Razaranje
Manastir Sopoćani: Danas strada kao i posle
Kosovske bitke
Kad crkva
liči na šaku u oko
Kako je već 40 godina najvredniji spomenik srpskog
srednjovekovnog slikarstva najstručnije uništavan od same službe zaštite? Kako se projektant obnove nije mešala u svoj posao? Kako su se zidovi crkve napili kapilarnom
vlagom? Kome je smetao projekat zaštite fresaka od
propadanja? Kome zlatna koka već više od 40 godina nosi zlatna jaja?
Stanislav Živkov
Manastir Sopoćani
sagrađen je između 1243. i 1276. godine, u blizini stare srpske prestonice Ras,
čiji se tačan položaj ni do danas tačno ne zna. Sam naziv manastira
Sopoćani potiče od staroslovenske reči Sopot, što znači izvor. Manastirski
kompleks sa crkvom posvećenom Svetoj trojici sagradio je kralj Uroš Prvi, sin
Stefana Prvovenčanog, unuk Nemanje, osnivača dinastije koja je Srbijom vladala
više od dvesta godina. Istorija je zabeležila kralja Uroša kao
mudrog i obrazovanog vladara, koji je veštom unutrašnjom i spoljnom politikom
umeo da sačuva i osnaži državu. U to vreme
srednjovekovna Srbija bila je multietničko društvo, a sam kralj je održavao
dobre odnose i sa Pravoslavnom i Katoličkom crkvom. Za takvu politiku je imao i
interesa i mogućnosti. Njegov brat Sava Drugi je bio arhiepiskop, majka Ana
Dandolo - ćerka mletačkog dužda, a supruga Jelena je
bila Francuskinja poreklom iz dinastije Anžu. Ekonomskom razvoju
Srbije snažno
su doprineli i nemački doseljenici iz Saksonije, uz čiju pomoć su otvarani
brojni rudnici bakra, olova i srebra.
Poput svih prethodnih
kraljevskih zadužbina
i Sopoćani su zamišljeni kao mauzolej kraljevske porodice. Tu su sahranjeni Ana
Dandolo, Stefan Prvovenčani i brat od strica knez Đorđe. Deceniju pred kraj
trinaestog veka u kameni sarkofag u ovoj crkvi je položen i sam ktitor. Verovatno
da je Uroš Prvi zamislio Sopoćane kao katedralnu crkvu.
Nije zabeležena
tačna godina osnivanja Sopoćana. Pretpostavlja se da je hram podignut između
1263. i 1270. Nije sigurna ni godina kad je crkva oslikana, ali se smatra da je
to moglo da bude oko 1265. Na prstenu tambura kupole krupnim slovima je
označeno vreme živopisanja
crkve. Razaznaju se ostaci te poruke: "... utvrđenje onih koji se u
tebe uzdaju, Gospode, utvrđuju ovu crkvu tvoju..." Nažalost,
deo natpisa, gde je ispisana godina, potpuno je uništen, delom zahvaljujući
slikarima konzervatorima koji su ga totalno prečistili.
Dva veka bez života
Manastirska crkva
sagrađena je od blokova šupljikave sige, koja je
sama po sebi vrlo kvalitetan građevinski materijal, ali koja propušta
vodu te su stoga sve fasade prvobitno bile omalterisane, čime je sprečen prodor
vlage u unutrašnjost zida.
Gledano spolja,
manastirska crkva ima izgled trobrodne bazilike, koju natkriljuje masivna
kupola. Unutar spoljne trobrodne ljušture vešto je
ugrađena krstoobrazna crkva sa četiri kapele, pevnicama i trodelnim oltarskim
prostorom. Spoljna priprata takođe je bila trobrodna, a ispred nje sagrađen je
zvonik na tri sprata. Nema podataka o tome ko je bio protomajstor Sopoćana, ali
po stilu građenja očigledno je kako je on došao iz zapadnih krajeva, verovatno
s obale Jadrana. Čitava arhitektura crkve predstavlja kvalitetno ostvarenje
provincijalne romanike, tipično za srednjovekovnu Srbiju.
U posao je uložio
mnogo truda, malterisane zidove je ukrasio manjim pravougaonicima u raznim
bojama. Izdaleka je crkva izgledala kao da je zidana od raznobojnog mermera. Ništa
od toga danas više ne može da se vidi. Vekovi i tuđinska nedela su uspeli da
skinu svu boju sa spoljnih zidova.
Unutrašnjost sopoćanskog
hrama nekada je potpuno bila ispunjena freskama za čiju izradu su korišćene
najskupocenije mineralne boje koje su se dobijale mlevenjem raznih vrsta
poludragog kamena. Najlepše freske su naslikane u naosu hrama i u oltaru. Zlato
je korišćeno za pozadinu najznačajnijih i vernicima najbližih slikarskih
kompozicija. Vremenom je otpalo, ili je oljušteno, i na tim mestima
su ostale samo tamne mrlje.
Monumentalno
"Uspenje Bogorodice" je naslikano na površini većoj od trideset
kvadratnih metara. Veličanstvena je to scena usnuća Majke božje,
koju dopunjuju stojeći likovi kraj odra, s Hristom na čelu, lepi i snažni,
skrušeni
u svom bolu. Jedna od najlepših i najtužnijih
novozavetnih priča slikarski je predstavljena na način kako su to mogli da
urade samo vrhunski umetnici onog vremena... Među brojnim
novozavetnim scenama i likovima iz srednjovekovne srpske istorije izdvajaju se
posebno, u sceni Poklonjenja agnecu, tri prva srpska svetitelja - sveti Sava,
sveti Arsenije i sveti Sava Drugi. Na taj način su predstavljeni prvi i
poslednji put u srpskom crkvenom slikarstvu. Moguće je da su u specijalnim
nišama obe strane oltara bile i ikone u mozaiku ili ikone-reljefi u kamenu, kao
one u crkvi svetog Marka u Veneciji. Raskošnom izgledu oslikanog
enterijera doprinosili su i prozori sa oknima u ružičastoj, ljubičastoj, žutoj i
plavoj boji. O takvom njenom izgledu svedoči model crkve u rukama ktitora
kralja Uroša
na jednoj fresci, kao i fragmenti obojenog stakla, nađeni prilikom arheoloških
iskopavanja.
Stradanje ovog zdanja
počinje posle Kosovske bitke. Turci su u jednom naletu porušili i spalili
manastirske zgrade. Obnovi se pristupilo već u vreme srpske despotovine.
Nemirna vremena su nalagala da se ceo kompleks bolje zaštiti. Dograđen je glavni
ulaz, otvorena je jedna kapija, dozidana kula.
Između šesnaestog
i sedamnaestog veka kompleks se u više navrata obnavljao.
Crkva je dobila nov krov, prepravljeni su zvonik i spoljna priprata. Po obimnim
radovima na pomoćnim zgradama veruje se da je tad u Sopoćanima bilo mnogo
monaha.
Tako je bilo do 1689,
kad su Turci porušili
i spalili manastir. Skinuli su olovo s krova i pretopili ga u municiju.
Manastirski kompleks je zapusteo i više od dva veka tu nije
bilo života.
Konzervator bez mišljenja
Crkva posvećena Svetom
trojstvu obnovljena je između 1927. i 1929. godine. Prema projektu profesora Pere
Popovića obnovu je izveo inženjer J. Biliška. U potpunosti su
obnovljeni srušeni
svodovi nad samom crkvom, čime je enterijer sa freskama makar privremeno bio
zaštićen od dejstva atmosferilija. Naime, obnovljeni svodovi prekriveni su
krovom od ćeramide te je već tada bilo jasno da će krov biti potrebno pokriti
trajnijim materijalom.
Tokom Drugog svetskog
rata Nemci nisu imali mnogo obzira prema starom svetilištu te su hram pretvorili
u konjušnicu,
iz koje je nakon rata izvučeno nekoliko mrtvih mazgi. Odmah posle rata su
urađene najhitnije popravke. Skinut je crep s krova i postavljen olovni lim.
Italijan Rigobelo je obavio prve konzervatorske radove na freskama i
upozorio na činjenicu da ih je već tada ugrožavala vlaga.
U crkvi je nešto
kasnije postavljen nov mermerni pod. U vreme obeležavanja sedamstogodišnjice
manastira 1965, obavljene su najnužnije popravke. Očišćene
su pojedine freske, uređena je porta, rekonstruisani sarkofazi Uroša i
arhiepiskopa Joanikija. Više od jedne decenije su
trajala arheološka
istraživanja.
Posle njih je mogla da se dobije izvesna slika kako je manastir izgledao u
srednjem veku.
Naporedo sa njima
obavljeni su i najnužniji konzervatorski radovi na arhitekturi crkve.
Skinut je i prethodni olovni lim s krova i zamenjen debljim, koji je ostao do
danas. Po raspoloživim
podacima, obnovljeni su i manastirski zid, ulazi, stara česma ispred glavne
kapije. Dograđen je i novi konak.
Danas manastirska crkva
predstavlja najidealniji primer kako se zahvaljujući nemešanju u svoj posao i
hohštapleraju može upropastiti kapitalan spomenik svetske kulturne baštine.
Naime, u široj
javnosti vlada mišljenje
da je nakon višedecenijske
obnove spoljne priprate crkve Svetog trojstva njena obnova time i završena.
Međutim, malo je poznato da skoro četrdeset godina traju intenzivni napori
sistematskog sprečavanja kompletne graditeljske obnove crkve, a samim tim i još
intenzivnije uništavanje
preostalih fresaka u enterijeru crkve! Postoje dva osnovna građevinska problema
koja ni do danas nisu uopšte rešena:
kompletna rekonstrukcija spoljne priprate na osnovu pouzdanih podataka i
malterisanje fasada crkve kako bi se sprečio prodor vode i uništavanje fresaka
u enterijeru.
Navodna obnova spoljne
priprate je rezultat dugogodišnjeg (ne)rada arhitekte
konzervatora Olivere Marković-Kandić, koja tokom više od trideset godina
navodnog istraživačkog
(ne)rada nije bila u stanju da na osnovu jasnih i pouzdanih podataka na samom
spomeniku obnovi spoljnu pripratu samo zato jer zapravo nikada nije ni imala
svoje mišljenje o tome, već se za mišljenje obraćala raznoraznim sivim
eminencijama službe
zaštite
spomenika kulture, a pre svega svom mentoru Vojislavu Koraću, čije je
ideje svojevremeno pretočila u svoj magistarski rad posvećen arhitekturi
spoljnih priprata u srednjovekovnoj Srbiji. Vojislav Korać inače je odavno
poznat kao najodaniji epigon sive eminencije srpske službe zaštite
spomenika kulture Đurđa Boškovića, koji je pak bio zagovornik
konzervatorskog gesla "konzervirati a ne restaurirati", na čemu je
kasnije insistirao i sam Korać, a svesrdno na spomenicima primenjivala Olivera
Marković-Kandić. Naime, pre prve obnove crkve dvadesetih godina, od spoljne
priprate ostali su samo delom sačuvani stupci sa nekoliko lukova, ali i
dovoljno podataka za kompletnu obnovu crkve. Pošto u prvoj obnovi na
spoljnoj priprati ništa nije urađeno, mnogo kasnije raznorazni
stručnjaci su u nekoliko navrata razmatrali prvobitni izgled spoljne priprate
da bi je mogli obnoviti. Iskristalisalo se mišljenje da nedostaju podaci o
izgledu njenog srednjeg dela što naprosto nije istina. O tome kolika je uopšte
kompetencija raznoraznih sivih eminencija i kojekakvih velikih loža
najbolje svedoči svojevremena izjava Olivere Kandić povodom navodne
obnove spoljne priprate.
Epilog uvek u nečijem
džepu
"S obzirom na to da
je manastir Sopoćani kulturno dobro od izuzetnog značaja i nalazi se na listi
zaštićene svetske baštine, svi radovi na njemu podležu prethodnoj naučnoj
raspravi na Velikoj komisiji za srednji vek. Odabrani vrhunski eksperti iz
svih oblasti (istoričari umetnosti, arhitekte, arheolozi, akademici, profesori
univerziteta) odlučuju o predlozima stručnjaka Zavoda koji će se radovi
izvoditi i kako, i na ovom i na sličnim manastirima. Oni, u stvari, odobravaju
dobijene projekte. Ove godine bilo ih je nekoliko predloženih za rekonstrukciju
bočnih delova hrama, za koje postoje nesporni podaci o prvobitnom izgledu, a na
srednjem delu priprate predlog izrade zaštitne konstrukcije. Meni se učinilo da
sam stekla dovoljno podataka da predložim projekat obnove tog dela, ali se
Komisija nije složila, pa je prihvatila moju drugu ideju za neutralnu
arhitekturu, kojom će se zaštititi preostale freske
na zidovima priprate". Ova i ovakva izjava Olivere Kandić svojevrstan je skandal,
jer se postavlja pitanje kako se jednog trenutka nekome može učiniti da
za nešto ima dovoljno podataka, a odmah potom mu se to isto više ne čini.
Ovim se samo potvrdilo
da o našim najznačajnijim spomenicima i njihovoj sudbini zapravo odlučuju po
pravilu sasvim nekompetentni ljudi, u ovom slučaju arheolozi i istoričari
umetnosti, koji uz retke izuzetke nemaju nikakve veze sa graditeljskom
rekonstrukcijom spomenika kulture, po svom ćefu su rešavali šta će se i kako
raditi na spoljnoj priprati sopoćanske crkve.
Tako je, umesto da se
nakon kompletne obnove kupolastih svodova, u bočnim delovima obnove i svodovi
srednjeg dela i time ponovi trobrodan gabarit crkve, sagrađena prava
neomalterisana kamena sandučina, koja je još, poput šake u
oko, popreko nasađena između crkve i zvonika.
Pod izgovorom da će se
time sačuvati od daljeg propadanja freske koje su na prvobitnim spoljnim
zidovima crkve, a živopisi se nalaze i na zvoniku crkve (kralj Dušan sa
kraljicom Jelenom, na jednoj strani, a na drugoj Nemanja, kralj Uroš i
kraljica Jelena), crkva danas izgleda krajnje zapušteno sa ogoljenim
fasadama od blokova šupljikave sige iz kojih se voda cedi kao iz
sunđera. Kada se pogleda kompletan radni učinak Olivere Marković-Kandić u
Sopoćanima postavlja se pitanje šta je tamo zapravo urađeno kako treba. Naime,
u više
navrata izveštavano
je da su rekonstruisani sarkofazi u enterijeru, popravljani prozori,
rekonstruisan ikonostas i pod, a prema sadašnjim planovima Republičkog zavoda
za zaštitu spomenika kulture predviđeno je da svi ti poslovi treba ponovno da
se izvode. Samim time se nameću dva prosta zaključka: ili su poslovi na ovim
restauracijama izvedeni nestručno, pa sada treba popravljati raznorazne greške,
ili se novac traži
za već urađene poslove kako bi završio u nečijem džepu.
Ni ostatak manastirskog
kompleksa nije bio bolje sreće. Naime, kako je svojevremeno u manastiru
obnovljen i monaški
život,
kao nužna
potreba ukazala se izgradnja novog konaka. Po dobrom crkvenom običaju, sagrađen
je pravi mastodont naslonjen na mali stari konak, pravo arhitektonsko
remek-nedelo, a da bi se ambijentalna devastacija kompletirala, pored glavnog
ulaza u manastir, prema projektu Miladina Lukića, sagrađena je
manastirska prodavnica koja je uspešno sasvim zaklonila pogled na manastirsku
crkvu, verovatno jer je manastirskom bratstvu i Lukiću bilo važnije
da posetioci najpre vide prodavnicu i dive se Lukićevom remek-nedelu a potom nešto i
pazare i time dopune manastirsku kasu. Srećnim sticajem okolnosti sprečena je
gradnja još jednog nakaznog konaka po Lukićevom projektu, koji je trebalo da
liftom za hranu bude povezan sa trpezarijom, već je malo manje nakazan konak
projektovala sama Olivera Marković-Kandić.
Ono što Sopoćane čini
veličanstvenim, a što je već davno znano, jeste umeće manastirskih živopisaca,
kojim su zauvek obogatili svetsku kulturnu baštinu. O slikarstvu manastira
eminentan stručnjak za srednjevekovnu umetnost Desanka Milošević je
zapisala:
"Lišena skupocenog
mermera u obradi spoljašnjih zidova i raskošne reljefne dekoracije u ukrasu
portala i prozora, u svojoj jednostavnosti stroga do siromaštva, crkva Svete
trojice čuva u svojoj unutrašnjosti jednu od najlepših i najmonumentalnijih
galerija slika XIII veka u Evropi..."
Svi protekli vekovi i
razaranja, sunce i nepogode koje su dugo zasipale crkvu bez kupole, nisu mnogo
naškodili bojama u unutrašnjosti. Ne samo što su freske umetnički izvanredno
urađene već su slikari bili i pravi majstori da im obezbede dug život.
Sigurno je da su slikari
ove velelepne galerije bili upoznati s novim duhom što se budio na zapadu.
Može
u njihovom delu da se oseti klica renesanse, koja je nadirala preko mora, kao i
sve ono oduševljenje antičkom kulturom. Sačuvani zapisi govore da su oni bolji
srpski slikari mahom bili sinovi velmoža, školovani u
Carigradu. Duhovni učitelj srpskih umetnika tog vremena bio je Domentijan,
pisac "Žitija
svetog Save" i "Žitija svetog
Simeona". Opisujući srpsko crkveno slikarstvo tog vremena, naglasio je
kako je ono "sastavljeno bogomisaonim razumom i izvajano presvetlom maštom, i
prekrasnim bojama izumljeno".
Nažalost, malo je poznato
da ove, možda
najznačajnije freske u korpusu srpskog srednjovekovnog slikarstva, propadaju više od
40 godina, pre svega zahvaljujući diletantizmu i štetočinstvu Republičkog
zavoda za zaštitu spomenika kulture, čiji slikari konzervatori već decenijama
troše enormne iznose novca na sanaciju štete koju čini sam arhitektonski odsek
istog zavoda.
Faktor
honorara i dnevnica
Slučaj propadanja fresaka u Sopoćanima ima i svoju
predistoriju koja počinje sada već daleke 1968. godine, kada je tadašnji rukovodilac radova na konzervaciji arhitekture Marija Jovin započela istraživanja kako bi se ustanovio razlog za enormnu vlažnost zidova crkve i freskoživopisa na kojem se već
u to vreme sve više pojavljivalo isoljavanje i stvaranje skrama od soli koje je
atmosferska vlaga prodirući sa ogoljenih fasada istaložila na površinu fresaka. Kako bi se ustanovio razlog,
tadašnji direktor Republičkog zavoda Veljko Đurić angažovao je Institut za ispitivanje
materijala pri Građevinskom fakultetu u Beogradu, koji je sproveo dugotrajna
ispitivanja na samom spomeniku tokom kojih su istovremeno šmrkovima prskane površine zidova sa malterom i
bez njega i meren prodor vlage u dubinu zidova. Sva ova složena ispitivanja nedvosmisleno su pokazala da vlaga praktično
odmah prolazi kroz neomalterisan zid, a da malter na fasadi zadržava najveći deo vlage. Osim toga, ustanovljeno je i da
postoji i drugi razlog za pojavu isoljavanja na freskama. Naime, tokom radova
na obnovi crkve sredinom dvadesetih godina, nije izvršeno kompletno uklanjanje razdruzganih delova originalnih
zidova, sa kojih je čak raslo žbunje i drveće, i čišćenje svih spojnica
od nataloženog humusa, tako da je vlaga koja je prodirala kroz zidove
usput i odozgo spirala soli i istaložavala ih na površini
fresaka. Stoga bi bilo potrebno izgraditi zaštitnu konstrukciju iznad čitave
crkve, demontirati rekonstruisane delove arhitekture, očistiti stare zidove sve
do zdravih struktura, što je opet bilo nezamislivo raznoraznim
sivim eminencijama, po kojima su Sopoćani bili primer idealno rekonstruisane
crkve.
U zaključku izveštaja Instituta jasno je navedeno da je jedino rešenje
zaštite živopisa manastira
Sopoćani od daljeg oštećenja dejstvom eflorescencije i vlage u spoljnom
malterisanju manastira.
Ovakav izveštaj Instituta izazvao je do tada neviđenu
pometnju u samom Republičkom zavodu jer bi se malterisanjem fasada prekinulo
dalje propadanje fresaka, a samim tim bi slikarima konzervatorima iz ruke
izmakla svojevrsna zlatna koka koja već četrdeset godina redovno nosi zlatna
jaja od honorara i dnevnica.
Kokošja posla
Iako su na ovim ispitivanjima učestvovali najeminentniji i
najkompetetniji stručnjaci iz tadašnje SFRJ: Đorđe Lazarević iz Beograda, Fedor Šprung iz Zagreba, prof. Premelj
iz Ljubljane, po starom običaju njihovo mišljenje osporile su sve same
kunsthisteričarske i arhitektonske eminencije okupljene u tadašnju "veliku
ložu" koja je verifikovala projekte na obnovi spomenika
izrađivanih u Republičkog zavodu. Svoj glas digli su redom sve sami
konzervatori diletanti, sa jedne strane istoričari umetnosti Gojko Subotić, Vojislav Đurić, Bata Petković
"Ameba", svi redom totalno nekompetentni za konzervaciju i
restauraciju spomenika graditeljskog nasleđa i zaštitu materijala, dok su na
drugoj galamili zagovornici nemačke škole obijanja fasada, redom sve sami
pripadnici "velike lože" Đurđa Boškovića i najveće
štetočine u istoriji srpske službe zaštite: teoretičar bez ikakve
konzervatorske prakse Vojislav Korać, arhitekti konzervatori Milka Čanak-Medić, Bojko Pavlović, Slobodan Nenadović...
Svima njima bilo je nezamislivo svako malterisanje ogoljenih fasada, jer je sa
njih verovatno već tada trebalo sagledati mučnu istoriju srpskog naroda. Na tadašnjeg
direktora Republičkog zavoda Veljka Đurića započeo je nezamisliv pritisak, pa
je on zatražio mišljenje uglednog italijanskog Centralnog
instituta za konzervaciju, koji je u Sopoćane poslao dva svoja eksperta koji su
nedvosmisleno potvrdili mišljenje Instituta za ispitivanje
materijala iz Beograda. U međuvremenu Marija Jovin je nastavila sa ispitivanjem
kompleksa manastira Studenica, što je rezultiralo senzacionalnim otkrićima, a
Olivera Marković-Kandić uspešno je započela svoj višedecenijski rad na daljoj
devastaciji Sopoćana, potpomognuta brojnim slikarima-konzervatorima Republičkog
zavoda kojima je zlatna koka do danas nastavila da i dalje nosi zlatna jaja.
Samo za radove tri faze konzervatorsko-restauratorskog projekta na zidnom
slikarstvu crkve Svete trojice u Sopoćanima za period 2009-2011, finansijskim
planom Republičkog zavoda predviđeno je ni manje ni više nego sedam i po miliona dinara, pri čemu se čitav posao
svodi na popravljenje štete koju je zahvaljujući uticaju raznih diletanata
proizveo isti taj Republički zavod! Za isti period takođe je predviđeno da se
za radove na ikonostasu, koji je rekonstruisan pre tridesetak godina, potroši
dodatnih tri miliona dinara. Sve u svemu, sopoćanske freske danas su
nesagledive od skrame nataloženih soli, sa njenih vodom natopljenih
fasada se sagledava mučna istorija srpskog naroda, a slikarima konzervatorima
zlatna koka i dalje nosi zlatna jaja.