Vučićev režim planira da od seljaka otme najplodnij zemlju

Uskraćuje subvenciju, a zemlju će dati migrantima

Poljoprivreda je sadašnjoj vlasti u Srbiji na teretu. Posebno su joj neprijatni mali farmeri, vezani za zemlju koju su obrađivali njihovi preci. Zbog toga se iz budžeta već godinama za agrar izdvaja manje od obaveznih pet odsto kako bi se seljaci naterali da napuste svoja imanja. Po zakonskim rešenjima koja su u pripremi to napušteno zemljište će država moći da preuzme, a zatim će ga davati stranim investitorima i migrantima na korišćenje. Čak se i ove godine ionako malo ulaganje u poljoprivredne subvencije dodatno smanjilo, iako to smanjenje vlast pokušava da prikaže kao povećanje.

Milan Malenović

Agrar je postao veliki i značajan biznis.Sve je manje porodičnih farmi, a sve više multinacionalnih korporacija koje godišnje proizvode desetine miliona tona hrane u celom svetu.

Oko 20 odsto svetske populacije živi u Kini, ali ta zemlja raspolaže sa manje od 10 odsto svetskog obradivog zemljišta, što znači da ona mora da uvozi velike količine hrane kako bi prehranila svoje stanovnike.

Većina araspskih zemalja raspolaže enormnim zalihama nafte i gasa, ali su površine zemljišta pogodnog za agrarnu proizvodnju zanemarljive.

Broj ljudi na svetu je sve veći, ali se istom brzinom ne povećava površina agrarnog zemljišta. Da bi se svet prehranio neophodno je maksimalno koristiti one resurse kojima se raspolaže. Zbog toga je vlasništvo nad obradivim površinama postalo pitanje od prvorazrednog nacionalnog interesa svuda u svetu, osim u Srbiji.

Liberalizacija pristupa vlasništvu nad zemljištem je jedan od osnovnih zahteva koje je Ebropska Unija stavljala pred Srbiju uprkos činjenici da upravo jedan broj njenih članica na svaki način pokušava da ograniči pravo stranaca da poseduju poljoprivredno zemljište.

Nedavno je nemačko-francuska televizija „Arte" objavila prilog o pokušajima vlasti u francuskjoj provinciji Bretanji da sačuva poljoprivredno zemljište u domaćim rukama.

Još od šezdesetih godina prošlog veka svako ko želi da proda obradivo zemljište mora da ga ponudi jednoj državnoj agenciji koja zatim raspisuje konkurs za novog korisnika i vlasnika koji moraju da ispune čitav niz uslova i ograničenja. Na kraju, ne mora da pobedi onaj koji je ponudio najviše para, postupak koji je u Nemačkoj zaustavljen posle intervencije Vrhovnog suda.

Najčešći pobednik je mlađi bračni, par koji bi da se naseli u ruralnoj oblasti i započne bavljenje poljoprivredom. U EU postoje mišljenja koja osporavaju zakonitost i ustavnost bretanjskog načina iznajmljivanja obradivog zemljišta.

Posle ponovniog ujedinjenja dve Nemačke, na istoku je došlo do slične privatizacije kao u Srbiji i ostalim republikama bivše Jugoslavije. U DDR-u je obradivo zemljište, uglavnom, bilo u posedu države koja ga je ustupila takozvanim kooperativama, odnosno velikim agrarnim kombinatima. U najvećoj meri je zemlja ostala u državnom vlasništvu i posle ponovnog ujedinjenja (manji procenat je podlegao restituciji), pa je ono ponuđeno na prodaju u postupku privatizacije.

Pobednik na takvim konkursima je uvek bio onaj ko ponudi najviše, pa su mnogi nekadašnji poljoprivredni kombinati u rukama novih vlasnika potpuno promenili namenu.

Isto se dešavalo i u Srbiji. Čak i tamo gde je ostala agrarna proizvodnja drastično je smanjen broj zaposlenih. Po standardima EU na 100 hektara oranica dovoljna su u proseku dva radnika i većina novih vlasnika se pridržava ovoga, pri čemu ne rade svi radnici na imanju - veliki broj je zaposlen u administraciji.

Smanjenje broja radnih mesta dovelo je do iseljavanja mladih iz ruralnih sredina, fenomen koji je poznat ne samo u Srbiji.

Kada su Rumunija i Bugarska pristupile Evropskoj Uniji morale su po ubrzanom postupku ne samo da privatizuju svoje agrarne kombinate, već i da omoguće strancima da postanu vlasnici istih. Nove gazde su bile orijentisane samo ka profitu, pa su promenili useve i smanjili broj radnika.

Veliki broj nezaposlenih se preselio prvo u gradove, a ubrzo u druge države Unije. Taj proces je poznat i Srbiji i to od liberalizacije viznog režima u EU. Na velikom delu površine nekada plodnih predela Rumunije i Bugarske, ali i Hrvatske i mnogih drugih članica EU ostala su da žive samo staračka domaćinstva, a neretko ni ona. Sve ovo proživljava danas i Srbija, jer aktuelna vlast uopšte nije zainteresovana da zaustavi odlazak stanovništva iz ruralnih sredina.

Sve što imamo u Evropskoj Uniji na velikom planu, imamo u Srbiji u skromnijem obliku, ali identičnom obimu: potpuno pogrešna pravila o dodeli subvencija, lošu otkupnu politiku, prepuštanje sela multinacionalnim kompanijama i domaćim tajkunima.

Ako realno sagledavamo situaciju ne možemo da ne primetimo kako se naprednjačka vlast povlači iz poljoprivrede i srpskog sela.

Miroslav Kiš, predsednik Asocijacije poljoprivrednika Vojvodine, to ovako pojednostavljeno objašnjava: "Agrarni budžet mogao bi da bude mnogo veći. To je nešto što već godinama i decenijama pričamo, ali ovo sada je naša realnost. Država, očigledno, ne vidi poljoprivredu kao šansu, kao nešto u šta treba ulagati. Posedi su mali i usitnjeni, a ljudi iscrpljeni. Problema ima u mlečnom govedarstvu, stočarstvu, a i žitarice imaju nisku otkupnu cenu. Uvek apelujemo i tražimo više novca, ali ništa od toga. I tom poljoprivredniku, koji nije dobio subvencije, ili mu kasne, za njega je to sve."

Kao i u mnogim drugima oblastima života, vlastodršci u najmanju ruku ulepšavaju stvarnost u našem agraru, mada često i lažu. Primera ima dosta, ali su najrečitiji oni vezani za subvencije u poljoprivredi koje se, po rečima zvaničnika, u 2020. više nego u prošloj godini, ako ne i najviše u celoj srpskoj istoriji, kako voli da preteruje Aleksandar Vučić.

Iako mnogi ne primećuju, Srbija ima ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića koji je krajem prošle godine iskoristio svoje pojavljivanje u medijima da kaže kako su subvencije u budžetu ove godine više od onih u prethodnoj godini. Pri tome je samo nerazgovetno promumljao kako se u stvarnosti radi o zagarantovanom minimalnom odvajanju u budžetu za agrarne subvencije koje ni posle ovog skromnog povećanja nisu dosegle Ustavom predviđeni minimum od pet odsto celokupnog budžeta (u tekućoj godini će ukupna izdvajanja za poljoprivredu i ruralni razvoj iznositi samo 3,54 odsto budžeta).

Obavezan iznos za subvencije (na čije je povećanje mislio Nedimović) neće biti manji od 35,6 milijardi dinara, što je 900 miliona dinara više nego ove godine. Ovaj razred u budžetu bi mogao da se svrsta u virtuelnu kategoriju, jer predstavlja puku statističku ili marketinšku vrednost. Realna svota izdvojena 2019. za subvencije u poljoprivredi iznosila je 43.711.697.000 dinara, dok je ove godine predviđeno 40.588.753.000 dinara. Virtuelno povećanje se, tako, pretvorilo u realno smanjenje.

Kada se detaljnije pogleda raspored sredstava predviđenih za sve subvencije u poljoprivredi vidi se da individualni proizvođači nemaju čemu da se raduju.

Ukupno, za podsticaje u poljoprivredi i ruralnom razvoju u 2020. namenjeno je 33.492.139.000 dinara. U ove podsticaje ubrajaju se direktna plaćanja, mere ruralnog razvoja, kreditna podrška u poljoprivredi, posebni podsticaji, IPARD podsticaji...

Za direktna plaćanja preko Uprave za agrarna plaćanja ići će 23.497.800.000 dinara, za ruralni razvoj osam milijardi (kao i ove godinne), za IPARD što iz domaćih, što iz evropskih izvora oko četiri milijarde...

Za bezbednost hrane, veterinarsku i fitosanitarnu politiku ukupno će biti izdvojeno 5.681.039.000 dinara.

Budžet za poljoprivredu se, od kako je SNS preuzeo vlast, smanjivao ili stagnirao. Realnog povećanja nije bilo. Posle svih, uglavnom virtuelnih povećanja, poljoprivreda iz republičkog budžeta još uvek ne dobija onoliko para koliko je dobijala kada su naprednjaci preuzeli vlast, tačnije u 2013. kada je Srbija prvi put u istoriji „uživala" u budžetu koju su joj skrojili naprednjaci i socijalisti.

Najniži budžet za poljoprivredu bio je 2016. godine kada je resorno Ministarstvo dobilo samo 40,5 milijardi dinara, od čega je rekordno mala suma u iznosu od samo 28 milijardi dinara bila predviđena za subvencije. Istine radi, tada su i cene bile drugačije nego danas.

Najmanje subvencije su, opet, predviđene za paore, odnosno zemljoradnike. Njima su one konstantno bile smanjivane i danas su najniže u regionu. Sa druge strane, povećavaju se subvencije za stočarstvo, jer je vlada potpisala više bilateralnih sporazuma sa Rusijom, Kinom i Turskom o izvozu junećeg i goveđeg mesa. Sigurno da su ovakve intervencije države bile neophodne, ali subvencionisanje stočarstva uz zanemarivanje proizvodnje biljaka dovodi do jednog drugog problema.

Naime, goveda se hrane stočnom hranom koja je, usled nedostatka subvencija, skuplja kod domaćeg proizvođača, nego kod uvoznika. To će vremenom dovesti do toga da će sve više malih farmera prestati da se bavi uzgajanjem žitarica, pa ćemo i ono što smo do skoro izvozili, morati da uvozimo.

Sa druge strane, veliki agrarni kompleksi koji su u rukama stranaca, ne moraju da se brinu, jer su oni u stanju da proizvode dovoljno jeftine biljke koje su konkurentne na svetskom tržištu. To se, na prvom mestu, postiže upotrebom hibrida koji su skupi za individualnog proizvođača. Ti hibridi su beskorisni, ili čak i štetni po okolinu. Mnoge takve biljke se same oprašuju čime dolazi do manjka hrane za pčele, pa se njihov broj smanjuje.

Kako tvrde pčelari, od ranijih domaćih suncokreta dobijalo se u proseku 11 kilkograma meda po košnici i to u jednom danu. Nove sorte jedva da daju polovinu te količine.

Osim toga, moderni agrar je nezamisliv bez upotrebe pesticida koji, takođe, ubijaju pčele, ali i druge insekte koji su značajni za prirodni lanac ishrane.

Svi ovi problemi su poznati i u Evropskoj Uniji, tako da Srbija pristupom ništa neće dobiti u agraru, osim dodatnih sredstava iz zajedničkog budžeta koje će, međutim, ići najvećim proizvođačima. Politika EU u poljoprivredi svodi se na davanje subvencija po grlu stoke ili hektaru zemlje. Ovo dovodi do toga da veleposednici uopšte ne moraju da brinu koliki su im prinosi, jer će u noći između 31. decembra i 1. januara oni uvek postajati bogatiji za nekoliko miliona evra.

Vezivanje subvencija u zemljoradnji za vrstu biljne kulture i površinu dovelo je do toga da preduzeća koja drže ogromne agrokomplekse stalno smanjuju broj zaposlenih, što dodatno pospešuje odlazakl mladih sa sela u gradove i iz siromašnijih regiona u bogatije, ali industrijalizovane.

Protiv ove pošasti energično se bore neke zemlje Unije, kao na primer Mađarska. Naš severni sused mladim bračnim parovima koji žele da počnu da se bave poljoprivredom i da žive na selu obezbeđuje izuzetno povoljne kredite čija se visina automatski smanjuje sa svakim novorođenim detetom. Po rođenju trećeg deteta država u potpunosti otpisuje dugovanje.

Andaluzija je najsiromašnija španska provincija u kojoj samo dva odsto stanovništva poseduje najveći procenat obradivog zemljišta. Feudalne strukture stvorene još u srednjem veku i dalje su na snazi. Ovde, međutim, postoji malo mesto Marinaleda koje bi moglo da postane primer za celu Evropu.

Još sedamdesetih godina su stanovnici ovog sela uspeli da sudski razvlaste aristokratu koji je posedovao zemljište na kome je atar Marinalede. Od tada su stanovnici kolektivni vlasnici i korisnici zemlje. Svaki zaposleni prima istu platu: 47 evra dnevno. Toliko dobija i predsednik opštine. Sa druge strane, troškovi života su izuzetno niski u ovom mestu.

Celokupno stanovništvo je zaposleno ili u obradi zemlje, ili u nekoj od pratećih delatnosti. Nezaposlenost i masovno iseljavanje su ovde nepoznati. Svi stanovnici se dogovaraju na isti način kao i akcionari neke kompanije o korišćenju zemljišta koje selo poseduje. Kolektivna poljoiprivreda može da bude uspešna, ako je oslobođena ideoloških pritisaka.

U Srbiji, u kojoj je do skoro zemlja bila u kolektivnom, odnosno državnom vlasništvu sada je ovakav model nezamisliv. Zakoni su u potpunosti prilagođeni interesima vlasnika krupnog kapitala za koje je agrar samo jedan od načina za sticanje bogatstva. I država je u potpunosti posvećena njihovim interesima, zbog čega je po pravilu pobednik na tenderu za dodelu u najam državnoig zemljišta neka strana kompanija, a ne domaći individualni proizvođač. Sami uslovi većine ovakvih tendera određuju unapred njegovog pobednika.

Spas i revitalizaciju ruralnih oblasti u Srbiji aktuelna vlast vidi, a to je očigledno, u naseljavanju stranih migranata. Za sada se planiraju beskamatni krediti (koji su u velikom broju i bespovratni) za start-ap podršku u visini od oko 10.000 evra (odnosno milion dinara) po jednoj porodici, kao i dodelu odgovarajućeg zemljišta i smeštaja.

Pobornici evropskih i evro-atlantskih integracija, koji su i vatreni zagovornici dovođenja migranata u Srbiju, pozivaju se na ranija zakonska rešenja iz drugih zemalja. U srednjem veku se smatralo kako je suveren vlasnik sve zemlje koju ostali samo dobijaju na korišćenje. U slučaju da neki od korisnika zemlje ne bi imao naslednika zemljište bi po njegovoj smrti bilo ponovo dato suverenu na slobodno raspolaganje. U pojedinim modernim monarhijama ovo je pravo zadržano, iako ga vladari više ne koriste.

U modernoij istoriji su Sjedinjene Američke Države, iako republika, imale slično zakonsko rešenje. U njima je savezna administracija upravljala celokupnim zemljištem. Individualni vlasnici (preciznije: korisnici) gubili su pravo nad zemljištem (koje bi ponovo bilo dato državi na slobodno raspolaganje) ako ga ne bi koristili najmanje pet godina. Ovu mogućnost povratka državine administracija (savezna ili lokalna) izuzetno retko je koristila.

Nešto slično se sada planira u Srbiji: onaj ko izvesno vreme ne koristi poljoprivredno zemljište ostaće bez njega i ono će biti dodeljeno onome ko je spreman da ga obrađuje, odnosno nekoj stranoj kompaniji ili migrantskoj porodici. Maćehinski odnos države prema agraru je u funkciji toga da sve više poljoprivrednih proizvođača sve brže digne ruke od agrara i tako omogući državi da ispuni svoje obaveze koje je preuzela potpisivanjem Marakeškog sporazuma o pomoći migrantima na njihovom putu u Evropu.

A1:

Čije je stado, njegova je i livada

„Vestfalski mir" predstavlja seriju sporazuma, kojima je završen Tridesetogodišnji rat. Potpisan je 24. oktobra 1648. između cara Ferdinanda III, nemačkih kneževa, predstavnika Holandije, Francuske i Švedske.

Ovim sporazumom ozvaničeno je pravilo „Cuius regio, eius religio" („Čija je zemlja, njegova je i vera") koje, zvanično, više ne važi. Da se ono, ipak, i dalje primenjuje dokazuje nasilno otimanje Kosova i Metohije od Srbije gde se postulira varijacija na istu temu: „Čije je stado, njegova je i livada".

Srbija oduzima poljoprivrednim proizvođačima zemlju koju su generacijama obrađivali, a koju više ne mogu da koriste, jer nemaju nikakav ekonomski interes. Ta zemlja se daje stranim investitorima koji na nju dovode ili stanovnike države iz koje potiče i sama kompanija, ili migrante koji dolaze u Srbiju. Vremenom se ti posedi ukrupnjavaju, međusobno spajaju, a na njima žive pripadnici nacije koja nema nikakve veze sa Srbima.

Za pola veka, celokupno autohtono stanovništvo je iz ekonomskih razloga napustilo ruralne oblasti Srbije, a mnogi su otišli u inosrtranstvo. Onda bi moglo da dođe do primene modernizovane verzije „Vestfalskog mira" (kao u slučaju Kosova i Metohije).

Zbog toga je intenzivno ulaganje u domaći agrar u nacionalnom interesu. Ova vlast to zna i baš iz tog razloga ne ulaže dovoljno.

A2:

Planirati subvencije

Za razliku od individualnog poljoprivrednika velike multinacionalne kompanije uopšte nisu vezane za zemljište koje koriste. Seljak se do kraja bori da ostane na imanju koje su koristili njegovi preci, investitori su daleko mobilniji.

U Evropskoj Uniji je dugo vremena proizvodnja pirinča dobijala visoke subvencije: u Francuskoj 800 evra po hektaru godišnje. To je dovelo do toga da su u južnim delovima ove države, koji su nekada bili poznati po proizvodnji vina i voća, nikle ogromne latifundije pirinčanih zasada.

Vlada u Parizu je najavila da će subvencije za pirinač prepoloviti, pa su mmnogi veliki proizvođači već prešli na druge kulture, a neki su jednostavno napustili tu oblast i počeli na drugim mestima da ulažu. Odlazak velikih investitora doveo je do povećanja nezaposlenosti, što je uzrokovalo novi talas migracije ka industrijskim centrima.