Tik-tak
Do poslednjeg
daha
Ljubica J. Tinska
Počele su pripreme za
put. Psihičke. Od same pomisli vrti mi se u glavi. Kao da kolica,
mačevi, gitara i teniski reketi
nisu bili dovoljni, u međuvremenu smo kupili i
dečju rikšu za bicikle koja
ima sto kila,
velika je i glomazna čak i
kada je u kutiji. Izgledaćemo kao
karavan na putu do aviona. Koferi, deca, torbe,
ručni prtljag, rikša i flaša
viskija. I, naravno, ja - sama sa
klincima. Sama do aviona, vučem kolica
puna prtljaga na kojima svaki
točak vuče na svoju stranu
(nikad mi neće biti jasno zašto), jurim
za nemirnim jednoipogodišnjakom i svađam se sa
nepristupačnim tinejdžerom,
sama u avionu, jurim gore-dole za nemirnim jednoipogodišnjakom dok moj
tinejdžer mirno sluša muziku sa
svog ipoda i igra igricu
na ipod touch-u. Svaki put kada mu se obratim, dok još putuje
pogledom ka meni, prevrće očima, a onda me blazirano pogleda, nešto promumlja i kratko i
jasno mi stavi do znanja da nismo
na istoj talasnoj dužini. Naravno, pijem viski i pokušavam da zaboravim
gde se nalazim, što mi nikad ne polazi za rukom jer
ja vrlo dobro
znam gde se nalazim i to mi se nimalo ne dopada. Nije mi jasno zašto
u avionima ne postoje stolice za decu.
Znate one što se stave u sedište i za
koje se dete pričvrsti (da ne kažem veže) pa onda mirno, i
što je važnije, sigurno sedi. Kao one za automobile, koje kod nas
i nisu obavezne,
jer kod nas
roditelji svoju decu stavljaju čak i na
skutere (misle, valjda, da je to slatko), nekad čak i bez
kacige. U avionima vam daju "pojas" iliti kanapče, koje pričvrstite
za vaše kanapče,
i kao tako
mirno i sigurno
sedite sa svojim mladunčetom. Ma koga ja zamajavam,
kao da je bitno, kad ste
već u avionu, zašto govoriti o sigurnosti. Uh.
Onda jurim taksi na
aerodromu, jer me niko nikad ne čeka, a i zašto
da me čeka kada se sve već
odigra pre "izlaska iz aerodroma". Tome, je li, prethode pripreme
za put - psihičke i fizičke - odlazak
do aerodroma, jurcanje po aerodromu, prtljag,
stajanje u redu na pasoškoj
kontroli sa decom koja ne razumeju
šta znači čekanje i kojima
se baš tada piški ili jako
pije voda, avioni koji kasne,
let sa svim stresovima, izlazak iz aviona sa
rukama punim prtljaga i detetom
koje je verovatno zaspalo (a možda se i ukakilo) baš
na sletanju, pa sad morate i njega
da nosite i da se pri
tom mnogo trudite da ga ne probudite
jer će biti, tek probuđeno, veoma loše volje pa će drečati kao da
mu deru kozu... dok vi stojite zaglavljeni u samom dnu aviona i
čekate da se otvore vrata i
putnici krenu napolje. Mislim da je divno što putnike koji putuju
sa decom uvek prve puštaju u avion, ali
mislim da bi bilo revolucionarno kada bi ih prve
puštali iz
aviona.
čekanje na pasoškoj kontroli, čekanje pored trake dok ne naiđe vaša
gomila kofera i gadžeta, koje
treba natovariti na kolica, koja
i dalje imaju
četiri točka koja vuku na
četiri strane sveta, decu na
kofere i napolje.
Ali avaj, menjačnica je gore, na spratu, do koga
vode pokretne stepenice na koje
sa vašom
bandom i prtljagom nikako ne možete, i lift zaglavljivač u koji
radije ne biste. Nekako se popnete, izađete dole, pa drumom gurate kolica, a gore nema nikog u menjačnici,
samo natpis "vraćam se odmah".
Susetka iz prodavnice novina
objašnjava da je "devojka otišla do toaleta" (vi joj zavidite jer
iako vam bešika puca, već
od izlaska iz aviona nikako
niste mogli da ostavite vaš
dragoceni prtljag, čak ni na
tren dovoljno dug da se olakšate, pa trpite već čitavu
večnost). Nakon još malo izgubljenog
vremena ona se ne pojavljuje, i vi napuštate aerodrom.
Glava od viskija polako
počinje da boli. I tu vas "neko čeka". Molim vas.
Hohštapleri, aerodromski taksisti, utaljeni sa pandurima koji
ne puštaju taksi kompanije da se zadrže ispred
aerodroma ni sekund i time vas uslovljavaju da se vozite baš s njima
drparošima, kruže kao kopci
i, kao, nude vam dobru cenu
do grada, no vama je u ovom trenutku svejedno,
plaćate mu devizama, on vas
pokrade na sitno, ali ni
to nije više bitno.