." To je svakako tačno, postoji neka razlika u „ženskom" i „muškom" pogledu na svet, verovatno polno uslovljena. Žene su bliže „psihologiji ličnosti", muškarci „sociologiji društva".

No to nikako ne znači da „muški pisci" nisu umeli da naslikaju ženu. Činjenica je da su mnogi „muški pisci" duboko prodrli u psilogiju žene, da navedem samo Tolstoja u , „Ani Karnjini", i Flobera u „Madam Bovari". Poznata je Floberova izjava Madam Bovari - to sam ja.

To što je Danica „ženski" osećajna i što je „instrumentalizovala žensku dušu", rezultat je njenog pesničkog dara i poetskog umeća, a ne polne pripadnosti.

Možda stoji kratko poređenje između Danice Marković i Radeta Drainca. Oboje su bili „nedoučeni": Danica je napustila studije na Velikoj školi, a Drainac nije ni dospeo do nje, za sebe kaže da mu „domovina na čelo nije udarila prosvetni žig", što znači da su bili samonikli. Oboje su poeziju učili od francuskih pesnika, Danica od Verlena, a Drainac od Remboa. (Oba ova pesnika su bili Bodlerovi đaci.) Danica je u svoju poeziju unela „žensku osećajost", a Drainac „mušku drskost".

Povezuje ih Toplica. Danica je idući za mužem policijskim pisarom došla u Prokuplje, a Drainac je iz Toplice krenuo u svet. U Toplici ih je zatekla okupacija. Dok je Danica robovala u Prokuplju, šesnaestogodišnji Drainac se sa srpskom vojskom povlačio preko Albanije. Zahvaljujući Francuskoj, Drainac je dospeo u školu u mestu Bolivije na Azurnoj obali, ali se u njoj nije odlikovao, Velibor Gligorić kaže da je bio najgori đak. No Drainac je bolje savladao Remboa od Gligorića, što pokazuje da je u književnosti važniji talenat nego učenost.

U poeziji, Danica je sva u treptaju duše, u meditaciji, u lirizmu. Drainac je cinik, razmetljivac, izrugivač, melanholik, očajnik, glumac, psovač, zanesenjak. Ali su u istom pesničkom habitusu, u istom sazvežđu ukletih pesnika.

Za mene je Danica psihološki, Drainac socijalni fenomen.

Da zaključim tekst razmišljanjem o „ženskom pismu" koje stavlja u prvi plan Branka Radovanović. Rekao sam da ne mislim da Danica Marković drži pero za pisanje tog pisma. U stvari, nejasno je šta Branka podrazumeva pod „ženskim" pismom. Velike žene (Isidora Sekulić, Anica Savić Rebac, Milena Pavlović Barili... Desanka Maksimović... koje je navela u uvodu) svakako tu ne spadaju.

Njihovo pismo nije tipsko, nije školsko. Pod „ženskim pismom" se danas podrazumeva stvaralaštvo plejade žena, proizišlih iz Mir Jam. (Nije slučajno Mir Jam filmovana na televiziji). Te žene uglavnom pišu romane, a zaposlene su po novinama i na televiziji. Svoju poziciju koriste da se nametnu, da se samoreklamiraju, da steknu popularnost. Nažalost, danas Televizija određuje vrednosti. Što nije bilo na Televiziji, nije ni postojalo!

Nije na meni da kritički čitam „žensko pismo". Pročitao sam tri Ninovke (Grozdana Olujić, Gordana Ćiprjanić, Ivana Dimić), njihovi romani me nisu uverili da su „obogatili književnost s kraja Dvadesetog i početka Dvadeset prvog veka". Ako to „žensko pismo" uporedimo sa „muškim pismom" istog perioda (Borislav Pekić, Danilo Kiš, Dragoslav Mihailović...), onda to poređenje ide na štetu ženskog pisma.

Poštovani stanovnici Vranića

Stekao sam utisak da smo se uspešno družili, Branka Radovanović i ja. Ona mi je rekla šta je sve učinila da „oživi" Danicu, a ja njoj da sam i sam ponešto uradio da Danica bude „živa". Ja ne znam da li Daničina nesreća ("zlehuda sudbina"), koja je dala tako veliki poetski rezultat, proističe iz nje same (neizlečiva bolest iz devojaštva) ili je rezultat spleta nesrećnih okolnosti (pogrešna udaja, neodgovoran muž, užasna okupacija, nezbrinuta deca). Zamolio bih Branku da mi objasni kud se delo toliko bogatstvo Tatića, zar je moguće da ga je Momčilo svojim pogrešnim životom u potpunosti upropastio? Avaj, Danica je iz braka izašla kao socijalni slučaj. Pesnikinja iz vrha srpske poezije, miljenica književnih faktora, antologijski stvaralac, začetnica „ženskog pisma", na kraju traži pomoć na sve strane ne bi li nekako othranila decu (troje je izgubila, sina u okupaciji). Književno blistava, životno zlehuda sudbina. Ja samo da kažem Branki da ni Daničina sabraća iz „muškog pisma" (Radoje Domanović, Petar Kočić, Bora Stanković, Rade Drainac...) nisu imali bolju sudbinu.

Voleo bih da neki budući književni poslenik, kakav je besumnje Branka Radovanović, ide za mnom kao što je ona išla za Danicom.

PS.

Razume se da ovaj „esej" nisam pročitao u Vraniću. Za svoje izlaganje imao sam desetak minuta, taman da ukažem na Daničinu ulogu u Topličkom ustanku. Ali sam ga napisao. Prosto sam imao potrebu da to uradim.