Feljton
Svet bez hrane: Izreka
"kako sejemo, tako ćemo žnjeti"
na geopolitičkom planu će odrediti sudbinu civilizacije (4)
Američka pomoć uvek najskuplja
Od 130,5 miliona kvadratnih kilometara "čvrste zemlje" na planeti Zemlji, 49,6 miliona je posvećeno poljoprivredi. Od toga 34,6 miliona sa
stalnim pašnjacima, a 15 miliona sa različitim tipovima kultura. Za taj delić
Zemljine kugle vode se oružani, ideološki i drugi ratovi, a istorija
proizvodnje hrane je istorija genocida, mnogo većih od onih koji se obično
uzimaju za istorijske primere.
Pomoć u hrani
činila je 20 odsto globalnih tokova pomoći šezdesetih, a danas je manja od pet
odsto. Započeta je pedesetih sa SAD, koja je sa Kanadom davala više
od 90 odsto pomoći u hrani do sedamdesetih, kada je Svetski program hrane UN
(WFP) postao "glavni igrač". Međunarodnu pomoć u hrani uglavnom
vode donatori i međunarodne institucije (pod uticajem interesa donatora, ipak).
U 1967, Food Aid Convention (FAC) donela je mere politike za zemlje donatore, i
monitoring tih mera vrši CSSD. Ovo telo ima
prvenstveni zadatak da obezbedi da pomoć u hrani ne pogađa trgovinski uvoz i
lokalnu proizvodnju u zemljama koje pomoć primaju, da pomoć u hrani ne remeti
trgovinu. Tako je i kritikovano za služenje donatorima, jer kada prihvataju
pomoć u hrani, "primači pristaju da plate uvoz komercijalne hrane zajedno
sa pomoći u hrani", kako primećuje Frederik Muso. CSSD se nalazio u
Njujorku, umesto u štabu FAO u Rimu, što već puno govori.
Evropa izdašnija od
Amerike
Muso
kritikuje i Konvenciju za pomoć u hrani (FAC), uočavajući njegove komercijalne
interese, koji se ogledaju u tome što je smešten
u sedištu Saveta za međunarodne žitarice, telu
za promociju komercijalne trgovine žitaricama, sa sedištem u Londonu. Uz to,
samo 22 zemlje izvoznice hrane su predstavljene na konvenciji. Svetski program
hrane (WFP) je najveća humanitarna organizacija sveta i najmoćnija organizacija
UN, aktivna u najvećem broju kriza, piše Frederik Muso, savetnik britanske
grupe za pomoć Oksfam. Relativno mali broj NVO za pomoć specijalizovan
je u hitnoj pomoći u hrani, i uglavnom su bazirane u SAD, poput World
Vision, CARE, Catholic Relief Service (CRS). Ove tri NVO imaju oko 80 odsto
ukupnih prihoda od osam takvih agencija za pomoć. Programska pomoć u hrani je
vrsta tzv. in-kind aid, gde se pomoć dobije u zemlji donatoru. Pre no da
to bude pomoć u obliku slobodne hrane, zemlje primaoci su oni koji nabavljaju
hranu novcem pozajmljenim po nižim od tržišnih interesnih stopa. Relief, Emergency
Food Aid, je pomoć tipična za situacije hitnosti, kao što su rat, prirodne
katastrofe, itd., gde se hrana distribuira besplatno. Institut Oukland
primećuje da su brojne zemlje koje se suočavaju sa nekim oblicima hronične
nesigurnosti ishrane, takođe postale stalni primaoci ove forme pomoći. Ovaj vid
predstavljao je manji deo pomoći do devedesetih godina prošlog stoleća, od kada
postaje glavni faktor, a kraj hladnog rata svakako je imao udela u ovoj
promeni.
Project Food
Aid hranu distribuira kao deo specifičnog projekta promovisanja
poljoprivrednog ili ekonomskog razvoja, bezbednosti ishrane ili hrane, kao što
je hrana za rad, i programe ishrane u školama. Ova
vrsta pomoći je najveći deo američke pomoći uopšte. Nju najviše distribuiraju
WFP, nevladine organizacije, a povremeno vladine institucije. Što se tiče EU,
njen program je polovina svih evropskih doprinosa u hrani. Kroz bilateralne i
multilateralne kanale, EU ostaje drugi najveći donator hrane od sedamdesetih do
danas.
Od pedesetih,
SAD su bile otvorene u stavu da je pomoć u hrani dobar način za borbu protiv
komunizma. Decenijama je najmoćnija zemlja sveta priticala u pomoć zemljama sa
svojim strategijskim interesima u glavi. U tome su domaći američki interesi
ipak doživeli promene u skorijim vremenima, od podrške čitavom sektoru američke
poljoprivrede, do interesa najpre ovih grupa: 1. Šačice velikih agrobiznisa,
lobija žitarica i hrane (proizvođači i izvoznici pšenice, pirinča, sojinog ulja
i mleka u prahu); 2. Američke kompanije brodskog prevoza; 3. NVO i organizacije
za pomoć.
Kompanije za
brodski prevoz imaju koristi od američkog zakona iz 1985. koji "zahteva
da se bar 75 odsto američke pomoći u hrani prevozi američkim brodovima".
Uz to, "samo četiri teretna prevoznika drže 84 odsto tovara pomoći u hrani
iz SAD, a da novi brodovlasnici zavise umnogome od američke pomoći u hrani u
svojoj egzistenciji". To znači da preferencija ove vrste američke hrane i
američkih brodoprevoznika američku pomoć u hrani čini najskupljom na svetu.
Premije plaćene isporučiocima i prevoznicima, uz povećanu cenu pomoći u hrani,
zbog dugog međunarodnog prevoza podižu cenu pomoći više od 100 odsto u poređenu
sa lokalnom isporukom.
Stoga je
koncept pomoći u hrani za razvoj na staklenim nogama. Za najveći broj najmanje
razvijenih, ta pomoć nikada nije bila deo ikakve politike razvoja, osim
politike podrške izvoznom rastu za razvijene zemlje. Već
pedesetih, FAO je upozoravala na potencijalne štetne efekte tzv. PL480, izvoza
hrane korišćene kao pomoć lokalnoj poljoprivredi. Snižavanjem cena hrane i
ohrabrivanjem povećanog rasta potrošnje žita i mlečnih proizvoda (tj. jeftinih
uvoza iz razvijenih zemalja, uključujući preko pomoći u hrani) često potcenjuje
lokalnu poljoporivrednu proizvodnju. A, sa druge strane, to snažno pogađa ruralno
stanovništvo i izbacuje "nekompetitivne" lokalne farmere iz
poljoprivrede. Na nesreću, Maršalov plan nije uvek uspešan, i za mnoge zemlje
pomoć u hrani je integrisana u politike koje vode u strukturne deficite hrane i
uvećanu zavisnost od uvoza hrane. Za najsiromašnije zemlje, takva zavisnost
kombinovana sa nedostatkom resursa za finansiranje uvoza, rezultirala je
uvećanim siromaštvom i glađu.
Sara Džonson
iz Ruzevelt Institucije, Univerzitet Stanford, piše da je i
isporuka pomoći u hrani pogođena. Kao i autor Muso, ona opisuje pobednike u
američkoj pomoći u hrani, poput vlade, farmi, organizacija za pomoć i
brodoprevoznike. Zar i osiromašene zemlje ne pobeđuju? Može se uslovno reći -
ne dovoljno. U 2000. godini, "dobile" su 5,3 miliona metričkih tona
hrane. U 2005. to je bilo četiri miliona. U 2007. godini, siromašne
zemlje su dobile 2,4 miliona metričkih tona hrane. Po ovoj stopi, kukuruz će
gladnima prestati da se šalje već do kraja dekade. Sa rastućim cenama hrane i
goriva, troškovi kupovanja hrane i prevoza preko mora
osakatili su program pomoći. U 2002. Amerika je dopremala pomoć u hrani za 102
miliona ljudi. U 2006. brojka je pala na 70 miliona.
Tri istorijska perioda
Istorijski,
kapitalizam se izgradio na tržištu tropskih proizvoda - mirođija (začina). To je trgovina dugog
trajanja, prošireni lanac od proizvođača ka potrošaču. Kako je govorio Fernan
Brodel, tada je napušteno transparentno
tržište na kome se otvoreno razmenjivalo za nekog udaljenog. Hrana je danas
masovni međunarodni poduhvat. Politička ekonomija hrane označava lanac
snabdevanja od proizvodne tačke, do prodaje.
Sve je veći
impakt kapitalizma na svaki stadijum procesa. Globalne teme u snabdevanju i
potražnji, uključujući glad, pomoć u hrani, i geopolitiku, sve su to delovi
političke ekonomije hrane. U nju spadaju i aspekti političke ekologije i teme
iz ekologije vezane za proizvodnju i potrošnju hrane.
Deo toga su i dva najvrelija skorašnja fenomena: bolest "lude krave"
i GM hrana. Najzad, za političku ekonomiju hrane važno je i bavljenje
potrošnjom hrane širom sveta, uključujući preferencije u ukusima, navike u
ishrani, verovanja, i tabue…
…Koncept
Režima hrane razvijen je osamdesetih. On zastupa teoriju regulisanja priznajući
tri slična istorijska perioda u međunarodnom poljoprivrednom razvoju, počinjući
sa prvim režimom pred Prvi svetski rat. Drugi režim je trajao od četrdesetih do
sedamdesetih, a treći od osamdesetih do danas. Svaki režim karakterišu osobeni
poljoprivredni proizvodi i strukture trgovine hrane, koje povezuju proizvodnju
i potrošnju i regulacije koje vladaju kapitalističkom akumulacijom.
Prvi režim
hrane zasnovan
je na ekstenzivnoj kapitalističkoj proizvodnji, i pod njim su poljoprivredni
izvozi iz "belih" naseljeničkih zemalja, u Africi, Južnoj Americi i
Australiji, snabdevali neprerađene ili poluprerađene hrane i sirovine u
metropolitanske države u Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi. Uvođenje
rashlađenih brodova oko 1880. godine povećalo je i domet proizvoda kojima je
moglo da se snabde iz udaljenih kolonija, kao i distance preko kojih su
pokvarljivi proizvodi, poput butera, mesa i tropskih proizvoda, mogli da budu
prevoženi u metropolske ekonomije. Evropski uvozi pšenice i mesa (tzv.
wagefoods), razmenjivni su za izvezena izrađena dobra, rad i kapital.
Prvi režim
hrane bio je oslabljen globalnom ekonomskom recesijom kasnih dvadesetih i ranih
tridesetih, ali aspekti režima preživljavaju. U jednoj zanimljivoj široj
shemi autor Majk Dejvis je pokazao kako su kolonijalne vlade stvarale Treći
svet krajem 19. veka, preko poljoprivrednih politika, tokom krize
preživljavanja, u 1876, 1879-1891, i 1896-1902. godini. Ove tri krize krenule
su vremenskom katastrofom zbog El Ninja.
Kapitalizam
je tada razorio tradicionalne mreže podrške, poput odnosa gazda-klijent, koji
su rezultirali smrću 309 miliona ljudi u Trećem svetu, i generisali uslove
hroničnog siromaštva. Evropa i Indija su imale relativno jednake standarde
života u 1800, ali do 1900, evropski životni standard je bio 21 puta viši nego
onaj u Indiji. To je procena ekonomiste Romeša Čundera Data, zasnovana na
kvalitetu kuća, odeće, i ishrane. Do kraja 19. veka procesi nerazvijenosti bili
su čvrsto uspostavljeni.
Stalni sukobi
Drugi režim
hrane razvio
se pod američkom hegemonijom i sa uspostavljanjem dva nova međunarodna
sporazuma. Jedan je Breton Vuds sporazum 1945, koji upravlja stabilnošću stopa
razmene među nacionalnim monetama, a drugi, GATT pravila iz 1947. o
međunarodnoj trgovini. Prvi je pojačavao međunarodnu difuziju nacionalnog
modela ekonomskog rasta. Drugi je isključivao poljoprivredu iz liberalnijih
trgovinskih praksi i olakšavao dalji razvoj
nacionalne zaštite poljoprivrede, takozvanu
"poljoprivrednu državu blagostanja", kako se često govorilo posle
Drugog svetskog rata. Geopolitika je bila najvažnija za veoma vidljive bitke za
hranu između dolazećih nacija EU, SAD i Japana. U četrdesetim godinama SAD i
evropske nacije smatrale su da bi poljoprivreda bila relativno zaštićena zbog
obnove posle Drugog svetskog rata. Ali, čim su se evropski farmeri probudili, američka
vlada je počela da brani svoj udeo domaćeg poljoprivrednog tržišta Zakonom o
odbrani proizvodnje (taj zakon je zabranjivao uvoz bilo čega, od danskog sira
do turskog sultana grožđa).
Tokom vojne
okupacije Japana posle Drugog svetskog rata, SAD su nameravale da stvore
socijalnu bazu za demokratske sisteme koje su pokušale da
nametnu. SAD su dozvolile Japancima zaštitu dohotka
od farme, kako zbog oporavka, tako i u interesu jačanja japanske demokratije.
Ipak, kada je japanska privreda postala nezavisna, ona je neizbežno generisala
sukob sa SAD oko tržišta i finansijske pomoći farmama. Ovoga puta, umesto da se
usredsredi na žito, mlečne proizvode, i soju, kao sa Evropom, sukob se ticao
pirinča, limuna, govedine, i soje. Strane su našle kompromis oko japanske
nacionalne dostatnosti u pirinču i nezavisnosti od SAD za soju, nepirinčana
zrna, i govedine.
Drugi režim
hrane je takođe karakterisan obimnom industrijalizacijom poljoprivrede. Brzo su
rasle površine prosečne farme, što je praćeno i ruralnom depopulacijom. Farmeri
napuštaju farme kako bi potražili novi posao u jačajućem industrijskom sektoru.
Tada jačaju i agroindustrijski prihodi od hemijske industrije, mašina
za farme i fertilizatora. Proizvodnja je intenzifikovana za svinjetinu, živinu
i govedinu, kao i pšenicu. Sve prati i podržava država, subvencijama za izvoz i
ostavljanje viškova na stranu. Kraj drugog režima hrane, stiže
naftnom krizom i krizom hrane sedamdesetih, globalnom recesijom, kolapsom
Breton Vudsa, cenama žitarica koje su eksplodirale, preteranim troškovima
programa podrške nacionalnoj poljoprivredi, i antagonizmom
između nacionalne regulacije poljoprivrede i rastuće komercijalne snage
globalno organizovanih korporacija, sve češće nazivanih Transnational
agro-corporations.
Do 1975, kada
je EU postala čisti izvoznik žita, transatlantski trgovinski sukob postao je
značajan. Žak Delor, predsednik Evropske komisije, 1985. godine je prihvatio
predlog Ronalda Regana da potčini evropsku poljoprivredu GATT-u, tokom
Urugvajske runde (1986- 93), pod uslovom da mu potčini i usluge, koje su inače
bile jaka tačka EU. Tokom 1992. godine, Zajednička poljoprivredna politika EU
uvela je praksu podrške za domaću proizvodnju uljanog semena. Tom merom zaštite
svog tržišta EU je dovela transatlantske rođake do ivice trgovinskog rata (osim
ovoga, najvidljivije bitke su vođene oko govedine sa injektiranim hormonima,
kao i oko banana).
Vrtovi proizvođača hrane
Konačni oblik
ili rezultat sadašnjeg, još uvek važećeg sistema, trećeg režima hrane, i dalje
je neizvestan. U njemu je sadržano nekoliko, često kontradiktornih, struktura i
procesa: povećano globalno trgovanje hranom, konsolidovanje kapitala u preradi
hrane, nova biotehnologija, potrošačke i promene u načinu ishrane, prelazak na
ekološkije, ili na sheme regionalne podrške.
Aktivnosti MMF-a i STO (koja je naslednica GATT-a), jesu centralne za
izranjanje nove globalne regulatorne strukture.
Sa
liberalnijim trgovinskim strukturama, stigla je povećana globalna utakmica i u
farmerske regione, među prerađivače hrane i trgovce hranom u razvijenim
zemljama. Upravo među one koji su decenijama bili zaštićeni nacionalnim
regulatornim merama. Istovremeno, zemlje Trećeg sveta dovedene su u nove
obrasce trgovine i proizvodnje-potrošnje, gde postaju, kako
ih je neko slikovito definisao - Vrt proizvođača hrane u restoranu Prvog sveta.
Štaviše, prerađivački i marketinški agrobiznisi formirani tokom drugog režima
hrane, postali su glavni igrači u novoj kompetitivnoj sredini trgovanja hranom.
Limitirajući programe podrške države poljoprivrednom proizvođaču, STO širi
korporativnu moć globalnih agrobiznisa. Ona se i izdiže iznad konteksta
nacija-država, država Trećeg sveta i građanskih pokreta (tj. potrošača,
ekoloških, organskih farmera)…
Ono što se
dešava među potrošačima jeste supstitucija praksi između raznih načina nabavke,
od kuće do marketa. U savremenom društvu postoji nekoliko
načina dobavljanja, i svaki karakteriše različite proizvodnje dobara i
zadobijanja pristupa plodovima tržišta rada (restorani, hipermarketi, fast-fud
tržišta, itd.) Tu su: institucionalni ketering (bolnice, vrtići, radna mesta,
itd.), ketering zajednice (prijatelji, porodica), dom (domaćinstvo/individue).
Borba za hranu velikih, razvoj nerazvijenosti malih. U 21. stoleću,
nejednakost, i nacionalna i međunarodna, i dalje su beleg svakog rada
identifikovanog sa tradicijom političke ekonomije. Tri vrste rada tipično su
klasifikovani u rubrici političke ekonomije hrane. Najšire priznat je politička
ekonomija gladi, posebno rad nobelovca Amartje Sena. Druga grupa koncentriše se
na borbe oko hrane između velikih sila, kakvi su sukobi Japana i SAD oko uvoza
pirinča u Japan. Treća grupa fokusira se na razvoj nerazvijenosti, to jest
procesa kojima se siromašne nacije drže siromašnim.
Sen i njegovi
saradnici razvili su agendu empirijskog istraživanja koja pokazuje da se gladi
dešavaju ne zbog previše usta za hranjenje, već zbog toga što siromašan ne može
da pristupi hrani. Gladi u kasnom dvadesetom stoleću u retko naseljenim
regionima, poput podsaharske Afrike, a ne u gusto naseljenim Kini, Indiji, ili
Bangladešu. Mada su stanovništva nastavila da dramatično
rastu u Indiji i Bangladešu, te nacije su
poslednji put iskusile gladi 1947. i 1974. godine, baš na datume
kada su obe zemlje postajale nezavisne. To povlači da tamo gde postoji
politička volja, gladi mogu da budu skrenute…
Poslednja
katastrofalna glad u Kini, koja je, tvrde zapadni autori, ubila bar 20 miliona
Kineza, između 1959. i 1961, desila se u kontekstu dezintegrisanja
komunikacionog sistema sa kineskom KP. Zašto imamo i dalje ponavljajuće gladi u
supsaharskoj Africi? Sadašnji problemi tog regiona su građanski rat i
disperzija ruralnog stranovništva. U rasejanoj
populaciji sistem prevoza je nerazvijen i ne može da podnese napore pomoći. U
mnogim delovima ovog dela Afrike prvi oblik poljoprivrede je uzgajanje tipa
omlati-i-spali, što je fragilni sistem održanje života hranom,
pre svega. Mada je takav ekstenzivni pristup suštinski za preživljavanje na
zemlji, uboge kvalitetom. Tamo najviše ljudi gladuje zato što su ili
nezaposleni, ili je cena poljoprivredne robe koju prodaju tako niska da ne mogu
sebi da priušte dovoljno hrane zauzvrat. Politički ekonomisti nerazvijenosti
koncentrišu se na segment međunarodne trgovine proizvodima hrane, koji je
iščašen u korist nacija Prvog sveta. Oni tvrde da slobodna trgovina proizvodima
hrane nikada nije postojala.
Slučaj instant-kafe
Američka
vlada, koja spada među najideološkije usmerene predlagače slobodne trgovine,
platila je američkim farmerima 71,5 milijardi u poljoprivrednim subvencijama
između 1996. i 2000. godine. Dok pritiskaju svetske nacije da uklone subvencije
svojim farmerima, nacije Prvog sveta otvoreno subvencionišu svoje
kapital-intenzivne poljoprivredne sisteme. Jasno je da ove nefer prakse služe
samo interesima velikih korporacija, poput američke General Foods. Primer
instant-kafe je jasan, jer je poslednji proizvodi lanac robe koji počinje sa
zelenim zrnima kafe. Kafa se uzgaja uglavnom u zemljama Trećeg sveta, a troši
se u Prvom svetu. Najveći deo posla sa dodatnom vrednošću, poput prženja,
mlevenja i pakovanja, radi se u zemljama Prvog sveta.
Krajem Drugog
svetskog rata, tržištem su dominirale korporacije Prvog sveta, ali najveći
proizvođači zelene kafe, poput Brazila, mislili su na "dalju integraciju",
od kafe, instant kafe, do odgovarajućih dodatnih vrednosti lanca. Brazilske
cene bile su oko 20 odsto niže, a kvalitet praha je bio veći. General Foods
suprotstavio se brazilskom uvozu koji zalazi u kompanijske profite. Korporacija
je svojski lobirala za član 44. Sporazuma o kafi, koji je primorao Brazil da
nametne izvozni porez na instant kafu i da proda 560.000 vreća zrna zelene kafe
godišnje svojim takmacima u SAD, bez izvozne takse. Primivši gotovo
polovinu te kafe, koja je preinačena u instant-kafu, General Foods je razvila
dalju prednost nad svojim brazilskim takmacima marketiranjem i mrežom
distribucije.
Nastaviće se
Neuhranjenost uzrok
smrti dece
Siromašne porodice troše više od 70 odsto svojih
prihoda na hranu, a prosečna američka porodica troši oko 10 odsto.
Više od 100 miliona dece je sprečeno u rastu
fizički i mentalno zbog neuhranjenosti, i tako se upropašćuju njihove šanse za
dobro obrazovanje i produktivnu budućnost.
Amerikanci manje hrane
siromašni gladni svet
Eskalirajući troškovi oko hrane i prevoza
smanjuju količinu hrane koju SAD mogu da kupe i hrane svetsku glad. Agencije za
pomoć i grupe milosrđa duboko podeljene oko najboljeg načina korišćenja onog
što je na raspolaganju. U Kongresu su te grupe svedočile. Tražile su da Kongres
odredi jedan milion metričkih tona hrane, umesto sadašnjih 750.000 metričkih
tona. Traže i primernu dugoročnih programa za pomoć ljudima koji hroničnoi pate
od gladi i da sebe sami hrane, kako bi izbegli zavisnost od pomoći u hrani.
Anet Žozet Širan, izvršni direktor World Food Programa, koja distribuira više
američke pomoći u hrani od bilo koje druge organizacije, upozorava na mogućnost
smanjenja te pomoći u hitnim slučajevima, ratovima, zemljotresima i poplavama.
SAD su kupile 2,4 miliona metričkih tona hrane u
2007, a u 2000. čak 5,3 miliona metričkih tona.
Ministarstvo poljoprivrede kaže da su cene
plaćene za hranu u američkom glavnom programu za pomoć u hrani skočile za 35
odsto u 2006. i 2007.
Američko ministarstvo poljoprivrede je
prognoziralo da će i u naredne dve godine cene skočiti za 35 odsto.
Humanitarna organizacija CARE je odlučila da
uglavnom zaustavi prodaju hrane za pomoć u siromašnim zemljama do 2009, jer smatraju da su
neefikasne za skupljanje novca i mogu da znatno naškode seljacima u tim zemljama koji nastoje da
uzgajaju i prodaju istu ili zamensku letinu.