Tabloid istražuje
Desetogodišnjica: Kule bliznakinje u Njujorku srušene su podzemnom nuklearnom eksplozijom?
Zašto su Amerikanci srušili svoje simbole
Teroristički akt rušenja
poznatih kula do sada je najubedljiviji pokazatelj da su SAD danas fašistička država,
da se nad građanima vrši sistematski fizički i psihološki teror, da su sve
federalne institucije apsolutno pod kontrolom privatnog korporativnog biznisa i
da rade u skladu sa njegovim interesom
Priredila: Ivona Živković
Jedanaestog septembra ove godine navršilo se 10 godina od famoznog terorističkog napada na Kule
bliznakinje u Nujorku, poznate i kao sedište Svetskog trgovinskog centra. Oko tri hiljade građana je poginulo. Ni do danas
američka vlada nije priznala da je ovo nedelo bio čist državni teror nad
sopstvenim narodom, urađen iz koristoljublja privatnog korporativnog biznisa.
Iako su u javnosti o svemu izneti brojni dokazi, sve ono što je objavila takozvana
"mejnstrim" globalistička medijska mreža o napadu nekakve "Al-
Kaide" predstavlja puku izmišljotinu. Al-Kaida i
njeni profesionalni ratnici su u službi međunarodnog
imperijalističkog interesa i danas su otvoreni saveznik NATO-a u operacijama
i Libiji.
Šta
znamo o ovom napadu nakon deset godina? Znamo da rušenje kula nije posledica
udara putničkih aviona, da niti jedan putnički niti bilo koji drugi avion nije
udario u njih, već je sve bila vešto isfabrikovana
holivudska iluzija snimljena video trikom, pri čemu su ovi kadrovi pomešani sa
autentičnim dokumentarnim snimcima i sve to je pušteno informativnim medijima
na besomučno ponavljanje. Avione su "videli" plaćeni svedoci.
Poznato
je i to da je američka državna komisija, zadužena da istraži čitav slučaj,
prezentovala gomilu laži te da je je ogroman broj kontraargumenata
sistematski i perfidno zataškavan. Nikada nisu
objavljeni snimci razgovora pilota putničkih aviona sa kontrolnim tornjem, i
nikad nisu objavljeni snimci razgovora vatrogasaca i policajaca (od kojih
su mnogi danas mrtvi ) o tome kako su čuli eksploziju koja je došla iz
podruma kule u kojoj su se nalazili samo nekoliko trenutaka pre njenog rušenja.
Podsetimo
da zapaljeno avionsko gorivo nije moglo da istopi čelik, jer ono brzo sagoreva
i ne razvija dovoljno visoku temperaturu za ovakvo topljenje. U protivnom, svi
bi aluminijumski avioni odmah izgoreli.
I
svaki stručnjak za rad sa eksplozivom odmah je video da je rušenje ovih kule
stručno odrađen, posao pri čemu je za ovo kontrolisano rušenje kula primenjena
neka nova tehnologija. Običan dinamit to nije mogao srušiti. Još manje
avionsko gorivo.
Najbolje
objašnjenje
do sada o tome kako funkcioniše ta "nova"
tehnologija za kontrolisano rušenje dao je bivši
sovjetski nuklearni obaveštajac Dimitrij
Kalezov, koji je, kako sam kaže, radio u u Specijalnoj
nadzornoj službi
12. glavne uprave pri Ministarstvu odbrane SSSR. Ta "nova"
tehnologija je u stvari - mini nuklearna bomba.
Svoje
veoma slikovito i stručno objašnjenje Kalezov je prezentovao brojnim veoma
uprošćenim skicama koje svakom laiku mogu predstavaiti princip rada ove
rušilačke sile. Prenećemo vam ovde uz mala skraćenja njegove tvrdnje i videćete
kako se sve savršeno uklapa sa postojećim efektima razaranja od 11. septembra
2001. u Njujorku.
Nuklearno razaranje
zgrada neisplativo
Dimitri
Kalezov tvrdi da je ideja da se atomska energija koristi za kontrolisano rušenje
zgrada ozbiljno razmatrana sa samom pojavom atomske municije, nakon Drugog
svetskog rata, pa se i u literaturi o kontrolisanoj demoliciji (razaranju)
koristio termin "atomska demolicija". Tako su i u inženjerskim
krugovima razvijani tehnološki procesi primene
atomske municije, kasnije nazvane nuklearna.
Ti
tehnološki
procesi su u početku, u zasvisnosti od količine potrebnog eksplozivnog
punjenja, nazivani SADM (specijalna atomska municija za demoliciju) i MADM
(medijumska atomska municija za demoliciju). SADM tehnika je korišćenja za
razaranje objekata za čije rušenje nije bilo potrebno oslobađanje energije veće
od jedne kilotone (razorne snage identične onoj koju oslobađa trinitrotoluol -
TNT).
Razvijena
je i municija sa čitavim spektrom nižih vrednosti oslobođene energije i to u
rasponu od 0,1 pa do 0,01 (analogno eksploziji TNT). Municija
sa ovako malim energetskim delovanjem nazvana je mini atomska bomba ili
mini-nuk. Popularno se još
naziva nuklearna bomba iz kofera.
Istina je da većina ovih "bombi iz kofera" liče
na veliki lonac koji teži 50 do 70 kilograma i koji se ne može baš smestiti u
običan kofer. Ali postoje i veoma male mini nuklearne bombe, punjene
plutonijumom 239, pa takve mogu zaista stati u poslovno koferče.
MADM nuklearna naprava služi za veća razaranja i može osloboditi snagu od 15 kilotona TNT. Ovo punjenje teži oko 200 kg i izgleda kao veliki gasni cilindar za
domaću upotrebu.
Oba ove naprave mogu se koristiti u razaranju velikih
objekata, posebno ako je potrebno nešto
hitno razoriti i nema se vremena za klasično miniranje konvencionalnim
sredstvima.
Tako se brzo mogu razoriti mostovi, tuneli, podzemni
bunkeri, brane ili velike posebno ojačane zgrade.
Ipak, efikasnost korišćenja SADM i MADM nuklearnog
demolicionog procesa nije tako velika. Poznato je, naime, da kod kontrolisanog
razaranja čitavu operaciju treba izvesti metodom implozivnog urušavanja građevine kako ne bio došlo do nepotrebnog
oštećenja ostalih objekata u okolini. To je i glavni razlog zašto se prilikom kontrolisanog rušenja zgrada inženjeri prvo
fokusiraju na određivanje glavnih nosećih tačaka u konstrukciji građevine pa
tako eksploziv i stavljaju u noseće stubove. Kada se noseća konstrukcija sruši,
uruši se i sve ostalo. U svakom slučaju, eksploziv se uvek kači na više tačaka.
Ali, kada je u pitanju rušenje nuklearnim eksplozivom,
radi se sasvim drugačije. U stvari, atomska eksplozija ne može da se izvede tako precizno, pa se takvoj vrsti
razaranja pristupa samo u izuzetnim slučajevima, kada se nešto hitno mora
razoriti. Tom prilikom veći deo energije koji se oslobodi ode u okolinu i tu može izazvati jako razaranje.
Poznato je da nuklearna eksplozija ima za posledicu
stvaranje jakog termalnog udara, pri čemu se oslobodi ogromna toplota i stvori
se zagrejan vazdušni talas koji se širi u okolinu, a nastaje i opasno jonizujuće zračenje koje takođe zahvata
određeni prostor (u zavisnosti od snage punjenja bombe). Stvara se
elektromagnetni puls koji može
teško oštetiti sve električne uređaje u okolini. Zato se mirnodopsko rušenje
građevinskih objekata nuklearnom energijom ne isplati.
Uranijumsko punjenje je, takođe, veoma skupo. Jedna
mini-nuk sa uranijom košta nekoliko miliona
dolara, a sa plutonijumskim punjenjem daleko više.
Tako su ovi već razvijeni tehnološki procesi SADM i MADM napušteni
i nastavljeno je sa korišćenjem klasičnog dinamita.
Kako srušiti čelični oblakoder
Problem je nastao kada je nakon šezdesetih godina prošlog
veka počela izgradnja oblakodera teške čelične okvirne konstrukcije. A da bi
neko uopšte dobio dozvolu za izgradnju ovakvog
oblakodera, on u SAD mora sa propratnom dokumentacijom dostaviti i tehnološko
rešenje za njegovo rušenje. A to tehnološko rešenje sa klasičnim eksplozivom
nije bilo moguće primeniti kod ovih novih oblakodera. Jer, princip njihove
gradnje je bio potpuno drugačiji od onoga što se ranije gradilo, sa poznatim
nosećim stubovima. Naime, u ovom novom konceptu gradnje ne postoji takva
klasična noseća struktura već je čitava zgrada napravljena kao noseća struktura.
I njeni stubovi u jezgru i njeni periferni zidovi, sve je napravljeno od
debelog čelika. I ta nova tehnika gradnje primenjena je i u izgradnju Rokfelerovih
Kula bliznakinja u Njujorku. Nekada su ih i nazivali Dejvid i Nelson. Guverner
Njujorka je tada bio Nelson Rokfeler, sa neskrivenim ambicijama da se
kandiduje za predsednika SAD, a što
ostali deo porodice navodno nije odobravao. Dejvid je bio na čelu Čejs banke,
koja je bila investitor gradnje.
Kalezov podseća da uprkos pogrešnom shvatanju, nigde u svetu niti jedan oblakoder čeličnog sklopa (do 11
septembra 2001) nikada nije bio razoren kontrolisanom demolicijom. Sve su to nove zgrade i
vreme za njihovo razaranje još nije došlo.
Najviša
zgrada ikada razorena kontrolisanom demolicijom je imala samo 47 spratova i to
je bila Singer zgrada u Njujorku, koja je sagrađena 1908. a srušena
1968. Ali ona je bila daleko slabije strukture nego što su to sadašnji
čelični oblakoderi. Dakle, razoriti ovakvu čeličnu grdosiju je nemoguće
klasičnom metodom razaranja pomoću dinamita.
STC
je imao takozvani "cevni sklop", koji je bio sačinjen od čeličnog
jezgra u centralnom delu i čeličnih perifernih cevi. Ove cevi su bile u
poprečnom preseku pravougaone i kvadratne. I to je bio potpuno novi pristup u
konstrukciji zgrade. Periferna čelična struktura sastojala se od 59 kvadratnih
stubova na svakoj strani. Struktura jezgra se sastojala od 47 pravougaonih
čeličnih stubova koji su išli od temelja do vrha kule. Ovo čelično jezgro, koje
je u preseku bilo pravougaono i periferni stubovi kvadratnog oblika bili su
izuzetne debljine, svaki je bio debljine 2,5 inča (6,35 cm) tako da je čitava
debljina stubova bila pet inča (12,7 cm).
Kako
je to izgledalo u vreme izgradnje vidi se na slici.
Takva
jaka struktura bila je veoma otporna na sve spoljne udare, posebno na jak
vetar, a po rečima samog arhitekte zgrada je bila otporna i na eventualne udare
velikih aviona. O tome je i vođeno računa prilikom njihove konstrukcije.
Dakle,
pošto
američki zakon o izgradnji nebodera ne dozvoljava da se počne gradnja nečega
što se ne može
srušiti
(prodaja gradskog građevinskog zemljišta je voma profitabilan biznis), od
izvođača radova je traženo da podnesu projekat o mogućem načinu rušenja
ovakve čelične grdosije. I to je glavni razlog zbog čega je ponovo počelo
da se razmišlja o primeni nuklearne energije u procesu kontrolisane mirnodopske
demolicije.
Tako
je angažovana
privatna kompanija Controlled Demolition Inc. koja je izradila studiju o
mogućnostima da se čelični neboderi STC-a nuklearnom eksplozijom mogu srušiti i
njihov tehnološki
proces je tada patentiran.
Ovaj
proces rušenja
je bio potpuno nov i nema nikakve veze sa starim SADM i MADM tehnologijama. Ova
nova tehnologija ne proizvodi nikakvu atmosfersku nuklearnu eksploziju - sa
vidljivom pečurkom, termalnom radijacijom i udarnim vazdušnim talasom. Kod nje se
nuklearna eksplozija događa veoma duboko pod zemljom. Tu nema ni magnetnog
pulsa, ni jonizujućeg zračenja u obimu koji bi mogao da škodi ljudima.
Dakle,
da bi smo shvatili kako su kule STC-a efektno razorene, pogledajmo razliku
između atmosferske i podzemne nuklearne eksplozije.
Atmosferska i podzemna
nuklearna eksplozija se veoma razlikuju
U
početnoj fazi svake nuklearne eksplozije oslobađa se ogromna energija u vidu
takozvane "primarne radijacije" i to je njen glavni energetski deo
(oko 99 posto energije) koji se oslobađa u vidu X-zračenja, koje se u slučaju
atmosferske eksplozije vidi kao jak bljesak. Pošto se skoro 99 posto
eksplozivne energije potroši na zagrevanje okolnog
vazduha, desetine metara unaokolo od centra eksplozije (takozvane nulte tačke)
ona se još naziva i termonuklearnom eksplozijom. To zagrevanje se događa jer
X-zraci ne mogu da putuju previše daleko, pošto ih
apsorbuje okolni vazduh.
Zagrevanje
ovog malog vazdušnog
prostora rezultira pojavom takozvane nuklearne lopte (na vrhu pečurke) što
nije ništa
drugo do ekstremno zagrejan vazduh. Ove nuklearne vatrene lopte su odgovorne za
dva glavna destruktivna faktora u atmosferskoj nuklearnoj eksploziji - njenu
termalnu radijaciju i njen udarni vazdušni talas. Oba nastaju
isključivo usled visoke temperature vazduha.
Međutim,
kada se odigrava podzemna nuklearna eksplozija sve je drugačije. Ne postoji
vazduh oko malog podzemnog prostora duboko pod zemljom, u koji je stavljeno nuklearno
punjenje, tako da se čitava energija koja se odmah oslobađa u formi X-zraka
utroši
na zagrevanje okolnog kamena. Rezultat ovog termalnog efekta je topljenje
kamena (slično kao kod vulkana) i isparavanje nastalih gasova. S obzirom se se
sve događa duboko pod zemljom istopljeni kamen će pod pritiskom gasa stvoriti
podzemnu šupljinu. Njena veličina zavisi od snage nuklearnog punjenja.
Dakle,
koliko će se kamena istopiti i kolika će se šupljina stvoriti, zavisi od jačine
nuklearnog punjenja i postoje veoma precizno urađene tablice koje to pokazuju.
Naravno, zavisi i od vrste kamena.
Na
primer, detonacija 150 kilotona termonuklearnog punjenja sagorelog dovoljno
duboko u granitnoj steni stvoriće kružnu šupljinu od oko 100 metara u prečniku.
Zona mrvljenja i zona
oštećenja
Ekstremni
pritisak kamena koji isparava duboko pod zemljom proizvodi dva efekta:
1.
širi
se postojeća šupljina od "primarne veličine" (rupe u kojoj je smešten
eksploziv) do "sekundarne veličine" (velike šupljine koja se stvori
nakon procesa),
2.
pošto
se to širenje događa na račun okolnog kamenja razlikuju se još dve
zone deformacije, s tim da svaka zona trpi različito oštećenje.
Zona
koja je bliža
šupljini
(sekundarne veličine") u nuklearnom žargonu se naziva
"zona mrvljenja". Ona može biti debela kao prečnik čitave formirane šupljine
i ona se nakon nuklearnog procesa napuni veoma neobičnim materijalom -
smrvljenim stenjem u obliku mikroskopske prašine. Prosečna veličina
čestica ove prašine je oko 100 mikrona. Ovakvo stanje materije koja se stvori u
"zoni mrvljenja" ne nastaje nigde u prirodi osim nakon podzemnih
nuklearnih eksplozija.
Kalezov
kaže:
"Ako u toj zoni vidite kamen i podignete ga pažljivo, on će biti u tom
obliku samo zato što
se zrnca prašine
još
drže
zajedno. Ali, ako ga malo pritisnete on će se odmah smrviti u prah".
Sledeća
zona do "zone mrvljenja" je "zona oštećenja". Ona će biti
napunjena kamenjem koje je takođe zdrobljeno, ali je različitih veličina. Bliže
"zoni mrvljenja" biće sitnije, a što je dalje biće
krupniji parčići. Konačno, izvan "zone oštećenja" neće biti oštećenja
na okolnom kamenju.
Sve
opisano događa se na idealnoj dubini.
Kako
bi to izgledalo ako bi se ovakva detonacija izvela ispod jedne od kula STC-a? Poznato je da je podzemni temelj ovih kula na dubini od 27 metara. Ako bi
se izvršila nuklearna podzemna detonacija na
dubini od 50 metara ispod temelja, sa energijom od 150 kilotona nuklearnog
punjenja, stvorila bi se pod zemljom ovakva okruglasta šupljina čija bi gornja
ivica dostigla sam temelj. I osim blagog potresa od detonacije, ništa se na površini
ne bi dogodilo jer je ovih 77 metara suviše kratko (27 metara nedostaje) da bi se se dostigla "zona
mrvljenja".
Da bi čitav čelični toranj bio smrvljen u prah i da bi
prah završio u podzemnoj šupljini, eksplozija se mora dogoditi pod zemljom, ali mnogo bliže površini.
U tom slučaju i "zona mrvljenja " i "zona oštećenja " neće
biti potpuno izolovane pod zemljom i neće biti u idealnom kružnom obliku.
One će tada formirati eliptičan oblik tako što će se
elipsa istezati prema površini,
jer pod pritiskom gasova koji isparavaju neće biti isti otpor na dole u
granitnim stenama i na gore, gde je toranj u kome je puno praznog prostora. I
elipsa "zone mrvljenja" i "zone oštećenja" će se sve više
izduživati na gore.
U slučaju Kula bliznakinja u Njujorku "zona
oštećenja" bi mogla dostići 350 do 370 metara, dok bi "zona
mrvljenja" bila 290 do 310 metara.
U slučaju mnogo kraće Kule 7 (koja je naknadno srušena)
čitava visina će biti u okviru "zone mrvljenja". Ta sposobnost nuklearne
demolicije da smrvi u prah čelik i beton i sve druge materijale je jedna od
jedinstvenih karakteristika ovog procesa.
Na snimcima nakon rušenja se vidi kako je ta mikroskopska prašina prekrila skoro čitav Menhetn.
Mnogi su verovali da je to prašina
od betona. Ali nije. To je prašina
od svega što je bilo u trenutku demolicije u
zgradama. Najviše od čelika, jer je zgrada uglavnom bila sazidana od čelika,
dok je betona bilo veoma malo. Tu je i prah od nameštaja, tepiha, kancelarijskog materijala ali i ljudskih ostataka.
Sve je pretvoreno u prah.
Kula 7, pošto
je manja, nije imala "zonu oštećenja" i veoma se lepo smrvila u šupljinu, dok su se sa Kula bliznakinja u "zoni
oštećenja" parčići razleteli na širem području.
Ovakva demolicija je mogla nastati korišćenjem 150
kilotona nuklearnog eksploziva koji je postavljen nešto manje od 50 metara ispod temelja svake zgrade. Tri su srušene. Ukupno je oslobođeno 450 kilotona energije. Bomba u
Hirošimi je oslobodila 20 kilotona TNT
ekvivalenta.
Snimci koji su načinjeni nakon rušenja kula u zoni nazvanoj "nulta tačka", a što predstavlja mesto na kome je aktivirana nuklearna eksplozija, jasno
pokazuju veliku šupljinu sa istopljenim kamenjem.
Takođe je iz snimaka i iz izjava svedoka evidentno da se
deset sekundi pre početka rušenja čitava zgrada blago zatresla, i to je bio
trenutak detonacije nuklearne podzemne bombe u srcu Menhetna.
Sve ostalo je bilo surovi režirani rijaliti šou sa stvarnim
ljudskim žrtvama.
Jedanaesti septembar 2001.
je bio demonstracija tehnologije moći i iluzije koja je imala i za cilj da pokaže da na državnim funkcijama u SAD mogu
sedeti samo slepi poslušnici
- ljudi mašine koji će bespogovorno raditi i razmišljati u skladu sa zvaničnim
informacijama koje im se iz takozvanih bezbednosnih službi serviraju. Svojom
glavom niko ne sme razmišljati.
To je ideja novog svetskog poretka: ljudi kao korisni šrafovi velike globalne
humane mašinerije.