Peti
oktobar 2000. godine bio je više međunarodna
igra nego rasplet duboke unutrašnje krize, koja je produbljena i proširena
Pokušaj
samoubistva kažnjen smrću
Umesto
da bude obeležavanje jedne od svetlih epopeja iz srpske istorije, podsećanje na
desetogodišnjicu
petooktobarske revolucije iz 2000. godine ne može da bude ništa
drugo nego otužno
jadikovanje, lelekanje i naricanje nad
izgubljenim vremenom, upropašćenim generacijama i maljem dotučenom državom.
Ivan
Molotok
Ono što
je trebalo da bude istorijska prekretnica između diktature jednog oholog,
neuračunljivog, pohlepnog, a pri tome i na svoj način autističnog kaligule
Miloševićevog formata i nekog normalnijeg vremena, samo je nekoliko
revolucionarnih sati (čak ne dana) tog 5. oktobra bilo nešto više
od jedne nove, sofisticiranije i utoliko podmuklije diktature sa lažnim demokratskim predznakom.
Ovom prilikom vredi izbeći svako metanisanje nad
vlastitom tužnom sudbinom i
bogatim, plodonosnim istorijskim karavanama, koje su i od tada, kao i do tada,
pored Srbije prolazile kao pored turskog groblja, a zadržati se tek na nekim
karikaturalnim ili bizarnim crticama u vezi sa ovim događajem, koje mogu sada,
ako nisu tada, da bace makar malo jače svetlo na ono što je uzimano kao zdravo
za gotovo a bilo je zrelo za sumnju i podozrenje.
Sukobi i pre početka
Ne treba zaboraviti da je do 5. oktobra uopšte i došlo onako kako je i nastajalo, zapravo traljavo,
podmuklo, uz sve ovdašnje poznate podmetačine i čak zločine, stvarne ili
moralne, ne samo od strane vlasti prema opoziciji, nego i unutar opozicionih
redova koji su 5. oktobar realizovali. Malo ko se od današnjih
"uživalaca" petooktobarskog prevrata, na primer, seća, a da se ne
govori o političkom prihvatanju, da je izvođača petoooktobarskih radova,
Demokratsku opoziciju Srbije (DOS), posle nekoliko neuspelih i
selektivno bojkotovanih okruglih stolova tadašnje opozicije, inicirao i sazvao, možda se može reći i
osnovao, lider SPO Vuk Drašković, i to u prostorijama Srpskog pokreta
obnove u Knez-Mihailovoj 48 u Beogradu. (Nije bez značaja podsetiti da je
inicijator i prethodne dve dotadašnje velike opozicione koalicije takođe bio
SPO; godine 1992. i 1993. to je bila koalicija DEPOS, prvo sa Demokratskom
strankom Srbije i Novom demokratijom, a onda sa Novom demokratijom i Građanskim
savezom Srbije, a 1996. Koalicija Zajedno,
sa Demokratskom strankom i Građanskim savezom Srbije).
Bilo je to 10. januara
2000. godine. Ekipa koja će deset meseci kasnije skrenuti srpsku istoriju u
drugom smeru okupila se u sledećem sastavu: predsednik SPO Vuk Drašković, vladika raško-prizrenski
Artemije, predsednik Demohrišćanske stranke Srbije Vladan Batić,
predsednik Koalicije Vojvodina Dragan Veselinov, predsednik Koalicije
Sandžak
Rasim Ljajić, predsednik Reformsko-demokratske stranke Vojvodine Miodrag
Isakov, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara Jožef
Kasa,
predsednik Socijaldemokratske unije Žarko Korać, predsednik Demokratske
stranke Srbije Vojislav Koštunica, predsednik Nove
demokratije Dušan Mihajlović, predsednik Demokratskog centra Dragoljub
Mićunović, predsednik Socijaldemokratije Vuk Obradović, predsednik
Pokreta za demokratsku Srbiju Momčilo Perišić, predsednik Srpskog
pokreta otpora Momčilo Trajković, predsednik Lige socijaldemokrata
Vojvodine Nenad Čanak i predsednik Demokratske alternative Nebojša
Čović. Dolazak su najavili ali nisu došli Zoran Đinđić,
predsednik Demokratske stranke, i Goran Svilanović, predsednik
Građanskog saveza Srbije.
Na tom osnivačkom sastanku
prisutni su se izjašnjavali o dvama dokumentima, koji su trebali da budu prva
akcija nove koalicije u svrgavanju Miloševićevog režima. Jedan je bio Sporazum
u zajedničkoj strategiji borbe za vanredne demokratske izbore, a drugi Pismo
ministrima inostranih poslova Evropske unije, Sjedinjenih Američkih Država,
Rusije i Kine. U kontekstu unutarkoalicionih odnosa u dokumentima je
notirano da će "učesnici današnjeg skupa demokratske opozicije sarađivati
u pripremi izbora, u toku i posle izbora, kao i da će poštovati sve dosadašnje
zajedničke dokumente o međusobnom fer-pleju, nesaradnji sa režimom i minimumu
izbornih uslova. Radi toga će ta saradnja biti institucionalizovana".
Ipak, već i tokom prvih 20 minuta osnivačkog sastanka neki od učesnika su se
pokoškali. Tako je, na primer, Mile Isakov otvoreno optužio Dragana Veselinova za
diverziju u vezi sa njegovim autonomaškim stavovima i nekim prethodnim potezima opozicije na
okruglim stolovima i u Skupštini
Srbije (tražio da na izborima
Vojvodina i "ostatak Srbije" imaju podjednak broj mandata),
zaključujući da, "imajući
u vidu i prethodna naša iskustva sa gospodinom Veselinovom, koji je u saradnji
sa režimom i sa vladajućom partijom izbacio naša tri poslanika iz Skupštine da
bi uveo jednog radikala na to mesto...", Veselinovu
"nije mesto u ovim razgovorima".
Prvi ispao prvi
Zanimljivo je da je sledećih meseci prvi iz ove
kombinacije ispao Vuk Drašković, ne samo iz kombinacije nego skoro i iz života.
Prvo su se, naime, u novoj koaliciji posvađali oko toga da li na sledeće
Miloševićeve izbore treba ići bezuslovno ili ih u nekoj varijanti treba
bojkotovati. Većina je bila za bezuslovan izlazak, jedini je problem bio što u
toj većini nije bio tada još uvek lider opozicije Drašković, na čelu tada još uvek,
smatralo se, vodeće stranke opozicije, Srpskog pokreta obnove. Kraj početka
DOS-a, a i početak kraja SPO-a, bio je, u suštini, atentat na Vuka Draškovića u
Budvi, 15. juna 2000, kada su ga se koalicioni saborci, mimo svake logike i
ljudskog morala, zapravo, odrekli, ne krijući strepnju da bi Drašković "mogao
da svoju nesreću iskoristi za vlastitu predizbornu promociju i za ustoličenje u
formalnog lidera DOS-a". Na Draškovićevo zaprepašćenje, opozicioni lideri
gotovo da nisu iskazali ni normalnu dozu kurtoaznog žaljenja, a neki su i
otvoreno aludirali da je Drašković sam sebi osam puta pucao pored glave i u
uvo, da "svako dobije ono što zaslužuje" ili da se "ne smeju
skupljati politički poeni na nesreći". U sledeća dva meseca, dok se
Drašković još leči u Budvi, čak i više zahvaljujući antikampanji unutar
Demokratske opozicije Srbije nego onoj režimskoj, stranka mu je desetkovana i
"preseljena" u druge stranke opozicije. Kad se Drašković konačno
pojavio "međ' svojima", više nije bio ni poželjan, jer su karte
unutar DOS-a podeljene bez njega, pa njemu nije ni preostalo ništa drugo nego
da na septembarske predsedničke izbore ide sa vlastitim, znalo se -
gubitničkim, kandidatom, Vojislavom Mihajlovićem, a ne kao tek puki podržavalac
kandidata DOS-a, Vojislava Koštunice.
Međutim, ispod ili iza ove istorijske priče krila
se jedna sasvim različita, ponekad paralelna, ponekad sa dijametralno suprotnim
sadržajem, ali je bila čitljiva tek posle značajne istorijske distance. Nju je
za sve to vreme ispisivao lider Demokratske stranke Zoran Đinđić, koji je, kao
i u doslovno svim sličnim "opozicionim situacijama" od 1991.
pa nadalje, vodio "svoju" politiku čak i dok je nesebično potpisivao
zajedničke. Pokazaće se da se ni na osnivačkom sastanku DOS-a nije pojavio samo
zato da neko ne bi pomislio da je on, eventualno, drugi čovek, u senci domaćina
Draškovića. A istina je da zapravo i nije bio, samo što je to tada znao samo
on, a drugi će saznati uskoro.
Atentat na Draškovića i svi načini na koje se
mogao iskoristiti za Đinđića su bili dar s neba. Za takvo nešto, međutim, nisu
bili dovoljni Đinđićeva sugestivnost, talenat za manipulacije i bezgranična
politička beskrupuloznost, što on kao svoje vrline nikada nije ni krio, nego međunarodna
sila u zaleđu i gomile novca. A sve to je za potrebe budućeg projekta 5.
oktobar stavljeno na raspolaganje njemu i samo njemu. Svima ostalima je u
tom smislu bila namenjena uloga zavisnika od njega i izvršilaca za njegov
račun.
Para bušila gde čovek nije
Da se najvećim delom radilo o međunarodnom projektu
zavereničkog tipa, a ne tek pukoj revolucionarnoj pobuni obespravljenog naroda,
na čelu sa hrabrim i poštenim vojskovođama i narodnim tribunima, počeli su da u
vidu diskretnog razotkrivanja istorijskih predrasuda neposredno posle 5.
oktobra Srbima dojavljuju strani mediji. Tako se, na primer, francuski
nedeljnik Nuvel opservater, rezimirajući dodatadašnje natuknice iz stranih medija, pitao "ko će se odvažiti
da kaže Srbima
istinu?" (da je njihova sloboda od Slobodana Miloševića "imala cenu u
hrabrosti i u - nemačkim markama", te da je "priča o ovoj revoluciji
istovremeno i čudna priča o koferima punim nemačkih maraka i o računima u
inostranstvu".
Navodeći da su opozicija, nezavisni politički mediji i
nevladine organizacije proteklu 2000. godinu preživeli isključivo zahvaljujući novcu sa Zapada, "prvenstveno
iz Vašingtona", Nuvel
opservater čak licitira i sa približnom "cenom srpske
revolucije", pa "tematsko" finansiranje nezavisnih medija,
stranaka, demokratskih organizacija i gradova u kojima je na vlasti bila
opozicija procenjuje na nekoliko stotina miliona tadašnjih franaka.
"Donatori" su bili različiti finansijski subjekti - od vlada do
privatnih fondacija, nevladinih organizacija i drugih interesnih grupa, a list
posebno naglašava
"specijalne službe
koje su, ne treba u to sumnjati, učestvovale u tajnim finansijskim
radnjama".
List je tvrdio da su u ukupnoj ceni 5. oktobra
SAD učestvovale sa dve trećine novca. Još polovinom 1999. godine, sam par meseci po okončanju
NATO bombardovanja, američki Kongres službeno je izdvojio 25 miliona dolara na ime pomoći
demokratizaciji Srbije. Početkom 2000. godine Kongres je izdvojio još 10
miliona dolara, koji su raspoređivani posredstvom agencije USAID, a preko državnih
"nevladinih organizacija", kao što je IRI, za koju se tvrdi da deluje "brzo
i efikasno kao CIA". Britanci su u podršci opoziciji učestvovali sa oko
tri miliona funti i to preko državne
fondacije Vestminster. Nemci su tokom jula, avgusta i septembra 2000.
učestvovali sa preko 20 miliona maraka, a posredstvom fondacije Stiftungen,
te partija CDU i SPD. Norveška
vlada isprsila se sa prilogom od oko šest miliona maraka, a fondacija Džordža Soroša
je zvanično tokom 2000. u srpsku opoziciju "investirala" 12
miliona maraka. Ispostavilo se da je najmanje darežljiva bila Francuska, koja je iz neformalnih fondova
izdvojila tek oko milion maraka, koje su uglavnom utrošene na Otpora i "Belu knjigu" G-17
plus.
Novac je, kaže
se, u Srbiju dolazio kanalima koji se u takvim situacijama podrazumevaju:
diplomatskom poštom ili uplatom na
privatne račune "anonimnih osoba" u stranim bankama, a najčešća
destinacija u ovom slučaju bila je Budimpešta. Formalno su sredstva namenjivana za finansiranje
predizbornih kampanja, za štampanje
propagandnog materijala, za snimanje spotova, za organizovanje hepeninga i
koncerata pokreta Otpor (kojih je bilo preko 40 diljem Srbije), za
finansiranje istraživanja
javnog mnjenja i formiranje CESID-a, za nezavisne posmatrače na izborima itd.
Tako je, kaže list, na iznenađenje vlasti, zahvaljujući bogatoj elektronskoj i
informatičkoj infrastrukturi, koja je obuhvatila biračka mesta u unutrašnjosti,
i njenoj vezi sa sa centralnom izbornom komisijom, opozicija prvi put, i to
temeljno, bila u stanju da kontroliše
kretanje rezultata iz minuta u minut, čak i ažurnije nego vladini organi.
Veliki deo novca otišao je na nezavisne medije. Isključivo zahvaljujući
stranoj finansijskoj pomoći, najčešće od "nepoznatog donatora", Radio
B- 92, čije je emitovanje vlast ometala, mogao je tokom predizborne kampanje,
na primer, da se čuje u celoj Srbiji. Finansijskom "podmazivanju" i
logistici (satelitski i internet prenosi, honorari saradnika), bili su
podvrgnuti i neki elektronski mediji u Rumuniji i Republici Srpskoj, odakle su
takođe emitovani ustanički propagandni programi. Sve to gotovo isključivo sa
potpisom američke agencije USAID. Opservater je obavestio i da su veliku
kriza rotopapira koja je u proleće 2000. zahvatila sve pisane medije, oni
protivni režimu premostili isključivo zahvaljujući novcu sa Zapada.
Da je ovakva istina bila dostupna javnosti tokom
priprema za 5. oktobar, procenjuje list, Miloševićeva propaganda
bi lako od opozicije napravila agente NATO i nacionalne izdajnike, a
narod joj to ne bi oprostio.
Milionske stavke
Međutim, bolje od novinskih stubaca o ovom segmentu
predpetooktobarske zbilje govori jedan "presretnuti" faks koji je
poslat iz centrale DOS-a, Simina 41, Beograd, dva dana pre srpske oktobarske
revolucije. Njegov sadržaj,
uključujući i slovne i "numeričke" greške, sledeći je (doslovni
prepis):
***
FROM:
DOS, Beograd FAX NO 381 11 3247605 Oct
03 2000 05:10 PM P1
DEMOKRATSKA
OPOZICIJA SRBIJE
CENTRALNI
IZBORNI ŠTAB
Simina 41, Beograd
NAPOMENA: INTERNO - STROGO ZABRANJENO ZA JAVNOST!
FINANSIJSKI BILANS PREDIZBORNE KAMPANJE 2000.
*Uz fiksnih 600 dinara našim kontrolorima je davana i posebna stimulacija u iznosu od 50 do 100
nemačkih maraka u zavisnosti od biračkog mesta, pa tačnu evidenciju nemamo.
Odobreni ovogodišnji predizborni budžet od strane američkog Kongresa iznosi 77.000.00$. Do sada je utrošeno 106.750.000
nemačkih maraka što
konvertovano u američke dolare po kursu na dan 02.10.2000. (1:2,2125) iznosi
priblino 48.230.000 US$ raspoređenih i utrošenih u dosadašnjem periodu. Ostala sredstva su pod
kontrolom menadžera
kampanje DOS, Zorana Đinđića. Podaci najčešće sadrže samo budžetski projektovane troškove za koje ćemo imati precizne podatke nakon podnošenja računa i
finansijskih bilansa pojedinih organizacija, gde je to moguće.
ŠEF FINANSIJA
(potpis nečitak)
pečat
Da
li je moglo je skuplje
Bez
upuštanja u dešifrovanje pojedinih stavki i analizu utroška sredstava, može se
zadržati pažnja na, na primer, stavci "opremanje
voznog parka" koja je do tog 3. oktobra, navodno, progutala četiri
miliona maraka. Te 2000. godine su odlični srednje i visokolitražni
automobili visoke klase (pežo, reno, VW) koštali između 15.000 i 20.000
maraka. Uz pretpostavku da je toliki novac zaista "namenski"
potrošen, to znači da su funkcioneri DOS-a i pridruženih mu članova u jeku
borbe protiv Miloševića među sobom podelili 200-250 odličnih automobila. To
dobrim delom objašnjava činjenicu da je većina funkcionera DOS-a već u leto
2000. viđena u novim automobilima. I sam Boris Tadić je viđan kako pred
današnji Dom Narodne skupštine Srbije dolazi novim kolima (najverovatnije pežo
206), iako se do tada, kako je i priličilo njegovom socijalnom statusu,
uredno vozio gradskim prevozom.
Međutim,
nisu nužno morali svi da dobiju na poklon kola kao patriotsku stimulaciju. Neki
su mogli i sami da ih kupe, jer je, navodno, svih 18 lidera DOS-ovih članica,
plus izabrana elita koja je smatrana ekskluzivnim rukovodstvom, dobijala
mesečne prinadležnosti od po 5.000 maraka. Jasno je da su se za taj novac s
neba, tokom samo jednog kvartala mogla kupiti odlična kola.
U
vezi sa transferom novca, zanimljivo je podsetiti se slučaja jednog DOS-ovog
lidera, koji je u Segedinu u Mađarskoj od strane veze preuzeo milion maraka u
gotovini i smestio ih u unutrašnju gumu svog džipa. Na graničnom prelazu u
Horgošu policija ga je "radi provere" pozvala na razgovor u službene
prostorije, posle čega je gospodin nastavio put prema Beogradu. Kad je došao u
centralu ispostavilo se da onih maraka u gumi više nema, što znači da ih je
uzela policija na Horgošu tokom razgovora. Jasno je sa slučaj nije bilo moguće
prijaviti policiji, a isto tako da je na funkcionera pala sumnja zbog
eventualne utaje. Stvar je solidarno "spasla" sama policija pustivši
to u javnost kao vic, odnosno anegdotu, a donator ionako nije pravio pitanje.
Nezvanična
je informacija da je ukupna suma poslata iz inostranstva srpskoj opoziciji
okupljenoj u DOS, koja uključuje finansijere izvan državnih i obaveštajnih
kišobrana, za oko 70 odsto veća od gore pomenute, dakle 170-180 miliona
maraka. Ilustracije radi, može se navesti podatak da je apsolutno i
relativno najskuplja američka predsednička kampanja, ona Baraka Obame, koštala
oko 600 miliona dolara (SAD su svetska sila sa preko 300 miliona stanovnika), a
ona Bila Klintona iz 1996. oko 160 miliona dolara.
Jedni se tukli, drugi se obukli
Pored ovakvog čisto finansijskog,
izvanredno značajan segment ovog projekta zapadnih
centara moći bila su još dva činioca, jedan se zvao G17 plus, a drugi pokret
Otpor.
Poznato
je da je Otpor nastao kao studentski pokret, lokalizovan na Beogradskom
univerzitetu, oktobra 1998. i to kao spontani odgovor na rigidne
radikalsko-socijalističke zakone o univerzitetima i medijima. Ubrzo prerasta u
Narodni pokret Otpor, a posle bombardovanja postaje i relativno masovan front
protiv Miloševića. Nije bila nikakva tajna da je finansiran gotovo isključivo
iz inostranstva. Onog trenutka kada je za nezvaničnog komandanta parade
proglašen Zoran Đinđić, ta pomoć je bila više nego izdašna. Kao što je
iskoristila i kasnije asimilirala i prisvojila sve studentske akcije i proteste
(pogotovo njihove lidere) od 9. marta 1991. pa nadalje, plišana Demokratska
stranka na čelu sa Đinđićem je promovisala Otpor u svoju revolucionarnu
omladinsku gardu, koja je po logici svoje generacije trebalo da bude udarna
pesnica, psihološka, propagandna i fizička, u izvesnom smislu zamena za SPO
koji je u svim dotadašnjim masovnim pokretima imao i tu funkciju. Kada je Otpor
iskorišćen, Đinđić ga je marginalizovao, njegovim liderima podelio sinekure, a Otpor
je ugušen kad je, konačno, kao stranka doživeo debakl na izborima 2003.
Međutim, do tada su
korišćeni njegovi zaostali dugovi i računi koji nisu bili mali. Tada mladi rukovodioci Otpora,
Slobodan Homen, Srđan Milivojević i Nenad Konstantinović preko noći su
bacili "pesnice" i obukli frakove DS-a. Javna je tajna bila da
razlozi nisu bili toliko idejne prirode, koliko sve češće potezano pitanje
pronevere najmanje dva miliona evra imovine Otpora, koju je ova
organizacija stekla donacijama kao nevladina organizacija. Otporaš
Branimir
Nikolić Branči
(koji se, kao što
je poznato, ove godine na Paliću izvršio samoubistvo) nije
tada pošao
u DS za beogradskom podružnicom, sve vreme tvrdeći
da je ulazak u DS ne samo izdaja izvornih ideja Otpora nego pre svega
"prikrivanje prljavih tragova" baš tog novca. Isto se
desilo i u slučaju nestanka velike količine novca u interregnumu između Otpora
kao nevladine organizacije i Otpora kao registrovane stranke. (Čelnike Otpora
je za istu stvar, proneveru novca od donacija stranih organizacija i
falsifikovanje troškovnika, okrivio maja 2002. i kragujevački
koordinator Otpora Zoran Matović, ali i požarevački Momčilo
Veljković, koji se takođe otcepio 2002. videvši čemu to vodi. Matović
je tvrdio da je Otpor od američkih nevladinih organizacija NED i OTI,
samo od 2001. do 2003. godine, za kancelarije u 40 gradova u Srbiji dobio
ukupno 1.528.000 dolara, koji do tih kancelarija nikada nisu stigli, ali da su
donatorima vraćane priznanice sa falsifikovanim potpisima koordinatora. U vezi
s tim DOS je onemogućio intervenciju finansijske inspekcije.
Vladanje nevladinom organizacijom
Kao što nije verovao u
revolucionarnu oštricu
svoje stranke, pa je nadomestak našao u Otporu, tako
nije verovao ni u "intelektualne" sposobnosti svojih jalovih
stranačkih saboraca (Đinđić je strogo razlikovao palanački, naklapački,
kvazifilozofski i kvazipravnički duh koji je preovladavao u njegovoj okolini,
od korisnog, merkantilističkog, inteligentno-lopovskog duha, kojemu se
neizmerno divio), pa je nadomestak našao u jednoj drugoj neformalnoj
grupi, tada (i sve do 2003) nevladinoj organizaciji G17 plus, iz
misterioznih razloga naprosto joj ustupivši sva buduća prava na rukovođenje
gotovo svim tokovima novca cele Koalicije, a kasnije i države. Činjenica da je
Đinđić, pored 18 dosovskih aždaja koje bi progutale pare celog sveta, u celu
priču uvukao jednu nevladinu organizaciju, koja je bila toliko na prvi pogled
"samozvano stručna" da nije imala nikakve druge preporuke osim
vlastitih, samo potvrđuje tezu da se radilo o strogoj direktivi iz
inostranstva. Kasnija dodela najviših, najodgovornijih i
najsuptilnijih državno-finansijskih
funkcija jednoj nevladinoj organizaciji, a onda i sistemski postupci samog G17
plus u razaranju postojećeg finansijskog i privrednog sistema, bez formiranja
novog koji bi mogao da izdrži i nalet lahora a kamoli ozbiljnijeg vetra, tu
tezu betoniraju.
Ne treba zaboraviti da je čak i spisak lažnih,
ponegde i glupih obećanja, sistematizovanih u ona koja se odnose na "prvi
mesec vlasti", "prvi dan Skupštine", "prvu
godinu Vlade", "prvi četvorogodišnji period" itd. Đinđićev DOS
doslovno preuzeo, iz ruke u ruku, od G17 plus, nakon što su masovno
distribuirana za vreme mitinga ove nevladine organizacije 19. avgusta 2000.
ispred tadašnje
Savezne skupštine.
Buljuk mozgova iz Demokratske stranke i ostatka DOS-a nije bio u stanju ni da
laže,
a kamoli
da nešto
konkretnije uradi, a Đinđić ipak nije mogao sve sam. Ipak, da tako unapred
prepusti vlast G17 plus, bilo je više nego čudno.
Izbegli revoluciju
Izbori
su bili, i 5. oktobar je prošao kako je prošao,
ali stotine hiljada onih koji bi tada dali sve što im je od života
pod Miloševićem preostalo samo da tog prosvećenog apsolutistu i
teroristu zabiju kilometre duboko u zemlju, "opušteni posle
desetogodišnjeg ropstva pod Miloševićevom strahovladom", kako je tada napisao i glavni urednik ovog lista, "nisu uočili da se pred
njihovim očima počela stvarati moćna gangsterska organizacija, kojoj u Evropi
uskoro neće biti premca". Čak je i Džejms Lajon, direktor
Međunarodne krizne grupe za Srbiju, javno dojavio "svojima" da je 5.
oktobra sklopljen "sporazum između DOS-a i srpske mafije. Sada, kada
vidimo koliko se na raznim mestima spekuliše o vezama organizovanog kriminala i
pojedinaca na vlasti, možemo da pretpostavimo da postoji ozbiljan
problem". A faktički još nije sve bilo ni počelo.
Iskoristivši na
karikaturalan i ponekad bizaran način svako pravo jačeg, novi pobednici su se
svojski potrudili da od ovog istorijskog prevrata ne naprave revoluciju,
što bi podrazumevalo preuzimanje odgovornosti za novi život i radikalnu promenu
destruktivnog, trulog, korupcionaškog, nepotističkog sistema, a što im, brzo se pokazalo, nije
padalo na pamet, nego da bukvalno istog trenutka krenu u nadgrađivanje, gotovo
zločinačko usavršavanje, ovekovečenje i armiranje zatečene državne, društvene i
političke konstrukcije, za koju su dan ranije tvrdili da je treba sravniti sa
zemljom i spaliti poput Skupštine ili Televizije.
To što se vođa 5.
oktobra i pre samog događaja slizao sa glavnim, službenim državnim ubicom
Legijom, što je budućem ključaru državnog trezora prvo bilo na pameti da sa
oružanom pratnjom upadne u Narodnu banku, što se izvesni Zabunović, u svojstvu
liderovog kuma, osetio pozvanim da, takođe uz oružanu pratnju, upadne u
Kertesovu Carinu i pohara dokumentaciju… bilo je samo prvo slovo u istoriji
beščašća i surovog kriminala koja je tog dana tek počela da se piše, svakim
danom sve crnjim i većim slovima.
Bilo
je potrebno samo šest meseci da ukupna proizvodnja pod DOS-om padne na trećinu
one od godinu dana ranije, kada je
zemlja bila pod sankcijama i bez
stranih donacija. Veliki privredni sistemi jedan za drugim su beznadežno
kolabirali. I Velimir
Ilić je
malo kasnije "sistemski"
zaključio da "predsednik vlade Đinđić vodi spoljnu politiku,
privrednik Čović, zadužen za ekonomiju i finansije, bavi se problemima
na jugu Srbije, za privredu je zadužen Aleksandar Pravdić, koji je
prethodno radio kao referent u gornjomilanovačkom Domu zdravlja, a o porezima
govore generali."
Dotad nezabeležena "demokratija"
Odmah
počinju afere, jedna za drugom, blamirajuća prodaja Beočinske fabrike
cementa Lafaržu; korupcionaška afera u Telekomu; počinje duvanska,
tada najveća svetska privredno-politička afera, u kojoj je glavni lik - srpski
premijer; aktivira se više ogromnih afera u kojima je komandant dotadašnji
direktor i sponzor DS-a Miodrag Kostić, vlasnik MK komerca i mnogo čega
drugog; u vladu i vlast se uguravaju provereni i poznati kriminalci, ali i neki
nepoznati tipovi i ljudi kojima će visoka državna i politička funkcija, posle i
pre zatvora, biti prvo i poslednje radno mesto u životu; kompletni državni,
politički i privredni resori postaju privatne i porodične manufakture; muzičar
postaje savetnik ministra policije, a vojni dezerter postaje savetnik ministra
odbrane; većina DOS-ovih funkcionera ima deset i više odgovornih i sumanuto
plaćenih funkcija; počinju aktivnosti surčinskog mafijaškog klana, a glavni
pominjani lik je opet premijerov kum, ovog puta pod šifrom Krmivo; afera
Gavrilović; međunarodnom akcijom Dinkić sistematski, u prah i pepeo
rastura srpsko bankarstvo; državna imovina, zemlja, stanovi, preduzeća,
rasprodaju se unutar DOS-a i njegovih miljenika; stranci zaposedaju cele
spratove u osetljivim državnim službama, uključujući i vojne i obaveštajne;
junoša Čedomir Jovanović ima trideset telohranitelja i uništava po jedan
službeni automobil u kratkim i redovnim vremenskim interavlima; za kratko vreme
predsednik vlade sedam puta boravi u Nemačkoj; tokom prvog boravka u zemlji,
ambasadorka u Meksiku Vesna Pešić, doktorka sociologije, laureat više
međunarodnih nagrada za razvoj demokratije, koja je tamo radi emotivne veze,
"ne može da shvati da u Srbiji postoji opozicija, da postoje protivnici
vlasti, kad je definitivno ostvarena demokratija!"; osamnaestorica
DOS-ovih lidera takmiči se u bizarnostima, nepotizmu, podmetačinama i
otimačinama… Sve to za vreme dok se novi vlastodršci nisu još čestito ni
raspakovali u novoosvojenom plenu.
A
Srbiju je tek čekao pakao filovan državnim terorizmom, haškom sramotom,
mafijaškom klanicom, siromaštvom, gubljenjem nacionalnog i ličnog dostojanstva,
svih nacionalnih privrednih i prirodnih resursa i, konačno, gubljenjem -
državnih teritorija.
Na
desetu godišnjicu ovog demokratskog prevrata, Srbija je po mnogim relevantnim
parametrima i uz sve neverovatne sposobnosti, znanja, zasluge i entuzijazam
bivših DOS-ovaca i njihovih sledbenika - najsiromašnija zemlja u Evropi. Pa,
neka je sa srećom.
Šta je njima naša borba
dala
U jednom izveštaju
britanskih "posmatrača" iz Beograda od 23. juna ove godine,
pravljenom po porudžbini britanskog Ministarstva za međunarodni razvoj (Department for
International Development - DFID) upravo
povodom desete godišnjice postmiloševićevske ere, navode se i sledeće sumarne
činjenice i procene (isključivo Srbija, ne i SRJ i SCG):
- od oko 220 najviših
vladinih funkcionera sa ekskluzivnim
državno-političkim imunitetom (misli se na predsednike i potpredsednike
vlade, ministre i njihove zamenike i pomoćnike sa ekskluzivnim ovlašćenjima u
odlučivanju, prim. prir.), u periodu 2001-2009, čak 60 odsto njih je na
funkciju izabrano sa nasleđenim i pravno nesaniranim krivično-pravnim
pedigreom, a sa funkcije je, u takvom istom statusu, otišlo 80 odsto takvih
državnih funkcionera.
- od oko 700 najviših
vladinih činovnika bez političkog suvereniteta (toj kategoriji pripadaju i
šefovi kabineta, visoki savetnici, direktori vladinih agencija ili sektora,
rukovodioci velikih privrednih subjekata pod direktnom vladinom kontrolom i sl.
- prim. prir.), čak 75 odsto njih je to postalo ili ostalo iz ranijeg režima sa nesaniranim krivičnim pedigreom, a
90 odsto njih je otišlo sa položaja ili je još uvek, u takvom istom statusu.
(U dlaku iste odnose,
prema jednom opštijem izveštaju za potrebe istog naslova, imaju Burkina Faso i
Ruanda u Africi, prim. prir.).
- Procena analitičara ja
da na svakih 100 evra, koji iz svih fondova EU kao celine, po svim osnovama i
za sve namene uđu u Srbiju, za 35 odsto se nikada ne sazna koja im je poslednja
destinacija. Međutim, kod novca koji u Srbiju uđe na osnovu bilateralnih
ugovora između Srbije i neke od zemalja EU, taj procenat
"izgubljenog" novca raste na 45 odsto.