https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Rusija

Rusija

 

Svake godine na službenoj dužnosti pogine oko 500 policajaca

 

Ne čuvamo ono što imamo

 

    Mnogo se piše o tome da je ruska milicija u rasulu, da u njoj vlada korupcija, da se policajcima ne može verovati, štaviše da je opasno verovati im. Ipak, sve te tvrdnje nisu potpuno istinite. Na kraju krajeva, i u policiji postoje sjajni momci. Oni ginu, spasavaju ljude, ali nažalost, oni su malo kome u Rusiji poznati. Upravo na njima počiva ne samo policija nego bi se možda moglo reći i - država

 

Viktor Hlistun

dopisnik iz Moskve

 

 

 

Gde ginu policajci?

Pre svega, oni ginu na Kavkazu gde se vodi pravi lov na policajce. Teroristi različitih boja znaju da su policajci na prvoj liniji borbe sa njima. Cilj terorista je poznat: zastrašiti mlade ljude tako da ne služe u policiji, da ne služe državi. A biti policajac na Kavkazu, to nije samo veliki rizik, rekao bih da je to i veliki podvig. Ali, takav je verovatno karakter kavkaskih momaka: policiji pristupaju sa velikom strašću i željom.

Naravno, ne ginu policajci samo na Kavkazu. I opet, nažalost, malo ko od Rusa zna o njima i o njihovim podvizima. A trebalo bi. Evo i zašto.

Moskva. Kafić na ulici Mladih lenjinista u Kuzminki. Tih i prijatan. Nalazi se na drugom spratu stambene zgrade. I odjednom... na prvom spratu je izbio požar i raširio se tako brzo da ljudi nisu stigli da pobegnu. Dvadesetsedmogodišnji poručnik policije Salavat Ismailov se u tom trenutku nalazio u kafiću. (On je rodom iz Dagestana, a u moskovskoj policiji je radio od 2004. U glavnom gradu je upoznao Ruskinju Anu, kojom se oženio. Imaju ćerku Marinu kojoj je sada tri godine.) Te večeri je došao u kafić kako bi se video sa prijateljem, menadžerom kafića Zijom Mamedovom, i dogovorio se s njim o organizovanju svadbenog veselja njihovih zajedničkih prijatelja.

- Sedeli smo, razgovarali, pili čaj -  priseća se Mamedov. - Salavat se spremao da krene. Odjednom sam osetio dim. Istrčao sam na stepenište koje vodi na prvi sprat i umalo se nisam ugušio. Tamo je već divljala vatra. Izlaz je bio odsečen. Niko nije znao šta da radi, nastala je panika. Jedino je Salavat ostao priseban. Počeo je da viče da razbijemo prozore. Četiri čoveka, spasavajući se od vatre, iskočili su kroz prozor i sada se, povređeni, nalaze u bolnici. Još četvoro je Ismailov, po stepeništu koje je gorelo, izveo napolje. Zatim ih je spasavao još i još. Poslednji njegov ulazak u zgradu u plamenu bio je koban: srušio se plafon i poručnik je izgoreo.

 

Rizik za život

 

A pre nego što vam ukažem na slučaj o kome su mi pričali novinari Komsomolskaje pravde,  hteo bih da pitam svoje sunarodnike: zašto mi tako malo znamo o svojim herojima? Ni ja sam nemam odgovor. Zato se upoznajte sa običnim ruskim momkom, Sergejem Pisejevom. Takvih je mnogo u Rusiji. Verujte mi na reč. Nažalost, čak ni u Ministarstvu unutrašnjih poslova nisu mogli da mi daju tačan broj slučajeva u kojima su policajci, rizikujući svoj život, spasavali mirne građane. Verovatno policijski službenici smatraju da to nije važno. A i te kako je važno.

 

Slučaj na mostu

 

Sergrej u organima unutrašnjih poslova radi samo četiri meseca. Tog dana su pripadnici devetog puka policije patrolirali obalom Tarasa Ševčenka koja se proteže duk reke Moskve. Na Borodinskom mostu su primetili čudnu mladu osobu. Zalivajući suze vinom (pijući pravo iz flaše), devojka je gledala u vodu.

- Krenuo sam ka njoj - priseća se Sergej Pisejev. - Nisam joj se mnogo približio, kada je zapretila da će da skoči u vodu ako joj se još malo približim.

Sergej se nikada u životu nije sreo sa samoubicom. Nije imao vremena da pozove pomoć, devojka je već počela da preskače ogradu mosta, kako bi se bacila u hladnu vodu. I Sergej, taj skromni i ćutljivi momak, ipak je pokušao da zapodene razgovor sa očajnom devojkom. Na sreću, visoki, simpatični momak joj se dopao... Evo šta on dalje kaže:

- Devojka Marijana ima 24 godine. Popila je svoje vino i priznala mi da hoće da se ubije zato što je nesrećno zaljubljena. Banalna priča: momak nije hteo da se njome oženi. Ja sam joj pričao o sebi. Tako sam je i nagovorio da ne skače sa mosta, i ona je, brišući suze, obećala da će otići kući gde je čeka majka. Lepo smo se razumeli. Ispratio sam je do kraja mosta i tu smo se rastali. Zatim sam pogledao na sat - razgovarao sam sa njom sat i po.

 

Nije održala reč

 

Na tome bi se ova priča i završila da je pijana devojka održala reč. Uverivši se da je policajac otišao dalje za svojim poslom, vratila se na most, prešla preko ograde od livenog gvožđa i sa visine od 20 metara bacila se u reku Moskvu. Sergej je čuo pljusak vode i krike prolaznika. Ne razmišljajući, potrčao je ka reci. Usput je uspeo da javi starijem potporučniku Valeriju Kutavskom šta se dešava. I bacio se sa mosta u vodu.

U spasavanju je učestvovala grupa policajaca: redov Sergej Pisejev, stariji narednik Vladimir Gorohov i stariji potporučnik Valerij Kutavski. Sergej je brzo doplivao do devojke, ali ona se nije dala: počela je da se otima i grebe. I da proklinje spasioca.

- Ćuteći sam je uhvatio za odeću i nervoznim pokretima povukao ka obali - priča Sergej. - A ona me je povukla na dno. Zamalo se oboje nismo udavili.

Marijana se nije dugo otimala. U hladnoj vodi, kroz nekoliko minuta su joj poplavela usta, dobila je grčeve.

- Naš Sergej je sportista, jak momak - pričaju o njemu kolege. - Dvadeset minuta je, sa devojkom na rukama, Sergej plivao do obale. Voda je bila ledena, ali Sergej je dobar sportista. Na razboju, on je - Bog. Za to vreme do njega je stigao i čamac u kome je bio Valerij Kutavski. Treba reći i da je Valerij takođe izvršio mali podvig - on je trčao dva kilometra dok nije našao spasilački čamac.

- Ali, toj sitnici Valerij ne pridaje značaj, smešno mu je što se to pominje, dok je Sergej mogao ozbiljno da nastrada, mogao je vrat da slomi, jer je skočio u reku sa visine od 20 metara.

 

Cveće za spasenu devojku

 

Devojka koja je htela da se ubije gotovo je bila bez svesti kada ju je Sergej izvukao na obalu. Ali, pre nego što će je staviti u kola hitne pomoći, uspela je da kaže hvala. Sergej joj je, ćuteći, stegao ruku i obećao da će je obavezno posetiti u bolnici. Nesrećno zaljubljenu devojku odvezli su u Institut Sklifosovskog. Tu joj je u posetu, sa buketom cveća i u još uvek mokroj uniformi, došao Sergej Pisejev.

- Osećao sam da imam obavezu prema toj devojci - priča Sergej - hteo sam da se raspitam za njeno zdravlje.

Ali, nisu ga pustili da vidi devojku. Lekari su zamolili policajca da dođe sledeći put, kada devojka u potpunosti dođe sebi i shvati da je bila na ivici smrti. Rekli su mu da je devojka dobro, da nije povređena i da je samo "prehlađena".

- Srećna je što si bio u blizini - rekli su lekari Sergeju.

Kada se vratio iz bolnice, Sergej je nastavio da patrolira sve do kraja smene, odnosno do jutra. Događaj na dežurstvu ujutro je prepričao svojoj devojci koja ga je čekala u podmoskovskom mestu Rošalj u kome Pisejev živi.

Meni još samo ostaje da vam kažem da je 18. maja Sergej napunio 22 godine i da mu poželim da stigne do čina generala. Takvi generali su potrebni Rusiji.

 

 

 

Cilj terorista je poznat: zastrašiti mlade ljude tako da ne služe u policiji, da ne služe državi. A biti policajac na Kavkazu, to nije samo veliki rizik, rekao bih da je to i veliki podvig.

 

 

Devojka koja je htela da se ubije gotovo je bila bez svesti kada ju je Sergej izvukao na obalu. Ali, pre nego što će je staviti u kola hitne pomoći, uspela je da kaže hvala.

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane