https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Francuska

Francuska

 

Evropa je zatvor uma, lopova i ubica za domovinu

 

 

Stiže Pobesneli Maks

 

 

Krađe su bile retke u zapadnoj Evropi, pa su i zgrade bile otvorene, a stanovi često zaključani prostom bravom koju otvara svaki kalauz ili deblja kriva žica. U svojoj knjizi uspomena na to putovanje leta 1969. i to zlatno vreme, napisao sam tada da ovakva sreća ne može da traje dugo i da će lopovluk i nasilje stići u ove slabo zaštićene rajeve. Ne mislim da sam bio veliki prorok jer je i budala mogla da prognozira da će velika navala bede i sirotinje afričke i istočnoevropske emigracije drastično izmeniti sve brave Zapada i obogatiti proizvođače kamera i zaštitnih alarm uređaja.

 

Piše: Mile Urošević

  dopisnik iz Pariza

 

Sećam se varljivog leta 1969. kada sam prvi put proputovao Evropu i jedan deo raspusta proveo u Parizu. Više od visine Ajfelove kule i lepote Jelisejskih polja, u Gradu svetlosti  iznenadila me je čudna naivnost samih Francuza. Možete zamisliti, svaki automobil je bio otključan, a pojedini modeli simke i renoa nisu ni imali kontakt ključ. Palili su se na obično dugme u originalu. Jedan pritisak za kontakt, drugi za anlaser. U Italiji su automobili imali ključeve, ali su u San Remu, na primer, i sportski kabrioleti često bili parkirani ispred nekog kafića sa ključevima na kontaktu. U švajcarskoj su samo sefovi banaka bili pod nadzorom, sve ostalo je bilo ili otključano ili slabo zaključano.

Nekoliko decenija kasnije, stigli smo do paradoksa. Scenarista filma Paklena pomorandža je pre 40 godina pogodio mentalitet sveta u kome danas živimo. Ali ni tu nije kraj i verovatno smo sve bliži scenariju drugog jednog filma koji se zove Pobesneli Maks. Uskoro ćemo početi da se ubijamo i jedemo kao divlje zveri, za kap benzina i koji evro. Crne hronike pojedinih država, a pogotovo ove naše nazovidržave, svedoče u tom pravcu. Izgleda da smo i tu ispred svih, dajemo primer i predviđamo budućnost svih ostalih.

 

 

Lopovsko francusko leto

 

U španiji etnički čisti albanski lopovski lobi već godinama drži prve stranice dnevnih novina. Okrutni i bahati ulaze u stanove bez obzira da li su vlasnici tu ili ne. Rumuske alibabe i 40 razbojnika haraju po Italiji do te mere da su Italijani počeli i da ih ubijaju.  Lopovluk je znači i pre nas ušao u Evropu. Danas u Francuskoj svakih 20 sekundi neko nekome obije stan, kuću ili radnju. Milion i po provala svake godine, što je za 30 odsto više nego lane. Sve napreduje, a provale i lopovluk pogotovo. Krade se iz kuća i stanova, ali i iz crkava i muzeja, iz prodavnica i biroa, iz preduzeća i fabrika. Krade se kao što se nikada i nigde nije kralo od kada je nestalo kauboja i Divljeg zapada. Kriza je, pa se svako snalazi kako zna i ume.

Daleko je vreme kada su lopovi bili majstori, profesionalci od zanata u stilu Arsena Lupena. Nakon već razvijene grane krađe automobila u stilu kar džekinga, danas su i provale modernog tipa. Houm džeking, ili na srpskom: oružane pljačke stanova sa začinom nasilja. Lopov uzme pucu, uleti u stan i onda dalje scenario zavisi od lepog ponašanja ili drskosti vlasnika stana. Ili ovaj mirno izvadi pare, nakit i ostalo, ili rizikuje da ga budale ohlade na licu mesta.

Lopovima nikada dosta. Nekada ubiju čoveka i kada im sve da ili ako pokuša da se brani. Zakonom je zabranjeno da sam čovek brani svoju kuću i porodicu, kao i da poseduje oružje. Za sve su zaduženi policajci, kojih u Francuskoj, dao bog, ima oko 300.000 komada. Niko nema toliko policije, a da ne nosi naziv policijske države. Po zakonu, znači, bilo ko može da  bude ubijen ili maltretiran, pa tek onda da tuži ubicu. Svaki onaj ko potegne pušku ili nož na lopova, osuđen je na debelu robiju.

Ovog toplog leta u Parizu se gotovo ništa drugo ne događa sem turizma, koji je pao za 30 odsto, i lopovluka koji se povećao za istu stopu. Francuzi su na moru, a lopovi u njihovim stanovima. Metode provale su različite i uvek se nova moda odavde lansira. Trenutno su u modi bračni ili mešoviti parovi koji čine ekipe provalnika. Dečko razbije vrata i čuva stražu, a žena bunari i trkeljiše fioke i ormane. Osiguranja retko priznaju štetu jer uvek fali neka kamera ili sigurnosna brava koje osiguranje zahteva u ugovoru o naknadi štete. Tek ako žrtva popije debele batine, mediji se zainteresuju za slučaj i afera ispliva na svetlost dana. Jedna takva afera je ovog leta uzbudila francusku javnost i dala mi ideju za temu ove, inače politički mirne, sedmice.

 

Kriminalna Evropa

 

Gers Turner je Amerikanac, penzioner koji je u svom zagađenom Njujorku celog života sanjao da starost provede u jednom osunčanom selu nedaleko od Azurne obale, u zemlji u kojoj se lepo jede i gde se toči dobro vino, u Francuskoj. U njegovu kuću su jedno jutro ili sred bela dana upali naoružani lopovi. Nakon premetačine i prvih batina, počelo je sadističko maltretiranje do zore. Starca i njegovu babu su gazili, gasili pikavce po njima, pa su čak i simulirali njihovo streljanje. Kako ništa nisu našli, oprostili su im život. U isto vreme procureo je podatak da se preko 3.000 ovakvih napada događa svake godine u zemlji slobode. Neka su se završila ubistvima. Naravno, niko ne računa onih milion i po običnih provala bez svedoka i komšija da pozovu bar policiju.

Većina krađa se događa leti, dok su ljudi na odmoru. Mene su lično opljačkali dok sam išao do prodavnice na desetak minuta od kuće. Komšija je video Arapina koji je provalio vrata i nakon pet minuta pobegao. Pozvao je policiju koja je stigla tek sutradan i napravila zapisnik i popis nestalih stvari. Od tada ni traga ni glasa ni od lopova ni od policije. Neke lopove i uhvate, oko pet odsto, a ostalih 95 odsto je na slobodi ili već rovari po nečijem stanu. Doduše, i oni koje uhvate imaju velike šanse da ostanu na slobodi, kao 82.000 već osuđenih na zatvorske kazne koji još uvek nisu pod ključem. čekaju slobodno mesto. Naime, Francuska ima mesta za pedesetak hiljada zatvorenika.

U njenim zatvorima već boravi preko 65.000 ljudi, tako da novi osuđenici ni preko veze ne mogu da nađu mesto u ovako prepunim kapacitetima. Većina ih boravi kod kuće i čeka da neko od zatvorenika umre ili izvrši samoubistvo pa da se usele u ćeliju. Preko 200 samoubistava u francuskim zatvorima je zabeleženo u poslednjih 12 meseci. Veliki deo zatvorenika čine stranci ili poreklom stranci. Uglavnom su Arapi i crnci, a surovost uslova francuskih zatvora, često srednjovekovnih tamnica i u svakom slučaju najzloglasnijih u celoj Evropi, glavni je krivac za ovakvo stanje stvari.

Naše bajboke i kazneno-popravne robijašnice ne računam, jer pre svega mi nismo u Evropi, a po nekim mojim procenama i tajnim željama - nećemo nikada ni biti. Bar ne njen ravnopravni član. Evropa je sve sem onoga što se o njoj ovde piše i govori. Evropa je zatvor uma i mnogi Francuzi često zavide svim Srbima što, eto, nisu u toj Evropskoj uniji, mašini za uništavanje ljudske duše, kako oni to vole često da kažu.

Ne zvanični, naravno, oni Evropu obožavaju jer se u njoj lako i nekažnjeno krade, već narod kome niko ne daje reč niti pravo glasa. A i kada se glasa, zvanični ponište ishod referenduma i opet gurnu Francusku u čeljust Evrope koja samo uzima a ništa ne daje. I kada daje, Evropa to čini samo dok naivni bednici ne uđu u kolo sa đavolom, a onda je kasno. živi bili pa videli koliko je lepo to što, tako očajnički, ceo jedan zaluđen i do bede doveden narod toliko priželjkuje - Evropu lopova i ubica za domovinu. Od Nove godine ukidaju se vize, pa svako može i sam da proveri koliko je Evropa obećani raj.

 

 

 

 

 

 

Većina krađa događa se leti, dok su ljudi na odmoru. Mene su lično opljačkali dok sam išao do prodavnice na desetak minuta od kuće. Komšija je video Arapina koji je provalio vrata i nakon pet minuta pobegao. Pozvao je policiju koja je stigla tek sutradan i napravila zapisnik i popis nestalih stvari. Od tada ni traga ni glasa ni od lopova ni od policije. Neke lopove i uhvate, oko pet odsto, a ostalih 95 odsto je na slobodi ili već rovari po nečijem stanu.

 

 

 Danas u Francuskoj svakih 20 sekundi neko nekome obije stan, kuću ili radnju. Za otkrivanje lopova i zaštitu od njih zaduženi su policajci, kojih u Francuskoj, dao bog, ima oko 300.000. Niko nema toliko policije, a da ne nosi naziv policijske države.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane