Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

Jevanđelje po Borisu

 

Milovan Brkić

 

 

Pokojni Slobodan Milošević je svoje oponente umeo da nazove lažnim prorocima i ludacima.

Mene, koji sam se otvoreno, u svim medijima i na sve moguće načine borio protiv njegove politike, protiv njegove žene, sina i ćerke, pominjući njihov kriminal i prestupe, pokojni Milošević nikada nije svrstao u tu grupu.

Posle 5. oktobra Miloševićev režim zamenila je grupa koja je sebe, i dok je bila na vlasti, službeno zvala Demokratska opozicija Srbije! Kome su oni, koji su uzeli svu vlast u svoje ruke, bili opozicija? Dosta kasnije sam shvatio da su oni postali opozicija svojim građanima, koji su se nadali da će posle silaska Miloševića s vlasti mirno živeti, da će dobiti posao i baviti se uređenjem svog života.

Evo, deset godina posle odlaska Slobodana Miloševića s vlasti, razmišljam da li je, možda, bio u pravu kada je neke svoje opozicione lidere zvao lažnim prorocima i ludacima. Pa mi se onda čini da mu je šef njegove tajne policije Jovica Stanišić dostavio dosije tih lažnih proroka i ludaka, koji su potvrđivali njegove tadašnje zaključke o njima.

Prvi mi je na umu sadašnji predsednik Boris Tadić, kao najsvežiji primer. Sve u političkom delovanju Borisa Tadića je lažno. Od lažne biografije, preko lažnog predstavljanja, do lažne veličine i lažnog mita koji o njemu šire njegovi trabanti...

Meni se čini da bi veštiji hroničar ovog vremena i srpske propasti mogao da sastavi Jevanđelje po Borisu.

Ovaj životni profesionalni marginalac, sticajem okolnosti, i uz pomoć stranih centara moći, zbog njihove pogrešne procene, promenio je život u Srbiji, poništio večne vrednosti i uspostavio novi način života, u okviru kojeg se danas više od polovine građana bori za koricu hleba, za golo preživljavanje.

Gospodin Tadić je psiholog po obrazovanju. Ulazeći u politiku on je promovisao pederastiju, kao vrhunsku moralnu kategoriju, pljačkom se počeo baviti kao naučno-istraživačkim radom, a stvaranje kulta o sebi kao o faktoru mira i regionalnom lideru nemilice je plaćao parama iz budžeta. Svojim saradnicima, momcima tek izašlim iz školskih klupa, poručio je:

- Uzimajte, ne pitajte.

U januaru 2006. sreo sam se s gospodinom Tadićem u njegovom kabinetu. Želeo sam da mu saopštim da svet ne funkcioniše na taj način, da je uzeo dovoljno novca, da može spokojno da živi i da se posveti borbi za prosperitet države na čijem je čelu.

Brzo sam shvatio da ne poznajem Borisa Tadića. Pričao mi je o pedeset hiljada evra ušteđevine, mada mi je Bogoljub Karić lično rekao da mu je 2001. godine preneo na inostrani račun deset miliona dolara, dok je bio ministar telekomunikacija. Znao sam da je, kao ministar odbrane, uzeo deset miliona dolara na oblačenju vojske, preko firme svoje žene. Svaki normalan čovek sa ovom količinom keša bio bi spokojan i odrekao bi se daljeg pljačkanja. Boris je tek kretao u surovo pljačkanje države.

Propagandna mašinerija, koja ga predstavlja kao važnog svetskog državnika, koji diktaturom vlada najsiromašnijom državom u Evropi, a možda i u svetu, sasvim je moguće, a u svom ludilu, sastaviće i Jevanđelje po Borisu. Čoveku, čija politika je dovela do toga da je, kako kaže ministar Rasim Ljajić, danas spisak onih koji traže obrok u 43 narodne kuhinje kilometarski. Možda će nam ovaj lažni prorok i ludak saopštiti kako da dostojanstveno umremo od gladi, na njegovom evropskom putu.