Postdemokratija

POLITIČKA KLASA

Loše nam se piše. Našim životima definitivno upravljaju političari. Čast izuzecima, koji samo potvrđuju pravilo, to su uglavnom ljudi bez zanimanja i pripadnosti nekom kolektivu, osim stranci, koja im služi kao odskočna daska i zaleđina. Otuđeni od sredine u kojoj žive, govore i odlučuju o životnim problemima svakodnevice, o kojima nemaju realnu svest jer se njih uopšte ne dotiču. Što su duže u politici sve manje su ljudi, a sve više osobe bez skrupula, morala i empatije. Sve što rade, rade isključivo zbog rejtinga i političke karijere, a ne zbog dobrobiti naroda i države. To je poseban svet, posebna, dobro situirana društvena klasa. Oni zalutali u poltiku, koji pokušaju da sačuvaju bar nešto ljudskosti postaju izrodi i nepoželjni svedoci, pa se svi ostali, bez obzira na ideološku i partijsku pripadnost, složno angažuju da ih eliminišu, piše Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Nije politička klasa naš izum i samo naš problem, to je svetska epidemija i tragedija. Ovim svetom ne upravljaju ljudi nego političari, koji sve više postaju jedna drugačija vrsta ljudskog roda, koja živi u nekom svom svetu, potpuno drugačijem od onog u kojem se obični smrtnici bore za preživljavanje. I u najrazvijenijim demokratijama, poput američke, to već prerasta u farsu sa aktuelnim predsedničkim kandidaturama dva izlapela matorca, koji se u kampanji, saplićući se o sopstveni jezik, predstavljaju kao nova, sveža snaga koja obećava prosperitet u godinama koje nije sigurno ni da će doživeti.

Inače, politička klasa tamo već je poprimila formu naslednih dinastija, od kojih su najpoznatije one Kenedijevih, pa Bušovih i Klintonovih. Manje su poznate, ali mnogo brojnije i uticajnije one koje mesto u Senatu i Kongresu decenijama prenose s kolena na kleno. Taj svet nema više nikakve veze sa građanma koji svakodnevno biju bitku za egzistenciju.

U Evropi nema baš mnogo takvih primera, ali je princip isti, i njome vladaju političari po zanimanju, koji nisu to postali afirmišući se kao časne ličnosti i majstori svog zanata, nego posvećenošću političkoj karijeri. Tako je postalo moguće da, naprimer, u Petoj Francuskoj Republici na vlast, posle jednog ratnog oslobodilačkog generala, Degola, ili vođe francuskog pokreta otpora, Miterana, koji je završio i političke nauke na Sorboni, na mesto predsednika dođu nikogovići poput Sarkozija, koji je ponavljao šesti razred osnovne škole, ali je znao da za svoju predsedničku kampanju uzme veliku lovu od Gadafija, a onda naruči njegovo ubistvo da ne mora da vrati dug. Ili Makrona, koji je studirao filozofiju a radio kao investicioni bankar, što ga je verovatno i kvalifikovalo za politiku ogrezlu u korupciju. Sve u svemu, ljudi za koje niko ne zna odakle su ispali i ne seća se nekih njihovih uspeha u poslovima pre politike, koji bi h preporučili za predstavnike naroda u vrhovima vlasti.

Ali, vratimo se našim domaćim političarima, među kojima dominiraju oni koji čak ni nemaju drugu biografiju, osim političke, jer nikad ništa drugo u životu nisu radili. Za razliku od nekih ranijih vremena kada su u politiku ulazili već formirane ličnosti, proverene i dokazane u svojoj struci. Naprimer, Ante Markovića, koji je posle učešća u narodnooslobodilačkoj borbi, kao inženjer elektrotehnike, trideset godina radio u čuvenom preduzeću „Rade Končar", od projektanta, preko šefa odseka, do generalnog direktora u periodu najvećeg procvata tog tehnološkog giganta Jugoslavije, od 1961 do 1984. Sa tim preporukama postao je predsednik vlade Hrvatske, a onda i Jugoslavije.

U Srbiji je sličnu karijeru imao nekadašnji premijer Mirko Marjanović. Ma šta ko mislio o njegovom političkom angažmanu, do njega je stigao kao veoma uspešan poslovni čovek. Marjanović je kao ekonomista radio u rudarsko-metalurškom kombinatu Zenica i beogradskom „Progresu", gde je pre izbora za predsednika vlade Srbije, više od deset godina bio vrlo uspešan generalni direktor spoljnotrgovinskog preduzeća.

Mnogo je takvih primera iz prošlosti, koju smo spremni olako da diskvalifikujemo zbog takozvane komunističke kadrovske politike, koja doduše jeste bila uglavnom partijska, ali sa vrlo strogim kriterijuma. Kroz nju nije mogao da prođe niko ko se već nije dokazao u svojoj sredini, od škole i mesne zajednice do preduzeća u kojem je radio. Koga tamo nisu prepoznali kao jednog od boljih među njima, predlagali ili podržali za neku funkciju, taj nije mogao da napreduje. Bilo je, naravno, izuzetaka, sa vezama i vezicama, ali ti izuzeci samo potvrđuju pravilo.

tome mi je nedavno najilustrativnije pričao prijatelj Nikole Pavičića iz Bačke Palanke, koji je svoj uspeh u „Sintelonu" ovako objasnio. Jeste i mene tamo za generalnog direktora postavila partija, ali da sam slučajno izneverio očekivanja ili nešto zabrljao, ta partija bi mi surovo i sudila. Inače, taj bivši predsednik omladine i šef partije u Palanci, je za petnaestak godina lokalnu kudeljaru podigao na nivo najuspešnijih firmi toplih podova u Evropi, o koju su se otimale najveće svetske kompanije.

A, šta je ovo sad, ko su ti ljudi kojima se poveravaju najznačajnije firme od kojih, bez preterivanja, zavisi i sudbina države. Ko su bili, recimo, Nikola Petrović i Mića Grčić da im se, sa sumnjivim diplomama, poveri energetski sistem zemlje. Prvi, bivši trgovac voćem i povrćem a sada, posle upravljanja JP Elektromreže Srbije, jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, poznat je jedino po tome što je kum Aleksandra Vučića.

U poslednje vreme i kao vozač labordžinija koji gazi pešake pod uticajem alkohola i kokaina. I umesto da ga za to optuži, tužilac, kao da je njegov advokat, tvrdi da je reč o količinama koje nisu uticale na njegovu vožnju kad je izazvao saobraćajku u kojoj su povređene dve žene na trotoaru. Drugi, bivši vlasnik pečenjare u Obrenovcu, je upropastio EPS za šest godina rukovođenja kao vd direktor i nikom ništa. Obojicu je na ta mesta postavila partija, koja ih i posle svega štiti. A vlasnik te partije je Aleksandar Vučić, koji zajedno sa njima i sličnima radi na tome da postane i vlasnik države.

A, ko je zapravo Aleksandar Vučić? Klinac sa novobeogradskog asfalta koji je prvo zaposlenje u životu dobio, ni manje ni više nego u vladi Srbije, kao ministar, u 28.godini života. Tada je dobio i prvi stan, i to u vreme dok su njegovi vršnjaci krvarili u ratovima koje je on raspirivao iz ugodne političke zavetrine. Naravno, sve je to dobio zahvaljujući partiji, i to najgoroj, Srpskoj Radikalnoj stranci, lažnog četničkog vojvode Vojislava Šešelja, koji je završio u zatvoru osuđen za ratne zločine. Za čuveni poklič sa skupštinske govornice, kako ćemo za jednog Srbina streljati stotinu muslimana, sad kaže da je samo citirao svog učitelja i idola Šešelja, kao da to nešto menja na stvari.

Drugi, već decenijama najuticajniji političar u Srbiji je takođe iz iste ergele zaluđenih žutokljunaca, koji su od prvih koraka u životu, naviknuti na udobne fotelje u vlasti, umislili da su za to bogom dani i koji će učiniti sve da tu i ostanu. Reč je o Ivici Dačiću, kome je politička funkcija isto tako prvi i jedini posao u životu. Nikad ništa drugo nije radio i nema nameru. A ne bi ni umeo. Za njega je, kao i za Vučića, politika sve, od nje i za nju živi.

Za drugo ne zna i veruje da je to sasvim normalno, pa to objašnjava tako što kaže da se za to i školovao. Kao da je Fakultet političkih nauka škola u kojoj se uči za političare, što je isto kao kada bismo rekli da fakultet za književnost proizvodi književnike.

Naravno da ne postoji škola u kojoj se uči kako biti premijer, predsednik Skupštine, ili ministar, svih ministarstava, od policije, do spoljnih poslova, što je Dačić sve bio. Da takav fakultet postoji, bar za mesto ministra spoljnih poslova morao bi naučiti i neki od svetskih jezika, čime se ne može pohvaliti. Inače, on je pri Fakultetu političkih nauka studirao na odseku za novinarstvo, ali nikad nije postao novinar, baš kao što ni Vučić nije postao pravnik, mada je završio Pravni fakultet, kako skromno voli da kaže, kao najbolji student generacije. Ni jedan ni drugi nisu postali ono za šta su se školovali jer su od bolesnih vlastodržaca, nimalo slučajno, odabrani i dresirani za profesionalne političare. A, a to znači da su bili prepoznati kao dobar materijal za obradu koja podrazumeva potiranje najvrednijih ljudskih osobina zapisanih još u Bibliji, koja kaže: ne kradi, ne laži, ljubi bližnjeg svog...

I onda nije teško zaključiti kako takvi politički lideri biraju svoje saradnike i naslednike, kad se oni popnu na višu stepenicu političke hijerarhije. Iste onakve kakvi su oni bili kad su počinjali, kad su njih odabrali Milošević i Šešelj. Ljude bez iskustva, savesti i svesti o ozbiljnosti posla kojeg se laćaju, spremne samo da bespogovorno slušaju i izvršavaju njihova uputstva.

Tako je sad Vučić, kad se navodno povukao sa mesta predsednika Srpske napredne stranke, na njeno čelo postavio Miloša Vučevića iz Novog Sada, u kojem ni posle dva mandata na mestu gradonačelnika nema nikakvog ugleda ni uticaja. Dok ga partija nije nasadila na to mesto, za njega niko van zgrade u kojoj je odrastao nije znao u varošici u kojoj se svi poznaju, makar iz viđenja, sa štranda ili korzoa, sa neke utakmice, iz biblioteke ili iz kafane. Možda je razlog u tome što on nije, kao sav normalan svet, išao ni u jednu od četiri gimnazije u Novom Sadu, nego u onu u Bačkom Petrovcu, poznatu po tome da su tamo diplome sticali svi novosadski ponavljači. A, možda i zbog činjenica da je pre politike, bio samo formalno zaposlen u advokatskoj kancelariji svog oca, baš kao i Maja Gojković kod svog.

Očevi, kao istaknuti radikali, odmah su ih učlanili u tu stranku, oslobađajući ih poslova u advokaturi zarad većeg angažovanja u partiji i političke karijere koju su tako započeli umesto profesionalne. Dakle, takođe nisu ništa ozbijno radili pre nego što ih je partija lansirala u vlast, lokalnu i državnu.

Isti je slučaj i sa Aleksandarom Vulinom, pa nije nikavo čudo što je mogao da se bez stida prihvati i uloge ministra vojnog, mada u vojsci nije bio ni kad su u kasarne išli svi njegovi vršnjaci. Bilo mu je lagodnije da se kao lažni levičar uhvati za suknju Mirjane Marković i tako započne karijeru u kojoj će mu tetka iz Kanade poslati stan vredan trista hiljada eura. Takvom nije nikakav problem da se u zrelim godinama priključi desnici i da javno izražava divljenje diktaturi Aleksandra Vučića. A, tako se može biti i ministar policije i šef Bije, pa ako zatreba i direktor filharmonije, u koju nikad nije ni slučajno zalutao.

I šta se onda može očekivati od takve družine, nego ovo zlo koje nas je snašlo i koje preti da zatre svaki trag ljudskosti u državi bez prava i pravičnosti, i od nas načini robove nove političke klase.

I za kraj, kao poručen stiže vic na društvenim mrežama koji kaže: Pokojni političar stiže na nebo i treba da se izjasni gde će, u raj ili pakao. Anđeo vodič mu organizuje obilazak i jednog i drugog večnog boravišta, pri čemu on primeti kako je u raju sve nekako jednolično i dosadno, dok u paklu sve pršti od zabave i zadovoljstva u predivnom ambijentu kakav se samo poželeti može. I, logično, opredeli se za pakao. Ali, kada je u njega ušao nailazi na sasvim drugačiju sliku, gde ljudi vrište i zapomažu zahvaćeni požarima i boleštinama, te on zaprepašten prigovori anđelu vodiču da to nije ono što mu je pokazao. Ono je bila kampanja, kaže mu anđeo, a sad si već glasao i izjasnio se.