Preko pune linije

Aleksandar Vučić je stvorio kastu primitivnih, pokvarenih i kriminogenih milionera

Nobles iz kontejnera

Najsiromašnijim narodom u Evropi vlada grupa parazita i pohlepnih štetočina, koje je Aleksandar Vučić podigao s društvenog dna u vrh državnih institucija. Sa položaja, koji su sto nivoa iznad njihovih kompetencija, oni prave poslovne imperije, nekažnjeno pljačkaju javnu i privatnu imovinu, progone, hapse, osuđuju, ubijaju... Skorojevići, poput Ostoje Mijailovića, poziraju sa satovima od 300.000 evra. Neki kupuju helikoptere i automobile od po 400.000 evra, kao Aleksandar Papić i Nikola Petrović, ili jahte od po desetak miliona evra, kao Boban Rajić. Ima i onih koji plaćaju 600.000 evra za safari u Africi, za lov na nosoroge. Firmama osuđivanih, kakvi su Zvonko Veselinović i Marko Bosanac, država daje poslove vredne više stotina miliona evra. Vučić je novu kastu bogataša napravio od konobara, konduktera, šofera, limara, grobara i ostalih zanatlija, koji su napustili te poštene poslove i postali članovi vladajućeg kartela.

Predrag Popović

Današnja Srbija skicirana je stihovima Vladislava Petkovića Disa, napisanim pred Prvi svetski rat: "Nabujao šljam i razvrat i poroci, Podig'o se truli zadah propadanja, Na visoko podigli se sutereni, Svi podmukli, svi prokleti i svi mali, Postali su danas naši suvereni, Od pandura stvorili smo velikaše, Dostojanstva podeliše idioti, Lopovi nam izrađuju bogataše..." Slavni pesnik je, svestan vremena opšteg opadanja i vlastitog beznađa, za sebe izabrao nadimak Dis po rimskom bogu podzemlja. Aktuelni srpski bog podzemlja, Aleksandar Vučić, njegove stihove je realizovao u praksi.

Kad je doveden na vlast, Vučić se okružio sebi nalikim moralnim pigmejima, alavim i iskompleksiranim. Samo od takvih je mogao da očekuje da bespogovorno izvršavaju njegove naloge, nezainteresovani za štetu koju će naneti državi i narodu. Paraziti su opravdali poverenje. Svako je, u meri svojih mogućnosti, doprineo otimačini javnih resursa i privatne imovine. Svi su profitirali učešćem u zajedničkom zločinačkom poduhvatu protiv Srbije. Neki su se ovajdili zloupotrebom funkcija u državnim institucijama, a neki kroz poslovne kombinacije, kojima su izvlačili ogromne svote novca iz budžeta. Napunili su džepove, sefove i račune, ali to im nije dovoljno.

Da bi se rešili praziluka, koji im viri iz onog dela tela ispod leđa, morali su da se okite simbolima moći i uspeha. Svaki primerak iz naprednjačke novobogataške kaste izabrao je simbol po svom ukusu i mentalnom kapacitetu: helikopter, jahta, automobil, najskuplji satovi i telefoni, ktitorski portreti po crkvenim ikonostasima ili makar fotografije s mondenskih destinacija. Sjaj novca je značajan dokaz pripadnosti noblesu, ali mnogima je važnija zaštita od odgovornosti za brojna teška krivična dela. Vučić ih je izvukao iz blata, dao im šansu da zgrnu tuđe pare i uvukao ih je u kriminal, pa sad mora da ih štiti od zakona, da i njega ne povuku sa sobom ako padnu.

Kako to izgleda u praksi, najbolje se vidi na slučaju Zorana Babića, koji je imao zaštitu i kad je preprodavao grobove i posle ubistva Stanike Gligorijević.

Babić je prvi pravi maneken Srpske napredne stranke. Svojim likom i zlodelom pokazao je kako funkcioniše Vučićev kartel. Intelektualne kapacitete je prezentovao u Narodnoj skupštini dok je bio šef Poslaničkog kluba SNS-a, kad je objašnjavao šta su "vazduplohovi". Fizičke predispozicije je pokazao na teniskom terenu, pozirajući s reketom. Karikaturalan u svakom smislu, Babić je imao sve Vučićeve uslove za uspon u naprednjačkoj nomenklaturi. Osim psiho-fizičkih deformiteta, imao je i zanimljive mrlje u karijeri.

Dok je bio tehnički direktor Javnog preduzeća "Beli izvor" u Vrnjačkoj Banji, u čijoj nadležnosti je i gradsko groblje, protiv Babića je podneta krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja. Babić je jednu grobnu parcelu prodao dva puta. Prvo je, 2002. godine, parcelu prodao Milenu Kesegiću, a dve godine kasnije Milovanu Radovanoviću za 24.500 dinara.

- Nakon izvršenih provera i pribavljanja izveštaja od PS Vrnjačka Banja broj PU-33-11 od 1. aprila 2011. godine, tužilaštvo u Kraljevu podnelo je predlog za preduzimanje istražnih radnji protiv Zorana Babića zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz čl. 359 st. 4 u vezi sa KZ, jer je u sporno vreme obavljao poslove koji su vezani za pružanje pogrebnih usluga i da je imao neposredne kontakte s Milenom Kesegićem i Milanom Radovanovićem.

Nakon sprovedenih istražnih radnji protiv osumnjičenog, ovo tužilaštvo primilo je spise od istražnog sudije 27. maja 2014, pa je nakon toga odbačena krivična prijava Kesegića jer je nastupila relativna zastarelost krivičnog gonjenja - navodi se u saopštenju kraljevačkog tužilaštva.

Pre dolaska na vlast, Babić se od pravde spasao odugovlačenjem istražnog postupka, a po usponu na vlast probleme s pravosuđem rešavao je ekspresno. I drugi primer, mnogo tragičniji, vezan je za groblje, za grobno mesto Stanike Gligorijević, nesrećne žene koja je ubijena na naplatnoj rampi u Doljevcu, kad je na auto u kome se ona nalazila naleteo automobil Zorana Babića.

U mnogim medijskim izveštajima istaknuta je sumnja da je Babić vozio auto, koji je ubio Staniku Gligorijević. Na to su ukazivali i političari poput Sergeja Trifunovića, tadašnjeg predsednika Pokreta slobodnih građana, i Velimira Ilića, predsednika Nove Srbije. Na društvenim mrežama je objavljen snimak bezbednosne kamere s naplatne rampe, na kome se vidi kako Babićev auto, u punoj brzini, udara u auto ispred sebe. Međutim, na snimku nedostaju dva minuta, pa se ne vidi ko je upravljao Babićevim automobilom, on ili neko drugi.

- Video sam ceo snimak. To su toliko užasni prizori da ne mogu da se prikažu javnosti, ali pošto ja vidim da vi izražavate sumnju, ja ću, evo, da molim, kao predsednik republike, da zamolim nadležne državne organe da vam pokažu to i da vidite kako ste se svi lažima služili - rekao je na konferenciji za medije vrhovni tužilac i sudija Aleksandar Vučić, isti onaj koji je dve godine kasnije pokazivao tranžirane ostatke tela žrtava njegovog partijskog kolege Veljka Belivuka.

Kad bi nadležni organi radili po zakonu, Vučić ne bi mogao da ima uvid u spise iz istrage, a kamoli da daje preporuke za postupanje tužilaštva i sudova. Ovako, niko nije iznenađen kad je Miško Radivojević, sudija Osnovnog suda u Nišu, u aprilu 2021. godine, na zatvorsku kaznu od tri godine i deset meseci osudio Dejana Stanojevića, vozača JP "Koridori Srbije". Sud nije izvršio uvid u snimak s naplatne rampe i utvrdio ko je vozio auto, Stanojević ili Babić.

I pre presude Osnovnog suda u Nišu, Babić je u drugim postupcima čast i ugled uspešno branio od istine. Sud u Vrnjačkoj Banji je kaznio Velimira Ilića zbog toga što je platio izradu transparenta na kome je pisalo "Babiću, ubio si ženu".

- Na nekom protestu građana, prišli su mi momci koji su nosili transparent s napisom o Babiću. Pitali su me da sponozorišem, da im dam 10.000 dinara da naprave još jedan takav transparent. Onako u prolazu, da ih otkačim, odmah sam im dao 10.000 dinara. Babić je zbog toga mene utužio, pretrpeo je duševni bol zbog tog transparenta. To je zabolelo njega, sve njegove žene, i bivše i aktuelne, decu, svi su pretrpeli traume, završili su na neuropsihijatriji, maltene... Otišao sam u "Puteve Srbije" da tražim snimak s naplatne rampe u Doljevcu. Iako sam im bio ministar, ljudi iz "Puteva" nisu hteli da mi daju snimak, pa sam ga tražio zvanično, preko advokata. Dobili smo snimak, ali isečen, ne vidi se ko je vozio auto. Kad sam to objavio u javnosti, javilo mi se na desetine ljudi koji su videli šta se desilo na naplatnoj rampi. Svi svedoci su mi rekli da taj dečko, vozač koji je zvanično osuđen, nije ni bio tamo, niko ga nije video. Kad sam došao u sud u Vrnjačkoj Banji, sudija me nije pustila u sudnicu. Preko advokata mi je poručila da ne ulazim zbog korone. Nije tražila pravi snimak, odbacila je naše predloge za saslušanje svedoka, nije htela ni mene da sasluša. Odmah, na prvom ročištu je presudila da platim Babiću neku silnu odštetu. Sudija je čula kako je predsednik države na televiziji rekao: "Da je Babić kriv, ja bih ga prvi napao, ali nije kriv i zato ga branim". otkud Vučić može da bolje zna šta se dogodilo od onih ljudi koji su stajali na naplatnoj rampi? Naplatna rampa je zatvorena i uklonjena, nema je više. Zaposleni s rampe su nestali, raspoređeni su na druga mesta, slučaj je završen - ispričao je Velimir Ilić u intervjuu za You Tube kanal Slavija Info.

Babić se povukao iz vrha SNS-a i državnih institucija i preduzeća, ali ne i iz biznisa. Gradi hotele po Vrnjačkoj Banji, a Vučić novcem građana deli vaučere za letovanje u njima. Nema naplatne rampe, nema snimka, nema Stanike Gligorijević, nema ni pravde koja može da stigne naprednjačke bogataše.

Pravdi uspešno izmiče i Bratislav Gašić, još jedan kapitalac s Vučićeve kadrovske deponije. Po vlastitom priznanju, Gašić je, pre dolaska SNS-a na vlast, radio kao baštovan. Kao da su pravljeni po istom kalupu, kao što je Babić dva puta prodao isto grobno mesto, tako je i Gašić kupcima iz Grčke dva puta prodao istu benzinsku pumpu u Kruševcu. Zbog toga mu je nekoliko godina bio zabranjen ulazak u Grčku, što mu je napravilo tehničke probleme u švercu kafe iz te države. Takođe, poput Babića, i Gašićev boravak na državnim funkcijama obeležen je smrtnim slučajevima.

Dok je bio ministar odbrane, Gašić je imao istaknutu ulogu u helikopterskoj nesreći, kad je ugašeno sedam ljudskih života. Mediji su ukazivali na Gašićevu odgovornost za to što je helikopter iz Sjenice upućen na aerodrom u Surčinu, a ne na heliodrom na VMA, gde su postojali bezbedniji uslovi za sletanje. Na taj način prekršene su vojne procedure. Međutim, ministar zdravlja Zlatibor Lončar je hteo da u Surčinu sačeka helikopter, pa da, pred televizijskim kamerama, lično iznese bolesno dete.

- Ne dam Gašića! Ne dam Lončara! Eto, ne dam! Pa, šta ćete sad? - urlao je na konferenciji za medije Vučić.

Zaista, nije ih dao. Vučić je za krivca proglasio pilota Omera Mehića, koji je, navodno, bio pijan, pa zbog toga nije video pistu. Udovicama stradalih oficira dao je ordenje, a Višem javnom tužilaštvu nalog da objavi rešenje po kome nema mesta krivičnom gonjenju.

Tužilaštvo nije reagovalo ni kad je na suđenju grupi Zorana Jotića Jotke objavljen snimak prisluškivanog razgovora pripadnika tog klana, gde se čulo da "Jotka ne mora da brine za svoju bezbednost, jer je Gašić kod njega na kazanu". Umesto tužilaštva, reagovao je Gašić, koji je podneo tužbu protiv KRIK-a zbog objavljivanja te informacije iz sudskih spisa. Parnični postupak, u kome je tadašnji šef BIA trašio odštetu od 500.000 dinara, nedavno je okončan presudom, kojom je sudija Nataša Petričević Milisavljević osudila KRIK.

Po istom modelu postupanja, nadležna tužilaštva ignorišu sve inkriminišuće izjave i dokaze protiv pojedinaca iz vha vlasti. Veljko Belivuk i Marko Miljković su u istrazi i na suđenju priznali da su izvršili ili da imaju saznanja o nekoliko teških krivičnih dela po nalogu Aleksandra Vučića i Aleksandra Vulina, ali tužilaštvo nije reagovalo.

Iz istog mulja, sa stadiona, Vučić je u vrh vlasti uzdigao Dijanu Hrkalović. Iako ona voli da se hvali šampionskim koeficijentom inteligencije i doktorskom diplomom, Hrkalovićkine kognitivne sposobnosti završavaju se na skandiranju navijačkih parola i transportu s kolena na koleno, od žandarma Nenada Vučkovića, preko bezbednjaka Gorana Colića do doktora Nebojše Stefanovića i još kojekoga, usput. Sa pozicija, na koje ju je postavio Vučić, Hrkalovićka je štitila Darka Eleza, osuđenika za najteža krivična dela, kao i Belivuka od optužbi za ubistvo Vlastimira Miloševića.

Na kraju, kad se Vučiću učinilo da je njena upotrebna vrednost iscrpljena, Hrkalovićka je završila u pritvoru. Međutim, probleme je rešila čim je puštena da se brani sa slobode, s nanogicom. Nekoliko objava na Instagramu i preteća poruka da će objaviti dva minuta koja su nestala sa snimka s naplatne rampe u Doljevcu bilo je dovoljno da Vučić podvije rep. Uplašen, Vučić joj je dao Vladimira Đukanovića i Milomira Marića za pravne i medijske zastupnike, da ispeglaju ceo slučaj. I, eto Diksi, okupane i osvežene, spremne za povratak na mesto zločina, u okruženje njenog boga Sunca.

Slaviša Kokeza je išao istim putem kao Hrkalovićka, od dna do vrha. Kao izbeglica iz Zenice, Kokeza se dugo bavio poštenim poslom i, pomalo, političkim aktivnostima u Srpskoj radikalnoj stranci. Radikali pričaju da je Kokeza upoznao Vučića 2006. godine na Kraljičinoj plaži u Miločeru, gde je šetao magarca i turistima naplaćivao jedan evro po fotografiji.

Nije prošlo deset godina, a Kokeza je s magarca uskočio u Mercedesov "Majbah" od 150.000 evra. Gde su Vučić i magarac, tu su i firme vredne nekoliko stotina miliona evra i razne funkcije. Pošto takav kakav je, nije mogao da se uvali u neku ministarsku fotelju, Kokeza se zadovoljio funkcijom predsednika Fudbalskog saveza Srbije. Pod njegovom upravom reprezentacija se izborila za odlazak na Svetsko prvenstvo u Rusiji, ali to ne znači da je on zanemario druge poslovne aktivnosti.

Naprotiv. O tome šta je i kako radio saznalo se u proleće 2021, kad je objavljeno da je Slaviša Kokeza učestvovao u švercu vrednom 640 miliona evra. Režimski mediji su ga optužili za pljačku budžeta, saradnju s Belivukom i pripremu atentata na Vučića.

- Na senku mu nisam stao, a on sada neće da ide na poligraf i da odgovori samo na jedno jedino pitanje, na pitanje da li je pripremao moje ubistvo - rekao je Vučić pred televizijskim kamerama.

Kokeza mu je odgovorio kad su se ugasile kamere.

- Nije mi problem da idem na poligraf, ali tamo ću reći da nisam uzeo samo 640 miliona, nego dve i po milijarde evra. Onda ću reći ko je uzeo razliku - poručio je Kokeza.

Vučić je shvatio poruku, odmah je naredio da se obustavi hajka na Kokezu. Kao Babić, Kokeza je nestao sa javne scene, ali njegove firme nastavile su da posluju. Ipak, za svaki slučaj, sklonio se na bezbednu udaljenost, u Majami, gde u društvu agenata američkih službi evocira uspomene na poslovne kombinacije s Vučićem i ostalim naprednjačkim tajkunima.

Na nižem nivou, ali jednako ilustrativnom, nalazi se Aleksandar Jovičić. Kad su mu kompleksi nadvladali inteligenciju, što im nije bilo teško, Jovičić je javno opisao sve reference koje su ga dovele u Vučićevo okruženje. U intervjuu za Plejboj, nesrećni mladić je ispričao kako je regrutovan sa samo 20 godina, da bi se ekspresno vinuo iz Mesnog u Izvršni odbor SNS-a. Nedostatak obrazovanja je kompenzovao maštom u kojoj se predstavljao kao diplomac Ekonomskog fakulteta i master na Akademiji za bezbednost. U romansiranoj verziji radne karijere, postiđen limarskim zanimanjem, isticao je "menadžerski" staž u "Gorenju", gde je radio kao prodavac. Priče o pripadnosti gej lobiju, Jovičić je pokušao da demantuje tvrdnjama da je sportista, nosilac crnog pojasa u šoto kan karateu. Mukica, toliko se stideo sebe i svog porekla da se oseća kao rođeni Beograđanin, iako mu je zavičaj preko Drine, u Srebrenici. Bez srama je tvrdio da živi na Tašmajdanu, a ne u Borči, u Ulici Dimitrija T. Leka. Do Taša je stizao autobusom 95, sa presedanjem na 23 kod Pančevačkog mosta, ali nema veze, baš ga briga za komšije koji ga dobro znaju, oni su i dalje u Borči, a on u Plejboju.

Takav, Jovičić nije mogao da se snađe u mašini naprednjačkog kartela. Taman kad je pomislio da je dosegao zvezde, kad se namestio u fotelju predsednika opštine Palilula, oboren je na dno. Jovičić je uhapšen zbog sumnje da je nezakonitim postupanjem omogućio izvođenje nelegalnih građevinskih radova.

Tokom pretresa, kod njega je pronađeno oko 300.000 evra. Jovičić je tvrdio da je to dobio od gostiju na svadbi, među kojima je bio i Vučić. Da ne bi pričao ko mu je koliko dao, Jovičić je pušten na slobodu, a ceo slučaj su prekreli snegovi, ruzmarin i šaš.

Šoferi su pametniji od auto-limara, to je ličnim primerom dokazao Zoran Đorđević. Sa iskustvom šofera Jorgovanke Tabaković, Đorđević je uspeo da se uvali u ministarsku fotelju, i to u dva mandata u resorima za rad i odbranu, da bi danas uživao u fotelji direktora Pošte Srbije. Za razliku od Jovičića, koji je za Plejboj pozirao u skupom odelu, Đorđević je nosio jeftine majice s likovima Aleksandra i Andreja Vučića, sve s radikalskom parolom "Srbija je večna dok su joj deca verna".

A, Đorđević se razume u Srbiju i u decu. Kao ministar za rad i socijalna pitanja, 2019. godine, potpisao je Hašku konvenciju, kojom je dobio ovlašćenja da odlučuje o deci iz Srbije koju usvajaju strani državljani. Na to je nedavno ukazala Ivana Parlić, narodna poslanica iz Narodne stranke, koja je u Skupštini govorila o šestogodišnjoj devojčici Zorani Mihajlović, koja je data na usvajanje u Švedsku.

- Mala Zorana je živela u hraniteljskoj porodici od drugog meseca svog života kod hraniteljke Zore Janković iz Brezjaka. Išla je u predškolsko u Nedeljicama sve dok nije u ekspresnom postupku odlučeno da bude poslata u Švedsku. Odluku o tome je donela ministarka Darija Kisić Tepavčević, koja je ovom detetu oduzela pravo da živi u svojoj zemlji, da govori svoj jezik u svojoj sredini, koju kao takvu oseća i kojoj pripada - rekla je Parlić.

Prema njenim rečima, Zoran Đorđević je postpisao ugovor sa sedam stranih kompanija za usvajanje dece iz Srbije.

- Da li znate da se usvojenja odvijaju uz novčanu transakciju? Da li znate da je Srbija jedina zemlja Evrope sa kojom ova švedska kompanija ima ugovor? Da li znate da postoji cenovnik za usvajanje dece iz Srbije, tačnije po kome se prodaju strancima? Da li je ovo neki moderni danak u krvi, legalizovan u vreme tadašnjeg ministra Zorana Đorđevića? Da li znate da je ovo dete predato strancima za 156.000 švedskih kruna, odnosno 14.500 evra? - pitala je Parlić.

Ministarka Kisić Tepavčević joj je odgovorila preko režimskih medija, u kojima je demantovala sve navode. Ministarka je sto puta ponovila da to nije istina, dete nije otišlo u Švedsku, ali nijednom nije rekla da je postupak usvajanja privremeno obustavljen jer je biološka majka Marija Mihajlović pokrenula postupak za povratak roditeljskog prava.

Takođe, Kisić Tepavčević je odgovornost za sve prebacila na bivšu vlast, jer strani državljani, navodno, još od 2005. godine usvajaju decu iz Srbije. Đorđević se nije oglašavao na ovu temu. Briga ga, on je samo radio ono što mu je gospodar Vučić naredio.

Vučićeve naloge bespogovorno izvršava i Ostoja Mijailović, čačanski tajkun, vlasnik "British Motorsa" i predsednik Košarkaškog kluba Partizan. Mijailoviću ne smeta kad ga Vučić ponižava pred stranačkim kolegama i novinarima, ne smeta mu ni kad hiljade Partizanovih navijača u Areni skandira: "Ostoja, Ostoja, puši kurac, Ostoja". Dok bubnjevi tutnje i pesma se ori, Ostoja mirno sedi na klupi za službena lica i opušteno gleda u svoj sat "Patek Philippe Nautilus ref. 5990R Travel Time Chronograph", vredan 300.000 evra. Svaki put kad pogleda na taj sat, Ostoja Mijailović vidi da je pravo vreme da uzme pare iz budžeta. Nekad to uzima za sebe, kad državnim institucijama prodaje preskupe automobile, a nekad uzme za Partizan.

- Od države smo dobili 3,8 miliona evra za ovu sezonu. Klub je prihodovao od karata i privatnih sponzora 4,3 miliona evra. Partizan posluje u skladu sa zakonom. Sav novac ide preko računa. Jedini sam od četiri predsednika velikih klubova član SNS-a. Nikad to nisam krio i nemam problem s tim. To što neko pušta priču da neko iz Partizana huška navijače protiv države, to nije tačno, mogu svi iz Uprave i kluba na poligraf. Partizan iz godine u godinu dobija sve više novca. Naši navijači nemaju prava da se ljute - kaže Mijailović.

Tačno je da država novac, otet građanima, daje Partizanu, kao i Crvenoj zvezdi, ali navijači se umiriti ne mogu. Na evroligaškim utakmicama "Grobari" uporno skandiraju "Vučiću pederu". Sad to mogu, više ih ne sprečava Vučićev vojnik Belivuk. Sad može da odahne i Mijailović, kome je Belivuk pretio upadom u "British Motors" i oduzimanjem dvadesetak limuzina.

Nema kraja spisku Vučićevih bića iz močvare, koje je udomio u strukture vlasti. Svako od njih je na svoj način doprineo da Srbija izgleda ovako, kao iz Disove pesme. "Pod sramotom živi naše pokolenje, Ne čuju se ni protesti ni jauci: Naraštaji koji sišu kao pauci, Ne vidi se jadna naša zemlja huda, Al kad požar poduhvati na sve strane, Kuda ćemo od svetlosti i od suda!"

Dok ne plane požar, dok ne dođe do pravednog suđenja, ta bića će da sisaju Srbiju. Ako nije kasno, taj nobles treba vratiti u kontejner, u njihovo prirodno stanište.