Milojevićeve strane

Velik beskoristan posao: da li Ikea ulazi u Srbiju pošto je nisu hteli u Hrvatskoj

 

Uvukla se Ikea u državu dileja

 

Postaje već neverovatno šta će sve ovdašnja vlast smisliti ne bi li opljačkala još koji milion evra pre svog kolektivnog odmora u Zabeli. Ono što je u našem susedstvu krivično delo, kod nas postaje simbol najmudrije državničke politike, pokazuje geneza dolaska švedske Ikee u Srbiju. Prethodno su Šveđani u saradnji sa našima već proneverili više od četvrt miliona evra u poslu vrednom samo pola miliona

 

Milan Malenović

 

Švedski proizvođač i prodavac nameštaja Ikea ubraja se u jednu od najvećih svetski kompanija te vrste. Još od početka 2010. godine teku pregovori i pokušaji ove firme da otvori svoje predstavništvo u Srbiji i da na našem tlu formira svoj regionalni centar.

Po prvim najavama iz juna 2010. godine, Ikea je želela da otvori pet trgovinskih molova u Srbiji: dva u Beogradu i po jedan u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu, gde bi bilo investirano između 800 miliona i milijardu evra.

Već početkom decembra iste godine zaboravilo se na Kragujevac, pa je šef ekonomsko-trgovinskog odeljenja Ambasade Švedske u Srbiji Dimitrije Ivanović pominjao samo preostala četiri centra sa po 1.500 do 2.000 radnika u svakom gradu pojedinačno. Procenjena investicija je sada iznosila skoro 800 miliona evra.

U međuvremenu je Ikea objavila da u Srbiji ništa neće početi da radi pre 2012. godine. I tada, kako kaže glasnogovornica Milena Vujačić, počeće samo izgradnja jednog gigamarketa pored Beograda.

Svaka država, a pogotovo jedna ove veličine, trebalo bi da bude srećna zbog tolikih investicija u samo jedan projekat, koji bi trebalo da bude realizovan najkasnije do kraja 2015. godine. I mi bismo bili srećni, bez obzira na skroman najavljeni početak od samo 250 miliona evra, da tu nema nekoliko kvaka koje nas upućuju na zaključak da je ovde reč o još jednoj tipično balkanskoj investiciji od koje će korist imati samo grupica odabranih.

 

Tajkuni spremni

 

Za razliku od drugih investitora, Ikea je od početka izbegavala da ima zvaničnog posrednika u pregovorima s mogućim partnerima u Srbiji. Posrednici su skupi, a vlasnik Ikee Ingvar Kamprad je, kao što će se kasnije videti, patološka škrtica. Mada, ima u tome još nečega.

Jedan planirani Ikein prodajni gigacentar treba da ima skoro 120.000 kvadratnih metara. Pored prodajne površine, tu su još i skladišta, parking, restoran za kupce i zaposlene. Centar mora da se nalazi i pored autoputa ili bar nadregionalne magistrale radi lakšeg prilaska. Tako je svuda u svetu, ali tamo ima veliki broj takvih saobraćajnica. Kod nas ih jedva ima uopšte, a zemljište koje bi došlo u obzir za jedan gigamarket tog gabarita već su pokupovali pronicljivi domaći biznismeni sa dobrim vezama u vlasti koji su unapred bili obavešteni o planovima Šveđana.

S obzirom na to da su domaći tajkuni svoje spahiluke pokupovali po smešnim cenama, njih ne žulja to što moraju dugo da pregovaraju s eventualnim kupcima, pokušavajući da postignu najpovoljniji dogovor. To na srpskom znači "najviša cena", pa ne čudi da je zemljište koje bi za Ikeine potrebe bilo idealno, po vrednosti prešišalo sve poznato u okruženju.

Tada su se Šveđani obratili srpskoj vladi koja je rešenje našla u nečemu što će tek da bude predmet detaljnijih analiza stručnjaka i Ustavnog suda. Ministar prostornog planiranja Oliver Dulić spremno je švedskom partneru izašao u susret najavljujući donošenje posebne vladine uredbe o konverziji zemljišta.

Po tome bi zemljište koje je dato nekadašnjim društvenim firmama, a koje još nisu privatizovane, moglo da bude vraćeno državi, koja bi ga, ako za to postoji interes, mogla prodati ispod cene. Istovremeno bi oni privatizacioni kupci koji su planirali da višak zemljišta kupljenog đuture sa propalim preduzećima, bili primorani da u slučaju prenamene svog zemljišta plaćaju dodatne takse.

Tako bi privatizacioni kupci u suštini finansirali dolazak novih belosvetskih mešetara u Srbiju.

Kod ovog propisa, koji je već dobio podsmešljiv naziv lex Ikea, budući da se donosi za potrebe samo jednog preduzeća, posebno bode oči činjenica da se planiranom vladinom uredbom, dakle, jednim podzakonskim aktom, zadire u ustavom zagarantovana prava proistekla iz svojine. Zašto se nije išlo na donošenje zakona u skupštini?

Verovatno da bi se izbegla nezgodna diskusija baš na temu ko garantuje da srpska vlast neće sutra još više da ograniči svojinska prava i da na kraju sprovede novu nacionalizaciju. Lex Ikea i nije drugo do tiha nacionalizacija ispod žita.

Oliver Dulić verovatno ima svoje razloge materijalne prirode zašto ide na dodatno iritiranje Evropske unije, kojoj, navodno, teži, a koja zahteva restituciju, što je suprotno od najavljene nacionalizacije.

 

Mračni putevi kapitala

 

Prilikom objašnjavanja ovih razloga vredi pomenuti jedan detalj koji je, bar do sada, prošao potpuno neprimećeno u domaćim medijima.

Krajem oktobra 2009. godine objavljena je vest o nastavku saradnje između Ikee i domaćeg Simpa iz Vranja. U okviru toga je bila i nabavka moderne linije za krojenje štofova, isplaćene investicijom od 500.000 evra koju je obezbedila Ikea.

Ne samo da je apsolutno smešno da se tako sitna investicija pojavi na naslovnim stranama bezmalo svih domaćih novina već je i transakcija više nego - kriminalna. Iste takve mašine, koje proizvodi Gerber Technologies, koštaju između 70.000 i 270.000 dolara. Gde je nestala razlika do pola miliona evra?

Dakle, pošteni Šveđani su u saradnji s isto tako poštenim domaćim muljatorima uspeli u jednom tako malom poslu da pronevere više od četvrt miliona evra. Šta li će tek uspeti u poslu vrednom bezmalo milijardu evra?

U vezi s odgovorom na navedeno pitanje ima više nego dovoljno indicija proizašlih iz dosadašnjeg životnog puta lika koji iz senke upravlja švedskim koncernom.

Osvetljavanjem lika i dela osnivača Ikee, Ingvara Kamprada, nedavno se bavio dvodelni dokumentarni film objavljen na švedskoj televiziji STV, koji nije ostao bez odjeka ni u ostatku Evrope.

Kompaniju Ikea osnovao je Kamprad, danas osamdesetčetvorogodišnjak, 1943, godinu dana pošto je pristupio švedskom ogranku nacionalsocijalističke partije, Neošvedskom pokretu (Nysvenska Rorelsen), čiji je bio i finansijer. Naziv preduzeća je, dakle, akronim od početnih slova njegovog imena, Ingvar Kamprad, roditeljske farme Elmtaryd i naziva parohije Agunnaryd.

Preduzeće je u prvo vreme trgovalo konzumnim dobrima, kao što su hemijske olovke, novčanici, ramovi za slike, stoljnjaci, satovi, šibice, nakit i najlon-čarape. Od 1947. godine Kamprad pouzećem prodaje nameštaj seljacima u švedskoj provinciji Smeland. Prvi Ikea katalog pojavio se 1951. godine. Prvi za Ikeu dizajnirani nameštaj pojavio se 1955, a sledeće godine počinje prodaja nameštaja na sklapanje, po čemu je Ikea i danas poznata.

Prva robna kuća Ikea otvorena je 28. oktobra 1958. u Elmhultu u Švedskoj. Danas kompanija širom sveta zapošljava 127.000 radnika.

Kada je 1994. godine u neutralnoj Švedskoj obelodanjena Kampradova nacistička prošlost udruženja potrošača pozvala su na bojkot Ikee u skoro svim evropskim zemljama. Preduzeću je pretio poslovni krah i Kamprad je odlučio da se pred pritiskom javnosti povuče ne samo sa čela ovog giganta već i iz njegove vlasničke strukture. Samo naizgled, kako je pre samo neku nedelju utvrdila ekipa švedske televizije.

U pomenutom dokumentarcu prikazuju se mračni putevi kojima teče kapital ovog multimilijardera. Ni najvećim stručnjacima nije jasno šta se tu dešava.

Prema autoru filma, ovaj starac i dalje ima uticaja u Ikei iako je to doskora poricao. Pored toga, Kamprad mimo fiskalnih vlasti vešto provlači milijarde evra.

U Lihtenštajnu - koji se svrstava u poreski raj - Kamprad je pre dve decenije osnovao fond Interogo. Izdanak tog društva je Inter Ikea Systems B.V. koja kao jedini vlasnik autorskih prava proizvoda koncerna od svake prodaje ima tri odsto, i to neoporezovano!

Inter Ikea je, u stvari, prava Ikea, otkriva STV.  Fond je tako uspeo da nakupi blago u vrednosti od 100 milijardi kruna odnosno 11,2 milijarde evra. I sve to samo od uštede neplaćenog poreza.

 

Kad preuzmu naši

 

Nadigravanje sa fiskusom je samo vrh ledenog brega do kog su stigli švedski televizijski istražitelji. Komplikovana struktura celokupne imperije, brojni računi sa kojih i na koje pristiže novac sa različitim doznakama, onemogućavaju da se do kraja pronikne u krajnje odredište svakog centa. Da li se tako, ispod žita, i dalje finansira neka grupa ostrašćenih neonacista?

Milijarde evra od zarade su vešto osmišljenim planom poreskih stručnjaka prebacivane sa računa na račun u Holandiji, Belgiji, Luksemburgu, Švajcarskoj, Devičanskim ostrvima i Kipru. Usput se novcu gubi trag i potrebna je višegodišnja istraga da bi se otkrilo gde su sve pare išle.

Pored Inter Ikee i Interogoa, kao majka firma celokupne imperije Kamprada je INGKA Holding B. V.  Po istraživanjima švedskog ekonomskog časopisa Dagens Industri, ovaj holding je od početka 2000. do kraja 2008. godine ostvario čist prihod od 20 milijardi evra.

U okviru koncerna Ikea nije luksemburška banka Ikano, koja je glavni davalac kredita za kupovinu Ikeinih proizvoda u celom svetu. Samo u Nemačkoj ova banka je plasirala 1,1 milion platnih kartica preko kojih je moguća kupovina na odloženo plaćanje u bilo kom Ikeinom gigamarketu.

Prema nedavnim istraživanjima, glavni akcionar Ikano banke je sama porodica Kamprad. Uprkos tome, Ingvar Kamprad se i dalje protivi iznošenju akcija koncerna Ikea na berzu tvrdeći da je on staromodan i da ume da barata samo gotovinom. Kada su tuđe akcije u pitanju on očigledno nije toliko staromodan.

Kamprad od 1976. godine živi u Švajcarskoj, i to, po sopstvenom priznanju, da bi izbegao visoke poreske stope u svojoj otadžbini - Švedskoj. Porez je za njega oduvek bio trošak, pa je osmislio "optimalnu strukturu" koja mu daje fleksibilnost i mogućnost da jednom oporezovanu dobit iskoristi za ekspanziju i razvoj, a da ne plaća porez ponovo. Lukavo i komplikovano.

Kamprad, koji se nalazi na 11. mestu najbogatijih ljudi na svetu, sa bogatstvom od 17 milijardi evra, poznat je kao neviđena cicija. Vozi 15 godina star auto, leti isključivo biznis klasom, a britanski Independent je nedavno objavio da je ovaj vremešni Šveđanin pozvao radnike u administraciji svog koncerna da pri pisanju dokumenata koriste obe strane lista papira.

Osnivač Ikee je u svom poslednjem elektronskom dopisu švedskoj informativnoj agenciji TT potvrdio postojanje fonda Interogo. Takođe je potvrdio da on i njegova porodica tu imaju kontrolni paket deonica, ali fond, po tvrdnjama Kamprada, vode ljudi izvan njegove porodice. On, tako kako tvrdi, ne kontroliše rad fonda, iako je njegov glavni dobitnik.

U celokupnom Ikea galimatijasu, po tvrdnjama osnivača, odlučujuću ulogu igra holandski fond Stichting Ingka Foundation i njen izdanak Ingka Holdings. Celokupna struktura je potpuno neprozirna, jer se kao glavni vlasnici Ikea grupe pominje Inter Ikea grupa sa sedištem u Holandiji.

Izgleda da ni porodica Kamprad nije više načisto koja firma je kojoj majka, a kojoj ćerka. Ceo sistem i jeste tako koncipiran da finansijske vlasti ne mogu da uđu u trag novcu koji kruži iz jednog u drugo preduzeće preko računa u najmanje 38 zemalja sveta da bi se na kraju slio u neki poreski raj.

Koliko je pametno, a posebno korisno, s takvim jednim neprozirnim koncernom ulaziti u projekat u kojem se, u startu, njemu daje zemljište ispod svake cene ili čak i besplatno? Ikea zauzvrat domaćoj vlasti daje obećanje o planiranim investicijama i upošljavanju lokalne radne snage. Kao što se vidi iz prethodnog teksta, Kamprad nije poznat po tome što drži reč. Već iz dosadašnjeg razvoja pregovora, gde se stalno smanjuje planirana investicija može da se zaključi da ćemo na kraju dati zemljište koje će Ikea skupo prodati nekom drugom preduzeću.

Pored to, Oliver Dulić, koji je u ovom slučaju glavni promoter švedskog koncerna, tvrdi da će poklonjeno zemljište veoma brzo biti isplaćeno kroz porez i doznake za zaposlene radnike. Ako je Ikea uspela da namagarči i fiskus jedne iskusne Švedske i cele EU i milijarde evra opere ne plativši ni cent poreza, šta li tek treba da očekujemo od neiskusnih i podmitljivih poreskih vlasti Srbije.

  

 

 

 

 

Pitanje prestiža - neposedovanje

 

 

Onaj ko pokuša da razmrsi čvor nazvan Ikea koncern mora da računa sa teškom glavoboljom. Vlasti EU već su najavile istragu u vezi s optužbama za utaju poreza i pranje para, ali je to postupak čiji će kraj vremešni Kamprad teško doživeti.

Srce celokupnog galimatijasa je IOS (IKEA of Sweden) zadužen za razvoj i planiranje proizvoda. IOS se nalazi u mestu Almhult u švedskoj provinciji Smaland, gde je i sedište Ikeine produkcije kataloga pod nazivom ICOM, kojoj pripada i najveći fotostudio u Evropi.

U okviru koncerna radi i proizvodna grupa pod imenom Swedwood koja proizvodi delove za sklapanje nameštaja u 36 proizvodnih hala, od kojih je najviše onih u istočnoevropskim zemljama sa jeftinom radnom snagom. Za sada nije planirano otvaranje takvih pogona u Srbiji jer, kako saopštava glasnogovornica Milena Vujačić, od srpske države nisu dobili besplatan plac za izgradnju.

IKEA Food Services zadužen je za nabavku hrane koja se služi u Ikeinim restoranima i prodavnicama. Već 2005. godine koncern je na taj način ostvarivao 4,5 odsto svojih ukupnih prihoda.

U Malmeu u Švedskoj nalazi se sedište BoKlok AB, preduzeća koje poseduje patente i licencu za kuće na sklapanje koje su prodavane pod tim nazivom. Preduzeće je zajednički projekat Ikee i građevinske kompanije Skanska, koja je te kuće projektovala. Vlasnik licenci je u svakoj zemlji drugi partner zadužen za proizvodnju kuća, nalaženje pogodnih mesta za izgradnju i marketing.

Proizvodi Ikee od iverice u Evropi su poznati po niskoj ceni i lošem kvalitetu. U EU nameštaj ove kompanije kupuju studenti, mladi bračni parovi i sirotinja. Onaj ko drži do sebe u kući i firmi nema nijedan detalj proizveden u Ikei.

 

 

 

 

 

 

Muljanje sa lokacijama

 

Ostaje za sada tajna mogućeg petog prodajnog mesta u Srbiji. U početku je najavljivano da bi to trebalo da bude Kragujevac, zatim su iz Švedske ambasade objavili da će zbog nedostatka investicionih sredstava usled globalne krize biti ustanovljena samo četiri prodajna mesta.  

U  međuvremenu je iz centrale Ikee procurila vest da se razmišlja o izgradnji prodajnog objekta u Čačku, koji bi umesto onog, nekada planiranog kragujevačkog, pokrivao šumadijsko tržište.

Konačna odluka o tome biće doneta u skladu s izbornim i ostalim stranačkim interesima Dinkićeve Unije regiona Srbije, neformalne interesne grupe lokalnih velmoža.

 

 

 

 

Ima ih svugde

 

U 2010. godini Ikea je zapošljavala ukupno 127.000 radnika, od kojih 103.500 u Evropi, 15.500 u Severnoj Americi i 8.000 u Aziji i Australiji. U prodaji je bilo zaposleno njih 95.000, u industrijskoj proizvodnji 16.000, dok je preostalih 15.500 radilo u nabavci, transportu, veleprodaji i ostalim sporednim delatnostima.

Najveće tržište je trenutno u Nemačkoj sa 16 odsto učešća, što je skoro jednako onom celokupne Severne Amerike. Najvažnije novo tržište je rusko, gde trenutno radi osam gigamarketa u Moskvi, Petrogradu, Nižnjem Novgorodu, Jekaterineburgu i Kazanu.

  

 

 

 

 

Hrvati odbacili

 

Ikea je 2009. i 2010. godine paralelno pregovarala i sa srpskom vladom i sa partnerima iz Hrvatske o otvaranju regionalnog predstavništva. Od toga se odustalo, jer su Hrvati radije poštovali sopstvene zakone i propise EU nego da se dodvoravaju Šveđanima.

Ikea je tražeći u Hrvatskoj prostor za svoje trgovačke centre naišla na prepreku, jer nikako nisu mogli da nađu dovoljno veliko zemljište za svoje potrebe i tek im je opština Rugvica ponudila zadovoljavajući prostor pored autoputa Zagreb - Beograd, objevljeno je svojevremeno na sajtu Business.hr.

Krajem oktobra 2010. godine saborski Odbor za odlučivanje o sukobu interesa utvrdio je da je načelnik Rugvice Ivan Remenar u sukobu interesa, pošto je 2008. godine preuzeo obaveze da će podržati švedsku firmu Ikea u izgradnji centra u toj opštini, posle čega je započeo izmenu prostornog plana opštine kroz koji je deo poljoprivrednog zemljišta prenamenjen u visokovredno građevinsko područje.

Isto to za šta je Remenar pozvan na odgovornost u Srbiji mirne duše sprovodi Oliver Dulić. Najzad, definitivna odluka o dolasku Ikee u Srbiju umesto u Hrvatsku bila je i doneta posle pomenute odluke hrvatskog sabora.