Esej

Problem naučnika i umetnika u književnosti (2)

Pisanje je, u najboljem slučaju, usamljen život

Čekajući „pedeset godina Crvenog kralja" (jubilej značajan samo za mene, koji pada 31 . avgusta; 1972-2022. godina), evo pokušavam da to čekanje ispunim sa dva događaja - reč je o dva pisca koji su mi u mladosti opsedali maštu a u starosti me podstiču na razmišljanje - ne bih li ovim knjižvnim argumentom odgovorio na neka pitanja, koja su mi stalno okupirala pažnju a na koja nisam umeo da odgovorim: da li je čovek onakav kakvim ga je video britanski pisac (Škot) s kraja Devetnaestog veka Robert Luis Stivenson i da li pisac završava život kad mu stvaralački izvor presuši, kao ustajala voda, što je izgleda shvatio američki pisac Dvadesetog veka Ernest Hemingvej. Oba ova pisca su mi značajna, zato ih predstavljam Čitaocu pre nego što dođe na red „Crveni kralj".

Ivan Ivanović

2.

U prvom nastavku ovog eseja sam kroz doktora Džekila Luisa Stivensona obradio „problem naučnika" u književnom ogledalu. U drugom nastavku prikazujem kroz Ernesta Hemingveja, jednog od najvećih pisaca Dvadesetog veka, „problem umetnika" u istom ogledalu. Naučnik i umetnik su barometri, seizmografi čovekovog bitisanja na planeti Zemlji. Kroz njih se najbolje odslikavaju zbivanja na planeti, jer oni su najosetljiviji instrumenti za beleženje čovekove sudbine, jedinog životinjskog stvora koji je svestan svog postojanja.

Ja sam se sa Ernstom Hemingvejom „upoznao" još kao učenik prokupačke Gimnazije, u njenom sedmom razredu (danas je to treći razred), negde 1954. godine. Kako je ovaj „susret" odigrao značajnu, možda presudnu ulogu u mom životu, zaslužuje da ga pobliže predstavim.

Da postoji pisac pod tim imenom i prezimenom čuo sam od mog gimnazijskog profesora književnosti Bude Ilića. Buda Ilić je bio direktor prokupačke Gimnazije, po obrazovanju profesor istorije i književnosti (pre rata je postojala na fakultetu takva grupa, čini mi se da ju je diplomirao Stevan Sremac, pre nego što se iz Beograda preselio u tek oslobođeni Niš). Budi se moglo (valjda zato što je bio direktor pa je kontrolisao sam sebe) da nastavu shvati kao slobodnu školu, bez krutih pravila i kanona, a književnost ponudi kao vrhunsku spoznaju čovekove duše. Zahvaljujući njemu, moguće je na moju nesreću, napustio sam dotad izrazito interesovanje za matematiku i napravio „koperikanski" obrt ka književnosti, što me drži, evo, i u dubokoj starosti.

Elem, Buda Ilić je imao običaj da svoje časove počinje pričom o knjizi koju upravo čita. A čitao je mnogo, gotovo svakog časa je govorio o novoj knjizi. Ja sam to prihvatio, rešio sam da pratim profesora i čitam knjige koje i on. Beležio sam ime pisca i posle časova „jurio" u biblioteku da tražim tu knjigu. (Te starinske zgrade više nema, srušena je i na njenom mestu podignuta ružna socrealistička stambena zgrada, odraz sivila jednog silovanog vremena. Nažalost, nema ni biblioteke! Prokuplje je, možda jedini grad u Srbiji, koji nije uspeo da sazida zgradu biblioteke, nego je ova najvažnija kulturna ustanova smeštena u podrumu sudske zgrade.)

Na moju sreću, direktor biblioteke, učitelj Jović (pamtim ga po brkovima i po lepoj ćerki gimnazijalki) otkrio je manijakalnog gimnazijalca, došljaka sa sela, koji „guta" knjige o kojima se on stara i „sledi" direktora gimnazije, koji važi za najnačitanijeg stanovnika Prokuplja, i omogućio mu to takmičenje. Moj direktor Buda Ilić, za koga slbodno mogu da kažem da mi je bio duhovni otac (biološki je ostavio svoje kosti na Zelengori), preferirao je pisce američke izgubljene generacije, koja je u velikom ratu 1914/18. godine razbila svoj američki san o novom svetu i lutala Evropom, iz koje se doselila na novi kontinet, u nadi da će stari kontinent jednoga dana reći Zbogom oružje (naslov izvanrednog Hemingvejevog romana o ratu u Italiji) - što se otada do večnosti (parafraza naslova takođe izuzetnog romana Džejmsa Džonsa Odavde do večnosti, čija se radnja dešava u američkoj vojnoj bazi u Perl Harboru na Havajima u Pacifiku, u osvit drugog velikog rata 1941/45. godine) - historia dixit, nije desilo.

Ovu generaciju je simbiolizovala i vodila Gertruda Stejn (Štajn): „Svi ste vi jedan izgubljeni naraštaj!" Pisci Teodor Drajzer, Džon Dos Pasos, Tomas Vulf, Skot Ficdžerald, Vilijam Fokner, Ernest Hemingvej... - koje mi je u tom sedmom razredu gimnazije otkrio profesor Buda Ilić, a ja čitao idući za njim.

Kad je profesor u svom redovnom obraćanju nama đacima rekao da čita Hemingveja, ja sam odmah posle časova otrčao učitelju Joviću i on mi je pronašao Hemingvejevu knjigu od dva romana, „Sunce se ponovo rađa" i „Starac i more", koja je bila tek izašla iz štampe u prevodu NIN-ovog novinara Karla Ostojića. Razume se da sam je „progutao", kako smo mi đaci tada govorili.

Moj kuriozitet je da me „Starac i more" (roman o borbi čoveka sa prirodom) tad nije osvojio - to će se desiti tek na studijama Svetske književnosti, kad sam „Starca ..." ponovo pročitao - čak mi je bio pomalo dosadan, mada Hemingvej spada u pisce koji ne mogu biti dosadni. Valjda što Prokuplje nema more! Ali, Hemingvejev mladalački roman o razočaranom naraštaju Amerikanaca, koji su ratovali u Evropi i nisu otkrili zašto, držao me je sve vreme gimnazijskog školovanja. Možda zato što sam bio iz naroda i porodice, koji su platili najveću moguću cenu tom ratu, kao i sledećem. Kroz moju dušu prošla su dva rata! - pevao je Dis apostrofirajući dva balkanska rata, ali i naslućujući dva svetska, koja su njegov naraštaj uništila, a kroz njega i nas koji smo iz njih proizišli.

U gimnaziji to nisam mogao da znam, ali sam čitajući Hemingveja i ine pisce izgubljene generacije naslućivao (A slutiti još jedino znam! - pevao je Dis) da će „Sunce se ponovo rađa" biti roman koji simboliše i moju generaciju, koja se razočarala u komunizam.

Nisam siguran,da me je Hemingvej „gurnuo u svoje Karipsko more", ali je činjenica da sam se, posle čitanja ovog pisca usudio da i sam pokušam da nešto napišem. Tako je nastala moja prva pripovetka (izgubljena) Nikad nije kasno, sa kojom sam se usudio da odem na literarnu sekciju, koja je, inače, bila rezervisana za građane, i nerado primala došljake sa sela. I sad znam da sam imao tremu kakvu imaju mladi glumci pred premijeru. Ali kad je Buda Ilić, najnačitaniji prokupački profesor, pohvalio taj rad, a predsednik literarne sekcije Preda Milićević, najnačitaniji prokupački učenik, rekao „Dobili smo našeg Hemingveja" - mislim da sam sebi odredio životni put. Zbogom, matematiko! Dobar dan, literaturo!

No da upoznam Čitaoca sa Hemingvejem onoliko koliko sam se ja upoznao sa ovim piscem.

Ernest Hemingvej je rođen 1898. godine u u američkom gradiću Ouk Parku, u saveznoj državi Ilionis. Godinu dana pre Radeta Drainca, koji je rođen u Trbunju, biografije im se pomalo podudaraju. Otac mu je bio lekar, vaspitavao je sina da bude deo srednje klase dominantne u Americi. Ali to nije bio dobar projekat, mladi Ernest je već u svojoj petnaestoj godini pobegao od kuće. I Drainac je pobegao od kuće sa jednom pozorišnom grupom u tim godinama! Ernest se vratio kući da završi gimnaziju, i to je bilo sve što je stekao od obrazovanja. Drainac ni to, sam je rekao da mu Domovina nije udarila na čelo prosvetni žig!

Mladog Hemingveja privlači avanturistički život, sport, pustolovine, što je bilo tipično za većinu američkih pisaca te generacije, koju će Gertruda Stejn prozvati izgubljenom generacijom. Bio je farmerski radnik, nosač, gnjurac, bokser, reporter lokalnog lista. Još pre ulaska Amerike u Veliki rat, sa nepunih devetnaest godina, stupa kao dobrovoljac u vojsku.

Drainac je imao samo šesnaest godina kad se u Prvom svetskom ratu priključio vojsci i s njom prešao preko Albanije. Povlačio se sa ocem koji je bio vojnik čuvenog Gvozdenog puka. Začudo, Drainac o tome nije mnogo pisao. "Ističem s ponosom, prešao sam Albaniju, jeo meso od crklih konja, živeo po kasarnama među ranjenicima i bolesnicima i žudeo u tri stotine šezdeset dana dve stotine i pedest puta komad hleba i prostu postelju."

Kako je Ernest Hemindvej doživeo Veliki rat, možemo da vidimo već u njegovom ranim radovima. Njegove nesreće su počele još tokom Prvog svetskog rata, kada je služio na italijanskom frontu kao vozač hitne pomoći u Crvenom krstu. Incident je opisao u svojoj nefiktivnoj knjizi "Smrt u popodnevnim časovima".

U prvo vreme je bio šofer ambulantnih kola u Francuskoj, zatim borac u italijanskoj pešadiji. Učestvovao je u bitci kod Kaporeta, gde je svedočio rasulu italijanske armije. „Na frontu je 1917. godine, 8. jula, bio teško ranjen minobacačkom vatrom, vrativši se iz menze, donoseći čokoladu i cigarete za ljude na prvoj liniji fronta. Uprkos ranama, Hemingvej je pomogao italijanskim vojnicima da se povuku na sigurno, za šta je dobio italijansku srebrnu medalju za hrabrost. Tada je imao samo 18 godina."

Kasnije je Hemingvej zapisao: „Kad kao dečak odete u rat imate veliku iluziju besmrtnosti. Drugi ljudi stradaju, ne vi. Onda, kada bivate teško ranjeni, tad prvi put izgubite tu iluziju i saznate šta vam se može dogoditi."

Zadobio je teške gelerske rane na obe noge, operisan je odmah u distributivnom centru i proveo je pet dana u poljskoj bolnici pre nego što je prebačen na oporavak u milansku bolnicu Crvenog krsta. Kako je rekao, bio je „tako ranjen da je osećao da će mu život iskliznuti iz tela kao svilena maramica iz džepa povučena za jedan ćošak", ali je preživeo. Ubrzo potom pojavio se u štabu sa 237 šrapnela u telu, koje je sam izbrojao, i aluminijumskim kolenom.

Drainac nije učestvoao u ratu, srpske vlasti su ga sa Krfa poslale u Francusku, da se iškoluje za buduće služenje otadžbini. Ali, umesto toga, Raka se „odmetnuo u pesnike", školu nije ni završio, ali je izvršio revoluciju u srpskoj poeziji.

Vrativši se u Ameriku, Hemingvej se posvetio novinarstvu. Kao dopisnik lista Toronto Star, odlazi u Pariz, gde se priključio razočaranim američkim piscima Izgubljene generacije. Već u svom prvom romanu, pod simboličnim naslovom „Sunce se ponovo rađa" (1926. godine) Hemingveje je „hroničar duhovne i duševne pustoši generacije koja je pod uticajem rata i razočaranja zapala u depresiju i nihilizam". (Mene je kasnije oduševila pripovetka Dos Pasosa Telo jednog Amerikanca, najkoncizniji protest protiv rata za koji znam.)

Rade Drainac se takođe posvetio novinarstvu, možemo reći da je bio prvi „slobodni novinar" u Kraljevini Jugoslaviji.

Rezultat svega ovoga bio je antimilitaristički roman „Zbogom oružje" (1927.godine). Kad sam pisao „Ukletog Srbijanca", kao odgovor na građanski rat u Jugoslaviji 1991-94. godine, imao sam pred očima ovaj Hemingvejev roman. Možda zato što sam i svm „dete rata", što sam u ratu izgubio oca, mrzeo sam rat taman koliko Hemingvej. Pokušao sam da se ratu suprotstavim kao pisac - otadžbina mi je pomalo priznala da sam pisac! - bezuspešno sam učestvovao na svim mirovnim manifestacijama, držao antiratne govore na mitinzima, pisao u novinama protiv „Miloševićeve soldateske". Kao da pisca, još sa zabranjenom knjigom kao amblemom, neko nešto pita! Oni koji su se pitali podržali su Miloševićeve ratove, ali to je druga priča. Drugi srpski diktator je odgovorio uništavanjem mog romana, o čemu sam pisao u Tabloidu u eseju Kako su me tri diktatora udarala po glavi.

Između dva rata Hemingvej postaje građanin sveta. Uvek strastan sportista i lovac, odlazi na skijanje u Švajcarsku i Austriju; u Španiji ga vidimo kako posmatra borbe sa bikovima i lovi pastrmke u Baskiji; u Africi lovi lavove i penje se na Kilimandžaro, što je rezultiralo izvanrednom novelom Snegovi Kilimandžara: „Kilimandžaro je snegom pokrivena planina, visoka 19.710. stopa, i kažu da je to najviša planina u Africi. Njen zapadni vrh zove se Masaj, Božja kuća. Uza sam zapadni vrh nalazi se osušena lešina jednog leoparda. Niko nije razjasnio šta je leopard tražio na tom vrhu." Uvodna metafora za roman „Starac i more", za koji se obično kaže da je remek delo svetske književnosi, a koji sam ja 1954. pročitao i tek desetak godina kasnije razumeo.

I Drainac je bio svetski putnik, kosmopolita. Istina, život mu nije dozvolio da ode telom dalje od Bugarske, ali je duhom dopreo do Okeanije i vulkana Fidži. Kao što je Crnjanski boravio na Sumatri!

Kada je izbio građanski rat u Španiji, 1936. godine, Ernest Hemingvej odlazi kao ratni dopisnik u Madrid i učestvuje u borbi na strani Republike. Pod bombardovanjem piše dramu „Peta kolona" u želji da prikaže „sliku plemenitosti i dostojanstva španskog naroda". Španija ga je približila komunizmu, kao i Pikasa, i Salvadora Dalija, i Čarlija Čaplina. Pikaso je naslikao Gerniku, a Hemingvejje, po povratku u Ameriku nakon sloma Republike, napisao roman „Za kim zvona zvone"

Za moto romana Hemingvej je uzeo izvanrednu pesmu Džona Dona sa istim naslovom. Džon Don je živeo u drugoj polovini 16. i prvoj polovini 17. veka i bio je sveštenik, upravnik katedrale Svetog Pavla u Londonu. Svet ga smatra jednim od najznačajnijih metafizičkih pesnika.

„Nijedan čovek nije ostrvo, sam sebi celina. / Svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje. / Ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatlja ili tvoj. / Smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečastvom.

I stoga nikad ne pitaj Za kim zvonom zvoni; / Ono zvoni za tobom!". (Prevod Zoran Janjić)

Kad je u Srbiji 1941. godine izbio građanski rat, Drainac je otišao u Toplicu da ga spreči. Prošao je kao svaki pomiritelj, niko nije hteo da čuje za njega. Njegov poraz bio je poraz Srbije . Pobednici u građanskom ratu, komunisti, nisu rado gledali na mrtvog Drainca, nego su ga stavili na indeks zabranjenih pisaca, i to je trajalo sve do šezdesetih godina prošlog veka. Laskam sebi da sam svojim delom i radom, koje kao profesor koje kao pisac, doprineo „novom čitanju Drainca", koje se zbilo pre dve godine u Prokuplju. Nažalost, nisam uspeo da skinem sebe sa tog spiska!

Sećam se da se na Hemingveja na Svetskoj književnosti nerado gledalo, jer su ga samozvani genijalci, budući propali pisci, smatrali „površnim" i „više novinarom nego piscem". Oni su došli na Svetsku da postanu Dostojevski ili Tolstoj, nikako Hemiingvej. Mislim da sam tad „branio" Hemingveja, ne zbog Nobelove nagrade upravo za roman „Starac i more" koji 1954. u gimnaziji nisam razumeo, nego što sam shvatio da je najteže biti Hemingvej, sa „nedostižnom lakoćom pripovedanja". Stoga, kad me je „zlatousti" književni kritičar Milosav Buca Mirković, po pojavi „Crvenog kralja", nazvao „Hemingvejem iz Toplice" (posle Prede Milićevića u Prokuplju), doživeo sam to kao priznanje a ne podsmeh, kako su modernisti hteli.

Ne znam da li sam nešto napravio u literaturi, ali znam da sam svih ovih godina zdušno branio Radeta Drainca, najbuntovnijeg srpskog književnika. Kao što sam branio Hemingveja na Svetskoj!

Hemingvej je Drugi svetski rat proveo na Kubi kod Fidela Kastra. Ne verujem da je prihvatio Kastrovu ideologiju komunizma (svm je rekao da je tih godina „bio bez posla kao pisac"). Čudak i usamljenik, avanturista i boem, kakav je bio Hemingvej, jednostavno nije mogao da bude komunistički doktrinar, ali je svakako postao „levičar" u značenju tog pojma pre pola veka. Iz Havane se otisnuo u Karipsko more gde je pronašao jedinstveni lik u svetskoj književnosti starca Santijaga.

Po povratku u Ameriku pao je u depresiju. Tokom ovog perioda patio je od jakih glavobolja, visokog krvnog pritiska, problema sa težinom i na kraju dijabetesa - od kojih je većina bila rezultat prethodnih nesreća i dugogodišnjeg obilnog opijajanja. Bio je gotovo smrtno povređen u dve uzastopne avionske nesreće, koje su dovele do daljeg fizičkog i psihičkog pogoršanja njegovog zdravlja.. Posle pada aviona, Hemingvej je pio više nego obično da bi se borio protiv bolova. Zbog povreda nije mogao da otputuje u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade.

U Stokholmu je pročitana njegova beseda. „Pisanje je, u najboljem slučaju, usamljeni život. Organizacije za pisce umanjuju piščevu usamljenost, ali sumnjam da poboljšavaju njegovo pisanje. Kako javno raste, tako odbacuje usamljenost i često mu se posao pogoršava. Jer svoj posao radi sam, a ako je dovoljno dobar pisac, svakodnevno se mora suočavati sa večnošću ili njenim nedostatkom."

Hemingvej je pušten iz bolnice i stigao je kući, u Kečum, 30. juna 1961. godine. Dva dana kasnije, otključao je podrumsko spremište u kojem su se nalazile njegove puške, popeo se gore do predsoblja prednjeg ulaza i pucao u sebe „dvocevkom sačmaricom koju je toliko često koristio da mu je pre mogla biti prijatelj".

Njegova poslednja žena Meri rekla je da je to bila slučajna smrt, ali je teško bilo u to poverovati. Tek kasnije je priznala da je Papa (poznati nadimak Hemigveja) izvršio samoubistvo.

Ostaje otvoreno pitanje zašto se proslavljeni pisac, koji je okusio sve slasti života i pretočio to u veliku literaturu, ubio? I to iz lovačke puške, na način koji nije primeren, mada kad je u pitanju Hemingvej sve je bilo moguće. Vremenom je stvorena legenda da je Hemingvej to učinio kad je shvatio da je kao pisac gotov. Nemam više šta da pišem! Znam da je ova priča nerealna, ali hoću da verujem u nju, jer znam da su život i literatura najčešće komlementarni.

„Ernestova tragedija počela je kada se otac Klarens Hemingvej, inače lekar po struci, ubio 6. decembra 1928. u 58. godini života, pucajući sebi u glavu iz revolvera. Klarens je patio od depresije i dijabetesa, kao i mnogi članovi Hemingvejeve porodice. Ironično, Hemingvej je u to vreme dovršavao svoj poluautobiografski roman „Zbogom oružje". Očeva smrt proganjala ga je celog života. Od tada pa nadalje, Ernest je deo tuge i zbunjenosti utapao u alkoholu.

Očevo telo pronašao je Lester, Ernestov mlađi brat, koji je tada imao svega 13 godina. I on je kasnije postao pisac, ali njegova dela ostala su u senci slavnog brata. Lester je pronađen mrtav u svom domu u Majamiju 1982. godine. Ubio se pištoljem koji je pozajmio od prijatelja. I ovaj Hemingvej se godinama borio s depresijom i dijabetesom, a kada su mu lekari rekli da moraju da mu amputiraju obe noge, odlučio je da sam okonča svoj život. Imao je 67 godina.

Ernest je, pored brata Lestera, imao sestre Marselin, Ursulu, Medlin i Kerol. Ursula Hemingvej Džepson godinama je imala rak i tri puta je operisana. Počinila je samoubistvo 1996. predoziravši se jakim tabletama protiv bolova, u 65. godini života."

Smrt je, dakle, bila sastavni deo Hemingvejevog života već od rođenja. I njegova unuka Margo,čuvena kao foto model, ali i po „slatkom životu", izvršila je samoubistvo kad se predimenzionirala lekovima.

Ovde ima još jedna zagonetka koju je teško rešiti. Kako to čovek može da puca sebi u glavi iz lovačke puške, je li to izvodljivo.

Poznata srpska novinarka Dada Vujasinović, iz porodice čuvenih komunističkih revolucionara, koja je pisala u Dugi antiratne reportaže sa ratišta iz bivše Jugoslavije, pronađena je u svom stanu mrtva. Pored nje je ležala lovačka puška! Vlasti su požurile da to proglase samoubistvom, ali je veštačenje pokazalo da je to prosto nemoguće. Glavni veštak na sudu je bio Zoran Jovanović Tamba, poreklom iz Kuršumlije, moj školski drug iz prokupačke Gimnazije. Pokazao mi je da je to u slučaju Dade Vujasinović bilo nemoguće, nije mogla po konstituciji svog tela da palcem pritisne oroz na lovačkoj puški i raznese sebi glavu. Pre će biti da su je negde drugde ubili i improvizovali samoubistvo u njenom stanu. Ko? Forenzičar to nije mogao da mi kaže, ali Dada Vujasinović je pisala antiratne tekstove sa ratišta, psi rata su imali motiv da je optuže za nepatriotizam i spreče da dalje svedoči njihovom ratnom ludilu. A Hemingvej, kako je on mogao da se samoubije iz lovačke puške? Zoran mi je rekao da to ne zna, ali Hemingvej je o puški znao sve a Dada nije imala pojma.

Hoću da verujem da mit o motivu Hemingvejevog samoubistva ima korena u njegovom delu. Veliki je broj pisaca samoubica, samo sam ja svedočio o tri takva slučaja.

Branko Ćopić je važio za „najzdravijeg" srpskog pisca, umeo je da priča zanimljivo taman kao onaj Kočićev Simeun Đak pored kazana! Tri puta sam imao čast da ga slušam, dva puta u njegovom stanu sa Rašom Smiljanićem, a jednom sam na terasi nekad postojećeg hotela London. Raša me je spojio sa Brankom, odneo mu rukopis mojih „Arizana", a potom odveo mene da Branko upozna tog „mladog pisca iz provincije protiv koga su komunisti poveli hajku kao ranije protiv mene". Kako je Branko pričao najbolje može da se vidi po tome što je Raša ćutao! Pošto me je Ćopić zdušno branio od komunizma, hteo sam da mu se zahvalim na terasi Londona. Tu ima jedna anegdota. Do mene je doprla priča kako nas je video Ćopićev Krajišnik pesnik Đuro Damjanović i o tome ispevao pesmu. (Kažu da je objavio u Banja Luci, ja je nisam video.) Kao, sede dva srpska pisca, jedan „ima za od tice mleko", a drugi „nema ni za mleko od krave"! Ne mogu da shvatim da je Branko izvršio samoubistvo skočivši sa Brankovog mosta. (Most je nazvan po Branku Radičeviću.)

Alek Marjano je važio za najduhovitijeg ježevca, sa njim sam se često družio u vreme kad smo imali Jež. Izuzetan parodičar, naslednik Stanislava Vinavera, posednik „Privatnog groblja". I on je izvršio samoubistvo skočivši sa trećeg sprata jedne psihijatarske klinike u Beogradu.

Spasoje Šejić je bio moj đak u Kuršumliji, digao se visoko kao satiričar, mogu da se ponosim što sam tome doprineo, ali je, nažalost, završio kao Branko i Alek, skokom u ništavilo. Kad sam bio u prilici, kao pomoćnik ministra kulture doprineo sam da se njegovi romani objave u adligatu „9 života - romani", to je najviše što sam uradio u ministarstvu. Ne znam da li je to dvoljno.

Isptičao sam ova tri slučaja da bih pokušao da opravdam mit o Hemingvejevom samoubistvu. Pisac završava svoju misiju na zemlji kad shvati da „nema više šta da piše". Verujem da je Hemingvej to rekao, jer on je literaturu ne samo pisao nego živeo.

Videli smo da je naučnik mrtav kad jedni ljudi preuzmu njegovo delo i upotrebe ga za uništavanje drugih ljudi. Pisac je mrtav kad završi svoje delo.

Sremčica, februar 2022.