Geopolitika

Propaganda i realnost u doba korone

Kina će se suočiti sa odgovorom Zapada

Britanske obaveštajne agencije smatraju da bi Velika Britanija morala da preispita odnose sa Kinom nakon što se smiri kriza koronavirusa i razmotri da li je potrebna stroža kontrola visoko tehnološke i druge strateške industrije. Svoje zaključke predočili su kraljici Elizabeti koja je prošlog februara posetila glavni štab MI5, odeljenja zaduženog za kontraobaveštajnu bezbednost unutar kraljevine. Kraljici su izneli da će Kina još odlučnije braniti svoj jednopartijski politički sistem nakon što su najverovatnije savladali krizu koronavirusa i da će Peking započeti geopolitičku ofanzivu s ciljem da Kina izbije na vrh svetske moći. MI5 je upozorio da bi premijer Boris Džonson, a i drugi ministri, morali da imaju "realističku sliku" i razmotre kako bi Britanija trebalo da odgovori na kineski izazov. Preporučili su da bi Britanija morala da spreči da Kinezi preuzmu ključne kompanije i da vidi da li bi morao da se ograniči pristup kineskih studenata univerzitetskim i drugim istraživanjima. Zabrinutosti odeljenja MI5 pridružila se i MI6 služba koja je zadužena za bezbednosne informacije na svetskom nivou, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Milan Balida, dugogogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Pandemija koronavirusa bi mogla da promeni oblik globalnog poretka. Globalni odnosi imaju tendenciju da se u početku polako i postepeno menjaju, a potom sve odjednom. Primera radi, 1956. je bila godina kada je Britanija prestala da bude svetska velesila. Dogodilo se to nakon neuspele intervencije u Sueckom kanalu.

Danas bi američki političari morali da shvate da ukoliko Amerika odlučno ne reaguje na pandemiju, da adekvatno odgovori u datom trenutku, ova godina bi mogla da markira još jedan "Suecki momenat". Status Sjedinjenih Država kao globalnog lidera tokom poslednjih sedam decenija nije bio izgrađen samo na bogatstvu i moći već, a isto toliko važno, od legitimnosti koja proizilazi iz unutrašnjeg vladanja zemljom, ponudi globalnih javnih dobara i mogućnosti i volje da stvara i koordiniše svetski odgovor na krize.

Koronavirus testira sve te elemente kod američkih lidera. U međuvremenu, Peking se brzo kreće pokušavajući da zauzme poziciju u svetu u kome se stvorio izvesni vakum. Peking učvršćuje svoj sopstveni sistem, obezbeđuje materijalnu pomoć drugim zemljama i čak organizuje druge vlade. Nije Pekingu lako da to uradi jer ceo svet zna da je do pandemije došlo pre svega zahvaljujući pogrešnim potezima Kine. Ipak, Peking zna da je kineska aktivna uloga postala vidljiva širom sveta.

Kineske namere, iza kojih stoji čitava kineska strategija, prepoznale su britanske i američke bezbednosne agencije koje mogu da savetuju svoje vlade, ali ne mogu da odlučuju o delovanju istih. MI6 je shvatio, a i obavestio britanske ministre, da je Kina tokom januara i februara lažno izveštavala o broju zaraženih i umrlih.

Neki britanski političari zameraju britanskoj obaveštajnoj službi da se mešaju i politiku i da ne bi trebalo da preporučuju bilo koju akciju jer "to nije njihov posao". Istovremeno su u Britaniju iz Kine stigla 300 novih respiratora i britanski političari nisu voljni da govore loše stvari o Kini.

U doba Davida Kamerona i Džordža Osborna vlada se držala politike da aktivno ograničava kineske investicije u sektorima kao što su nuklearna energija i telekomunikacije.

Kada je Teresa Mej stupila na položaj premijera naredila je reviziju investicija Kineske generalne nuklearne grupe u novu nuklearnu centralu Hankli point, ali je ipak dozvoljeno da se te investicije nastave.

Britanska politika prema Kini će morati da se ponovo dobro promisli jer Peking vidi sebe kao konkurenciju Zapadu na duge staze. Petnaest poslanika Torijevaca predvođena Bobom Silijem i još dvojicom bivših ministara, Dankan Šmita i Dejvid Dejvisa, pisali su Borisu Džonsonu tražeći da Velika Britanija "razmisli naše šire odnose sa Kinom" nakon što se pandemija smiri.

"Mi smo propustili da zauzmemo strateški stav o britanskim dugoročnim ekonomskim, tehničkim i bezbednosnim potrebama," stajalo je u pismu. o Peking je razumeo da ako izgleda da Kina vodi, a Amerika se čini ili da ne može ili da neće to da radi, takva percepcija može sama po sebi da fundamentalno spusti američku poziciju u globalnoj politici i trci za liderstvom u 21. veku. Kina u toj trci koristi sva legitimna, ali i ne baš moralna sredstva. Ipak, Kina ne može da se oslobodi suštine svog političkog sistema jer iako je virus uočen još novembra prošle godine u gradu Vuhanu to nije objavljeno tokom nekoliko sledećih meseci, čak su kažnjeni i doktori koji su virus prijavili.

Kako se kriza širila, tako je Peking strogo cenzurisao informacije i zabranjivao stranim stručnjacima do stignu do Vuhana. Tad je već bilo jasno da se Peking sprema da manipuliše brojevima obolelih i umrlih. I dok se kriza pogoršavala tokom januara i februara, neki su posmatrači spekulisali da sve to može da poljulja sam vrh kineske partijske vlasti.

Kriza je nazvana "kineski Černobil", dr Li Venliang koji je objavio o virusu i koga su vlasti ućutkali nazvan je "tenk čovek" po istorijskim događajima na Tiananmen trgu. Ipak, početkom marta Peking je proglašavao pobedu. I mada se Kina ni sredinom aprila nije vratila na normalu i dok su se postavljala pitanja o tačnosti kineske statistike, Peking je krenuo da iskoristi te rane znake uspeha u svetsku propagandu istovremeno farbajući preko nakaradnog početka odgovora na krizu.

Kineski funkcioneri i državni mediji su istovremeno insistirali da koronavirus nije u stvari krenuo iz Kine, uprkos jasnim činjenicama da jeste. Time su želeli da smanje optužbe da je Kina izazvala globalnu pandemiju. Takvim aktom, u kombinaciji sa izbacivanjem novinara iz zemlje vodećih američkih novina, Kina nije zaradila poene u svojoj trci za prvo mesto u svetu.

Kina je slala pomoć u Italiju, i mada je dosta te pomoći bilo falično i neupotrebljivo, to se događalo u trenutku kada Evropska Unija još nije znala kako da reaguje. Kina je takođe uputila medicinski tim i 250.000 maski u Iran, a poslala je slične stvari u Srbiju gde je, piše svetska štampa, "predsednik omalovažio evropsku solidarnost i nazvao je "bajkama". Izjavio je da "jedina zemlja koja nam može pomoći je Kina".

Srbija je, inače, bila dosta prisutna u svetskim medijima gde su opisivali kako je "emotivni predsednik ljubio kinesku zastavu." U medijima dosta tekstova je ilustrovano fotografijama bilborda u Srbiji sa kojih se smeškao kineski predsednik Si Džiping i na kojima je pisalo da je on Srbima brat.

Neki od tekstova u medijima širom sveta reakciju srpske vlasti na kinesko prisustvo i pomoć predstavili su uz ton sprdnje. Bilo kako bilo, mnogi medicinski proizvodi izrađuju se u Kini, a među njima i respiratori i antibiotici koji su potrebni za lečenje sekundarnih zapaljenja koje uzrokuje prisustvo koronavirusa u telu zaraženog.

U slučaju Sjedinjenih Država, više od 95 odsto antibiotika na njihovom tržištu proizvedeno je u Kini, a mnogi sastojci za proizvodnju istih takođe potiču iz Kine i ne mogu se napraviti u Americi.

Odgovor na epidemije nisu samo materijalna dobra. Tako je, na primer, tokom 2014. - 2015. ebola krize Amerika organizovala i vodila koaliciju desetine zemalja da bi se zaustavilo širenje te veoma smrtonosne zaraze. U slučaju ebole, 50 odsto zaraženih umire. Konačno, koronavirus mogao bi čak da posluži kao zvono za uzbunu za činjenicu da je potrebna međunarodna saradnja koja bi se efikasnije suprotstavila pandemijama.

Jednom kada je Kina počela da prikriva činjenice i da širi lažne vesti to više nije moglo da se zaustavi. Interesantno je da je nakon kineskih optužbi da virus nije originalno iz Kine već da su ga Amerikanci poturili, Amerika je krenula u kontraofanzivu iznoseći optužbe da je virus izašao iz kineskih laboratorija, specifično iz one u Vuhanu.

Međunarodni stručnjaci tvrde da obe strane lažu i da je virus potekao iz prirode. Bilo kako bilo interesntno je videti kako funkcioniše kineska mašina lažnih vesti (fake news). Kineski državni mediji redovno tvituju propagandu. Global tajms ima 1,7 miliona sledbenika na tviteru; Čajna Sinhua njuz 12,6 miliona; Pipls dejli 7,1 milion; Čajna dejli 4,3 miliona; Čajna global televižn netvork 14 miliona. Žao Lidžian, potparol i zamenik generalnog direktora Ministarstva spoljnih poslova ima 287.000 sledbenika na tviteru, a taj se broj povećao na 500.000 tokom epidemije.

Nekoliko potparola drugih ministrstava takođe imaju znatan broj sledbenika i svi oni tu i tamo na tviteru postavljaju link sa nekom internet stranicom koja objašnjava kako im je virus podmetnut iz Amerike.

Veći broj članaka objavljenih u kineskim naučnim glasilima na internetu veoma brzo su cenzurisani i pod hitno nestaju sa sajber prostora. Kineski autoriteti koriste i svoje de fakto agente sa Tajvana, iz Šangaja i Japana da šire lažne vesti, video snimke na kojima se prestavlja "alternativna istina". Iz Japana gde deluju kineski agenti takođe stižu "šokantna istraživanja da su virus napravili Amerikanci". Virus su navodno mogli u Vuhan da donesu i atletičari američke vojske koji su učestvovali u "vojnoj olimpijadi" u tom gradu.

Kasnije se ta dezinformacija još više iskrivila i tu i tamo su širom sveta kružile verzije da je virus u Kinu unela američka vojska koja je kod Vuhana izvodila vojne manevre u saradnji sa kineskim snagama.

Kina izbegava krivicu spinujući priče po celom svetu. U samoj Kini cenzurisan je svaki tekst koji u sebi sadrži reč "koronavirus" ili reči koje na to asociraju. Dakle, oni tekstovi koji mogu da se pronađu na kineskom internetu i koji govore o koroni su vladini tekstovi ili tekstovi autora blisko povezanih sa vladajućim strukturama. Svi oni su deo propagande jednog diktatorskog sistema koji je nominalno komunistički.

Kina ima istoriju da je loše reagovala na sve zdravstvene krizne situacije. Tako je bilo u slučaju epidemije SARS, 2002. i 2003. godine. Poznati kolumnista Nikolas D. Kristof iz Njujork tajmsa objasnio je svoju viziju šta se dogodilo u Kini: "reagovali su odlučno ali ne protiv virusa već protiv uzbunjivača koji su pokušavali da privuku pažnju na opasnost po javno zdravlje".

U Vuhanu su pokrenute specijalne mere tek 23. januara, a to je sedam nedelja nakon što je dejstvo virusa ustanovljeno. Kako su se stvari odvijale u Italiji, Španiji, Francuskoj i Americi pokazuje dosta koliko je nedelju dana važan period za borbu protiv širenja virusa.

Gradonačelnik Vuhana priznao je da su do 23. januara već više od pet miliona građana napustili taj grad da bi proveli kinesku Novu godinu. Da li je neko od tih pet miliona bio zaražen i kako se epidemija širila po Kini se ne zna.

Interesantno je i to da je jedan kineski ekspert u jednom radu iz 2019. godine upozoravao da je "veoma moguće da će u budućnosti SARS i MERS koronavirusi početi da se šire i da će doći od slepih miševa. Veoma velika mogućnost je da će se to dogoditi u Kini."

Ovakva kineska nemarnost i prikrivanje činjenica izazvali su negativnu reakciju protiv Kineza širom sveta. Neki su skretali pažnju da politički režim nema rasnih primesa. U Kini nisu problem Kinezi, već jedan od najbrutalnijih režima današnjice.

Taj brutalni režim u direktnom je sukobu sa zemljom koja je uvela prvi (eksperimentalni) demokratski sistem u skorijoj istoriji, Amerikom. Evropljani, na primer, gledaju još uvek na Ameriku uz primetan stepen zavisti zbog američkih inovativnih kompanija, jakog univerzitetskog sistema i sposobnosti da privuče visoko obučene imigrante.

Tokom ove pandemije odnosi između Amerike i Kine još više su se srozali budući da jedna zemlja optužuje drugu za širenje zaraze. Već pre toga vodile su rat tarifa zbog nesuglasica ko od koga više uvozi i ko koga pokrada. Njihov ekonomski rat tek je na začetku i dok jedni tvrde da će Kina pobediti, drugi kažu da Kina nema šanse.

U tim raspravama ima i dosta propagande jer neki argumenti koji se koriste i nisu argumentovane činjenice, već samo želje. Bilo kako bilo, taj rat se nastavlja i obe prestonice, i Vašington i Peking, shvatile su da su u ratu. Ni jedna strana nema iluzije.

Majk Pompeo, američki državni sekretar (ministar inostranih poslova) rekao je da će uloga Kine u pandemiji kovida19 verovatno prisiliti zemlje širom sveta da ponovo preispitaju telekomunikacionu infrastrukturu što bi uključilo i inkorporaciju kineske Huavej 5G mreže. Istovremeno, obični građani u nekoliko zemalja već su odlučili da im je Huavej sa svojim 5G nepoželjan. Da li za to ima opravdanih razloga ili ne možda nije ni važno, jer je sama percepcija mnogo puta delotvornija od argumentovanih činjenica.

Nacionalni suverenitet se ne odnosi na širenje zaraza. Ne odnosi se kad svako malo iz tvoje zemlje krene neka boleština koja uzdrma temelje ostatka sveta. Skoro svi, ako ne svi, gripovi dolaze sa Dalekog istoka, odnosno iz Kine.

Tako je bilo i početkom prošlog veka sa Španskim gripom koji je odneo živote nekih od 50 do 100 miliona ljudi. Da li pod nacionalni suverenitet spada i ne-preuzimanje mera da se zaraza spreči i da tako započne nekontrolisano širenje svetom. Kina je, makar je do sada tako bilo, rasadnik opakih virusa i uglavnom zbog načina na koji žive, odnose se prema prirodi i prema životinjama, pre svega divljim životinjama.

Kinezi bi mogli, na primer, jer su suverena država, da sami na sebe bace nekoliko atomskih bombi, ali to bi bilo veoma loše za atmosferu nad kojom nemaju nacionalni suverenitet. Nacionalni suverenitet je besmislena pravna kategorija u stvarnom svetu u kome pošasti prelaze granice neverovatnom brzinom.

I dok "braća Kinezi" jedu zmije i slepe miševe, remete balans divlje faune, ostatak planete umire od gripa, a možda će i od gladi kad se ekonomije uruše. Koronavirus preti da obezglavi zdravstvo i ekonomije mnogih zemalja u razvoju i to najviše onih koje zavise od turizma i izvoza potrepština za koje u jeku pandemije nema potražnje.

Kina sada demonstrira svoju volju da pomogne te zemlje sa donacijama koje ne mogu ni izdaleka da pokriju gubitke koji su neminovni. Peking skuplja propagandne poene i to pre svega kod onih naivnih. Ironija je da je zaraza "made in China" i proširila se izvan kontrole možda glavni adut Pekinga da izbije kao lider sveta.

Kada je Rim bio centar tadašnjeg poznatog sveta, iz Rima je sve stizalo u provincije. I kultura i moda. Svi su imali frizure koju je imao rimski imperator (još jedan argument da Hristos nije imao dugu kosu). Tako i Amerika sve diktira i muziku koju svet sluša i filmove i literaturu koja se čita.

U slučaju da Kina počne da vodi svet, svi će pevati kineske kompozicije. Ili neće!? Kina bi možda mogla da bude glavni dasa u azijatskome sokaku, ali ne ni u hrišćanskom ni u muslimanskom ili hindu svetu. Argumenti da u Kini žive preko milijarde i po ljudi ništa ne dokazuju već kako u Zapadnom svetu žive dosta više ljudi, a ukljućujući tu i zemlju sa zapadnim demokratskim sistemom - Indijom.

U Evropi žive 500 miliona ljudi, u SAD 300 miliona, još toliko u Latinskoj Americi, na kraju ispada da svaki peti čovek na svetu je Kinez, ali četiri od pet ljudi nisu Kinezi. Argument da Kineza ima najviše i nije neki argument.

U drugim poljima Kina stoji još gore. To bi bilo po značaju njihovih univerziteta, izdavaštvu stručne literature i imigraciji. Svi sanjaju da imaju stan u Parizu ili kućicu na Sredozemnom moru, a retki su oni koji od mladosti gaje nade da će jednog dana živeti u nekom potkrovlju u Pekingu i ići na plaže Žutog mora. Naprosto, Kina nije zemlja koja bi privukla da mladi sanjare o njoj, a takva zemlja ne može da vodi svet.

Argumenti da će jednog dana i Kina imati Holivud sa sve kičerajem reči Hollywood na brdu, nisu argumenti za sadašnji svet, a svet daleke budućnosti danas je irelevantan. Današnji argument je da je kineski režim da ne bi ispao nekompetentan zataškavao epidemiju i ceo svet sada plaća to njihovo igranje žmurke.

Da li će Italija zaboraviti koju su cenu platili kineskom zataškavanju? I dok je Peking slao lažne informacije, Kinezi su se spremali da podignu bolnicu sa 12.000 kreveta jer su znali šta sledi.

Nakon erupcije u Lombardiji i Veneti za Evropu već je bilo kasno. Ima mnogo pitanja na koje bi Kina morala da odgovori. Zašto, na primer, kineski finansijski centri Peking i Šangaj nisu imali mnogo slučajeva zaraženih? Neka pitanja su logična, a neka su iz teorija konspiracija.

Teoretičari konspiracija poredili su epidemiju koronavirusa sa jednim romanom. Din Kunc je autor romana koji je objavljen 1981. godine. Roman se zove Oči tame. U njemu se govori o jednoj kineskoj laboratoriji u Vuhanu u kojoj je napravljen virus nazvan Vuhan-400 i koji je bio biološko oružje. Taj virus iz romana ima nekoliko sličnosti sa kovidom19.

U drugoj knjizi koju su napisala dvojica kineskih vojnih stratega, Neograničeno ratovanje, i koja je izašla 1999, takođe ima mnogo sličnosti sa današnjom pandemijom. U toj knjizi istražuju se strategije kako slabija zemlja može da napadne neku supersilu sličnu Americi. U knjizi se objašnjava da manje snažna nacija može da napadne jaku tako što bi im oslabila politički i ekonomski sistem.

Autori tvrde da Kina ne bi mogla u direktnom vojnom sukobu da pobedi Ameriku, ali da bi ekonomski mogla da je ostavi iza sebe. Naravno, to su samo strateška razmišljanja, ali u praksi stvari obično krenu drugim tokom. U Kini je po prvi put od 1970-ih drastično pala ekonomija.

Prvo, mnoge fabrike širom zemlje nisu radile, a potom je spala svetska potražnja za kineskom robom. Privredni rast, procenjuju strani izvori, ove godine u Kini će iznositi samo 2,5 odsto. Prošle godine je bio 6,1 odsto. Najsporiji rast još od Kulturne revolucije. Toliko, za sada, o tome da li će Kina izbiti na vrh. A Italija? U Italiji pevaju Andra tutto bene (sve će biti dobro), ali i to ostaje da se vidi.

Da li je sad vreme da se neko okrivljuje? Jeste! Osuditi neodgovornost kada se katastrofa događa, naročito kada katastrofa preti da razori čitave zemlje ostavljajući stotine hiljada mrtvih - dakle, osuditi neodgovornost nekako je prirodno reagovanje.

Naročito kada se kineska vlast sprema da iskoristi situaciju lansirajući salve dezinformacija. Sada je to da je američka vojska posadila virus, a sutra će biti šta god im bude odgovaralo. Vlasti u nekim državama imaju blisku saradnju sa kineskim režimom, a Iran ih je u jednom trenutku kritikovao i potom se odmah izvinio jer je ta zemlja pod sankcijama i Kina im je veoma važan faktor.

U slučaju Srbije radi se o nečem drugom. Ili se jednostavno radi o pogrešnim političkim procenama, ili se radi o materijalnoj koristi. Ličnoj koristi. Kina može da potkupi mnoge svtske političare jer u Pekingu vlast nikome ne polaže račune. Ipak, može samo da potkupi one koji su potkupljivi, odnosno koji su na vlasti u zemljama u kojima dominira korupcija.

To više ne bi bio dogovor između država, već između nekog autokrate i jednog autokratskog režima koji je, nominalno, komunistički. Izabrati pogrešnog saveznika u pogrešno vreme je teška politička greška.

Kada je Srbija Irancima ukinula vize, javljeno im je iz Vašingtona da je to "kakano". Vize su preko noći ponovo ustanovljene. Da li će i ovog puta Vašington upozoriti Beograd, ili će odmah sprovesti neke sankcije ostaje da se vidi. Trapavom režimu u Americi već se ruga mnogo važnih zemalja na svetu.

Inače, piše strana štampa, Srbi nemaju nikakav razlog da vole ili da mrze ni Kinu ni Kineze, ali nemaju nikakav razlog da Kineze zovu braćom i u tome, između ostalog, leži trapavost i neumerenost današnjih srpskih vlasti.

Zemlja bi nekako preživela i bez Kineza, a možda bi joj bilo dovoljno i onih 100 miliona evra koje im je obezbedila Evropska Unija.

Antrfile:

Diplomatija koronavirusa

U jednom članku objavljenom u britanskom Gardianu 13. aprila Srbija se pominje u više paragrafa. Članak počinje sa: "Prvo, Kinezi su stigli u Beograd, s punim avionom opreme i šestoro medicinskih eksperata... Emocionalni srpski predsednik poljubio je kinesku zastavu u činu zahvalnosti i prekorio Evropu zbog nedostatka pomoći."

Dalje u članku stoji da su potom stigli Rusi koji su doneli manje važne, ali ipak potrebne stvari. Ruse je takođe dočekala "medijska fanfara". Konačno su stigli Evropljani, sledi Gardian koji tvrdi da su oni stigli prvi i pomogli sa više od Rusije i Kine zajedno. Diplomatska borba oko Srbije, koja je kandidat za ulazak u Evropsku Uniju, naročito je aktivna.

Gardian takođe tvrdi da u suštini kineski eksperti koji su stigli u Srbiju sada upravljaju srpskom vladom kada je u pitanju sve oko pandemije. U tom svetlu, Kinezi su preporučili 24-časovni karantin kao onaj koji je primenjen u Vuhanu, ali Vučić to nije smeo da primeni tvrdeći da u Srbiji ne bi funkcionisalo. Vlada je obećala masovno testiranje, ali to se nije dogodilo, a pre svega što u zemlji nemaju dovoljnih stručnih kapaciteta.

Kasnije je srpski predsednik pohvalio evropsku pomoć, ali hvalospevi o Kinezima ostaće duže u sećanjima građana Srbije. To je zato što je vlast koristila sva sredstva da Kinezi, a i Rusi, ispadnu kao pravi prijatelji Srbije, a ne Evropljani koji su više pomogli.

U tom hvalospevu pre svega Kineza, a donekle i Rusa, prednjači predsednik Srbije koji ne propušta ni jedan momenat da bi Kineze nazvao braćom.

Sledi ga predsednica vlade i ostali ministri. A vladini mediji izmišljaju naslove kojima se hvale Kinezi i Rusi, a omaložavaju Evropljani.