Tabloid istražuje
Agencija za osiguranje i finansiranje
izvoza (AOFI): Krađa u prisustvu
i uz pomoć vlasti
Uspešna stimulacija pogrešnog organa
U Vladinoj agenciji, koja
je van svake kontrole jer zakonom o njenom osnivanju nije ni predviđeno da je
kontroliše Narodna banka Srbije, dešavaju se raznorazna čuda. Ona su, izgleda,
i obavezna u zemlji čudesa i sa građanima voljnim da sve to trpe i finansiraju
Milan Malenović
U pokušajima da poboljša izvoz, odnosno da što više para strpa u sopstvene
džepove, srpske vlasti napravile su čitavu džunglu raznih agencija i državnih
fondova koji se bave manje-više istovetnim poslovima.
Na predlog Svetske banke tadašnja
Skupština državne zajednice Srbija i Crna
Gora donela je 2004. leks specijalis o osnivanju Fonda za finansiranje i
osiguranje spoljnotrgovinskih poslova (SMECA), koji je imao svoj srpski i svoj
crnogorski ogranak. Samo godinu dana kasnije, jula 2005, Skupština Republike Srbije donosi Zakon o Agenciji za osiguranje i finansiranje
izvoza Republike Srbije a.d. (AOFI).
AOFI je osnovan sa ciljem da podrži izvozne programe domaćih preduzeća
direktnim kratkoročnim kreditima sa stimulativnim kamatama od tri do pet posto
na godišnjem nivou, i to najpre za izvoznike koji su ostvarili godišnje više od
milion evra, a nakon toga je počelo odobravanje kredita za one čiji je izvoz
premašio 300.000 evra. Podrškom
izvozu bavi se i Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike
Srbije (SIEPA), koja finansijski stimuliše otvaranje
novih radnih mesta u izvozno orijentisanim preduzećima, ali finansira i
marketing usmeren ka stranim tržištima i slične poslove.
Preklapanje nadležnosti ovde je neminovno, a Srbiju očekuje i osnivanje
razvojne banke koja će u svom programu takođe imati - finansiranje izvoza. Ko
se ovde snađe, taj je zreo za Nobelovu nagradu za ekonomiju. Komplikovanje i
dupliranje propisa, međutim, ima jednu sasvim korisnu svrhu za one koji sve ovo
nadgledaju: u džungli propisa i nadležnosti, gde su svi za ponešto zaduženi,
ali niko ni za šta nije odgovoran, lakše se krade.
Mali
ali sposobni
AOFI je osnovan kao zatvoreno akcionarsko društvo i sto odsto je u
vlasništvu Republike Srbije. Njegove nadležnosti su nešto šire od nadležnosti
obične banke, budući da Agencija i osigurava naplatu potraživanja od ino-kupaca.
Svojim komintentima AOFI odmah isplaćuje 80 odsto od ugovorene cene izvezene
robe ili usluga, a preostalih 20 odsto po uplati kupca iz inostranstva. Samo na
ovaj način, AOFI je za prve četiri godine investirao 75 miliona evra u
srpski izvoz. Putem osiguranja je u istom periodu AOFI omogućio izvoz u
ukupnoj vrednosti od skoro 45 miliona evra. Uz sve ostale aktivnosti iz svog
programa AOFI godišnje investira više od 100 miliona evra u izvozne poslove
srpske privrede.
Svaki pametni osiguravajući zavod u svetu svoje polise reosigurava kod
finansijski jače institucije koja ima pravo da se bavi reosiguranjem
(osiguranjem osiguranja - srpski rečeno). U slučaju da više komintenata nije u
stanju da vrati kredit ili dospe u priliku da naplati polisu osiguranja izvoza,
AOFI bi svoje gubitke pokrio iz reosiguranja.
Naša agencija u ovom slučaju samo glumi pametni osiguravajući zavod,
jer istina, ima sklopljen ugovor o reosiguranju sa slovenačkim Prvim kreditnim
zavodom (PKZ) koji ima dozvolu da se bavi osiguranjem, ali ne i reosiguranjem. Ni u matičnoj deželi, a kamoli u inostranstvu.
Takođe, PKZ ima višestruko manji kapital od AOFI-ja: samo 8,4
miliona evra naspram AOFI-jevih 61 milion (?!). Pri tome, poslovna saradnja je započela kada je PKZ imao tek 4,2 miliona
evra, a reosiguravao je godišnje poslove u vrednosti od - 120 miliona evra! Za ovakvo idiotsko reosiguranje, gde je osiguravajući zavod desetak puta siromašniji od vrednosti onoga
koga osigurava, PKZ od srpske agencije kasira godišnje 40.000 evra na osnovu premija.
Ovo je tek prvi primer kako se protivpravno iz AOFI-ja izvlače pare. Ugovor
sa softverskom kućom NPS već je za nijansu teža mućka, budući da se kupovinom
vazduha na ovaj način odlilo već preko 160.000 evra, a da posao ni u najavi
nije pri kraju. Bez sprovođenja tendera AOFI je 2006. sa NPS-om sklopio ugovor
o nabavci softvera, iako u tom trenutku
niko nije znao koje je reference i iskustva u sličnim projektima ponuđač imao. I posle pet godina i isplaćenih 160.000 evra
NPS još uvek radi na izradi softvera koji će i kada (ako uopšte) bude
gotov ostati u njegovom vlasništvu, iako je celokupnu izradu platio
AOFI.
Ništa
bez zloduha
Posebnu priču čini ugovor o konsultantskim uslugama sa Mekfilimejom (TBC
- Michael McPhilimey) iz Londona. Generalni direktor AOFI-ja Milanko
Bogosavljević krije ugovor kao zmija noge, tako da nije moguće proceniti štetu koju ovaj ugovor nanosi budžetu
Srbije. Ono što se zna je to da je pomenuti Mekfilimej od najvećeg
svetskog reosiguravajućeg zavoda, londonskog Lojda (Lloyd),
optužen za proneveru i odstranjen iz firme. Ista
kompanija, koja se pojavljuje i kao broker iako za to nema licencu, radi i za
slovenački PKZ, pa je samim tim u sukobu interesa ako savetuje i AOFI u
vezi sa poslovanjem sa slovenačkim kvazireosiguranjem.
Uz sve to, država Srbija je odlučila da potpomogne izvlačenje para iz
budžeta, pa je zakonom naložila da se srpski ogranak SMECA pripoji AOFI-ju.
Prethodno je u AOFI-ju došlo do pučističkih promena statuta, te je sada
uprava nad fondovima ove dve fuzionisane agencije u rukama izuzetno malog broja
ljudi. Iako bi po prirodi svog rada AOFI trebalo da podleže pravilima koja važe
za rad banaka, ako ne i strožim, on se ponaša kao da je običan DOO za trgovinu
na malo.
Zakonom o AOFI-ju je predvideo da ova agencija ima tri organa rukovođenja:
skupštinu, upravni i izvršni odbor. Novim izmenama statuta uveden je i četvrti
organ - generalni direktor sa širokim ovlašćenjima. Tako umesto kolektivnog
odlučivanja kroz izvršni odbor, kao u bankama, sve se svodi na generalnog
direktora, u ovom slučaju već pomenutog Milanka Bogosavljevića. U skladu s tim,
sada se odluke upravnog odbora donose na predlog generalnog direktora, umesto
celog izvršnog odbora.
Pošto direktor sada ima više posla nego pre, uvedena je i funkcija prokuriste,
osobe sa posebnim ovlašćenjima. Na ovo osetljivo mesto postavlja se Danijela
Piljak, o čijoj stručnosti se sa sigurnošću zna jedino to da je završila
srednju školu. Ono što je za Danijelinu karijeru od daleko većeg značaja od
diplome jeste njena veoma bliska, takoreći intimna veza sa ministrom Mlađanom
Dinkićem, nezaobilaznim zloduhom svih malverzacija u Srbiji. Preko iste
Danijele, do prihoda je došao i Vladan Petrović, direktor softverske
firme NPS, kako tvrde upućeni iz samog AOFI-ja.
Transparentna
nevidljivost
Tri meseca posle izmena statuta, u
maju 2009, SMECA je pripojen AOFI-ju, a sa njim i kadrovi iz ove agencije.
Ovome je prethodilo upozorenje Svetske banke da do fuzije ne bi trebalo da
dođe, već da SMECA treba da nastavi da se bavi osiguranjem, a AOFI
finansiranjem izvoza. I normalno bi bilo da to rade dva različita pravna lica,
jer onaj ko osigurava istovremeno i kontroliše onog ko finansira. Ali ta
kontrola je baš ono što ovoj vlasti
nikako ne treba, uprkos jasnoj direktivi i same Evropske unije, kojoj navodno
težimo.
I inače je AOFI van svake kontrole, budući da zakonom o njegovom osnivanju
nije predviđena ni kontrola od strane Narodne banke Srbije. U pismu Vladi
Srbije i Svetska banka je preporučila da se AOFI, kao i svi ostali učesnici na
tržištu kapitala (posebno u segmentu finansiranja i osiguranja), stavi pod
nadzor NBS-a. Vlada, iako stoprocentni vlasnik kapitala AOFI-ja, nije čak
predvidela ni direktnu, internu kontrolu rada Agencije. Zato ne postoji ni
nadzorni odbor ili slično telo koje bi kontrolisalo zakonitost u radu,
upravljanje rizicima i slično, kao što je to slučaj u svim bankama i
akcionarskim društvima.
Zbog nepostojanja instrumenata kontrole dolazi i do nesmetanih mućki sa
odobravanjem kredita čak i preduzećima sa fiktivnim vlasnicima, kao i onima
čiji su vlasnici već osuđivani za zloupotrebu službenog položaja, kao
što je to slučaj sa firmom JOMIL. U ovom slučaju je već očigledno i pranje
para, budući da je kredit odobren za izvoz konsultantskih usluga firmi registrovanoj
na Malti, koja ima istog vlasnika kao i korisnik kredita u Srbiji - JOMIL(?!).
Da se ni slučajno ne bi desilo da neka od pomenutih finansijskih mahinacija
bude otkrivena, rukovodstvo AOFI-ja je odredilo da se ne poštuje Zakon o
računovodstvu i reviziji, koji određuje da osiguravajuća društva i banke, kao i
ostale finansijske institucije koriste određeni kontni plan, različit od onog
koji koriste ostala preduzeća, a među njima i AOFI.
Drugim rečima: bilans AOFI-ja je potpuno netransparentan, tako da je nemoguće
sagledati knjigovodstvenu situaciju i poslovanje Agencije. Zanimljivo je da je
SMECA do fuzionisanja sa AOFI-jem ispravno koristila kontni okvir predviđen za
finansijske institucije.
Gde
su tenderi?
Zaposleni u AOFI-ju se javno žale da trpe psihička zlostavljanja od
direktora i prokuriste ako pokušaju da ukažu na nezakonitosti i nesavesno
poslovanje. Ni masoni nisu više toliko tajnoviti kao naš AOFI.
Od rukovodećeg kadra, direktoru Bogosavljeviću ne preti uglavnom nikakva
opasnost, znajući da se okružio proverenim partijskim kadrovima i potpuno
nestručnim ljudima. Pored prokuriste Danijele Piljak (članice G17 plus) i
zamenik predsednika UO Nenad Đunisijević od stručne spreme sigurno
poseduje samo srednju školu. Predsednica UO Ljiljana Trgovčević je
istovremeno i savetnik u kabinetu Mlađana Dinkića, predsednika stranke
G17 plus, na čijoj je izbornoj listi
generalni direktor i bivši julovac Bogosavljević postao odbornik u beogradskoj
opštini Vračar.
Iz istog Dinkićevog Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja potiče i
članica UO AOFI-ja Jadranka Zenić-Zeljković, još uvek zaposlena i kao savetnik u MERR-u. Ostala dva člana, Dejan Jokić i
Julijana Vučković,
istovremeno su zaposleni i u Agenciji za privatizaciju, još jednom leglu
korupcije i krađe.
Tako zgodno raspoređeni pajtaši iz G17 plus mogli su na miru da se posvete
jedinom poslu u kome su zaista eksperti - krađi državnih para. Da je sve u redu
sa poslovanjem AOFI-ja ne bi bilo potrebe da se ne poštuje Zakon o borbi protiv
korupcije. Pošto i direktor i njegov prokurista platu primaju od Vlade, koja i
utvrđuje njenu visinu, oni bi kao i svi
ostali državni funkcioneri morali da prijave svoju imovinu i prihode Agenciji
za borbu protiv korupcije. Oni to, međutim, ne čine.
Istražujući poslovanje AOFI-ja nismo naišli ni na jedan tender koji je ova
agencija raspisala za nabavku. Ili službenici o svom trošku kupuju
kancelarijski materijal, ili direktor Bogosavljević svesno krši Zakon o javnim
nabavkama. Pošto je AOFI u vlasništvu Republike Srbije on potpada pod član 4
pomenutog zakona, ali ga se ne pridržava. Nabavke velike vrednosti u vezi sa osnovnom delatnošću (npr. reosiguranje,
konsultantske usluge, nabavka softvera...) morale su da prođu tendersku proceduru, ali nisu, kao što smo već videli. Jer da je
kojim slučajem direktor raspisao tender teško da bi kompanije kao što su PKZ,
NPS ili TBC - Michael McPhilimey sa preporukama kakve imaju uopšte
bile i uzete u obzir. O dobijanju poslova ne bi mogle ni da sanjaju.
Za razliku od poslova osiguranja izvoznih kredita, u poslovima domaćeg
osiguranja, a čime se AOFI takođe bavi, Agencija je u obavezi da svojim
klijentima obračunava i naplaćuje porez po stopi od pet odsto, ali ona to
godinama izbegava. Poreski obveznik tako uskraćuje državu za ovaj ne baš beznačajni
prihod od koga bi mogle da budu isplaćene penzije ili socijalna davanja
izgladnelom stanovništvu. Ko je i da li je uopšte odlučio da AOFI bude
oslobođen ove dažbine, trebalo bi da osiromašenom narodu objasni zašto je to
učinjeno, odnosno zašto bogati ne plaćaju ono čega sirotinja nije oslobođena.
Imajući u vidu da iza poslovanja cele Agencije za osiguranje i finansiranje
izvoza Republike Srbije a.d. stoji Dinkićeva banda, nije teško zaključiti da nikada nećemo dobiti odgovore na ova pitanja,
niti da će sadašnje pravosuđe imati hrabrosti da ispita sve nezakonite radnje u
ovoj agenciji. Krađa, tako, može da se nastavi.
Čudo nedviđeno
Izvozne kompanije u Crnoj
Gori ostale su od leta 2009. bez podrške kancelarije Fonda za finansiranje i osiguranje spoljnotrgovinskih
poslova (SMECA) u Podgorici, jer je i tu instituciju preuzela Agencija za
osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI) Srbije i njen status je sada potpuno
neizvestan.
Kancelarija Fonda SMECA u Podgorici, koja se
nalazi u zgradi Vektra (pored prostorija Prve banke) posle preuzimanja ostala
je zaključana. Zvanični podaci ukazuju da je 2008. godine samo deset grupa
proizvoda iz Crne Gore imalo izvoz vredniji od 10 miliona evra.
Prve četiri godine od
osnivanja SMECA preduzeća iz Crne Gore imala su kreditnu podršku izvozu vrednu 16 miliona
evra. Sredstva ovog fonda koristili su, između ostalih, Brodogradilište iz
Bijele, Tehnostil iz Nikšića...
Ni srpskoj, a ni
crnogorskoj javnosti nije jasan motiv jednog srpskog državnog fonda da pomaže
izvozne poslove susedne države. Tako nešto do sada u svetu nije zabeleženo.
Direktorove namere kao zakon
Direktor Bogosavljević sve
ugovore je potpisao bez prethodnog odobrenja Upravnog odbora, koji neretko nije
ni bio obavešten o direktorovim namerama. Ovakvo postupanje je suprotno članu
40 tačka 6 Statuta AOFI-ja, ali to očigledno nikoga ne interesuje.
Kao primer neka posluži
ugovor o reosiguranju sa slovenačkim PKZ-om, koji je kao već potpisan dokument
podeljen članovima UO samo radi informacije, ali ne i odobrenja, makar i naknadnog.