Velika Britanija

Povodom "libijskog slučaja": Nikad se ne zna da li su gori kao prijatelji ili kao neprijatelji

 

Ako treba ubiće, ako ne treba mučiće

 

Britaniju, ali i njenog gospodara sa one strane okeana, potresaju otkrića da su nekadašnji saveznici postali protivnici i obrnuto, kao i da ovaj samoproklamovani bastion demokratije i ljudskih prava najradije poteže za srednjovekovnim metodama mučenja kada god mu je to od koristi. Biti britanski saveznik znači unapred biti osuđen na najbezobzirniju izdaju

 

Mirko Stanić

dopisnik iz Londona

 

 

Skandal oko umešanosti britanske vlade u mučenja koje je sprovodio Gadafijev režim nikako da popusti. Pošto je na trenutak splasnuo talas otkrića, krajem avgusta je ponovo krenuo novom žestinom, nakon što su u Tripoliju nađena dokumenta koja teško optužuju tajne službe Londona MI5 i MI6, ali i otvaraju pitanje: šta je sve znao bivši premijer Toni Bler?

U prostorijama libijske spoljne obaveštajne službe otkriven je faks američke CIA-e koji ukazuje na to da su Britanci zajedno sa svojim libijskim kolegama organizovali otmicu osumnjičenog za terorizam. U martu 2004. zajedničkom britansko-libijskom akcijom iz Hongkonga je u Tripoli prebačen Libijac po imenu Abu Muntir, iako je postojala realna opasnost, poznata britanskim službama, da bi tamo mogao da bude podvrgnut mučenju.

Ovo nikako nije prvi put da se britanskim agentima prebacuje saučesništvo u otmicama i mučenju zarobljenika. Brojni nekadašnji zarobljenici iz Gvantanama optužili su MI5 i MI6 za ilegalne postupke, a do sudova su dospele i razne tužbe. Nekada su se one ograničavale na to da je mučenjima prisustvovao oficir tajne službe, a ponekada bi taj oficir i postavljao pitanja zarobljenima, a da pri tom sam ne učestvuje u njihovom mučenju. Dvojica sudija britanskog Visokog suda su 2009, posle pregleda zvaničnih vladinih dokumenata, došli do zaključka da se uloga britanskih agenata u saslušavanju zatvorenika iz Gvantanama Binjama Mohameda "nije svodila samo na posmatranje".

 

Trajna saradnja

 

Slučaj Abu Muntira ipak je prekretnica, jer se tek u njemu naslućuje aktivna uloga Britanaca u transport zarobljenika. Umesto da samo profitiraju od programa otmica koji je sprovodila CIA, predstavnici Njenog veličanstva, koji se u pomenutom faksu nazivaju samo "Britancima", u ovom slučaju su i sami delovali.

Optužbe su, očigledno, toliko teške da je konzervativni premijer Dejvid Kameron početkom septembra preko svog glasnogovornika poručio da ozbiljno želi da budu proučene. Još u julu 2010. je Kameron osnovao istražnu komisiju koju je predvodio nekadašnji sudija Piter Gibson. Njen zadatak je da proveri optužbe koje se već godinama iznose na račun umešanosti MI5 i MI6 u mučenja u inostranstvu. Na ovaj način Kameron, međutim, želi i da podvuče crtu ispod vladavine svog prethodnika iz Laburističke stranke i njegovog "rata protiv terorizma".

Komisija za ispitivanje optužbi u vezi sa mučenjem svoj rad će započeti tek pošto budu zatvorene sve još očekivane optužbe protiv vlade. Stručnjak za međunarodno pravo Koledž univerziteta u Londonu Filip Sands izjavio je britanskoj televiziji BBC da bi komisija na prvom mestu morala da utvrdi ko je odobrio pomenute akcije MI5 i MI6. Po tamošnjem zakonu to su mogli da učine samo ministar unutrašnjih, odnosno spoljnih poslova ili kancelarija premijera. Zbog toga su sada svi pogledi upereni ka Dejvidu Blanketu, Džeku Strou i Toniju Bleru.

Skoro sa olakšanjem je sadašnji konzervativni ministar spoljnih poslova Vilijam Hag izjavio kako nema komentar na ove optužbe, jer u to vreme još nije bio na funkciji. Ipak su ova otkrića neugodna i za sadašnju vladu, pošto je saradnja između MI6 i Gadafijevih saradnika trajala sve do početka ove godine.

Kada je u martu u London sleteo raniji libijski šef obaveštajne službe i Gadafijev čovek od poverenja Musa Kusa niko nije bio iznenađen. Kusa je, kako se već znalo, stalno imao veoma blisku saradnju sa britanskom službom MI6, a 2003. je sa glavešinom antiterorističkih službi Markom Alenom izradio Gadafijevo odustajanje od razvoja atomskog programa. Još je jedino nejasno da li je britanska vlada svojim uticajem pomogla da sud iz škotskog zatvora pusti optuženog za atentat kod Lokerbija Al-Mikrahija, koji je zatim po Gadafijevoj želji proteran u Libiju.

Slučaj Abdela Hakima Belhadža je još bolniji za Veliku Britaniju i Sjedinjene Američke Države, pošto je on od neprijatelja postao saveznik i jedan od vođa pobunjenika protiv Gadafija.

 

Kad se mora - hoće se

 

Duhovi neprijatne prošlosti su se probudili kada je vođa pobunjenika zatražio izvinjenje od SAD i Britanije i najavio moguću tužbu za odštetu. "Ono šta se meni desilo je bilo nelegalno i zaslužujem bar izvinjenje", rekao je Belhadž britanskoj stanici BBC. Vlasti u Londonu i Vašingtonu su naprasno ućutale.

Listu Gardijan Belhadž je rekao da razmišlja i o podizanju tužbe protiv ove dve države. I pored svega on je siguran da će nova vlast u Tripoliju imati srdačne odnose sa Amerikom i Britanijom.

Iz otkrivenih tajnih dokumenata libijskih službi postalo je početkom meseca poznato da su britanske vlasti pomogle libijskim službama da otmu i u Libiju prebace Belhadža.

Ovaj nekadašnji opozicionar Gadafijevom režimu, po pomenutim dokumentima je otkriven u Bangkoku, glavnom gradu Tajlanda, gde je uhvaćen 2004. i tajno prebačen za Libiju. Po sopstvenom priznanju on je zatim sedam godina proveo u libijskom zatvoru, gde je mučen nesanicom i stalnom izloženošću buci. 

Ranije je bio vođa jedne ekstremističke islamističke grupe koja se borila protiv režima Moamera el Gadafija. Sredinom devedesetih prošlog veka uspeo je da napusti Libiju i zatim se selio iz zemlje u zemlju, sve dok ga nisu uhvatili 2004. i prebacili u Tajland. Tamo je Belhadža saslušavala i mučila američka obaveštajna služba CIA, kako on danas tvrdi.

Predstavnici CIA-e o ovome još ne žele da se izjasne.

Kako je otkrio britanski list Tajms, u Tajlandu je Belhadž bio mučen i od britanskih agenata. Današnji vođa pobunjenika lično smatra da je njegovo ondašnje hapšenje bila reakcija na, kako kaže, "tragične događaje od 11. septembra."

Posle ispitivanja i mučenja od strane Britanaca i Amerikanaca prebačen je u Libiju gde je smešten u zatvor Abu Salim, u kome su bili smešteni mnogobrojni protivnici Gadafijevog režima. Kada je na javni poziv Gadafijevog sina Saifa al-Islama prihvatio da se odrekne nasilja, Belhadž je u martu 2010. zajedno sa još 33 člana Libijske islamističke grupe pušten na slobodu.

Nakon izbijanja pobune protiv Gadafijevog režima, Belhadž se ubrzo posvetio obučavanju gerilaca u brdima zapadne Libije.

Podsećanje na neslavnu prošlost je i zato bolno za zvanični London, jer upravo ovih dana specijalne britanske jedinice učestvuju u potrazi za odbeglim Gadafijem, a premijer Kameron se rado prikazuje rame uz rame sa francuskim predsednikom Nikolasom Sarkozijem, sa kojim želi i da podeli slavu pobednika nad "tiraninom iz Tripolija".

I pored svega, Kamerun se ne kaje zbog ranije saradnje vlade njenog veličanstva sa predstavnicima libijskih tajnih službi. Preko svog glasnogovornika je poručio da su vlasti ponekad u situaciji da sarađuju i sa onima "čije vrednosti i poglede na svet ne dele".

 

 

 

 

Polako i beznadežno

 

Libija je dugo bila tampon zona između značajnih britanskih i francuskih kolonija u Severnoj Africi - Egipta i Alžira. Još početkom 16. veka delove oko Tripolija na kratko su osvojili Španci, koji zatim ove oblasti predaju Viteškom redu svetog Jovana, poznatijem kao Malteški vitezovi. Turci osvajaju Libiju 1551. godine.

Pošto je Osmansko carstvo počelo da se raspada po svim šavovima, u 19. veku Velika Britanija i Francuska su tražile najbolje rešenje za Libiju kako bi i dalje štitile svoje sopstvene interese u Severnoj Africi. Konačno, posle italijansko-turskog rata 1911-1912. godine ova oblast dospeva pod italijansku upravu. Svoje libijske teritorije Italija 1934. proglašava kolonijom pod imenom Italijanska Libija.

Posle kapitulacije italijanskih i nemačkih trupa 1943. kod grada Tunisa, Libija dospeva pod zajedničku upravu Velike Britanije i Francuske. Nezavisnost je Libija stekla 1951. godine, a za prvog vladara je postavljen kralj Idriz I.

Vojnim pučem od 1. septembra 1969. godine svrgnuta je monarhija i na vlast dolazi revolucionarni savet na čelu sa pukovnikom Moamerom el Gadafijem, koji se sa vlasti formalno povukao još 1979. godine, ali je zadržao titulu "vođa revolucije".

Posmatrači smatraju da je početak pada Gadafija bio još u 2003. godini kada je režim u Tripoliju pristao da sa Britancima sklopi sporazum o jednostranom odustajanju od programa razvoja atomske energije i istog takvog oružja. Za uzvrat Gadafi nije dobio ništa osim postepenog ukidanja međunarodnih sankcija koje mu je Zapad uveo posle otkrića da njegov režim stoji iza atentata u Lokerbiju.