Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

Prijatelji

 

Milovan Brkić

 

 

Ovih dana bio sam okupiran brigom za sudbinu direktora štamparije Grafoprodukt iz Novog Sada, kome je vojvođanska mafija zapretila ''preduzimanjem mera'', ako već odštampani, prošli broj, pusti u distribuciju.

Znao sam da je gospodin Rađenović častan čovek, da samo radi svoj posao. I ja sam mu demonstrirao pokaznu vežbu podrške, uveravajući ga da nije usamljen, da nije bez zaštite.

Prijatelj iz Švajcarske, Mustafa Hodža, koji je pre desetak godina sa ženom i detetom napustio Beograd i dobio azil, zamolio me je za neku uslugu za nekog svog rođaka, koja se ticala rešavanja papirologije i dokumenata.

Izvinjavajući se prijatelju što ne mogu biti ekspeditivan, naveo sam da sam u problemima, opisujući ih na način koji će mu biti razumljiv.

Istog dana iz Švajcarske mi je poslao internet-poruku da mu hitno pošaljem bankovni račun; hoće, kaže, da mi ''vrati dug'', nije red da mi duguje franke, a on ih, hvala Bogu, ima za prijatelja, te ne želi da odlaže vraćanje duga.

Dok sam čitao Mustafinu poruku jedva sam uspeo da se suzdržim da ne zaplačem. O, Bože, da li na planeti još ima ljudi koje možete smatrati prijateljima, koji će se sami javiti da ti ponude pomoć. Mustafa mi ne duguje nikakav novac, zahvalnost možda. Kao doktor nauka, on je godinama, da bi izdržavao porodicu, prodavao đinđuve i belenzuke na Bulevaru Revolucije. Kada je odlučio da se skloni u Švajcarsku, ja sam ga ohrabrio, mada mi je istinski bilo žao što odlazi.

Čudni su putevi Gospodnji. Mustafa je iz Beograda otišao na Kosovo, za direktora jednog preduzeća. Baš u to vreme, a bilo je to pre trideset godina, ja sam dotakao dno. Bio sam prokužen, omražen, na svim crnim listama. Najavljujući da dolazim u Prištinu, Mustafa me sačakao na stanici. Ti si svima potreban, kakva Priština, nego, evo, uzmi ovo, rekao je tutkajući mi poveći koverat, i vrati se da se boriš preko novina. Dok sam se vraćao vozom, u toaletu sam otvorio kovertu i video lepu svotu para. Uvek kada sam imao novca, ja sam bio spreman da objavim rat svakom vlastodršcu.

Nekoliko meseci kasnije pozvao me je u TV Novosti, gde sam tada radio, Mustafin brat Januz. Rekao je da je Mustafa uhapšen, jer je jednom radniku, Srbinu, prodao rashodovani motor, bez komisije! Trčeći koliko me noge nose, stigao sam na železničku stanicu, i krenuo ka Prizrenu. Znao sam da dobar čovek, kao što je Mustafa, mora biti oslobođen. Radnici srpske nacionalnosti seli su, umesto njega, na optuženičku klupu, i sudija nije imao izbora.

I danas se hiljade radnika koji su radili u GP 7. juli u Beogradu sećaju sekretara preduzeća Mustafe Hodže, kao čoveka koji je svakom izašao u susret.

A onda je došla agresija Nato alijanse. Mustafa i ja smo se dopisivali, mereći reči da emocije sačuvamo za sebe, a da se ravnamo prema večnim vrednostima.

Raspadom bivše SFRJ stotine hiljada ljudi izgubilo je živote, porodice, ostali su invalidi, bez kuća, imovine... Postali su begalci, izbeglice, prognanici, svejedno je kako su ih zvali. Razoreni su mnogi brakovi, brat je udario na brata, sin na oca, i sve to u ime Hrista, u ime Alaha...

Ove redove ispisujem da pokažem da kada ljudi veruju u večne vrednosti, i prijateljstva su jača od svih zala, koja nas svakodnevno iskušavaju.