Druga strana
Biber iz
Vijetnama, cveće iz Ugande, donacija
iz Finske, tenkovi iz Kuvajta
Vesela strana
tužne diplomatije
Osim sumornih i
unapred zadatih poseta od kojih
se tresu gaće srpskim vladarima, u pozadini se događa jedna tragikomična, ali vrlo "živa diplomatska aktivnost", koja jasno govori
gde je sa ovakvim vođstvom Srbiji mesto u svetu i koliki
su joj realni
dometi...
Nikola Vlahović
U
zvaničnu i nezvaničnu posetu Srbiji, strani državnici dolaze
sve manje. Oni koji nekim poslom
dolaze strogo su podeljeni u dve kolone. Ona
duža,
dolazi iz razloga koji nemaju
uticaja na političku sudbinu domaćina i
gosta, a ona kraća, ali značajnija,
dolazi da donese loše vesti...
Ipak, skandalozna i često karnevalska
atmosfera koja nastaje kad se udruže diletantizam
i nebeska ambicija, znatno su privlačnije od onoga što vladi
odani mediji prepisuju i "peglaju"...
Nije sve od
Murata počelo
Sigurno se više niko u Srbiji ne
seća niti kome šta znači
poseta ministra spoljnih poslova Alžirske demokratske
republike, gospodina Murata
Medelsija koji se sastao sa Borisom
Tadićem ("...na poziv srpskog
kolege Vuka Jeremića") u decembru
2010. godine.
Uz dužno poštovanje i
toj zemlji i njenom narodu,
ovdašnja javnost
nije ni primetila
šta su to potpisivali sa Alžirom ministar
kulture Nebojša
Bradić, ministar poljoprivrede, šumarstva i
vodoprivrede Saša Dragin i
direktor Agencije za strana ulaganja
i promociju izvoza (SIEPA) Božidar Laganin, i
šta je Srbiji uopšte značilo
nekih par "memoranduma
o razumevanju", koji su ovde, tradicionalno,
jedna dokoličarska zabava otuđenih vlastodržaca?
Šta joj znači "podrška Alžira" u slučaju Kosova? A takvih je "alžira" bilo puno u mandatu
vlade Tadić-Cvetković, a da ih narod nije
ni primetio, osim po džepu...
Kad grčki predsednik Karolas Papuljas dođe kod srpskog predsednika
Tadića samo zato da bi otvorio
renoviranu Kulu Nebojšu ispod
Kalemegdana, onda to nema nikakvog osim
simboličkog značaja, podsećanja da
su Srbi i
Grci od davnina
prijatelji... A, u nevremenu,
globalnom i lokalnom, ni ovom
narodu ni ovoj zemlji neće biti bolje od
ceremonija i svečanosti.
Kita cveća
za predsednika Srbije
Tako je u aprilu ove godine
godine, u Srbiju iznenada došao ministar
spoljnih poslova i potpredsednik dalekog nam Vijetnama,
gospodin Fan Ja Kiem, da "razgovara o bilateralnim odnosima dve zemlje",
te je tom prilikom doslovno rekao da "...Vijetnam može
da izvozi više
poljoprivrednih dobara u Srbiju, poput pirinča,
bibera i drugo...", a onda je oduševljeno konstatovao:
"...Želimo da povećamo broj
uzvratnih poseta na visokom nivou",
shvativši valjda
da je državni vrh
Srbije izdašan kad su u pitanju
gosti.
A
kad je na samom početku svog
predsedničkog mandata Boris
Tadić u goste pozvao marokanskog ministra spoljnih poslova Mohameda Benaisea, i kad je iznenađenom gostu ponudio "...razvoj bilateralnih odnosa i mogućnosti
zajedničkog nastupa na afričkim i
drugim tržištima u svetu",
ovaj je u stanju neverice šta mu se događa, uspeo da
kaže
toliko, da će Mohamed VI,
kralj Maroka, ugostiti svog dalekog
prijatelja ako odluči da mu dođe
"pod čadore".
Režimska agencija
brzo je prenela saopštenje da
je "...ovo prva poseta Srbiji ministra
spoljnih poslova neke od arapskih
zemalja za proteklih 15 godina", što je trebalo da istakne
oživljavanje srpske diplomatije...
Ali,
kako je ustala iz mrtvih i
šta je sve činila do danas ta diplomatija, u sadejstvu dva čoveka i jedne
metafore, duhovnog oca i pomahnitaloga
sina, Tadića i Jeremića, najbolje pokazuje jedan već zaboravljeni ali krajnje bizaran
susret potpredsednika Kenije Stivena Kalonza Musjoka i predsednika Srbije,
17. jula 2009. godine, u egipatskom letovalištu Šarm el Šejku, gde
je g. Musjoku, prema izveštaju srpske
ambasade u Najrobiju, najavio snažno povećanje izvoza kenijskog
cveća u Srbiju i "istakao značaj jačanja sveobuhvatnih odnosa između dve zemlje!"
Jedan šmirgla a drugi lakira
Verovatno smatrajući da je Srbija
sve svoje probleme rešila i
da sad može pomoći od Izraela
ugroženoj Palestini,
Srbiju i srpskog svevoditelja Tadića, posetio je palestinski predsednik polovinom 2009. godine Mahmud Abas, da bi "...izrazio očekivanje da će Srbija
nastaviti da održava proces konstituisanja Palestine kao
nezavisne države koja će biti u dobrosusedskim
odnosima sa Izraelom!". Prateći red reči u rečenici, srpski predsednik je
otvoreno ponudio svoju podršku
rešavanju ovog moćnog svetskog konflikta.
Ali, kad je predsednica Finske Tarja Halonen došla u kratku posetu Srbiji i Borisu Tadiću u pratnji svoga muža (protokolarno na taj način isteravši iz kuće pred javnost uvek odsutnu Tatjanu Tadić!), nije bilo
nikakve dileme da je ta gošća
došla drugim povodom, a ne da Srbima
aplaudira zbog brzog ulaska u EU. Naravno, da bi javnost razumela njenu posetu,
treba da razume značenje ključnih reči kao što su "manjine", "Vojvodina" i "donacija".
Shvativši da je značajnih i korisnih poseta sve
manje, srpsko vrhovništvo došlo je do zaključka da ne treba kalkulisati nego da treba
zakucati na vrata onima koji su najbogatiji. Tako je i došlo do Tadićeve posete Kuvajtu, u proleće ove godine, kad je ispustio svoj
"vapaj žednog u pustinji" na Biznis forumu
Srbije i Kuvajta koji je debelo plaćen srpskim parama, obraćajući se tom
prilikom arapskoj braći sledećim rečima:
"...Daću podršku svakom vašem privredniku i investitoru i garantujem, kao predsednik
Republike, da ćete u Srbiji imati najbolje moguće uslove poslovanja!"
Možda bi i bilo tako da su Kuvajćani
naivni. Zapravo, u pozadini tog skupa, Tadićev ministar odbrane je nespretno
pokušavao da im ponudi remont 149 zarđalih
tenkova M-84, koje je Kuvajt 1990. godine kupio od ondašnje Jugoslavije, pa je sve zamotao u frazu "saradnje dve države u oblasti odbrane". No, prebogati Kuvajt, koji
ne šmirgla staru robu nego kupuje novu,
imao je boljih ideja. Recimo, da se otarasi ovako smešnih gostiju...
Konačno, kad su već u pitanju egzotični gosti i egzotične
posete, šta je Srbija dobila od skandalozne
"spomeničke" posete predsednika Azerbejdžana Ilhama Alijeva, koji je, osim slavljenom vođi Gajdaru Alijevu
u sred Beograda, svečano otvorio i
spomenik nekom azerbejdžanskom
kompozitoru, Uzeiru Bejliju, i to na obalama Dunava kod Novoga Sada, dok
mu je društvo pravio predsednik Srbije?
Ko neovlašćeno
čita i nesmotreno prepričava diplomatsku poštu, morao bi da zna da je Srbija, osim rekonstruisanog Tašmajdanskog parka u Beogradu, dobila samo neviđenu
političku štetu u krugovima onih koj istinski
odlučuju o stvarima koje su joj od strateškog interesa.
Predsedniku Srbije sve manje dolaze gosti a sve češće nagrade. Vele upućeni, da ga nagrađuju kako bi ga držali na odstojanju. Da im ne dođe u
goste, a i da darodavci ne moraju u mučne posete njemu...
Dodeljena mu je, između ostalih i nagrada Polak,
za razvoj demokratije u centralnoj i
istočnoj Evropi, u Sarajevu mu je uručen orden Evropskog pokreta u Bosni i
Hercegovini, u nemačkom Bohumu dobio je
nagradu Štajger (steiger na nemačkom: nadzornik rudara i rudnika, prim. red.),
nagradu Kvadriga za Dan nemačkog jedinstva (za vizionarstvo!), evropsku
nagrade za političku kulturu, švajcarske
Fondacije Hans Ringijer...
Konačno, kad se saberu ovakvi i slični cirkusi, što diplomatski što nediplomatski, ne treba biti veliki mislilac pa zaključiti kakav ugled
je stekla Srbija otkako je njen savremeni vladar ušao 2004. godine u zgradu predsedništva, uveren u svoju nepostojeću harizmu, verujući vazda lažljivom ogledalu koje caru voli reći da je lep i da mu je
odelo savršeno skrojeno...