Uvodnik
(Pr)osudite sami
Strah
Milovan Brkić
U četvrtak, 8. septembra, oko 15 časova, preko
redakcijskog telefona pozvao me je jedan taksista, s porukom da za mene ima
pošiljku, s molbom da siđem i da je preuzmem. Jedan od
mojih pomoćnika sišao
je ispred ulaza, da razreši
slučaj. Taksista mu je pružio kesu na
kojoj je bila nalepljena etiketa sa mojim imenom
i brojevima telefona, uključujući i mobilni.
Bila je zavezana na čvor.
Na
pitanje ko je pošiljalac, taksista
je, po tvrđenju mog pomoćnika,
iskreno odgovorio da ne poznaje onog
ko mu je platio dostavu pošiljke.
Kada smo sa zadrškom
otvorili kesu, iz koje je virila
boca, shvatili smo da je reč o flaši skupog
crnog vina. U njoj je bila i
koverta. U koverti je bio papir s porukom i - hartijom od
vrednosti! Anonimni pošiljalac molio
me je da objavim, kao dodatak listu,
njihovu poruku upućenoj naciji.
Predstavili su se kao ekspertska grupa, moleći me da zaboravim na
dalje kontakte sa čovekom koji
mi je doneo njihovo ekspertsko obraćanje srpskoj javnosti,
sa prilozima. Donosiocu, koga sam poznavao kao
čestitog čoveka, saopštio sam
da u traženom formatu ne mogu da objavim njihov
''polazni govor", jer štamparija nema takve tehničke
mogućnosti. Ipak, anonimni pošiljaoci su
insistirali da bude onako kako
oni traže.
Pomoćnik, kome sam
prosledio tekst anonimnog autora, obavestio me je da je reč o korektnom razmatranju srpske stvarnosti i budućnosti.
Bili smo spremni da ga
objavimo kao feljton u našem
listu, da, eto, mislećim
ljudima izađemo u susret. Oni, međutim, traže da to bude
u luksuznom izdanju.
I
dok sa kolegama
razmišljam kako da nepoznatom
pošiljaocu vratimo priložene hartije od vrednosti,
konstatujemo uglas kako je u građane Srbije, a pogotovu među one koji predstavljaju takozvanu intelektualu, uteran strah u kosti. I dok raspredamo
o strahu, čovek zadužen za bezbednost
u našoj redakciji
uzima flašu, otvara je i - prosipa
u slivnik! Mi skočismo na noge, uglas
zboreći da
tako skupo vino nije trebalo
prosuti. Nameravali smo da bocu
odmah ispraznimo. Onda se nasmejasmo iz sveg srca.
Neko reče, jebem ti taj strah. Pun mi ga je...
Srpski diktator je sa svojim saradnicima prvo opljačkao
građane, a siromašni građani nisu spremni za borbu. On su u velikom strahu da
već sutra ne umru od gladi.
Slučaj iz Zrenjanina i obesnog kafedžije, koji ima velike
pare kojima, osim kupovanja svake vlasti
koja se menjala u ovom gradu, kupio i doveo mečku iz Bosne, koja je, opet,
izgladnjena, pre nekoliko dana raskomadala ženu koja je došla da je nahrani,
pokazuje koliko smo slabići, bez kuraži, uplašeni. TV Bastilja je pokazivala
ljude koji su tvrdili da su došli do kaveza i bacali na mečku, koja je polako
komadala ženu, razne predmete. Niko od njih se nije okuražio da sa motkom,
sekirom ili metalnom šipkom opali mečku po njušci, a da je grupa njih ušla u
kavez, mečka bi se sigurno povukla. Ali, ove uplašene građane iz Zrenjanina, TV
Bastilja slavi kao heroje, umesto da ih javni tužilac, zbog smrti nesrećne
žene, strpa u zatvor, zajedno sa pohlepnim
gazdom.
Srećom, mogu da se s ponosom setim hrabrih ljudi. Gospođe
Jelene Obradović, recimo, čijeg muža Mladena je, pre početka prošlogodišnje
parade uhapsila policija, a ona, pred porođajem takoreći, hrabro je izašla pred
demonstrante, hrabreći ih da se ne razbeže pred naletom policije. Uhapšena je,
osuđena je, ali se rado sećam, i uvek poklonim, pred imenom ove hrabre žene.
Nadam se da će Tadićev odlazak s vlasti i života, poništiti presudu kojom su
osuđeni i ona i njen muž i još mnogo njihovih prijatelja iz Obraza, Dveri,
iz...
Strah čoveku često obraz kalja. Vreme je da se uspravimo.