Feljton

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca (27)

Pad Krajine

Obaveštajac bivše JNA objavio je knjigu ''Iz dnevnika jednog obaveštajca'', koja je potom, po tvrdnjama Kupindoa povučena iz prodaje. Objavljujemo delove iz ovog dnevnika, bez navođenja imena autora. Knjigu feljtoniziramo, da se mlađi naraštaji podsete kako je bilo. I da se više ne ponovi

Piše: "Nestor"

Osloncem na snage koje su ovladale Dinarom, osvojile Bosansko Grahovo i zatvorile izlaz iz kninske doline, neprijatelj će svom žestinom udariti na Knin kojeg smatra simbolom i sinonimom pobune još iz 1990. godine. Tome u prilog ide i podatak da je armijska artiljerijska grupa raspoređena na potezu od Bosanskog Grahova do Crnog luga tokom prethodne noći ojačana sa još jednim divizionom i da će ona najverovatnije dejstvovati po Kninu.

Nakon ovih dopuna sve je prihvaćeno bez primedbi.

U ostatku dana ništa se nije dešavalo. Živeli smo u isčekivanju prvih vesti iz Ženeve, potajno se nadajući da će sve krenuti nekim drugim, povoljnijim, tokom i da će se ova agonija završiti bez velikih i krvavih borbi. Razmišljao sam šta bi se moglo još uraditi, da li ima neko ko bi mogao da se pokrene i da promeni ovu situaciju. Mnogi koji su u Krajinu došli sa generalom Mrkšićem više nisu tu. Uzeli su odmore. Posle parade i prvih borbenih dejstava na Cazinsku Krajinu otišli su na odmore. I da su tu, ništa ne bi mogli da okrenu u našu korist.

Narednog dana 03.08.1995. godine, osećao sam veliku rezignaciju i umor. Otišao sam kod generala Lončara i rekao mu:"Dušane, učinio sam sve što sam mogao. Ovo je moj maksimum. Ja više nemam šta da dodam niti oduzmem. Ostaje mi da uzmem pušku i pridružim se borcima na prvoj liniji odbrane, možda još tu mogu da pomognem."

On me gleda i onako pomalo sa nevericom pita, da li sam stvarno ubeđen da će HV sutra napasti. Odgovorio sam, da ne samo što verujem u to, nego sam potpuno siguran i samo neko čudo to može da spreči. Nastavio sam da pričam o mobilizaciji u Hrvatskoj o 100 hiljada ljudi koji su dodatno stavljeni pod oružje, kako sad da ih ne upotrebi i da sve govori da su se odlučili za primenu radikalne varijante u rešavanju krize. Ukazao sam mu na niz "sitnih" detalja koji idu tome u prilog.

Po prvi put, zvanična politika u Hrvatskoj ne jadikuje zbog propale turističke sezone što je indikator odlučnosti, da je 01.08. Tuđman imao sastanak sa svim ambasadorima koji su akreditovani u Zagrebu i da im je najverovatnije dao obrazloženje svog postupka, a iz Beograda je sutra dan pristigla informacija da je na tom sastanku Tuđman jasno i glasno saopštio da napada Krajinu i da više nema nikakve mogućnosti za odlaganje i eventualno pregovaranje osim jednog: mirna reintegracija u ustavno-pravni poredak Hrvatske. Takav ultimatum Srbi neće da prihvate i onda ostaje samo oružje.

Zaključio sam rečima:"Bolje da to bude sutra nego da se ova agonija prolongira, ništa se ne može promeniti."

Mada je moja izjava delovala malodušno i oportuno, ja sam verovao u snagu naše odbrane. Stalno sam ponavljao, ali ne samo ja, da je za nas presudno prvih 2 - 3 dana uspešne odbrane, da odbrana izdrži prve talase napada, a kasnije će sve ići mnogo lakše. Snagama neprijatelja ne sme se dozvoliti prodor u unutrašnjost teritorije zemlje, rasecanje i spajanje snaga na pojedinim pravcima. To je bilo jasno svakom od komandanta do vojnika sa puškom koji je čekao u rovu.

Ja sam dobro znao loše navike jednog dela komandanata i najodgovornijih starešina, da daju nepotpune i lažne podatke o stanju u jedinicama, da uveličavaju stanje borbene gotovosti, da galame o svojoj snazi, a galamom su terali strah koji ih je obuzimao. Klasnije će se to obistiniti.

Komandant 9. mtbr iz Gračaca, pukovnik Kordić Jovo, prvi je poklekao i kompromitovanjem odbrane njegove brigade dovedena je u pitanje komunikacija Knin - Gračac - Korenica, da je načelnik štaba kninskog korpusa, potpukovnik Radić, bio potpuno van zbivanja i da ga general Kovačević Slobodan uopšte nije obavestio o vremenu napada HV, pa se Radić našao zatečen zbivanjima oko sebe.

Komandant 18. brigade, je ušao u zonu razdvajanja na liniji Teslingrad - s. Čanak i nije uspeo urediti položaje za odbranu niti priviknuti borce na novi ambijent, kojeg su oni znali samo po pričama izviđača.

Takvim ponašanjem značajno je oslabljena odbrana. Ponašanje ovih i još mnogih drugih bilo je poznato komandovanju, ali se nije ništa preduzimalo, štaviše, davana je podrška takvom ponašanju koje je predstavljano na rubu herojskog, a zapravo je bila najobičnija izmišljotina..

Kako je dan odmicao tako je bilo sve više informacija koje su stizale sa raznih strana i sve su govorile da Hrvatska sutra napada na Krajinu. Uz informacije koje su govorile o napadu stizala su i upozorenja, da se suzdržimo od upotrebe vatre prema neprijatelju i da će to biti naš adut i sl.

Prvo upozorenje je poslao Načelnik Uprave bezbednosti GŠ VJ, general Aco Dimitrijević, ali to upozorenje nije prihavaćeno.

U tenutku kada je telegram sa upozorenjem stigao, već su vođene prave borbe u zonama odbrane 70. brigade 15. korpusa; 11. brigade 21. korpusa; 24. brigade 39. korpusa, a artiljerija je dejstvovala i na drugim mestima.

Drugo upozorenje je stiglo od Načelnika Obaveštajne uprave GŠ VJ, pukovnika Branka Krge, koji je definitivno potvrdio informaciju o napadu HV i također tražio suzdržanost do krajnjih granica. Ovo je ignorisano i ocenjeno kao još jedna supozicija iz Beograda. S tim u vezi, meni je bilo jasno, da ni moje informacije nisu primljene sa sigurnošću i odobravanjem, ali nisu ni odbačene, neka se nađu za svaki slučaj!

Naveče u 20,00 časova kod komandanta na redovnom referisanju rekao sam:"Oni dolaze u jutro u 05,00 časova" i pokazao upravo takav sadržaj kojeg sam primio u 19,10 časova iz inostranstva.

U 21,00 časova održao sam sastanak sa svim zaposlenim u Odeljenju za obaveštajne poslove GŠ SVK. Odao sam im priznanje za sav uloženi trud i napore koje su podneli tokom čitavog ovog vremena. Popili smo kafu i rekao sam im da svi idu kućama osim Milana Lončara iz odseka za EI I PED i dve daktilografkinje.

Nisu odlazili, pa sam rekao da sam ja noćas dežurni i ako to ne treba da budem, ali neću da propustim trenutak napada i sebe proverim u poslu. Na kraju sam im rekao, da ako sutra u jutro dođu na posao u 07,00, a ne otpočne napad imaju pravo da me ignorišu i smatraju da im više nisam pretpostavljeni. Bio sam spreman da izvršim to obećanje. Nešto posle 22,00 časova svi su se razišli. Sve veze su bile usmerene u odeljenje, sve jedinice EI zadejstvovane u punom sastavu.

Opis noći 03./04.08.1995. godine dajem po hronološkom redu događaja i tačnom vremenu.

- 22,30 časova javlja mi se oficir UN, saradnik "Zora" i kaže:"Lično sam video i izbrojao 11 tenkova u selu Siča na granici gde naftovod iz Hrvatske ulazi na teritoriju Krajine. Nalaze se u borbenom poretku.",

- 22,45 obrađenu informaciju telegramom prosleđujem u komandu 21. korpusa. Informaciju je primio zastavnik Pero Bunjevčević, sekretar komandanta korpusa. Istovetan sadržaj upućujem na IKM u Slunj.

- 23,00 časova iz Beograda me zove pukovnik Krga i moli da obezbedim jedno vozilo za četvoračlanu porodicu iz Knina koja hitno mora u Beograd. Određujem vozača i vozilo i shvatam prave razloge njihovog odlaska.

- 23,30 časova pozivam komandante brigada 7. korpusa redosledom.

1.- Kapetana Popović Nemanju u Vrliku. Izveštava me da je situacija napeta, ali se ništa ne dešava. Upozoravam da na spoj sa 75. brigadom na Svilaji i da pazi na levu obali Perućkog jezera, Bravčev dolac je vrlo osetljiv, a od Maljkova mogu tenkovi. Sve prihvata i zahvaljuje mi. Klaže da će se čvrsto držati.

2.- Kapetana Paravinju u Obrovac, komandanta 4. lake brigade. Raduje se što brinem o njemu. Razgovaramo o Velebitu koji i njega brine, ali se nada da će sve biti kako treba. Za pravac od sela Jasenica tvrdi da neprijatelj ne može proći.

3.- Pukovnika Davidović Vladimira, komandanta 75. brigade u Drnišu. On je odlučan. Kažem mu da registrujemo podilaženje neprijatelja na prednjem kraju i da bude oprezan. Već je ponoć.

4.- Već nekoliko puta me poziva general Lončar da se informiše o stanju na frontu. Nalazi se na odmoru, ali je vrlo napet i sav u isčekivanju.Pozivam načelnika štaba 18. k u Korenicu. Pukovnik Đaković je dobrog raspoloženja. Razgovaramo o Velebitu, prednjem kraju 18. brigade, delu fronta prema 5. muslimanskom korpusu. Nigde nije lako, ali se nada da će izdržati. Pitam šta se dešava u zoni 70.pbr u Plaškom i on mi odgovara, da će se ustaše loše provesti u okršaju sa ovom brigadom.

5.- Veza sa komandom 39. k je vrlo loša i odustao sam od galame, jer se i onako ne možemo sporazumeti.

6.- Oko 02,00 časova kod mene dolazi pukovnik Tihomir Alavanja, rukovodeći starešina dežurnog tima i kaže, da je upravo primio poruku od neidentifikovanog pripadnika UN da napad počinje u 05,00 časova i da budemo oprezni. Alavanja mi je rekao da preduzima mere u skladu sa primljenom informacijom.

7.- Do 03,20 časova obavestio sam sve jedinice o tačnom vremenu napada po poslednji put. Odmah zatim pozvao sam generala Lončara i rekao mu da bi bilo dobro da dođe u komandu. Došao je odmah.

8.- 04,00 časova oružane čarke su na sve strane. Na nekim mestima se već vode borbe. Eho puščane paljbe odjekuje dolinom.

Tačno u 05,00 časova stravičan artiljerijsko-raketni udar po Kninu. Prvi ciljevi su zgrada GŠ SVK i uži centar grada, kasarna i tvrđava. Kasnije je vatra preneta po čitavom gradu, bez selekcije ciljeva.

Dok silazim u podrum, po hodnicima su isprevrtane stolice, stojeće velike pepeljare i sve drugo što se tu našlo. Projektili su padali u dvorište zgrade, pa se u samoj zgradi osećao veliki pritisak detonacija, sva dvorišna stakla su popucala. U trenutku dok ulazim u podrum u operativnom centru komandant 44. raketne baze izdaje naređenje i naše rakete su lansirane u 05,05 časova. Posle dvadesetak minuta artiljerijski napad jenjava, ali ne prestaje. Uglavnom se čuje dejstvo višecevnih bacača raketa koji prave buku, ali manju štetu.

Počinju pristizati i prve informacije o žrtvama artiljerijskog gađanja Knina. Duž glavne ulice u Kninu od mosta na r. Krka do izlaska prema Golubiću registrovano je jedanaest pogođenih stanovnika, još uvek se ne zna koliko je poginulo, a koliko je ranjeno. Pristižu i informacije, da je neprijatelj praktično gađao čitav grad, da nema dela grada u kojem nije pala koja granata ili raketa. Tvrđava je bila osnovni orjentir za gađanje zgrade komande i rezidencije Predsednika RSK koji su se nalazili u podnožju tvrđave. Kuća u kojoj sam ja stanovao je pogođena. Pokušavam interfonom da dobijem Ivaniš Ostoju ili njegovu suprugu Anđu koji su radili kod mene, ali se niko ne javlja. Verovatno su pobegli sa prvom kanonadom. Polagano odmiče dan. Pokušavamo stupiti u vezu sa više izvora da bi videli razvoj događaja. Veze su još uvek dobre i u funkciji, ali se malo ko javlja na pozive. Počinju da pristižu izveštaji iz komandi i ni jedan od njih ne zabrinjava svojim sadržajem. Štaviše, stiče se utisak da se sasvim dobro držimo, da na nekim delovima fronta, gde je HV imala slabije snage, imamo inicijativu.

Prema tim izveštajima, uspešno su odbijeni napadi na pravcima:

s. Brlog - Drenov Klanac - Glavace,

Pakovo selo - Drniš,

Teslingrad se drži dobro i javljaju da su prešli "prugu smrti",

Kod Petrinje i Sunje jedinice 39. korpusa imaju dobre rezultate u odbrani,

Na Dinari je stanje vrlo ozbiljno, ali ne i kritično,

Na Velebitu oko Alana se nešto ozbiljno dešava, ali nemamo vezu sa tim delom.

Vrlo je neizvesno kako će se odvijati situacija iz pravca Bosanskog Grahova. Naše jedinice u Strmici za sada drže stanje pod kontrolom i ne dozvoljavaju neprijatelju da iz tog pravca jače ugrozi Knin,

Na prilazima Obrovcu vode se velike borbe i naša odbrana odoleva,

Benkovačka brigada se dobro drži i za sada nema ugroženih delova,

Sa Korduna stižu također ohrabrujući izveštaji.

Na svim delovima vlada smopouzdanje i odlučnost. Nema ni jednog traga malodušnosti i popuštanju.

Na osnovu svih primljenih informacija, stanje pre podne je bilo jednako kao i toliko puta pre toga kada je Hrvatska atakovala na teritoriju Republike Srpske Krajine. Ovaj put je bila razlika u tome, što se nije najjasnije uočavalo težište. Podjednako su napadali dužinom celog fronta i to je potvrđivalo raniju procenu da na svim delovima žele uspeh u konačnom slamanju otpora SVK.

U Kninu je već prilično uzavrela situacija. Ima dosta onih koji žele da ga napuste i mnogi već napuštaju. Hrvatska artiljerija pokušava da gađa deo komunikacije koja iz Knina ide ka

Pađanima i dalje prema Gračacu. Želja za odlaskom u zbeg podstaknuta je i činjenicom da su projektili iz artiljerijskog oruđa HV znatno više pogađali civilne ciljeve nego vojne. Pričinjena je značajna matrijalna šteta, ali niko ne zna kolika je, niti ima mogućnosti da se procena vrši.

Iz Beograda me zove kapetan Dragan. Pita da mu preciznije objasnim šta se dešava u Kninu i Krajini, da su informacije u Beogradu oskudne i nejasne. Kažem mu da je izvršen napad na čitavu Krajinu, da trenutno stanje nije loše, ali da nam više ne može pomoći. On traži mogućnost da se vrati u Knin i ja ga uveravam da je to sada gotovo nemoguće.

To što nismo znali šta se dešava na Velebitu, postalo je jasno oko 14,00 časova. Dobili smo informaciju da je HV ušla u selo Sveti Rok, a potom i u Lovinac. Gračačka brigada je, udarom s boka, presečena. Sada je ugrožen Gračac, put Knin - Korenica i još mnogo šta drugog.

Neko širi informacije, koje stižu ko zna od kud, da jedinice 11. korpusa u Istočnoj Slavoniji imaju značajnog uspeha u napadu na Osijek i Vinkovce. Čuju se kombinacije, da je Osijek novi glavni grad Krajine umesto Knina i sl.

U vremenu od 14,00 do 17,00 časova mnogo toga se kvari. Zapravo stižu izveštaji iz kojih je jasno, da oni prethodni izveštaji nisu bili napisani na osnovu činjenica već pogađanja i želja, i, sada od jednom, situacija je mnogo lošija od očekivane. Ona je bila loša i pre samo što o tome nismo znali ništa.

U 17,00 časova komandant GŠ SVK je predložio Predsedniku RSK gospodinu Martiću, da donese naredbu o povlačenju stanovništva na bezbednije prostore (ne navodi se koje). Kod mene dolazi general Lončar i pita, da li možemo zajedno do Teslingrada, jer mu se tamo nalazi sin. Zbog umora ne mogu da vozim i određujem pratnju sa kojom je otišao. Više nemamo informacija šta se tamo dešava, nemamo informacija da li se može proći pored Gračaca i polagano ostajemo odsečeni od glavnine vojske. Samo povremeno uspevamo s nekim da dobijemo vezu.

Za 20,00 časova svi komandanti brigada 7. korpusa su pozvani na referisanje u GŠ SVK, a ne u komandu korpusa. Do tog vremena napisana je naredba o evakuaciji stanovništva, koju je potpisao Milan Martić.

Primam informaciju da je na r. Una veliko zagušenje, jer Vojna policija VRS ne dozvoljava prelazak U Republiku Srpsku. To je tog časa bila jedina valjana i sprovodiva tačka operacije "Vaganj-95" da se ne dozvoli prelazak civila iz Republike Srpske Krajine u Republiku Srpsku. Iz Republike Srpske nema nikakvih informacija da njihova vojska može udarima po HV i HVO umanjiti pritisak na Krajinu. Da je planirana operacija počela istog časa kada i napad HV na Krajinu bilo bi mnogo drugačije. Uspeli smo da primimo informaciju, da su jedinice 5. muslimanskog korpusa krenule u napad i na Krajinu i na Republiku Srpsku. Posebno ugrožavaju izlazak sa Korduna i Banije prema Dvoru na Uni, ali po svemu sudeći težište napada je na jedinice NO AP Zapadna Bosna.

U 20,00 časova počinje zakazani sastanak. Prisutni su svi komandanti brigada osim iz Vrlike. Tamo je odbrana probijena.

Komandanti brigada nemaju šta da kažu. Situacija je krajnje kritična i stanje loše. Sastanak završavamo oko 21,00 časova saopštavanjem naredbe da GŠ SVK napušta Knin i odlazi na IKM u Srb.

Iz Knina sam Krenuo nešto oko 23,30 časova. Mnogi su već otišli, a neki se još spremaju. Na parkingu komande ima dosta oštećenih vozila, gume, rezervoari za gorivo, stakla. Moje vozilo nije oštećeno, ali kad sam otvorio vrata ništa nije na svom mestu. Posipadale pepeljare, unutrašnje svetlo visi, deo plastike napred ispao iz ležišta i tako, ali vozilo pali i u funkciji je. Ja i Lončar krećemo zajedno. Pazim da po ulicama kojim se vozimo ne nagazim kakav metal ili drugo, da ne bi probili gume. Dolazimo do mosta na r. Butišnica. Pored nas kreću se i drugi, nema velike gužve, ali se svi utrkuju da što pre napuste Knin. Vozimo se prema Pađanima, iznad Vrela Zrmanje prema Popini i Srbu. Sustižemo i prestižemo manje kolone izbeglica. Što se više približavamo Srbu gužva je veća. U noći bez svetala sve to deluje sablasno. U Srb ulazimo teškom mukom. Već je prošlo 03,00 časova 05.08.1995. godine. U centru mesta su štabna kola koja ukazuju da bi tu trebala da bude komanda, ali tu nema organizovanog rada, samo po neko uđe ili izađe i svi su u žurbi. Mnogi su već polegali na topli asfalt, starije osobe, žene i deca. Sa vozilom se ne može dalje. Parkiramo se i čekamo. Izlazim iz vozila i osmatram da li ima ikakva mogućnost da prođemo do Suvaje, ali od tog posla nema ništa. Kompletan put je zauzet, skoro da se ni pešice ne može dalje. Ovo je drugi dan bez hrane i cigareta. Nisam se ni setio toga, da mi nisu nestale cigarete. Nisam spavao gotovo 50 sati, neobrijan, znojav i umoran, ali san mi ne dolazi na oči. Ne mogu da se oslobodim crnih misli koje su me obuzele od početka napada. Sve mislim, da li se ovo moglo izbeći, ko je za sve to kriv, ko je ovaj narod toliko obmanjivao i manipulisao njihovim osećanjima, da oni sada povaljani po asfaltu i ko zna kuda još, ne znaju šta im sutrašnji dan nosi.

Više nikakvu vezu nemamo, ni mobilni telefon kojeg sam imao ne radi, nema signala. Jutro je maglovito, sve do 10,00 časova je magla, koja je prilično gusta i ne vidi se daleko. Na sve strane čuju se glasovi, deca plaču, dozivaju se imenima i nadimcima. Neko kaže da je jedna žena umrla na porođaju. Sahranjuju je u jednom šljiviku poviše puta koji vodi za Donji Lapac. Plašimo se dejstva avijacije, a ciljeva na pretek, uglavnom stari ljudi, žene i deca.

U mestu vojske nema mnogo, nema ni jedne jedinice, još uvek su napred i ne dozvoljavaju neprijatelju da preseče Krajinu. U Kninu ne znam šta se dešava. Svi su ranije krenuli iz njega. Meštani Srba se nikuda ne pokreću. Stoje ispred kuća i na prozorima. Razgovaraju sa nama iz zbega, traže informacije kako bi doneli odluku šta da rade. Neki se i spremaju, jer ne veruju da će se i ovo mesto spasiti od pada u hrvatske ruke.

Kolona se ipak po malo kreće napred, otvaraju se prolazi i tako stižemo za čitav jedan dan do vrela Une. Tu moramo provesti drugu noć. Kolone iz Srba i iz Donjeg Lapca se slivaju prema Martin Brodu, a propusna moć puta je mala i to značajno usporava kretanje. S ove strane Dalmacija i deo Like, a sa druge strane najveći deo Like sve do delova opštine Plaški. Uspeo sam da se probijem do Donjeg Lapca, a tamo u više kolona putem i kroz polje nepregledne kolone izbeglica hrle prema Uni i jedinom prelasku i spasu. Javlja mi se slika od pre nekoliko dana kada sam video kolonu koja je odlazila iz Drvara. Šta se tamo dešava? Jesu li neprijateljski vojnici ušli u Drvar, jesu li vojnici 5. muslimanskog korpusa krenuli uzvodno Unom u pravcu Kulen Vakufa i Martin Broda, da li ovaj narod uspeti da pređe reku i nađe spas u Republici Srpskoj?

Dva dana su mi trebala da odem prema Donjem Lapcu i da se vratim do izvora Une. Susrećem mnogo poznatih ljudi. Susreo sam i pukovnika Stevu Ševu, hoće do rodnog sela, ne zna šta mu je sa majkom. Veličanstveni prizor izvora jedne od najlepših reka sada je pomućen ovim slikama paćenika koji pognutih glava prolaze i ne znaju kuda idu. Voda na izvoru kao da plače nad sudbinom stradalnika i njihovom nestvarnom krivicom koja se ogleda samo u tome što su druge nacije i druge vere i što nisu po meri onima koji kroje novi poredak. U tom krojenju poretka oni koje smo do jučer zvali braćom - Hrvati sada isukanih kama kidišu da dokažu da su verne sluge novih gospodara i oni koji su ih stotinama godina branili od mnogih nevolja sada su njihovi glavni neprijatelji. Mržnja nije nikada prestala, ali je u proteklih 4-5 godina dostigla neslućene razmere i svoj vrhunac, pa ne čude nikava zverstva koja hrvatska vojska čini nad nedužnim i nejakim. Ne zna da li je istina ili samo insinuacija, ali do nas dopiru vesti da hrvatska vojska napreduje i da ispred sebe sve uništava, pali, ruši i ubija. Nemaju milosti ni prema kome. Žele sada i bez odlaganja da unište sve tragove postojanja Srba na ovim prostorima i u Srbu, koji nosi to ime i pre nego što su Hrvati došli na ova područja . Sada je prilika i neće je propustiti. Ostaće jadikovke i izvinjenja, ali se nikada više slična slika neće ponoviti. Ostaje nada da će Hrvati u nedostatku Srba početi međusobne obračune, jer njima je život bez krvi ravan životu žednog bez vode.

Nisam više mogao da izdržim vožnju metar po metar. Izašao sam iz vozila, uzeo pušku, RAP i čuturicu vode sa izvora Une. Milanu sam rekao da nastavi sam i ako me ne stigne naći će mo se na Oštrelju, koji je od tog mesta udaljen više od 40 km. Dan kao i prethodni. Magla se počela dizati nešto posle 10,00 časova. Do tada sam bio miran, ali sada kad se pojavljuje nebo opet mislim na dejstvo avijacije. Izlazim sa puta i kroz šumu se probijam prema Martin Brodu. On nikud se ne čuje nikakva pucnjava. Silazim prema Uni i prema Martin Brodu. Uz put sam sustigao dva vojnika. Oni nisu bili nigde angažovani. Obojica su iz Lapca, gladni i umorni. Dalje nastavljamo zajedno i dolazimo do železničke stanice u Martin Brodu.

Kod magacina na železničkoj stanici nailazimo na baštu. Nema nigde nikoga i mi sami uzimamo nešto za pojesti. Vojnicima sam podelio glavicu kupusa, a sebi nekoliko mrkvi i zeleni paradajz. Odlazimo do Une na "moje" imanje i tamo smo se napili vode, umili i oprali čarape. Iz pravca ušća Unca u Unu gde se nalazi veliki ribnjak odjekuju detonacije bombi. Neko ubija ribu u ribnjaku da bi imao šta da jede.

U 17,00 časova prešao sam most na reci Uni i ušao u Republiku Srpsku. Okrenuo sam se da pogledam iza sebe. Niz padine prema Martin Brodu i putem i stazama koje vode prečicama spuštale su se kolone pešaka i vozila, kamiona, traktora i zaprežnih vozila. Potpuno sam zanemeo od te slike, niti dobro vidim niti dobro čujem, kao da sam u agoniji. Korakom se krećem prema Oštrelju. Na jednom mestu sam pokušao da se vozim na zaprežnim kolima, ali tako da jednom nogom stojim na zadnjoj kočnici. Odustajem, jer mi je lakše da hodam.

Na Oštrelj dolazim oko 22,30 časova. Tu ću se zadržati, jer je tu komandno mesto 2. kk i IKM GŠ VRS. Uspeo sam da se javim kući u Beograd i sinu čestitam petnaesti rođendan. Sada mi je malo lakše. Na Oštrelju sam prespavao u jednoj sobi u kojoj nas je bilo nekolicina. Zaspao sam dok smo pričali šta se sve dešavalo proteklih nekoliko dana. Moji drugovi iz 2. kk pričaju mnoge neverovatne stvari, koje su za nas novost, jer već četvrti dan ne dobijamo nikakve informacije osim onih koje doznamo od nekih lica koja dolaze iz različitih pravaca. Doznajem vest da je 21. korpus na Kordunu kapitulirao, da se na putevima prema Dvoru na Uni dešavaju zločini, jer su muslimanska 505. brigada iz Bužima i neka jedinica HV pokušale da preseku povlačenje prema Republici Srpskoj i da su nemilosrdni prema bilo kome ko im se nađe na putu.

Hrvatski radio je već objavio pobedu ističući da se radi o velikoj i briljantnoj pobedi Hrvatske vojske i celokupnog naroda, koji su velikim naporima oslobodili zemlju, a da su Srbi, iako pozivani da ostanu, samovoljno napustili Hrvatsku i uputili se u Republiku Srpsku i Srbiju. Može li biti nešto licemernije od tog saopštenja. Vidi se da su od Nemaca naučili sve, pa i tu gebelsovsku propagandu koju tako vešto i besomučno primenjuju čitavo ovo vreme.

Pre podne 08.08.1995. godine silazim u Bosanski Petrovac. Odmah ispod šume iz pravca Oštrelja i Drvara počinje da se proteže polje. Već je u znatnoj meri zakrčeno vozilima, borbenim vozilima, oklopnim vozilima i artiljerijom. Tu je kao neko sabiralište i očigledno da se to neće odatle pomerati.

U samom Petrovcu je ludnica, sastaju se dve izbegličke kolone. Sve prodavnice i ugostiteljski objekti rade. Već ponestaje robe iz prodavnica, i ako se kupuje najnužnije. Niko ne zna koje su cene, a za ovih 4 godine rata smo navikli da višestruko sve plaćamo, pa nismo iznenađeni. Trgovci hoće da zarade, a na kome? svom ili tuđem, nije važno. Tada nisu znali da za nekoliko dana i njih čeka ista sudbina. To je vreme u kojem je bitno preživeti taj čas, a nekoliko dana unapred je delovala kao daleka budućnost. U ovakvim okolnostima mnogi je neće ni takvu doživeti.

Od Bosanskog Petrovca idemo ka Prijedoru. Sada sam u kolima sa Nikolom Šuputom iz organa bezbednosti. Prolazimo Bravsko. Uz put smo naišli na zastoj kolone. Ispred nas u dolini gori šleper, a pored njega putničko vozilo. Oni koji su sve posmatrali, pričaju nam da je hrvatska avijacija gađala kolonu, da je šleper pogođen i to putničko vozilo koje se našlo u neposrednoj blizini. Čuju se detonacije iz vozila. Zapaljene su konzerve i sada usled visoke temperature eksplodiraju. Pokušavam da to fotografišem, ali primećujem da mi je foto-aparat polupan. Kako, kada i i gde sam ga razbio ne mogu da se setim. Skrećemo s puta i sa gornje strane obilazimo zapaljeni šleper. Dolazimo u Velagiće i skrećemo ka Sanskom Mostu i Prijedoru.

GŠ SVK je smešten u objektima GP "Kozara" u Prijedoru. Imamo neke kancelarije, mnogo nas nedostaje, niko ništa ne zna gde se ko nalazi. Komandant GŠ SVK general Mrkšić i komandant VRS general Mladić su otišli u Novi Grad. Tamo je vrlo kritično, potpuno je ugrožen prelazak izbeglica iz Krajine. Niko ne zna pojedinosti o predaji 21. korpusa i šta se desilo sa narodom i vojnicima. Neko kaže da je predaja obavljena uz prisustvo UN i da će sva vojska i narod biti prebačeni vozilima u Srbiju, autoputem kroz Hrvatsku! Ne mogu da verujem šta se sve dešava i gde smo se našli.

Odlazimo u hotel da se odmorimo. Tamo u restoranu susrećem generala Novakovića i grupu vojnika koja ga prati. Uspevamo da razgovaramo toliko da se jedva razumemo. Nikome nije do priče. On se vraća sa dela oko Žirovca, tu je pokušao nešto da uradi ali bez uspeha, a u trenutku napada nije bio u Krajini, vraćao se iz Ženeve gde se nalazio na pregovorima. Prenoćili smo u Prijedoru i u jutro nastavljamo prema Banja Luci. Na pola puta zastoj. Neko je nekoga ubio u koloni, zbog nekog nesporazuma. Nema zakona i svako je sada u pravu i deli pravdu po svome.

U Banja Luku dolazimo kasno posle podne i odlazim kod kolege Knežević Čede. Sa Čedom se znam čitav niz godina. Tu su i ostali koje poznajem. Pričamo o proteklim danima, šta bi bilo da je bilo, i tako redom. Ništa neće pomoći, pričamo tako da ne bi ćutali. Tu smo ručali. Kod Čede ostavljam svu opremu koju sam poneo i vozilo koje sam koristio. Tražim od njega da me preveze u Srbiju. On pristaje i odlazim za Bjeljinu. Vozimo se nekim obilaznim putem na kojem nema izbegličkih kolona.

U noći 12/13.08.1995. godine prešao sam most na reci Drini kod Karakaja i otišao u Beograd. Dana 15.08.1995. godine podneo sam molbu za prestanak vojne službe. Tako je završeno moje ratovanje u REPUBLICI SRPSKOJ KRAJINI.