Francuska
Etničko čišćenje u zemlji slobode, po bukvarima i čitankama
Zločinačko društvo Cezar -
Napoleon - Paster
Etnički čisti Francuzi
pljuju po sebi i svojoj istoriji ko da su novi evropski Srbi. Kao što ni mi u
novim udžbenicima nemamo jasnu sliku o svom poreklu, o Kosovu, o ustancima i
bunama naših predaka, tako isto Francuzi pljuju sve svojim pradedovima. I to
onima koji su ih proslavili i svetu predstavili. S Napoleonom stvar stoji još
kako-tako. Mali car je u isto vreme bio kombinacija Hitlera i Cezara, a počinio
je mnogo štete po celoj Evropi
Mile Urošević
dopisnik iz Pariza
Da čovek poveruje da je u sred Srbije, a ne u centru
Pariza, grada svetlosti. Verovali ili ne, novi francuski udžbenici nisu ama ni
nalik starim knjigama istorije ili biologije. Francuska inteligencija je toliko
nalik na naše političare i njihove ulizice da je teško otrgnuti se pomisli kao
ovde neko nekog - kopira.
Ali, pobogu zašto je iz knjiga znanja izbačen "Kralj
Sunce" i otac Versajskog dvorca, Luj XIV? Najveći i najposećeniji
dvor na svetu je dika francuskog turizma, a njegov tvorac ratni kriminalac i
zapostavljena veličina samo zato što se današnji đaci prozivaju sa Mujo, Haso i
Mamadu. Da se ne bi naljutila deca i roditelji iz bivših kolonija, iz knjiga
života izbačeni su naglavačke i prvi hrišćanski kralj i osnivač države Klovis
kao i kralj vitez Sveti Luj, koji je od male Francuske napravio svetsku silu još u XIII veku.
Današnji Francuzi se stide i jednog i drugog. Mladi
profesori su sa zaprepašćenjem prelistavali pismene zapovesti novog svetskog
poretka, u kojima su otadžbina i
patriotizam užasni pojmovi nacionalističko-fašističkog tipa. Baš kao da su ih naši proevropski intelektualci formirali
i knjige im pisali. Svi kraljevi i carevi treba da se zaborave. I nikada više
da se ne predaju deci.
Profesor Dimitri Kasali je ovih dana objavio
knjigu pod naslovom Ono što naša dece više ne uče u školi, koja je pravi
katalog velikana i legendarnih događaja koji su stvorili jednu od najvećih
nacija Evrope i koji su izbačeni iz kolektivne memorije. Napoleon je u svoje
doba stvorio centralnu banku, novi zakonik koji i danas služi, reorganizovao je
administraciju, ulepšao gradove, prokopao mnoge kanale i spojio sve reke u
jedinstveni vodeni lavirint. Pored toga, njegova strategijska genijalnost je
pobedila na Osterlicu dva puta veću austrijsku vojsku. To se uči na svim vojnim
akademijama sveta, a u Francuskoj je potisnuto u večni zaborav.
Autor ove knjige nije jedini koji veruje da strah knjige
piše i da socijalni mir kao prvi potez zahteva - amneziju i menjanje istorije.
To što je Napoleon pobedio Austrijance i ukinuo Germansko
Rimsko Carstvo, koje je ugnjetavalo centralnu Evropu skoro 1000 godina, i što
je usput oslobodio jevrejski narod iz geta Venecije ili Madrida, više kao da ne
važi.
Gledano sa istorijske strane, Aleksandar Makedonski,
Cezar i njima slični bili su ratnici i počinili su mnoga nedela nad
pobeđenima, ali ih se ni Grci ni Italijani ne odriču. Naprotiv. Kada stignete u
Pariz, na počasnom mestu u crkvi Dom ispod kupole od zlata počivaju mošti
Napoleona. Dva miliona ljudi iz celog sveta dolaze da obiđu grob bivšeg
vojskovođe i graditelja.
Sve veći jaz između Francuza i Francuza
Oduvek su Francuzi citirali zasluge malog cara, a sada se
sećaju samo jednog njegovog poteza koji mu ni francuske nacionalne manjine ni
Francuzi tamne kože ne opraštaju. Obnovio je trgovinu robljem, koju je par
godina ranije revolucija bila ukinula. Setimo se da je Napoleon nakon poraza u
Moskvi i na Vaterlou bio proteran na ostrvo sveta Jelena, a sada je definitivno
izbačen i iz udžbenika istorije, da mu se seme zatre i ime zaboravi.
Možda će uskoro biti bačen na smetlište kao što su
revolucionari učinili sa svim moštima svojih bivših vladari njihovih familija.
Ako jednog dana dođete u Pariz, zaobiđite crkvu Dom i mauzolej trgovca robljem,
videće vas neko i možda optužiti kao saučesnika. Ali da je samo to - ne bi ni
bilo vredno pomena.
U razgovoru sa Francuzima ne pominjite Jadnike. Ne
mislim na narod već na delo Viktora Igoa, još jedne nepodobne osobe
novog svetskog školskog poretka. Ne znate vi ko je bio Viktor Igo. Ceo svet ga
slavi i čita njegova pisanija i nema na ovoj planeti čitanijeg autora od Igoa.
Njegov vek nije imao većeg humanistu, a ipak taj bradati debeljko nije dobrodošao
u naše moderno doba, koje više voli da zaboravi nego da nauči. Ko još zna da je
Igo ustao pred skupštinom i glasno zapitao deputate da li su još uvek ljudi.
- Znate li vi da tamo daleko, na brdovitom Balkanu, Turci
izelice masakriraju ceo jedan narod, našu braću i prijatelje Srbe, a vi se ovde
otimate oko vlasti i zatvarate oči pred zločinom. Znate li vi ko su Srbi i
koliko im Evropa duguje!
Naravno, nisu
Francuzi zbog francusko-srpskog prijateljstva izbacili genijalca iz svoje
literaturne baštine. Mada bi to bio dovoljan razlog, već zbog drugih politički
nepodobnih ideja koje je crni Viktor širio oko sebe. Imao je suprotne ideje od
Napoleonovih, a ipak sada imaju istu sudbinu. I ne samo on.
Čovek koji je spasao Evropu od arapske najezde u osmom
veku, nekada slavljeni Karlo Martel, sada je sadističko-mazohistička
provokacija za milione i milione Arapa koji su se od nedavno naselili po nekada
katoličkoj i u Crkve najmilijoj kući, kako su nekada nazivali Francusku.
Današnja multirasna i multi konfesionalna Francuska mora da se prilagodi novoj
populaciji, koja je na putu da totalno zameni staru, ili da nestane. Ovaj moto
je veoma rasprostranjeno mišljenje koje se šapatom širi od usta do usta onih
Francuza koji će na sledećim izborima da pune kutije Marine Le Pen. A
njih nije mali broj.
Nije ni mali broj zabranjenih likova koji moraju da
napuste stranice udžbenika i ustupe svoja mesta kineskim ili afričkim
kraljevima i carevima.
Ne zaboravimo da je Širak 2002. godine iskopao
mošti Aleksandra Dime i bez odobrenja familije doneo ih u mauzolej
Panteona. da bi, eto, u društvu belih velikana bio i jedan - polucrnac. Dima
je, kao što mnogi ne znaju, bio poreklom iz porodice robova sa Haitija, što mu
se vidi i na faci.
Ima da igraš kako ti gej svira
Pogrešno je misliti da su samo francuski kraljevi ili
vojskovođe žrtve etničkog čišćenja po bukvarima i čitankama zemlje slobode i
ljudskih prava. I ostale zemlje Evrope koje imaju problem sa emigracijom uvode
neka nova pravila.
Na primer, u Španiji je teško naći sliku crkve koja na
vrhu ima - krst. Da se muslimani ne naljute krstovi se brišu. Menjanje istorije
svuda ide jako daleko, ali najdalje se otišlo za sada u Francuskoj, što se
opravdava činjenicom da ovde ima najviše muslimana i najviše Jevreja u celoj
Evropi. Uvek se nađe nešto što može da ih pogodi. Na primer, ko bi se nadao da
će na udaru cenzure podobnih da se kao đački neprijatelj nađe i - Luj Paster.
Novi svetski žandari su pravi streptomicin za čoveka koji
je izmislio penicilin. Ni to nije sve. Lamartin, Molijer, Volter
i slični nisu ništa bolje sreće i ne mogu da se probiju na stranice udžbenika
jedne od najneobrazovanijih nacija u Evropi. Bar što se tiče onog obaveznog
prvog stepena osnovne i srednje škole. Kineska istorija, afrička geografija,
arapski jezik ili nova gej-biologija imaju veći uspeh od istorije i geografije.
Zato Francuzi izlaze iz škole sa nepotpunim obrazovanjem i velikim šupljinama u
svim materijama. Zapanjeni ste, ali statistika je neumoljiva. Na listi trideset
demokratskih nacija, Francuska je na dvadesetom mestu. Test je rađen sa decom
od 15 godina, a predmeti su bili lektira, matematika i fizika. Mnogi francuski
đaci ne znaju da čitaju, a o pisanju da i ne govorimo. Da bi popravili, valjda,
takvo stanje, stvari francuski ideolozi su ukinuli i časove - pravopisa.
Preko šest miliona đaka je ovih dana selo u klupe nove
pačije škole, gde se nivo znanja izjednačuje po mondijalističkim ili bolje
rečeno donjim standardima. Svi jednake neznalice, tvrde posmatrači i o tome
pišu po mnogim poznatim časopisima.
Većina stanovništva se ponosi time da su duple nule iz
istorije i geografije. To im se čak ovde, pored nediscipline, uzima za
nacionalno obeležje. Nešto kao naš narodni inat. Ne treba više nikoga da čudi
kad u francuskim medijima i knjigama prođu ideje, pasusi koji dokazuju da
srpski manastiri na Kosovu i Metohiji nisu nikad bili srpski, ili da Srbi nisu
dugo živeli na ovim prostorima i da smo uz sve to najgluplji i najkrvoločniji
narod, koji je izazvao ne samo Prvi svetski rat, već i ovaj poslednji u Evropi.
Živelo francusko-srpsko prijateljstvo.
Na internetu je malo drugačije. Tamo poruke nisu čitko
potpisane. Ima da igraš kako ti gej svira, bio je naslov jedne internet poruke.
Naravno ni Mond ni Figaro ne mogu da puste ovakav naslov na svoje
stranice, jer je to regulisano i već odavno zakonom zabranjeno. Ništa
negativno, provokativno ili uvredljivo o pederima, lezbejkama neće biti
tolerisano u ime tolerancije. Sve izgleda kao da bi oni od svega najviše voleli
da sva deca sveta budu kao i oni. Kažu da je to normalna ljudska slabost.
Ćelav sanja da sve glave ošiša nulericom, a peder bi da
ubedi svu decu sveta da muškarac ili žena ne postoje kao biološka pojava već je
to - socijalna podela. Čovek se rodi bez određenog pola i tek kad odraste on
odlučuje da li će da bude muško ili žensko. Bolje rečeno - da li će da se ženi
za devojku ili dečka. Ne, ovo nije sprdnja, već uprošćen rezime onoga što je
novost u novom školskom programu Francuske.
Mnoge organizacije i roditeljski saveti bune se protiv
ove lekcije, ali uzalud. Oni koji su najzad uspeli da plasiraju ono što su
odavno tajno priželjkivali, ne haju za proteste. Prilika je jedinstvena da se
novi aršini uzmu za normu. Nova teorija je rođena i dok se ne dokaže da je
pogrešna biće obavezna u programu za decu od 10 do 12 godina.
Sada na nama ostaje da iskopiramo francuske knjige, kao
što smo im kopirali ustav i ostale neophodne uslove da postanemo član jedne
velike mafije za uništavanje duha naroda i bacanje u novi robovlasnički poredak
na dobrovoljnoj bazi. Ali o tome nekom drugom prilikom, kada se ukaže prilika
da se jasno vidi ono što se sada vešto krije. Mada ne sumnjamo da je našim
čitaocima odavno sve jasno.
Preko
šest miliona francuskih đaka je ovih dana selo u klupe nove pačije škole gde se
nivo znanja izjednačuje po mondijalističkim ili bolje rečeno - donjim
standardima.
U
Španiji je teško naći sliku crkve koja na vrhu ima - krst. Da se muslimani ne
naljute krstovi se brišu. Menjanje istorije svuda ide jako daleko, ali najdalje
se otišlo za sada u Francuskoj, što se opravdava činjenicom da ovde ima najviše
muslimana i najviše Jevreja u celoj Evropi. Uvek se nađe nešto što može da ih
pogodi.