Razaranje

 

Pod lupom: Svetska baština u Srbiji ili lepota bez zaštite

 

Pošto li je manastirski benzin

 

Od deset kulturnih dobara koja su dospela na Uneskovu listu vrednog nasleđa, čak osam su srednjovekovni manastiri, od kojih su četiri na Kosovu i Metohiji. Nažalost, gotovo svi ovi spomenici danas su teško ugroženi, kako zbog urbanističkog haosa i bezakonja, tako i zbog nestručno izvedenih radova. Kako je u takvoj situaciji uopšte moguće očuvati i uspešnije predstaviti i druge naše vredne spomenike, arheološka nalazišta, građevine?

 

Stanislav Živkov

 

U neko normalnije vreme Srbija je zaista mogla biti ponosna na svoje prirodne lepote, kulturno-istorijsko nasleđe i arheološka nalazišta kao što su Vinča, Lepenski vir ili Gamzigrad. U registru Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije upisano je 2.306 nepokretnih kulturnih dobara (2.023 spomenika kulture, 66 prostornih kulturno-istorijskih celina, 151 arheološko nalazište i 66 znamenitih mesta). Od ovog zamašnog broja, 782 su zvanično kategorizovana, pa je za dobra "od velikog značaja" proglašeno 512 spomenika kulture, 28 prostornih kulturno-istorijskih celina, 25 arheoloških nalazišta i 17 znamenitih mesta, a "od izuzetnog značaja" 155 spomenika kulture, 11 prostornih kulturno-istorijskih celina, 18 arheoloških nalazišta i 16 znamenitih mesta. Nažalost, gotovo svi ovi spomenici danas su u lošem stanju, delom zbog nebrige korisnika, delom zbog vršljanja urbanističke mafije, a bogami dobrim delom zbog nekvalitetnog, ponekada diletantskog rada čitave službe zaštite spomenika kulture koja se širom Srbije pretvorila u servis za ispunjavanje raznoraznih želja političara, politikanata, stranaka, uglednika, mafijaša i svih ostalih kategorija onih koji su u situaciji da naruče šta i kako treba raditi sa spomenicima kulture.

 

Đavolja posla

 

Iako među dve stotine spomenika, koji po domaćim zakonima imaju najviši stepen zaštite, spada i naših deset spomenika kulture uvršćenih na Uneskovu listu svetske baštine - osam srednjovekovnih srpskih manastira i crkava, od kojih četiri na teritoriji opštine Novi Pazar (inače u nadležnosti su Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kraljeva), a četiri na Kosovu (oni se vode kao kulturno-istorijska dobra u opasnosti i u nadležnosti su Kancelarije za očuvanje kulturne baštine na Kosovu i Metohiji), zatim srednjovekovni grad Ras, kao i arheološko nalazište Feliks Romulijana u Gamzigradu kod Zaječara (u nadležnosti je Zavoda za zaštitu spomenika kulture Niša) - gotovo sva ova kulturna dobra danas su u katastrofalnom stanju. Sama procedura stavljanja na Uneskovu listu svetske baštine trajala je od 1972. godine kada je doneta Uneskova konvencija o zaštiti svetske baštine. Tako su redom od tada pa do 2004. godine upisani Sopoćani, Petrova crkva, Đurđevi stupovi, Ras i Studenica, s tim što od 1993. do 2002. godine, zbog međunarodnih sankcija, nismo bili članica Uneska. Nakon povratka pod okrilje UN, naša zemlja je obnovila i aktivnosti na svetskom priznavanju i zaštiti svojih prirodnih i kulturno-istorijskih dobara.

Nacionalna komisija za saradnju sa Uneskom (kojoj je predsedavao Jovan Ćirilov) i ambasador Srbije pri Unesku Dragoljub Najman uspeli su da 2004. i 2006. godine na listu svetske baštine budu uvršćena i četiri srpska manastira na Kosovu, a 2007. i Gamzigrad. Iste godine je za predsednicu Komisije, zbog nepoznatih zasluga, imenovana Zorica Tomić, aktuelna ambasadorka Srbije pri Unesku, najpoznatija po brzom jeziku kao i apartmanu u Parizu koji se plaća 7.000 evra mesečno, ali ni njena, ni nova komisija, formirana septembra prošle godine, nisu dosad izašle sa novim srpskim kandidatima za Uneskovu listu, o čemu svedoči prošlogodišnji neslavni pokušaj da kandidujemo Đavolju varoš, koji je neslavno propao, jer uz kandidaturu zbog tipične srpske aljkavosti nismo prosledili svu odgovarajuću dokumentaciju.

Uprkos tome, tek nedavno je napokon sastavljena takozvana preliminarna lista kulturno-istorijskih spomenika, na kojoj su manastir Manasija, rimsko arheološko nalazište Caričin grad, Smederevska tvrđava, Bač sa okolinom i Negotinske pivnice. Bilo je nekih ideja da se istovremeno kandiduju tri dunavske tvrđave u Srbiji (Smederevska, Beogradska i Petrovaradinska), jer su iskustva drugih zemalja pokazala da takav pristup može biti veoma uspešan, ali predlog za nominovanje Petrovaradinske tvrđave miniran je u samoj službi zaštite tako što je sprečeno proglašenje za kulturno dobro izuzetnog značaja iako je ta tvrđava, za razliku od Beogradske, daleko bolje uređena i sačuvana, jer se na njoj ne izvode nakaradni konzervatorski radovi, a nema ni koncentracionog logora za životinje.

 

Arhitektonske metastaze

 

O tome da je kod nas baš svašta moguće svedoči nedavni predlog direktorke Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Vere Pavlović-Lončarski, koja se založila za nominovanje čitave centralne gradske zone Beograda sa Kalemegdanom na listu svetske baštine, što je nonsens kapitalnih razmera, jer je ista ta služba zaštite, sa istom tom direktorkom na čelu čak dva zavoda zaredom, svojim diletantskim radom uveliko doprinela devastaciji upravo te gradske zone o čijoj nominaciji se sada razglaba. Crna lista nakaznih zgradurina nastalih po najluđim idejama savremene arhitekture je poduža tako da u zoni Knez-Mihailove ulice danas gotovo da ima više novih rugoba nego starih vrednih zgrada: crna serija svojevremeno je počela pomeranjem granice zaštićene zone samo kako bi se srušila palata "Sebastian", vredno delo najvećeg srpskog arhitekte Konstantina Jovanovića, i sagradila nakazna zgradurina "Progresa". Kako bi sve ostalo u istom stilu, malo napred, odmah kraj nekadašnje palate "Zora", današnjeg Instituta "Servantes", sa temeljno obrijanim fasadama, sagrađena je druga nakaza sa pasažom po projektu Spasoja Paje Krunića, koju je moralo da prepravlja više drugih arhitekata kako bi uopšte mogla da bude sagrađena. Još napred, odmah do same Knez-Mihailove ulice, u Uskočkoj ulici, sagrađene su nakazne zgrade Lutrije Srbije, Rudnapa, Beka, a nešto dalje nakazna zgradurina Ceptera, onako usput na čitavom nizu zgrada učinjen je niz devastacijskih zahvata te su u okviru zaštićene zone po projektu Ljubinka Dragičevića iz Instituta za ispitivanje materijala Srbije žutim betonom prevučene fasade palata Patrijaršije i Prve hrvatske štedionice. Istovremeno je Progresova zgrada metastazirala do krajnih razmera i ispunila čitavu unutrašnjost bloka između Zmaj Jovine ulice i Spasićevog pasaža, čime je u potpunosti ukinuta nekadašnja urbanistička matrica.

Vrhunac ambijentalne devastacije sigurno predstavlja postrojenje rafinerije ugrađeno u Rajićevoj ulici po projektu Branislava Mitrovića, inače predsednika Upravnog odbora Narodnog muzeja. Trenutno je u toku izgradnja nakazne zgradurine na praznom placu pored Biblioteke grada Beograda, a nove sumanute ideje svakodnevno teku iz kuhinje beogradske urbanističke mafije, pri čemu se direktorka Republičkog zavoda nijednom do sada nije setila da osim nepoželjnih radova ponekada treba zaustaviti i štetne. Štaviše, sve do pre neki dan Vera Pavlović-Lončarski bila je predsednik Nadzornog odbora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, ustanove u kojoj je Vera Pavlović-Lončarski direktor, i nikome nije smetao očigledan sukob interesa!

 

Seci uši, krpi...

 

Šta na sve ovo kaže država? Da li se pod državom može podrazumevati najviša instanca koja postoji, Ministarstvo kulture, ili je to svojevrsna "velika loža" Ministarstva kulture, odnosno "Komisija u oblasti zaštite kulturnih dobara od izuzetnog značaja i dobara srpskog porekla u inostranstvu," obrazovana 23. oktobra 2008. godine, koja je dobila sva ovlašćenja da vrši uvid u stanje spomenika kulture, predlaže listu prioriteta kao i vrste radova, sagledava mogućnosti redovnog finansiranja od strane Ministarstva kulture i iz drugih izvora, vrši pregled programa, daje mišljenje o ispravnosti metodološkog pristupa i konzervatorskog postupka na kulturnom dobru i zaštićenoj okolini, daje mišljenje o predloženim uslovima, daje mišljenje o budućim predlozima za proglašenje kulturnih dobara. Predsednik te Komisije, poznatije kao "Velika", da joj se naglasi značaj, jeste dr Marko Popović, po zanimanju arheolog u Arheološkom institutu. Još novembra 2008. godine dr Popović je upozorio da se "u Parizu, u sedištu Unesca, dobro zna da je, otkad su Studenica i Sopoćani uvršteni na listu Svetske baštine, prestalo svako ozbiljno ulaganje države u održavanje ovih spomenika i da konzervatori tako ne mogu da rade" odnosno da je stav države ili onih koji u ime države imaju najviša ovlašćenja da sa proglašenjem za Uneskov spomenik prestaje održavanje. Međutim, i pored takvog stava države, u praksi se ipak radi na Uneskovim spomenicima. Radi se, ali kako?

Petrova crkva, izgrađena pre 10. veka, na Uneskovoj listi je od 1979. godine i danas se nalazi pored magistralnog puta, a neposredno kraj nje sagrađen je nakazni armirano betonski zvonik po projektu Slobodana Đorđevića, čime je nepovratno uništena zaštićena okolina spomenika kulture. Manastir Đurđevi stupovi u mestu Vrbolazi, izgrađen u 12. veku, na Uneskovoj listi nalazi se od 1979. godine. Delimično je rekonstruisan, u granicama pouzdanih podataka, po projektu pok. profesora Jovana Neškovića, kao ruševina, prvenstveno kako bi se sačuvale malobrojne freske. Međutim, kako se politika rada Republičkog zavoda pretvorila u politiku izvršenja zahteva Crkve, tako je naprasno obnovljen monaški život i u maloj manastirskoj porti je napamet rekonstruisan konak za kaluđere, a pošto im je kapela kralja Dragutina postala pretesna za bogosluženje, pristupilo se nastavku obnove glavne manastirske crkve sv. Đorđa, naravno napamet, bez pouzdanih podataka, ali po projektu izvesne Marine Nešković, inače ćerke Jovana Neškovića, koja je samu sebe sudski proglasila za naslednika autorskih prava na pravo na rekonstrukciju manastira. Njen rad danas pokazuje sve znake nestručnosti i proizvoljnosti te se crkva sagrađena blokovima peščara danas obnavlja sigom, fasade se ne malterišu, verovatno kako bi se iz njih sagledala tragična istorija srpskog naroda, a prema onome šta je Neškovićka do sada dozidala jasno se vidi da prvobitna crkva sigurno nije tako izgledala. Za ovogodišnje radove na daljoj proizvoljnoj obnovi kompleksa Ministarstvo kulture izdvojilo je čak 1.199.990 dinara!

 

Fasadna istorija

 

Ostaci srednjovekovnog grada Rasa iz 12. veka, u mestu Bubregovići, na Uneskovoj listi nalaze se od 1979. godine. Konzervirani su kao arheološko nalazište, ispitivanjima je rukovodio dr Marko Popović, predsednik Velike komisije Ministarstva kulture, da bi se nakon objavljivanja knjige o nalazištu ispostavilo da srednjevekovni Ras uopšte nije bio tamo gde je prvobitno pronađen.

Manastir Studenica iz 12. veka, takođe je na Uneskovoj listi od 1986. U njemu od 1989. godine traju radovi na sistematskoj devastaciji i uništenju spomeničkog kompleksa, kojima rukovodi Slobodan Barišić, koji je u Republički zavod došao kao dvanaestoplasirani kandidat i sin svog oca, profesora Franje Barišića. Danas se tamo mermerne fasade betoniraju i stružu, vlaga neometano uništava zidove Radosavljeve priprate, fragmenti plastike razbacani su kojegde, kraj manastira stoji politička kotlarnica bivšeg igumana Jovana Mladenovića, sa kojom ni manastir ne zna šta će. Ansambl kompletiraju konak i postmoderni mermerni klozet, dela ekspomoćnika ministra kulture Miladina Lukića, a pored svega toga Ministarstvo kulture, odnosno Velika Komisija pod predsedništvom Marka Popovića za radove na daljem uništenju spomeničkog kompleksa, uključujući betoniranje i šmirglanje mermerne zapadne fasade, samo u ovoj godini daje milion i dvesta hiljada dinara. Osim toga, za dalje čeprkanje po manastirskoj porti pod rukovodstvom Marka Popovića predviđeno je izdvajanje čak milion i po dinara.

Manastir Sopoćani iz druge polovine 13. veka, u Doljanima, na Uneskovoj listi nalazi se od 1979. Manastirska crkva već više od 40 godina čeka da joj se napokon omalterišu fasade, čime bi se sprečilo dalje vlaženje zidova, o čemu je odluka doneta još početkom sedamdesetih godina, ali do sada nije ništa urađeno, jer se iz ogoljenih fasada sagledava mučna istorija srpskog naroda... Zbog toga se danas iz zidova maltene cedi voda, a freske su prekrivene naslagama izlučenih soli i nesagledive su, a slikari se već odavno vraćaju neobavljenog posla, jer se freske krune od vlage. Spoljna priprata je delimično obnovljena napamet, po projektu Olivere Marković-Kandić. Nakon 1997. godine obnovljeni su radovi u Sopoćanima "uspostavljanjem dobrih odnosa ekipe Zavoda sa bratstvom manastira i igumanom, ocem Teoktistom", a budući radovi na ovoj manastirskoj celini trebalo je da daju važne pomake u očuvanju, zaštiti i prezentaciji nasleđa koje se nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine. Međutim, u opštoj zbrci oko toga šta se može a šta ne, između "prestanka ozbiljnog ulaganja" i "uspostavljanja dobrih odnosa" kao kancer oko Petrove crkve i Sopoćana narasla divlja gradnja, a kraj navodnog Starog Rasa je iskopan ribnjak monumentalnih razmera.

 

Čudna emulzija

 

Manastir Gračanica, iz druge decenije 14. veka, na Uneskovoj listi je od 2006. Kompleks je teško degradiran divljom gradnjom dva konaka unutar same porte, koje je naručio vladika Artemije. Projektni zadatak izradio je neizbežni Miladin Lukić, ali je za samo projektovanje preporučio neki arhitektonski biro van Zavoda tako da je na kraju, kako bi sve ostalo u internoj loži vladike Artemija, konake isprojektovao nastavnik tehničkog crtanja iz samog sela Gračanica. To nas je danas dovelo do nerešive situacije ambijentalnog zagađenja kompleksa manastira Gračanica. Kako bi se dodatno "oplemenila" zaštićena okolina manastira, do same porte vladika Artemije sagradio je i benzinsku pumpu.

Manastir Pećka Patrijaršija, izgrađen u 18. veku, na Uneskovoj listi od 2006, od svih spomenika svetske baštine Unesca u Srbiji jedini je uzorno konzerviran i zaštićen baš zahvaljujući činjenici da se posao morao do kraja uraditi i to na zahtev vladike Amfilohija Radovića, koji je shvatio da je direktorka Republičkog zavoda Vera Pavlović-Lončarski dovedena da zaustavi nepoželjne radove koji su u Pećkoj Patrijaršiji automatski postali nepoželjni jer ih je započela prethodna direktorka Republičkog zavoda Gordana Marković, a najveći razlog nepoželjnosti bila je činjenica da ti radovi nisu bili predviđeni da doživotno traju, za razliku od prethodnih koji su se sveli na dvadesetogodišnje rešavanje nerešivih problema, prenamenu sredstava sa radova na monitoring, nabavku magičnih korpi od vrbovog pruća, obezbeđivanje apartmana, honorara, dnevnica i ptičjeg mleka za ekipu Republičkog zavoda. Ipak, "velika loža" Ministarstva kulture u ovoj godini za nastavak radova na freskama izdvojila je milion dinara!

Arheološko nalazište iz trećeg veka Gamzigrad - Romulijana, na Uneskovoj listi je od 2007. Danas se doslovce raspada od loše konzervacije. Sačuvani zidovi u više navrata su konzervirani produžnim malterom sa velikim procentom cementa, a radovima je rukovodila siva eminencija urnisanja spomenika kulture Milka Čanak-Medić, a sve sa katastrofalnim posledicama, jer se, osim nekonzerviranih, i konzervirani zidovi uveliko raspadaju.

Nekonzervirani rimski hidraulični malter i mermerna oplata otpadaju sa zidova kupatila, kameno popločenje palate se kruni i raspada od mraza, a mauzolej na obližnjem brdu Magura šljašti od beline kao ledeni breg, jer ga je šefica arhitektonskog odeljenja Republičkog zavoda Brana Stojković-Pavelka prelila emulzijom nepoznatog sastava kako bi izvršila eksperiment u konzervaciji. U ovoj godini "velika loža" Ministarstva kulture bila je veoma galantna te je za arheološka istraživanja udelila 700.000 dinara Arheološkom institutu, a opskurnom Centralnom institutu za konzervaciju tj. privatnoj prćiji izvesne Mile Popović-Živančević, čak neverovatnih 1,4 miliona dinara samo za konzervaciju tri mala fragmenta mozaika. U projektu konzervacije i devastacije Gamzigrada u ovoj godini najbolje će proći Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, kome je udeljeno više od dvanaest i po miliona dinara samo za izradu projekta restauracije i prezentacije otkrivenih zidova mlađeg utvrđenja u Gamzigradu, koji se krune i raspadaju skoro 20 godina od kako su iskopavani buldožerima radi bržeg i efikasnijeg rada. Napokon će se započeti i konzervacija istočne kapije, koja takođe više od dvadeset godina stoji nekonzervirana, za šta je udeljeno milion i po dinara.

Republički zavod će u ovoj godini straćiti čak 2,8 miliona dinara samo na organizaciju izložbe i publikaciju o svetskoj baštini Srbije. A šta se dešava sa dobrima već svrstanim u svetsku baštinu, koja su naknadno pretrpela neželjene promene? Skidaju se sa Uneskove liste. To se, nažalost, sve češće dešava, a sve je više primera i da pojedine zemlje same traže da se neko od njihovih dobara izuzme sa spiska svetske baštine. Stoga je samo pitanje dana kada će iz samog Uneska postaviti ovo pitanje, jer naši spomenici pod zaštitom Uneska iz dana u dan sve više propadaju ili postaju lepši i noviji stari spomenici, sve pod rukovodstvom upravo one ustanove koja umesto da se bavi njihovom zaštitom, zapravo se sve više bavi njihovom devastacijom. Iz svega navedenog, krajnje je vreme da se posebna pažnja i odgovornost posvete onom što već jeste na Listi, i gotovo ista pažnja onome što čini naše kulturno nasleđe, jer zaista može da nam se dogodi da nam od ovog malog broja sa liste ponešto izbrišu, a da pri tom ništa novo ne stave na listu iz prostog razloga što se država ne ponaša dovoljno odgovorno i toleriše rad raznih opskurnih likova, poput direktorke Republičkog zavoda Vere Pavlović-Lončarski i pripadnika njene "Velike lože".