Dejtonka
Istočno
i bliskoistočno Sarajevo: Dvoglava država na putu demokratskog centralizma
Bog daleko, Iran
nedaleko
Petnaest
godina od potpisivanja mirovnog sporazuma u američkoj vojnoj bazi Dejton
(Ohajo), Bosna i Hercegovina i dalje predstavlja nerešiv problem i stranim i
domaćim arhitektama ove države pod protektoratom. Desetine milijardi dolara
potrošenih za očuvanje mira i stvaranje građanske države izgledaju danas kao
uzaludna investicija, a hapšenje nekadašnjeg člana ratnog predsedništva BiH Ejupa
Ganića na samom početku odbrane Radovana Karadžića pred sudom u Hagu,
nedvosmisleno govori o tome da je spoljni saučesnik u komadanju Jugoslavije
nezadovoljan ishodom. Jer, žrtva ni do danas nije sasvim ubijena...
Nikola Vlahović
Nikada za
proteklih osamnaest godina, otkako je jednostrano proglašena nezavisnost Bosne
i Hercegovine, političke vođe u Sarajevu (sa izuzetkom Srba) nisu tako svečano
pominjale ovaj jubilej kao 1. marta 2010. godine. Zašto je tako važno u ovom
trenutku naglasiti datum 1. mart 1992. godine?
Sledbenici
politike nekadašnjeg versko-političkog vođe bosanskih muslimana Alije
Izetbegovića, ali i pristaše pripadajuće koalicije bosanskih
Hrvata, i danas ističu kako je 1. marta 1992. godine 64 odsto građana BiH
potvrdno odgovorilo na referendumsko pitanje o nezavisnosti svih njenih
građana i ravnopravnih naroda. Šta bi se zaista desilo da su i Srbi
tada glasali za nezavisnost?
Prema
tumačenju Radovana Karadžića i čitave političke škole ratnog predsedništva
Srpske demokratske stranke, sve je bilo zamišljeno tako da Srbi u parlamentu
Bosne i Hercegovine dobiju status manjinske grupe koju je lako preglasavati, i
principijelno i neprincipijelno. Odgovor na ovu zamisao bio je
više nego jasan. Srbi pod takvim okolnostima naprosto nisu učestvovali ni u
referendumu niti u proglašenju nezavisnosti BiH, uvereni da je fraza o ravnopravnosti
svih građana ipak samo fraza. Ostalo je istorija...
Ali, kao i
svaka istorija, tako je i ova dopisana novonastalim okolnostima. Takozvani
Dejtonski mirovni sporazum već duži niz godina nikako ne odgovara bošnjačkim
političarima u Sarajevu. Razlozi su više nego jasni. Zahvaljujući propagandi
pojedinih zapadnoevropskih država, pa kasnije i SAD, brzim priznavanjem
otcepljenih republika bivše SFRJ od Nemačke i njoj srodnih zemalja, sva krivica
za ulazak bivše braće u rat pala je na Srbe.
Istovremeno,
u duhu te propagande, jedine žrtve etničkog obračuna u BiH bili su
Bošnjaci-muslimani. Na isti način je protumačeno da su oni jedini pravi čuvari
Bosne i Hercegovine, te da Srbi ne žele zajedničku državu. Istine radi, treba
reći da je i zaista nisu hteli pod okolnostima koje im je tada ponudio Alija
Izetbegović, autor versko-političkog manifesta pod nazivom "Islamska
deklaracija".
Zahvaljujući
tome, u nekoliko koraka je savladana lekcija stalnog ispiranja mozga svetskoj i
domaćoj javnosti o Srbima kao remetilačkom faktoru i o Bošnjacima-muslimanima
koji su predstavljeni kao jedine žrtve građanskog rata u Jugoslaviji.
Sarajevski politički papagaji zelene boje, tu su lekciju odlično naučili i u
svakoj prilici je recitovali.
Dugo godina
je ovaj obrazac bio vrlo funkcionalan. Na osnovu njega je i stvorena ideja nove
centralizacije BiH, sa ciljem da upravljanje državom bude u celini vraćeno u
Sarajevo.
Ni to ne bi bio problem da Dejtonski sporazum
nije priznao neoborivu činjenicu da je u BiH bio rat, da su se tri naroda ratom
međusobno podelila, te da je potpisivanjem mirovnog akta priznato i "faktičko
stanje na terenu". U tom sporazumu nigde ne piše da je Republika
Srpska "genocidna tvorevina". Naprotiv, može biti
govora samo o jednom posrednom međunarodnom priznanju srpskog entiteta u Bosni
i Hercegovini.
Na taj način
je i konačno sahranjena ova AVNOJ-evska republika socijalističke Jugoslavije, a
prema svečanim izjavama tadašnje američke administracije, stvorena je mogućnost
za jedno dugoročno razvijanje podeljenih entiteta sa nadom da će život i
ekonomija spojiti ratom ograđene narode.
Ali, kako se
taj proces do današnjeg dana nije desio na pravi način, ili, ako se dešavao,
bio je veoma spor, tako i nije imao bitnog uticaja na ostvarenje ideje BiH kao
moderne države naroda u Evropi. Uložene milijarde dolara i evra u najvećoj meri
su otišle na održavanje međunarodnog vojnog i administrativnog protektorata, a
najmanje na podizanje lokalnih ekonomija.
Rahmetli babo i pokojno
Sarajevo
Dugoročni
sukob između Harisa Silajdžića, kao najvažnije preostale političke figure među
Bošnjacima-muslimanima, sa svakim srpskim rukovodstvom u Banjaluci zbog toga
što "Dejton opstajava", ima veze isključivo sa
šovinističkom patologijom iz ranih devedesetih godina prošlog veka.
Problem je u
tome što Silajdžićev koncept jedinstvene Bosne i Hercegovine nije ni
"dejtonski" ni "evropski". On jasno
zagovara hegemoniju Bošnjaka-muslimana, kao što ju je zagovarao i njegov
nekadašnji politički babo, Alija Izetbegović.
Sa druge
strane Milorad Dodik, kao najznačajnija političko-preduzetnička ličnost srpskog
entiteta u BiH, pretrčao je put od zagovornika građanskih ideja do
ustavobranitelja što nezavisnije
Republike Srpske, dokazujući svakodnevno da Bosna i Hercegovina ne može
biti centralizovana država nego da mora i može opstati prema entitetskoj
teoremi Dejtonskog mirovnog sporazuma.
Uloga ruskog kapitala u energetici Republike
Srpske još više je ojačala pozicije entiteta, pa je to pitanje produbljeno zbog
stalnog nezadovoljstva bosanskohercegovačkih Hrvata, kojima je od federacije sa
Bošnjacima ostalo samo "F".
Može li se u
ovakvoj atmosferi stvoriti energija nekog novog zajedništva bosanskohercegovačkih
naroda? Moguće, ali sa nekom drugom političkom elitom, novom ekonomskom
politikom i snažnom voljom za boljim životom u novom veku. Kako BiH nema
nijedan od ta tri faktora, ideja je još uvek utopija malobrojnih.
Ali, ako to
ne mogu da urade narodi BiH, može nekoliko obaveštajnih službi par velikih
sila, ako ni zbog čega drugog, onda zbog ogromnih troškova održavanja
vojno-administrativnog protektorata...
Ukoliko
hapšenje Ejupa Ganića u Londonu u trenutku kad Radovan Karadžić u Hagu počinje
svoju odbranu pred sudom za ratne zločine nije ni slučajno niti iz ljubavi
prema Srbima, onda su američki i britanski motivi sasvim jasni: Zapad ne voli
propale investicije. Bosnu i Hercegovinu čeka nova prekompozicija. Počela je
seoba preostalih entitetskih nadležnosti u Sarajevo, a protivnici ove ideje
biće isterani iz svojih etničkih kaveza.
Ejup Ganić za
koga postoje dokazi (audio-snimci) da je rukovodio zločinom u Dobrovoljačkoj
ulici u Sarajevu ("...Alija, ti si zarobljen, mi preuzimamo
komandu"), svakako bi mogao da bude i optuženik i nezgodan svedok
pred nekim nepristrasnim sudom, ako takvog uopšte ima kad je u pitanju
bosanskohercegovačka predratna i ratna drama.
Takvo suđenje bi s lakoćom moglo da otvori i
pitanje eventualnih ratnih zločina pojedinih bošnjačkih političara koji i danas
upravljaju Bosnom i Hercegovinom. Konačno, samo Ganićevo hapšenje u Londonu,
bez obzira na epilog, dovoljan je signal za uzbunu u Sarajevu. Jer, suđenje
Radovanu Karadžiću će potrajati, a izvođenje svedoka odbrane može politički da
kompromituje makar jednog od nekoliko vodećih bošnjačkih političara.
Izvesno je da
zapadnjački koalicioni protektorat u Bosni i Hercegovini želi da ukloni i
Milorada Dodika sa mesta najpovlašćenijeg Srbina. Njemu je već izmaknuta
stolica, a on sam je Banjaluku već pretvorio u rodne Laktaše, zavodeći
provincijalizaciju ovog dela Republike Srpske. U tome mu i takozvani
predstavnici međunarodne zajednice zdušno pomažu stalnim insistiranjem na
daljoj seobi upravljačke birokratije u Sarajevo.
Uskoro će postati
jasno da li američka i britanska diplomatija i obaveštajne službe rade na
poslednjem velikom pokušaju prekompozicije BiH u jedinstvenu državu bez
entiteta, ili će Dejtonski sporazum i dalje ostati kao jedini dokument koji
garantuje održivost ovog protektorata. Namere ove dve velike sile biće vidljive
tek kad i ako Radovan Karadžić dobije davno obećanu zaštitu od američke tajne
diplomatije, ovom prilikom u svrhe odbrane pred sudom u Hagu. Jedan od oblika
američke pomoći Karadžiću može svakako biti i eventualno Ganićevo izvođenje
pred sud.
Američki hadžiluk
Jer, ako je
upletenost, pa samim tim i odgovornost za rat u BiH podjednako velika i na
teretu je takozvanih velikih sila, onda je realno očekivati da te sile i danas
proizvode istine i neistine prema sopstvenim političkim potrebama. A da su se
vremena od devedesetih promenila uveliko, ne treba posebno naglašavati.
Dovoljno je bilo da teroristička organizacija Al Kaida sruši dve zgrade u
Njujorku pa da svet dobije drukčiju fizionomiju. Čak i građanski rat u Bosni i
Hercegovini, te razlozi za njegov početak, danas izgledaju drugačije.
Uprkos svemu
što SAD, Velika Britanija i ostatak evroatlantske koalicije spremaju u Bosni i
Hercegovini, Milorad Dodik u Republici Srpskoj vodi svoju politiku. Nedavno je
otišao u Moskvu (u Sarajevu kažu samoinicijativno) jer je
planirana izgradnja čak 480 kilometara gasovoda u severnoj BiH. Planirana trasa
gasovoda ide uzduž reke Save, sve do Banjaluke, čime bi povezala Republiku
Srpsku sa deonicom "Južnog toka" u Srbiji. Hrvatska je
već obavila pregovore u Moskvi o uključenju u ovaj energetski projekat epohe.
Ruski gigant "Gasprom"
tražio je Dodiku studiju o izvodljivosti i potpisivanje sporazuma o tom
projektu sa ostalim zemljama u regionu, na šta je on spremno odgovorio da Republika
Srpska želi da izgradi jedan krak gasovoda do Federacije BiH i da se
poveže sa gasnom mrežom Hrvatske.
Ako je sve
tako, a nesumnjivo jeste, onda je pregovarački položaj i Milorada Dodika i
svakoga ko bude upravljao srpskim entitetom u BiH, potpuno superioran u odnosu
na ponude koje stižu iz Sarajeva. Jer, iz administrativne bosanskohercegovačke
prestonice u pravcu srpskog entiteta ne stižu nikakve investicije. Stižu samo
zahtevi za predajom preostalih nadležnosti Banjaluke.
Ovakva
politička, administrativna, nacionalna, obaveštajna i svaka druga podela Bosne
i Hercegovine najvidljivija je u samom Sarajevu. Ono je već dugo vremena
nepopravljivo istranžirano na istočno i bliskoistočno.
Kolika je dubina te civilizacijske provalije
najbolje znaju oni Srbi koji su nakon rata, prilikom seobe iz sarajevskih
predgrađa palili sopstvene kuće kako u njima niko ne bi mogao da živi.
Ako je tada
sve izgledalo kao čin kolektivne destrukcije, samo neku godinu kasnije
paljevina je dobila smisao. U Sarajevo je ušao veliki kapital, uglavnom iz
islamskih zemalja, pre svega iz Saudijske Arabije, ali strogo namenjen za
gradnju džamija i verskih škola. Na taj način je predratni olimpijski grad
izgubio svoje evropsko lice, a dobio mnogo više orijentalno nego što to može da
podnese i prosečan bosanski musliman koji pamti dobru staru Jugoslaviju. Došlo
je devedesetih godina do uvoza islamskog ekstremizma, opravdavanog kao
nužne međunarodne pomoći od četničke agresije. Kad je rat završen, nužna
međunarodna islamska pomoć dobila je svoju evropsku bazu. U međuvremenu
se desio 11. septembar (2001. godine) u Njujorku.
Počela je i
Amerika da deli muslimane u svetu na dobre i loše, onako kako je i Slobodan
Milošević delio "poštene Albance, poštene Mađare...". Na kraju,
stigla je i ekonomska kriza u Americi pa je počelo štampanje dolara, baš kako
je i Slobodan Milošević štampao. Ali, jedno je biti mali balkanski satrap, a
drugo velika sila, mada je i Miloševića i administraciju u Vašingtonu snažno
vezivala jedna neobična vrlina: obe strane su umele da poklone državu nekome ko
je nikad nije imao.
Za ono što je
Milošević radio najskuplju cenu plaćaju sami Srbi, a za ono što Amerika
radi, platiće svi pomalo. U
bosanskohercegovačkom slučaju takođe.
Problem je u
tome što Silajdžićev koncept jedinstvene Bosne i Hercegovine nije ni
"dejtonski" ni "evropski". On jasno zagovara
hegemoniju Bošnjaka-muslimana, kao što je zagovarao i njegov nekadašnji politički
babo, Alija Izetbegović.
Ruski gigant "Gasprom"
tražio je Dodiku studiju o izvodljivosti i potpisivanje sporazuma o tom
projektu sa ostalim zemljama u regionu, na šta je on spremno odgovorio da Republika
Srpska želi da izgradi jedan krak gasovoda do Federacije BiH i da se poveže
sa gasnom mrežom Hrvatske.