Tajkunska posla

Ispovest Stanka Subotića Caneta: (Ne)verovatan slučaj jednog tajkunskog siročeta, ili kako je nova srpska politika nastala na kriminalu

 

Hronika demokratskog reketa

 

Danas tako veleizdajnički zvuči svaka kritika na račun pokojnog premijera Srbije Zorana Đinđića i njegove nekadašnje političke i ekonomske strategije. A upravo je ona povezala radni staž srpskom podzemlju (zbog čega je i Đinđić pao kao žrtva), pa je kriminalno preduzeće nekadašnjih ratnih liferanata iz devedesetih ostalo uglavnom neoštećeno. Subotićeva verzija je lična, dakle i verovatno neobjektivna, ali sadrži dovoljno informacija značajnih za neku buduću pravu istinu od događanjima pre, za vreme i posle 5. oktobra   

 

Priredio: Nikola Vlahović

 

Pisao je svojevremeno Fajnenšel tajms (nemačko izdanje) o tome kako je pokojni Zoran Đinđić, u vreme studentskih nemira 1997. godine, dobio 500.000 maraka u kešu od duvanskog kralja Stanka Subotića, te da mu je srpska kriminalna elita više puta spasavala glavu u vreme kad je zbog bombardovanja i pretnji Miloševićevih službi da će ga ubiti, privremeno odbegao u Crnu Goru. Ali, ispostaviće se ubrzo, bio je to samo delić male pomoći prijatelju, čiji će sledbenici nakon njegove smrti zaboraviti na prijateljstvo, ali neće zaboraviti na pare...

Mada je temelje srpske mafijaške zgrade sagradio prethodni režim i njegova ratna ekonomija sa najvećom hiperinflacijom u istoriji čovečanstva, njenu vertikalu do krova sagradile su takozvane tranzicione vlasti u sadejstvu sa kriminalcima lojalnim novom režimu i preobraćenim mutivodama odanim prethodnom vladaru.

Svako od njih je dobio zadatak ili shvatio potrebu da pomaže nove vlasti na isti način kao i prethodne. Mnogi od njih su, što javno što tajno, finansirali tu nekadašnju opoziciju, ulažući tako u svoju budućnost i prosperitet svojih kriminalnih tvorevina. Na taj način dočekali su promenu vlasti bez težih posledica.

Ko se nije povinovao novim pravilima, bio je ekspresno kažnjen javnim linčom, krivičnim gonjenjem, međunarodnim progonom, oduzimanjem imovine bez pravosnažne presude i na druge načine.

Među onima koji su, barem za sada, izbegli dugu ruku srpskog demokratskog mraka, nalazi se i Stanko Cane Subotić, multimilioner koji je obilato finansijski pomagao svoje sadašnje progonitelje, sve dok i sam nije postao žrtva milionskih iznuda od nove političke elite.

 

Tajkunsko siroče

 

Ovaj sada već slavni državni neprijatelj živi mirno u Švajcarskoj. Pravosudne vlasti njegove druge domovine nemaju ništa protiv njega, ali imaju protiv kompromitovanog srpskog pravosuđa. Da je drugačije, Subotić bi već iz nekog razloga bio izručen srpskim vlastima.

U međuvremenu, on sam se potrudio da na svom internet sajtu ispriča na nekoliko jezika, uključujući i maternji, celokupnu svoju privatnu i poslovnu biografiju, te genezu nastanka njegovog ogromnog bogatstva.

Jedan čuveni protivnik svih režima nazvao ga je "tajkunsko siroče", što je najbliža moguća kvalifikacija onoga što Subotić metaforično danas predstavlja. Jer, zahvaljujući svojim bivšim štićenicima, nekadašnjoj opoziciji a kasnije pobedničkoj koaliciji, uprkos velikom bogatstvu, ne može da dođe u svoju zemlju, čak ni do rodnog Uba.

Upravo na njegovom primeru, i na osnovu njegovog svedočenja, ispisanog prema sećanju ali i sa dokumentima u prilogu, lako je uočiti poreklo patološke pohlepe savremenih srpskih vladara. Njihova žeđ za milionima bila je i jeste jača od svake druge potrebe. Subotićevo svedočanstvo iz švajcarskog egzila rečito govori o tome zašto je država poput Srbije idealan teren za kriminal, i o tome da je državni kriminal iznad svakog.

Privatna i poslovna ispovest koju nerado i kriomice na njegovom veb sajtu čitaju Subotićevi prijatelji i neprijatelji, daleko je od očiju najšire srpske javnosti. Toga u strogo kontrolisanim novinama nema. Upravo zbog toga, iz preobimnog svedočenja Tabloid je svojim čitaocima priredio najinteresantnije delove  hronologije demokratskog reketa koji je zadesio srpskog tajkuna Stanka Caneta Subotića...

 

Bilo kuda, Vučelić svuda

 

Godine 1979. otišao sam u Pariz, gde sam se zaposlio u jednom ateljeu za visoku modu u kojem je radilo 150 radnika. Zahvaljujući tako stečenom iskustvu, osamostalio sam se i otvorio sopstveni atelje za konfekciju. Godine 1990. sam se vratio u Jugoslaviju, osnovao preduzeće MIA i otvorio dve fabrike za proizvodnju konfekcije. Istovremeno sam investirao u uvoz građevinskog materijala i poljoprivrednih proizvoda. Sve te aktivnosti proveravala je NBJ, u skladu sa tadašnjim zakonima i normativima.

Godine 1991. počeo je rat, a UN su nametnule Srbiji embargo. Inflacija je tada prešla 1.000 odsto na dan, tako da je bilo nemoguće vršiti međunarodne transakcije u devizama što je dovelo do primene barter aranžmana koji je vrlo brzo zamenio plaćanje u novcu.

S obzirom na veliki broj radnika čija je ekonomska egzistencija bila ugrožena, Ministarstvo finansija Jugoslavije je dozvolilo preduzeću MIA, sa sedištem u Ubu, u Srbiji, da vrši naplatu za izvezenu robu u cigaretama koje je isporučivalo jedno makedonsko preduzeće. Potom sam dobio dozvolu da otvorim radnju koja se nalazila u bescarinskoj zoni, u kojoj su se prodavale cigarete koje su tako dobijane, kao i magacin za uvezenu robu koja nije potpadala pod carinski režim (za sve postoje dokazi).

Tako sam započeo da trgujem cigaretama čime sam se bavio desetak godina...

Pošto sam bio uticajan poslovni čovek, sa reputacijom, kontaktirali su me predstavnici režima.

Tokom jednog fudbalskog meča na stadionu Partizana 1994, bio sam predstavljen Radovanu Stojičiću, načelniku Službe javne bezbednosti i zameniku ministra unutrašnjih poslova Srbije, kao i Jovici Stanišiću, koji je bio načelnik SDB-a. U to vreme su takva "upoznavanja", slučajna samo na prvi pogled, bila česta pojava i organizovana od načelnika policije i DB-a.

Iste godine sam se upoznao i sa Miloradom Vučelićem na granici Srbije i Bugarske. On je tada bio generalni direktor RTS-a i šef poslaničke grupe SPS-a. Ova trojica su u to vreme bili među najmoćnijim ljudima u Srbiji.

Početkom 1995, na jednoj zabavi kod Vučelića, na kojoj su bili prisutni i Stanišić i Stojčić, upoznao sam Zorana Đinđića.

Stanišić, Stojičić i Vučelić su znali da sam ja bio pristalica demokratskih struktura i da sam podržavao srpsku opoziciju protiv Miloševića, a i oni sami su shvatali da takva politika nema budućnost i smatrali su da Đinđić može da bude zamajac demokratskih promena u Srbiji. Uz to, Vučelić je tada bio smenjen sa svih svojih funkcija zbog čega je želeo da se osveti Miloševiću.

Zbog toga mi je Vučelić predlagao da finansijski pomognem Đinđiću. Tu njegovu inicijativu odobrili su i Stanišić i Stojičić. Pored pomoći DS-u, od mene je traženo da pomognem i Miloradu Vučeliću. Za uzvrat mi je bilo ponuđeno da otvorim radnju i magacin u bescarinskoj zoni u Srbiji, na graničnom prelazu Đeneral Janković, poput onih koje sam već imao u Baru, u Crnoj Gori.

 

Markova volja

 

Prihvatio sam tu ponudu i otvorio radnju na srpsko-makedonskoj granici pošto sam smatrao da ta inicijativa ima ekonomskog smisla. Međutim, ubrzo po otvaranju te radnje, shvatio sam da sam postao predmet iznuda i ucena zbog toga što sam bio primoravan da vodim posao na osnovu primljenih instrukcija. Isto tako, imao sam obavezu da radim isključivo sa Komercijalnom bankom (KB), čiji mi je direktor Ljuba Mihajlović izdavao dozvole za trgovinu cigaretama.

Način rada je bio sledeći: svakog meseca mi je Savezna uprava carina izdavala dozvolu da uvezem određenu količinu robe, a banka mi je na osnovu toga izdavala dozvolu za iznošenje deviza iz zemlje u gotovini. Novac je bio iznošen u gotovini i bio je uplaćivan na račune mojih kompanija u inostranstvu, nakon čega bi bio korišćen za plaćanje robe dobavljačima. Za te usluge, KB je uzimala proviziju od 25.000 DEM po kontejneru uvezene robe, a tu sumu sam dostavljao u gotovini Ljubi Mihajloviću.

Finansijski sam pomagao i Vučeliću, a 1996, po izbijanju velikog protesta zbog izborne krađe, predao sam mu sumu od 2.000.000 DEM. To se desilo u prostorijama producentske kuće Komuna, gde je Vučelić bio zaposlen, a u prisustvu Makse Ćatovića, direktora preduzeća. Novac je bio namenjen DS-u.

Malo posle toga ponovo su me kontaktirali Stojičić, Vučelić i Stanišić, koji su od mene tražili da državi dodelim kredit od 20.000.000 DEM. Odbio sam upućujući ih da se obrate Vanji Bokanu, koji je bio moj najveći dobavljač cigareta. Bokan je prihvatio da dodeli pomenuti kredit.

To odbijanje bilo je početak preokreta. Iako su Vučelić, Stanišić i Stojičić nastavili da održavaju korektne odnose sa mnom, distancirali su se. U proleće 1997. Stojičić je ubijen u jednom beogradskom restoranu.

Iste godine, tokom mog boravka na jednom brodu sa Vučelićem, moji stan i radnju koja se nalazila u bescarinskoj zoni, kao i moje kancelarije u Beogradu, Ubu i Murgasu, pretresala je policija. To je obavljeno u potpunoj suprotnosti sa zakonom. Policija je odnela brojna dokumenta bez ikakve potvrde i bez navođenja razloga za intervenciju.

Ni Vučelić ni Stanišić nisu bili u stanju da mi ukažu ko je naredio pretrese, iako su mi stavili do znanja da Mira Marković želi da me izbaci iz posla sa cigaretama da bi omogućila svom sinu Marku da se time bavi i da u tome ima monopol.

Posle toga je moj advokat Radoslav Tadić podneo tužbu, koja je proizvela dve krivične istrage protiv mene u pokušaju da opravdaju preduzete mere. Obe istrage, međutim, tužilac je odbacio.

Paralelno sa tim istragama, režim je počeo da širi glasine o ubistvu Radovana Stojičića, navodeći da je njegovo ubistvo u vezi sa švercom cigareta i da ja stojim iza ubistva. Tako sam tokom 1997. odlučio da napustim Srbiju i da se nastanim u Parizu, a potom u Ženevi, gde i danas živim.

 

Sveto trojstvo

 

Nijedna od tih laži nikada nije dokazana, jer je moje i poslovanje mojih preduzeća uvek bilo vršeno na regularan način i u skladu sa zakonom. Cilj mojih protivnika je u isto vreme bio političke i ekonomske prirode: želeli su da me unište zbog moje podrške demokratskoj opoziciji, ali i da preuzmu moje poslove jer su bili profitabilni...

Radi boljeg razumevanja mehanizama koji su primenjeni u proleće 2001, treba podsetiti da su za vreme Miloševića tri proizvoda bila glavna u ekonomiji: gorivo, alkohol i cigarete. Oni koji su zaradili milione zahvaljujući tim delatnostima protivili su se svim preduzetim merama Vlade Srbije koje su imale za cilj da se suzbije šverc tih proizvoda. Slično je bilo u svim zemljama bivše Jugoslavije. Među velikim gubitnicima nalazila se hrvatska Tvornica duhana Rovinj (TDR) koja je tokom Miloševićeve ere imala privilegovanu poziciju u Srbiji. Ta kompanija je posedovala dozvolu za distribuciju marke filip moris. Poslovala je sa sinom Slobodana Miloševića i bila je glavni nabavljač duvana za crno tržište koje se tada bilo razvilo.

Strahujući od posledica promene režima, rukovodioci te kompanije su potrošili ogromne svote novca da kupe novinare i da, uz pomoć agenata-novinara koji su pripadali vojnoj kontraobaveštajnoj službi (KOS), pokrenu veliku medijsku kampanju koja je poznatija pod imenom duvanske afera.

Ivo Pukanić, koji je tada bio vlasnik i glavni urednik hrvatskog nedeljnika Nacional, a i lični prijatelj vlasnika TDR-a Ante Vlahovića, 7. aprila 2001. objavio je naručeni članak u kome me je optužio za šverc duvana u to vreme. Članak je poslužio kao alibi pravim švercerima, koji su se plašili da bi EU mogla da otvori sudski postupak. Taj tekst se pojavio u isto vreme kad se dogodilo i hapšenje Slobodana Miloševića, 1. aprila 2001.godine, obavljeno po naredbi predsednika Vlade Zorana Đinđića, tako da nema sumnje da je cilj te kampanje takođe bio da naudi reputaciji Zorana Đinđića, kome sam ja bio glavna podrška.

Pošto sam održavao prijateljske odnose i sa Đinđićem i sa Milom Đukanovićem, predsednikom Vlade Crne Gore i političkim protivnikom Vojislava Koštunice, bio sam idealna meta tog medijsko-političkog rata koji su započeli Koštunica i njegovo okruženje. Međutim, pošto ta kampanja nije bila dovoljna da ukloni Đinđića sa vlasti, njegovi protivnici su odlučili da ga ubiju, što je i učinjeno 13. marta 2003. Đinđićeva smrt omogućila je Koštuničinom DSS-u da se vrati na vlast posle izbora 3. marta 2004. Koštunica je tada izabran za predsednika Vlade Srbije, dok je njegov stranački kolega Dragan Jočić došao na mesto ministra unutrašnjih poslova.

 

Finansiranje Demokratske stranke

 

Posle političkih promena 2000. prihvatio sam da finansiram DS. Tako sam se početkom oktobra 2000. godine obreo u prostorijama DS-a u Beogradu sa mojim švajcarskim bankarom i tom prilikom smo se dogovorili da otvorimo račun u Lihtenštajnu na ime jedne fondacije.

Na taj račun sam uplatio sumu od 5.000.000 USD, a račun je bio stavljen na raspolaganje DS-u. Takođe sam DS-u ustupio potraživanje od 2.000.000 DEM koje sam imao prema Komuni i koje je DS kasnije uspeo da naplati.

Po izboru Borisa Tadića za predsednika Srbije sreo sam ga u više navrata, pa sam ga podsetio na postojanje spomenutog računa. Tadić je potom predložio da organizujemo susret sa Ružicom Đinđić i Srđanom Kerimom, da bismo razgovarali o daljoj sudbini novca koji se nalazio na računu fondacije. Ružica Đinđić je izrazila želju da primi u gotovini ostatak novca sa tog računa, što je iznosilo 1.300.000 EUR, dok je Tadić potvrdio da DS odobrava takav transfer.

Iako to nije bilo u skladu sa svrhom fondacije, nisam imao drugog izbora nego da prihvatim Tadićev nalog i 1.300.000 EUR je potom bilo dato Ružici Đinđić u gotovini, u više isplata koje su obavljane od januara do marta 2007. Tom operacijom se bavila Olivera Ilinčić, koja je u to vreme bila direktorka jedne od mojih kompanija, Future Plus.

U to vreme, krivična procedura pokrenuta protiv mene pri Specijalnom sudu već je bila u odmaklom stadijumu pošto je policijska istraga već bila završena, pa ni Tadić ni Ružica Đinđić nisu mogli da ne znaju za njeno postojanje. To ih, međutim, nije sprečilo da mi traže da ih pomognem finansijski ili da prime moj novac...

 

Stvaranje zločinačkog udruženja

 

Stvorena je neformalna i nezvanična grupa koja se nazivala EC ekspertska jedinica kabineta Predsednika. Tu grupu su sačinjavali članovi kabineta Vojislava Koštunice Ljiljana Nedeljković, Aleksandar Nikitović, Rade Bulatović, Aleksandar Tijanić, Boris Begović... Na taj način je oformljeno zločinačko udruženje čija sam ubrzo postao jedna od glavnih žrtava.

Naime, zahvaljujući saradnji Ive Pukanića iz Zagreba, to udruženje je naručilo i omogućilo publikaciju serije članaka koji su me opisivali kao mafijaškog kuma na čelu šverca cigareta i odgovornog za brojna ubistva počinjena u Srbiji i regionu tokom prethodnih godina. Ono je takođe prosledilo Ambasadi Italije u Beogradu seriju članaka u kojima sam opisivan kao švercer, mafijaški bos pa čak i ubica biznismena Vanje Bokana. Toj pošiljci italijanskoj ambasadi bio je čak dat privid zvaničnog dokumenta. Naime, EC ekspertska jedinica kabineta Predsednika obratila se Ambasadi Italije sa propratnim pismom na engleskom jeziku odštampanim na zaglavlju SRJ, ali je taj dokument bio nepotpisan, bez zvaničnog pečata i referentnog broja.

Misleći da se radi o zvaničnim dokumentima SRJ, Ambasada Italije je prosledila dokumenta italijanskim pravosudnim organima kao i Evropskoj kancelariji za borbu protiv prevara Evropske komisije (OLAF). Ovi poslednji su dokumenta prosledili istražnim organima Švajcarske, Francuske i Lihtenštajna, zemljama u kojima imam profesionalne aktivnosti. Na bazi tih dokumenata otvoreno je više istraga radi provere legalnosti mog poslovanja.

Posle detaljne istrage, Švajcarska, Francuska i Lihtenštajn su došli do zaključka da su moji poslovi potpuno legalni i obustavili su istrage. Jedino je italijanska procedura još uvek otvorena.

Novembra 2008. podneo sam krivičnu tužbu za zloupotrebu službenog položaja državnom tužiocu u Beogradu, ali od tada nisam imao nikakvih novosti u vezi sa mojom tužbom. Ni ja ni moj advokat. Iz toga  proizilazi da državno tužilaštvo nije ništa preduzelo već više od godinu dana, niti je pokrenulo istragu niti je preduzelo ikakvu istražnu radnju, a nije ni odbacilo tužbu, što bi mi omogućilo da koristim pravni lek predviđen zakonom.

 

Tajna istraga

 

Po ubistvu Zorana Đinđića 2003. bilo je uvedeno vanredno stanje i započeta policijska akcija Sablja. Dušan Mihajlović, tada ministar unutrašnjih poslova, iskoristio je tu akciju da naredi tajnu istragu koja je za cilj imala prikupljanje čitavog niza informacija koje bi on potom mogao da iskoristi radi ucenjivanja ljudi poput mene. Ta istraga, nazvana Mreža, zvanično je imala cilj da suzbije kanale šverca cigareta. Istraga je bila poverena Miodragu Vukoviću i trebalo je da ostane tajna, čak i u okviru MUP-a. Mihajlović čak o tome nije obavestio ni specijalnog tužioca za organizovani kriminal, u čijoj se kompetenciji, inače, nalazilo da naredi takvu vrstu istrage. Istraga je započeta jula 2003, dva meseca posle ubistva Đinđića, i trebalo je da omogući Mihajloviću da se dokaže Koštuničinom zločinačkom udruženju i da izbegne istragu, štaviše osvetu, i protiv njega samog...

Mihajlović je postao ministar unutrašnjih poslova 25. januara 2001. Bilo mu je povereno i da kontroliše Crvene beretke, nakon što je kontrolu nad tom jedinicom Koštunica oduzeo predsedniku Vlade. Mihajlović je često bio u sukobu sa Đinđićem, koji je više puta od njega tražio da podnese ostavku. Uvek je bio blizak Koštunici, čijem se taboru pridružio odmah po Đinđićevom ubistvu. Vladu je napustio 3. marta 2004. posle poraza na izborima.

Tokom leta 2003, dok je još bio ministar i u jeku izborne kampanje za Skupštinu, kada je njegova stranka nastupala samostalno, Mihajlović je zatražio da se sretne sa mnom. Obratio se za posredovanje zajedničkom poznaniku Vladimiru Popoviću. Konačno smo se sreli u novembru 2003. u sedištu ND-Liberali, čiji je on bio predsednik. Već nakon nekoliko minuta on mi je otvoreno zatražio da finansiram kampanju njegove stranke u zamenu za njegovo "prijateljstvo", podsećajući me da obojica potičemo iz istog regiona Srbije i da bi zato trebalo da se držimo jedan drugog.

Pitao sam ga zašto je nekom stalo da otvara istrage protiv mene u inostranstvu a da se ni ne zna ko naređuje takve stvari, da li su tačne glasine da sam pod policijskom istragom i, ukoliko jesu, rekao sam mu da želim da budem saslušan. Odgovorio mi je da prvi put čuje za jednu takvu istragu i da jedino zna da neki inspektor piše knjigu o devedesetim godinama i o švercu cigareta.

Na kraju sam uplatio 50.000 EUR agenciji koja se bavila njegovom izbornom kampanjom.

U januaru 2004. Mihajlović me zamolio da hitno dođem u Beograd da se sretnem sa njim. Sreo sam ga u sedištu privatne kompanije Lutra u Beogradu, u prisustvu Vladimira Popovića. Uručio mi je nacrt izveštaja policijske akcije Mreža, koji je bio označen kao poverljiv, kao i više grafičkih prikaza šverca cigareta u periodu od 1996. do 2000. Na moje zaprepašćenje, otkrio sam da sam bio obuhvaćen izveštajem i da se moja fotografija nalazila na jednom od grafičkih prikaza u vezi sa jednom od mojih kompanija u Srbiji.

Pokušao je da me "uteši" govoreći da ne bi trebalo da se brinem zato što je inspektor Vuković, koji je trebalo da napiše knjigu, jednostavno proširio svoj istraživački rad i da je pristupio policijskoj istrazi, ali da Ministarstvo pravde zna da ta istraga nije ozbiljna. Sastanak je zaključio rečima da želi da se ponovo sretne sa mnom, ali u inostranstvu, jer "ima da mi otkrije druge stvari ali da to ne može u Srbiji". Istog trenutka sam shvatio da u stvari sprema dosije protiv mene pa sam posredstvom Vladimira Popovića uspeo da izdejstvujem sastanak sa tadašnjim ministrom pravde Vladanom Batićem.

Tokom tog susreta pokazao sam mu dokumenta koja mi je uručio Mihajlović. Batić mi je tada odgovorio da nikada nije čuo za tu operaciju i da pravosuđe takođe nije bilo upoznato sa njom.

 

Mihajlović kao krpelj

 

Po povratku u Švajcarsku informisao sam moje švajcarske i francuske advokate o situaciji. Potom sam otišao u Austriju gde sam uručio dokumenta koje sam dobio od Mihajlovića jednom agentu britanske obaveštajne službe, obavestivši ga da Mihajlović želi da me ucenjuje. Za to vreme, Mihajlović me zvao više puta i insistirao da se sretnemo u inostranstvu. Na kraju sam pristao i sreli smo se u u hotelu Dolden u Cirihu. Od samog početka Mihajlović me upozoravao da sastanak treba da ostane tajan i da niko ne treba da zna da smo u kontaktu, pa ni Vladimir Popović. Potom mi je uručio novi grafički prikaz operacije Mreža, na kojoj sam imao manju ulogu nego na prethodnoj. Na kraju me pitao sledeće: "Reci mi, zemljače, šta je za tebe velika suma novca? Ova dokumenta bi ti nanela veliku štetu ako bi se objavila. Koliko ti imaš novca? Investirao si u vinograde, a sada ti predlažem da investiraš gde ti mi kažemo".

Pitao sam ga ko su to mi, na šta mi je odgovorio: "Ti jednostavno treba da mi kažeš koliko novca imaš. Moraš samo da mi daš novac, a ja ću da se pobrinem za ostalo". Pitao sam ga o visini investicije koju je želeo i za garancije koje bi bile ponuđene za investiciju, na šta mi je on rekao: "Milion evra mora da se da odmah u kešu. Moraš da to uradiš zato što ćemo ti mi popraviti imidž".

Da bih dobio na vremenu, objašnjavao sam da ne mogu da postupim kako traži, jer banka ne daje tako lako autorizacije za podizanje tolikih sredstava, ali sam ga i upitao zašto insistira da postupam tako ako je znao da je izveštaj policije netačan. Odgovorio mi je: "Zemljače, baš nas briga šta je tačno, ono sto se računa je šta može da bude".

Odmah posle sastanka, kontaktirao sam švajcarsku i srpsku policiju da ih obavestim o uceni i pokušaju iznude. Po njihovom savetu, nastavio sam da kontaktiram sa Mihajlovićem. On me je ponovo kontaktirao u februaru 2004. Prihvatio sam da se sretnem sa njim u Parizu, u kancelariji mog advokata Veronik Lartig. Mihajlović je došao na sastanak sa velikom torbom koju je stavio ispred mene govoreći da u nju stavim kako je dogovoreno. Tada sam mu rekao da ne mogu da podignem toliko novca iz banke. On je nastavio razgovor satima i objasnio mi je da "ostali" postaju vrlo nervozni i da uskoro neće više moći da kontroliše situaciju.

Nakon toga sam ga držao u uverenju da ću da platim ali da moram prvo da razgovaram sa mojom bankom u vezi sa potencijalnim investicijama. Na moje pitanje šta se desilo sa istragom Miodraga Vukovića, Mihajlović se nasmejao i ponovio da su ostali vrlo nervozni i da već dugo čekaju taj novac...

Posle tog sastanka, moji prijatelji i članovi porodice su počeli da dobijaju pretnje od saradnika Dušana Mihajlovića. On je bio pred napuštanjem funkcije ministra, ali me je uveravao da će zajedno sa bliskim saradnicima nastaviti da se bavi operacijom Mreža. Jedina bitna stvar na svetu bila da ja platim da bi se taj dosije zatvorio. Zakazao mi je novi sastanak, ovog puta u Marbelji, u Španiji, februara 2004.

 

Standardna šema

 

Mihajlović je došao zajedno sa Slobodanom Radulovićem, direktorom C-marketa, koji je bio najvažniji distributerski lanac prodaje na malo u Srbiji. Mihajlović je izrazio interes za to preduzeće koje je bilo u postupku privatizacije. Od mene je tražio novac za kupovinu tog preduzeća, u iznosu od 15.000.000 EUR. Drugim rečima, želeo je da me uceni da bi on i njegovi saučesnici mogli da postanu vlasnici C-marketa bez plaćanja ijednog centa.

Zamolio sam ga da mi pokaže plan privatizacije tog preduzeća i pokušavao da saznam kakva će biti vlasnička struktura. Mihajlović se na to iznervirao i rekao mi da se čudi da ja još uvek ne shvatam da je jedino bitno da im ja dam novac. Radulović, koji je prisustvovao sastanku, potvrdio je da mu je novac bio hitno potreban.

Rekao sam mu da ću poslati finansijske stručnjake u Beograd, pa smo se dogovorili da ih Slobodan Radulović primi. Cilj mi je bio da dobijem na vremenu i da pokušam da izbegnem ucenu.

Za to vreme medijska kampanja je besnela u Beogradu svom žestinom i sva sredstva su bila korišćena da bi se na mene izvršio pritisak.

Dana 8. maja 2004. bio sam pozvan da učestvujem na proslavi u manastiru Soko grad. Tada sam se našao pored vladike Lavrentija, koji se nalazio pored Mihajlovića, a preko puta se nalazio novi ministar policije. Posle proslave, Mihajlović mi je rekao da je apsolutno potrebno da mu predam novac. Zbog bojazni od policijskih mahinacija i lažnih dokaza koji su bili fabrikovani protiv mene, dao sam mu 200.000 EUR u gotovini.

Malo posle toga, Mihajlović je ponovo došao u Francusku sa Radulovićem na sastanak sa mnom. Počeo je da mi preti i da povisuje ton. Odbio sam i posle tog sastanka sam prekinuo svaki kontakt s njim. Nisam više odgovarao ni na njegove telefonske pozive.

Onda je on počeo da mi šalje preteće poruke. Tokom mog boravka u Ubu, nazvao me je i rekao mi da zna gde se nalazim i da me čeka odmah pored, u crkvi u Ubu. Otišao sam na sastanak, a Mihajlović mi je ponovo pretio, tvrdeći da sam mu navodno obećao novac za C-market i da ne poštujem sopstvena obećanja. Insistirao je da se ponovo sretnemo u inostranstvu.

Posle tog sastanka zatražio sam sastanak sa UBPOK-om.

Šef te specijalne uprave Mladen Spasić prihvatio je da se sastane sa mnom, ali van kancelarije, negde u gradu. Sastanak je održan u prisustvu Miloša Cicmila, biznismena koji me je povezao sa Mladenom Spasićem, i tasta Mladena Spasića. Ispričao sam mu ceo istorijat ucene i iznude od strane Mihajlovića. Spasić mi je rekao da je Mihajlović vrlo opasan čovek i da niko u UBPOK-u nije znao za tu navodnu policijsku akciju protiv šverca cigareta. Objasnio mi je da moja priča odgovara uobičajenoj šemi po kojoj Mihajlović ucenjuje ljude.

U septembru 2004. Mihajlović je ponovo stupio u kontakt sa mnom, nakon čega smo se sastali u hotelu Dolder u Cirihu. Objasnio mi je da je cela kampanja protiv mene vođena od strane inspektora policije Glušića i Pušića. Oni su bili sakupili dosta lažnih dokumenata i nameravali su, uz podršku tužioca Pavlovića, da pokrenu krivični postupak protiv mene. Ponudio mi je da onemogući pokretanje krivičnog postupka u zamenu za novac. Ljut je na mene zbog C-marketa i nudi mi poslednju priliku da se izvučem.

(Uporedo sa raznim sastancima koje sam imao sa Mihajlovićem, on me je takođe uznemiravao telefonom, slao desetine SMS poruka, čije sam sadržaj svaki put beležio.)

Kampanja ucena i iznude konačno je prestala zahvaljujući intervenciji Vladimira Popovića. Naime, on je ubedio Vladana Batića da ode u preduzeće Dušana Mihajlovića i da insistira na tome da prestane sa tim, ukazujući mu na to da ću u suprotnom ja lično podneti krivičnu tužbu protiv njega.

 

Krivični postupak

 

Posle smrti Zorana Đinđića... obnovljena je debata o Đinđiću i švercu cigareta... Poput mađioničarskog trika, tužilac Slobodan Radovanović je iz fijoka izvukao dosije o švercu cigareta, pa je 7. juna 2007. naložio istragu o švercu cigareta u periodu 1995-1996. kojom je bilo obuhvaćeno petnaestak osoba, uključujući i mene. Od samog početka bilo je jasno da sam ja glavna meta. S obzirom na flagrantna kršenja mojih osnovnih prava, moj advokat se obratio Evropskom sudu za ljudska prava 27. decembra 2007.

Ukoliko je tačno da je tokom tog perioda postojala paralelna mreža distribucije cigareta koja je bila na margini zvanične mreže distribucije, takav posao nije mogao da se obavlja bez odobrenja najviših sfera moći a ne uz pomoć pojedinaca ili privatnih kompanija.

 

Dijabolizacija medijske kampanje

 

Tokom 2009. zločinačko udruženje je pokrenulo novu medijsku kampanju protiv mene, koja je bila još žešća nego prethodna. Trebalo je da se popune rupe u nedorečenom krivičnom postupku, u okviru kog tužilaštvo apsolutno nije imalo ozbiljne dokaze protiv mene, da se spreči moj povratak u Srbiju i da mi se oduzme sva imovina pomoću ilegalnih radnji.

Alarm je dat kada sam dao intervju hrvatskom Jutarnjem listu 12. maja 2009. i koji je bio objavljen na sajtu lista Borbe na francuskom i engleskom jeziku. Tokom intervjua sam citirao neke od članova zločinačkog udruženja koji su godinama radili protiv mene. Zločinačko udruženje poseduje široku mrežu, pošto među svoje članove ubraja i Aleksandra Tijanića, direktora RTS-a. Zahvaljujući jednoj takvoj mreži, Ivo Pukanić je mogao da realizuje emisiju koja je bila prikazana na RTS-u, srpskoj nacionalnoj televiziji, u kojoj je on optužio Đinđića da je kriminalac i u kojoj je izneo niz neosnovanih tvrdnji na račun Srbije i Srba uopšte.

Treba podvući da takva vrsta kampanje nikada nije vođena ni protiv koje druge osobe u Srbiji i da sam ja bio izabran kao meta zločinačkog udruženja.

Ratko Knežević je ponovo počeo da me optužuje za šverc cigareta da bi potom intenzivirao svoje napade optužujući me da sam odgovoran za čitav niz ubistava koja su počinjena u Srbiji i okolini tokom prethodnih godina. Čak me je optužio da sam naručio ubistvo Ive Pukanića. Tu informaciju je preneo i Blic, pošto je njegov glavni urednik, Veselin Simonović, pristupio zločinačkom udruženju.

Tako sam, tokom više meseci, konstantno bio na naslovnoj strani Blica i ostalih važnijih listova koji su tvrdili da sam ja naručilac ubistva Ive Pukanića, iako ne postoji nijedan dokaz da sam povezan sa tim ubistvom, a pri tom nisam nikada bio predmet nijedne istrage s tim u vezi ni u Srbiji ni u Hrvatskoj.

Zločinačko udruženje je počelo da me povezuje i sa svakom drugom kriminalnom aktivnošću. Tako je Blic tvrdio da sam ja odgovoran za pretnje predsedniku Borisu Tadiću, kao i za pretnje smrću upućene ministarki pravde Snežani Malović. Moje ime je zatim povezivano sa švercom kokaina iz Južne Amerike. Sve je bilo organizovano tako da ja budem predstavljen kao notorni kriminalac i osoba van zakona. Zločinačko udruženje je nastojalo da utiče na postupak u toku tako da presuda osim osuđujuće ne bude moguća.

Naglašavam, novac je bio glavna motivacija, pošto su moji protivnici gledali na sve načine da se domognu moje imovine u Srbiji.

Ti manevri su urodili rezultatom pošto mi je oduzeta kompanija Futura Plus. To preduzeće, koje upošljava 3.500 radnika, koje vredi 200.000.000 EUR i čiji su najveći potražioci kompanije koje mi pripadaju, stavljeno je pod prinudnu i pod državnu kontrolu. Država je zaplenila i teren za izgradnju koji pripada  kompaniji. To zemljište se nalazi na strateškom položaju, pošto je blizu aerodroma, i njegova vrednost je najmanje 150.000.000 EUR.

Takođe je preduzeta zaplena nekretnina koje posedujem u Srbiji, čija vrednost je procenjena na preko 30.000.000 EUR, kao i mojih nekretnina u Crnoj Gori čija je vrednost oko 15.000.000 EUR.

Ove mere zaplene su donete potpuno proizvoljno i neproporcionalno, s obzirom na to da šteta koju država navodi protiv mene iznosi 2.000.000 EUR.

Evidentno je da moja prava nimalo nisu poštovana tokom tog postupka i da je sud bio izložen takvom pritisku da nije imao drugog izbora nego da me osudi.

Gore od činjenice da sam uvučen u proceduru koja ne poštuje ni osnovne pravne postulate, da sam izložen raznim oblicima ucene, da mi je onemogućeno poslovanje i da raspolažem sopstvenom imovinom, jeste da mi je povrh svega ugrožen - život.

Naime, metoda kojom se koriste moji protivnici je već bila korišćena u prošlosti prilikom ubistva Zorana Đinđića... Na taj način su bili likvidirani brojni politički disidenti tokom devedesetih godina. Od tog perioda, mete su bili poslovni ljudi koji nisu prihvatali da se povinuju ucenama i korupciji ili koji nisu prihvatali da se upuštaju u ilegalne radnje. Ja se ubrajam u takve osobe i kao takav imam razloga da se osećam ugroženim.

 

Nije moguće biti toliki kriminalac

 

Medijska kampanja koja je vođena protiv mene nije prestajala da se intenzivira tokom 2009. godine, a od 22. jula 2009. praktično ne prođe dan a da nisam predmet nove publikacije pune laži.

Blic se posebno obrušavao na mene stavljajući me na naslovne strane u više navrata.

Brojni klevetnički članci objavljivani su i u drugim listovima, posebno u Vijestima i Danu.

Te klevete su dobile na zamahu u toku sledećih meseci. Na RTS-u je 24. oktobra 2009. emitovana reportaža u trajanju od deset minuta, tokom drugog Dnevnika, kada je ponovljeno da sam odgovoran za ubistvo Ive Pukanića. Nakon toga je usledila serija članaka koji su sadržali laži i koji su bili objavljivani u najvećim listovima od oktobra do novembra 2009. godine.

Iznošene se sledeće lažne optužbe:

- Ja sam naručilac ne manje od devet ubistava,

- Ja sam šef duvanskog kartela,

- Taj kartel ima vojno krilo i grupu istreniranih ljudi koji su spremni da ubiju za malo novca,

- Umešan sam u operacije pranja novca koji je zarađen švercom droge,

- Optužen sam u okviru krivičnog postupka koji se vodi protiv mene u Švajcarskoj,

- Oštetio sam Srbiju za 300.000.000 EUR tako što sam sebi prigrabio državnu imovinu,

- Grupa ljudi se sastaje kod mene i odlučuje o životu i smrti drugih,

- Ja stojim iza pretnji koje su poslate predsedniku Borisu Tadiću itd.

 

Putem te izuzetno žestoke kampanje, ja sam milionima čitalaca i gledalaca, koji ne mogu a da ne budu ubeđeni u istinitost takvih informacija koje prenose nacionalna televizija i najveći listovi, predstavljen kao najveći kriminalac na Balkanu. Pri tome sam ja u potpunoj nemogućnosti da pokažem istinu.

Najžešći napadi dolaze od Ratka Kneževića koji je lično bio doveden u vezu sa švercom i koji je daleko od toga da je vredan poverenja.

Inače, ja nikada nisam osuđivan, a laži koje su iskazane na moj račun su posebno ozbiljne s obzirom na to da nikada nisam bio osuđivan ni u jednoj zemlji u kojoj sam živeo, čak ni za lakše prekršaje, a radi se o ozbiljnim zemljama kao što su Švajcarska, Francuska ili Španija.

Nema nikakve sumnje da su sva spomenuta krivična dela bila moguća samo zato što su vinovnici zloupotrebili svoje funkcije i položaje koje su uživali u društvu, što zahteva kaznu za primer.

 

 

 

 

 

 

Nikada nisam osuđivan, ni u jednoj zemlji u kojoj sam živeo, čak ni za lakše prekršaje, a radi se o ozbiljnim zemljama kao što su Švajcarska, Francuska ili Španija.

 

 

 

Napisali su da sam šef duvanskog kartela, koji ima vojno krilo i grupu istreniranih ljudi koji su spremni da ubiju za malo novca.

 

 

 

Zaplenjena mi je u Srbiji imovina čija vrednost je procenjena na preko 30.000.000 EUR, a šteta koju država navodi protiv mene iznosi 2.000.000 EUR.

 

 

 

Šef UBPOK-a Mladen Spasić objasnio mi je da moja priča odgovara uobičajenoj šemi po kojoj Dušan Mihajlović ucenjuje ljude.

 

 

 

 

 

"Reci mi, zemljače, šta je za tebe velika suma novca? Ova dokumenta bi ti nanela veliku štetu ako bi se objavila. Koliko ti imaš novca?", pita me Dušan Mihajlović

 

 

 

Nisam imao drugog izbora nego da prihvatim Tadićev nalog i 1.300.000 EUR dam Ružici Đinđić, u gotovini.

 

 

 

 

Vučelić i Stanišić stavili su mi do znanja da Mira Marković želi da me izbaci iz posla sa cigaretama kako  bi omogućila svom sinu Marku da se time bavi i da u tome ima monopol.