Razaranje

 

Najnoviji prilozi za biografiju Lukić mr Miladina, starog novog pomoćnika ministra kulture Srbije (2.)

Hotel za kokoške pred božijom kućom

Za koje je to štetočinske zasluge tokom čitave karijere konzervatora,  pomoćnika ministra kulture i projektanta nagrađivan čovek čija bi se aktivnost pre mogla nazvati sramotom za struku i doprinosom uništavanju kulturne baštine Srbije. Ko je i kako dodelio novac za opskurni Atlas narodnog graditeljstva. Ko je u manastiru Gradac sagradio hotel za kokoške. Ko je u Studenici sagradio postmoderan mermerni klozet. Gde su sve sagrađeni nakazni konaci. Ko je sprečio iskopavanje lokaliteta Zlata. Ko je u Sisojevcu sagradio sandučinu. Ko je i zbog koga po svaku cenu sprečavao uređenje i zaštitu Lepenskog Vira. Ko je preduzeću za deratizaciju poverio protivpožarnu zaštitu 21 manastira

 

Stanislav Živkov

 

 

Za čitavu karijeru Miladina Lukića, kao konzervatora, pomoćnika ministra kulture i projektanta, vezuje se čitav niz "slučajeva". Tako je svojevremeno  javnost bila konsternirana činjenicom da je za izradu opskurnog projekta "Atlas narodnog graditeljstva", čiji su nosioci Lukićevi pajtaši Božidar Krstanović i Estela Radonjić-Živkov, Ministarstvo kulture dodelilo 222.000 evra.

Kada je vest o ovoj dodeli sredstava stigla u javnost, ispostavilo se da čak ni sam tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović nije mogao da odgovori na pitanje po kom kriterijumu i ko je odlučio da se projektu "Atlas narodnog graditeljstva" dodeli toliki novac i uputio novinare na svog pomoćnika u Ministarstvu, Miladina Lukiću. Štaviše ogorčene kolege iz Zavoda za zaštitu spomenika, koji su zbog straha od odmazde želeli da ostanu anonimni, rekli tim povodom da Zavod ima mnogo značajnijih projekata kojima je potrebniji novac nego što je to "Atlas narodnog graditeljstva".

Iako postoji veliki broj spomenika narodnog graditeljstva koji vape za zaštitom, obnovom i revitalizacijom, utrošeni su milioni na izradu "Atlasa narodnog graditeljstva", umesto zaštite od propadanja objekata narodnog graditeljstva.

Sledeći Lukićev "slučaj" bila je zabrana probnog arheološkog iskopavanja značajnog ranovizantijskog arheološkog nalazišta Kale u selu Zlata, kod Prokuplja. Pošto je javna tajna da se pojedini arheološki lokaliteti u srpskoj arheologiji ne smeju iskopavati, jer ih pojedine ustanove kao što su Arheološki institut, Odeljenje za arheologiju Filozofskog fakulteta, kao i raznorazni zavodi, muzeji i muzejčići smatraju svojom prćijom, očigledno je da je Lukić štitio nečije interese kada je prof. dr Mihailu Milinkoviću zabranio iskopavanja zbog navodne opasnosti od divljih kopača.

O tome da je Lukić očigledno radio po nečijoj direktivi vidno je i iz činjenice da je Komisija za izdavanje dozvola za arheološka iskopavanja predložila Ministarstvu da izda rešenje za obavljanje arheoloških istraživanja (citat iz Zapisnika sa 4. sastanka Komisije za iskopavanje i istraživanja arheoloških nalazišta u 2005. posvećen Zlati), a da je Lukić, uprkos ovom predlogu iskopavanja sprečio. O tome da se ova zabrana morala doneti po svaku cenu svedoči čitav niz besmislica na koje se Lukić prilikom odlučivanja pozvao: netačna tvrdnja da bi lokalitet nakon probnog, sondažnog iskopavanja morao da se istražuje sistematski, isforsirana konstrukcija po kojoj bi za istraživanja Zlate bila potrebna sredstva za konzervaciju, što je po Lukićevom mišljenju bio razlog za zabranu iskopavanja. Iako bi se sondažnim iskopavanjem Zlate dobili osnovni podaci, neophodni za stavljanje jednog arheološkog lokaliteta pod zaštitu zakona, i to bez ijednog dinara uloženog od države, jer je trebalo da radovi budu izvedeni sredstvima Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta i dragocenom donacijom uglednog Instituta "Jaroslav Černi", nekome su ova iskopavanja veoma smetala, nikada nisu saopšteni pravi razlozi za zabranu iskopavanja niti se saznalo ko iza svega stoji.

 

 

 Ugostiteljske potrebe studeničkog bratstva

 

 

Za ime Miladina Lukića vezuje se još jedan "slučaj" u Ministarstvu kulture. Naime, nakon velikih protesta zaposlenih u Republičkom zavodu i nakon više prijava zaposlenih i poseta raznih inspektora, smenjen je dotadašnji direktor istog zavoda Marko Omčikus i za direktorku je imenovana arh. Gordana Marković, koja je odmah shvatila da je u Zavodu stanje katastrofalno, da spomenici svakodnevno propadaju a da zavodom gospodare neradnici. Markovićeva je pokrenula rad na brojnim objektima i insistirala na profesionalom radu na njihovoj obnovi. Time se automatski veoma zamerila grupi Lukićevih sledbenika koja decenijama nije radila skoro ništa. Kako bi zaštitio svoje istomišljenike, Lukić je započeo sistematsku opstrukciju svih značajnih projekata Zavoda, čak je formirao tzv. veliku komisiju Ministarstva za praćenje radova na spomenicima, čiji je glavni cilj, zapravo, bilo zaustavljanje nepoželjnih radova. Ipak, tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović, posle upozorenja Gordane Marković da verifikovanjem komisije dobija paralelni zavod, poništio je rešenje o formiranju te komisije pošto se zapravo radilo o komisiji za zaustavljanje nepoželjnih radova što je veoma uspešno kasnije realizovala sadašnja v.d. direktorka Vera Pavlović Lončarski!

Posebnu pažnju zaslužuje navod iz obrazloženja DKS-a da je Lukiću nagrada dodeljena za teorijski i projektantski rad u zaštiti graditeljskog nasleđa. Kada se pogleda urađeno vidi se da je od kulturnih dobara Lukić na svu sreću "restaurirao" samo jedan jedini, ali da je uglavnom projektovao razne konake i klozete.

Neposredno kraj manastira Studenica, južno od manastirskih zidina, Miladin Lukić je projektovao i izgradio ogromnu stambenu zgradu, uz veoma "stručno" obrazloženje urbanista konzervatora da je to mesto dobro jer - na njemu nije nikada ništa građeno. Obrazloženje za izgradnju bilo je da se od rudokopa ugrožena manastirska zgrada iz ušćanskog vinograda premešta u Studenicu.

Ova zgrada od 180 kvadratnih metara na Ušću usput je narasla na deset puta veću površinu u Studenici a i pored "premeštanja", zgrada u Ušću i danas stoji na svom mestu. Ogromni objekat sa četrdesetak dvokrevetnih soba za monahe  sa kupatilima i pratećim prostorima, očito namenjen ugostiteljstvu, pravdan je raznim namenama: higijenskim potrebama tada sedmočlanog studeničkog bratstva, budućim vizantološkim centrom, "stranoprijemnicom"... Za opremanje konaka preduzeće Stik iz Ivanjice poklonilo je ogromnu količinu drvne građe, od koje je kraljevačko preduzeće Jasen izradilo ne naročito kvalitetnu stolariju, a usput je rasprodat deo poklonjenog parketa.

Sledeća Lukićeva akcija bila je lociranje i izgradnja javnog klozeta u postmodernom stilu na praznom prostoru na desnoj obali Savinog potoka, u blizini Savine česme. Klozet je sagrađen na koti nižoj od kote uliva u veliku septičku jamu u manastirskom voćnjaku u koju je planirano pumpanje fekalne vode, umesto čega je fekalna voda iz klozeta ispuštena u potok, koji je kao jedan od bitnih elemenata zaštićenog pejzaža, u zoni klozeta poligonalno "korigovan" i obzidan kamenom u kanal pravougaonog preseka tako da ova urbanistička "omaška" zagađuje Savin potok i reku Studenicu.

Klozet je inače  prvi objekat u Studenici, nakon gradnje Bogorodičine crkve, građen od klesanih blokova radočelskog mermera. Nakon kraćeg vremena pokazalo se da je klozet krajnje nefunkcionalan, sa kabinama širine 80 cm, te danas više nije u funkciji, već služi kao magacin robe za obližnji drveni kiosk sa suvenirima koji je prema odobrenju manastira, nikao  upotpunjujući ansambl sa česmom.

 

 

 Prodavnica od crkve važnija

 

 

 

Ni manastir Sopoćani nije bolje prošao. Po dobrom crkvenom običaju, sagrađeno je pravo arhitektonsko remek-nedelo, odnosno  mastodont naslonjen na mali stari konak, a da bi se ambijentalna devastacija kompletirala, pored glavnog ulaza u manastir, prema projektu Miladina Lukića, sagrađena je manastirska prodavnica koja je sasvim uspešno zaklonila pogled na manastirsku crkvu, verovatno jer je manastirskom bratstvu i Lukiću bilo važnije da posetioci najpre vide prodavnicu i dive se Lukićevom remek-nedelu a potom nešto i pazare i time dopune manastirsku kasu. Srećnim sticajem okolnosti sprečena je gradnja još jednog nakaznog konaka po Lukićevom projektu, koji je trebalo da liftom za hranu bude povezan sa trpezarijom, već je malo manje nakazan konak projektovala sama Olivera Marković-Kandić.

Ni manastir Gradac nije bio bolje sreće jer je Lukić i tamo za sobom ostavio trajan, dubok trag. Prilikom projektovanja novih objekata, skromne potrebe male monaške zajednice nisu blagovremeno sagledane te je gradnjom konaka bitno devastirana ambijentalna celina manastira..

Novosagrađeni konak projektovan je krajnje nefunkcionalno, sa svega četiri sobe za monahe, i raznoraznim hodnicima i stepeništima. Nema nikakvih ostava kao ni prostora za ogrev, a umesto kotlarnice uređena je soba za prijem posetilaca. Kotlarnica je nepropisno ugrađena u debljinu obimnog zida i predstavlja stalnu potencijalnu opasnost kako za monahinje, tako i za čitav objekat.

Unutar manastira sagrađen je neprikladan zvonik, a dve ekonomske zgrade pored kompleksa. Glavni ulaz u manastir preprečen je velikim zidanim kokošinjcem, tzv. hotelom za kokoške, koji je projektovao i sagradio Miladin Lukić.

Na istočnoj strani sagrađen je parking, a usput je probijen i ogradni zid kako bi se osposobio novi ulaz u manastir na mestu gde ga nikada ranije nije bilo, jer je nekadašnji glavni ulaz degradiran gradnjom kokošinjca. Pored parkinga sagrađen je i novi klozet za posetioce koji blokira vizuru na crkvu jer ima i sprat koji uspešno zaklanja pogled na kupolu crkve. I ovde je primenjen uobičajeni "lukićevski" konzervatorski princip te je klozet sagrađen bez rešenog odvoda kanalizacije sa "mirisnim" posledicama.

Ni prostor skromne manastirske ekonomije nije definisan planom tako da je ona smeštena naspram glavne kapije, tačno na putu bujicama koje su povremeno imale katastrofalne posledice po manastirski kompleks izazivajući rušenja i oštećenja manastirskih objekata. Uz ekonomske objekte posađen je voćnjak koji će u dogledno vreme čitav kompleks zakloniti od pogleda sa prilaznog puta.

 

 

 Sandučina u dva čina

 

 

Ni manastir Mileševa nije ostao pošteđen primene Lukićevog "savremenog metodološkog pristupa" revitalizaciji spomenika kulture. Ipak, najveći problem Zavoda je u tome što je na čelu eparhije vladika koji želi da je unapredi i koji ne može da prihvati da za ovaj manastir ne može da dobije projekte uređenja zaštićene zone, izmeštanja puta, adaptacije konaka, zvonare i da je briga o manastiru svedena samo na odugovlačenja, zabrane rada i tužbe. Tako je u Republičkom zavodu još 2003. godine, Miladin Lukić izradio novi plan uređenja kompleksa po kome se ekonomske zgrade "premeštaju" sa mesta na kome su izgrađene na mesto obližnjeg zadružnog motela. A na mestu štale, čiju je lokaciju upravo Republički zavod odredio i manastir osamdesetih godina izgradio, predviđa se gostinski konak, a uz konak i ribnjak.

Očigledno je da oni koji se zaštitom spomenika bave samo u priči, nisu ni znali šta po Zakonu o planiranju i izgradnji mora da ima određena vrsta projekata. Tako nisu znali ni da idejni projekat uređenja Mileševe obavezno mora da sadrži plan uređenja zaštićene okoline sa obilaznim, pristupnim putem, parkingom i pešačkim komunikacijama, arhitektonske projekte sanacije postojećih i projekte novih objekata, idejne projekte infrastrukture i studiju uticaja na životnu sredinu, a arhitekta Miladin Lukić to sve nije uradio.

U Republičkom zavodu se 2003. godine izrađuje novi crtež uređenja kompleksa gde se ekonomske zgrade "premeštaju" sa mesta na kome su izgrađene na mesto obližnjeg zadružnog motela. Zvonik je predviđen za uklanjanje. Dakle, sve je tu: i zvonik i ekonomija i ribnjak, samo ne tamo gde je izgrađeno, nego na drugom mestu, a neko mora da plati nepotrebno rušenje i ponovno zidanje shodno Lukićevim planovima. takvo nakazno lociranje pomoćnih, sanitarnih ili ekonomskih objekata na prilaznoj vizuri uobičajeni zaštitni znak - trademark Miladina Lukića (primeri Mileševe, Naupare, Sopoćana).

Posebna je priča rekonstrukcija priprate manastira Sisojevac koja je sagrađena prema projektu Miladina Lukića. Crkva ovog manastira je prelepi primer arhitekture moravske stilske grupe sagrađena od sige i peščara. Krajem XVII veka manastir je zapusteo, a do naših dana crkva je došla u ruševinama.

Naos crkve uzorno je obnovljen sedamdesetih godina XX veka po projektu arh. Branislava Vulovića, a nisko sačuvani zidovi priprate su konzervirani. Osamdesetih godina pokrenuta je inicijativa za obnovu priprate.

Problem je bio u tome što nisu postojali svi podaci za njenu kompletnu obnovu, ali je bila moguća obnova na osnovu stilskih sličnosti sa bolje sačuvanim moravskim crkvama. U Republičkom zavodu je napravljen interni konkurs kojim je od arhitekata Zavoda tražen projekat rekonstrukcije priprate. Nažalost, po sasvim nejasnim kriterijumima izabran je projekat Miladina Lukića, koji je rešio da primeni metodu kontrasta, tj. da sagradi nešto što uopšte nema veze sa prvobitnom arhitekturom crkve. Tako je na mestu moravske priprate sagrađena prava sandučina, mnogo viša od prvobitne priprate, koja je obložena blokovima tesanog kamena te danas čitav ansambl izgleda kao betonski sarkofag. Čak je na mestu prvobitnog portala postavljen novi, izliven u betonu, koji izgleda kao scenografija za Flaša Gordona.

 

 Nagrade za štetočinu

 

 

Činjenica da je Miladin Lukić neovlašćeno potpisao dopis upućen Narodnom muzeju pokazuje da je on sve vreme provedeno u Ministarstvu zapravo radio samovoljno i povremeno bio u sukobu interesa, što najbolje pokazuje činjenica da je pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić omogućio rekonstrukciju i dogradnju Muzeja u Prijepolju sredstvima Ministarstva, a po projektu arhitekte konzervatora Miladina Lukića.

Za sva svoja štetočinstva, Lukić je čak dobio bizarno nagradu praktično nepostojećeg  Društva konzervatora Srbije za koje se odavno zna da mu je praktično glavna i jedina aktivnost tokom cele godine zapravo sama ta proslava, odnosno bogati koktel posle nje, kao i da ne postoje neki definisani kriterijumi za dodelu same nagrade, o čemu svedoči sama činjenica da je nagrada dodeljena arh. Miladinu Lukiću, štetočini koja ni sama ne zna je li konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije ili privatni projektant nakaznih crkvetina poput sandučine Sv. Luke sagrađene na Košutnjaku gde je Lukić gradeći za svog prijatelja ktitora Veselina Boškovića najpre projekat pokazao tada već uveliko ostaralom i dementnom patrijarhu Pavlu, koji je odobrio gradnju megalomanske zgradurine gde je Lukić doslovce pokrao i nekritički primenio elemente sa više srpskih srednjevekovnih manastirskih crkava!

Tako je recimo idejno rešenje najvećeg dela zvonika doslovce preuzeto sa crkve Sv. Nikole kraj Kuršumlije na šta je nasađena nekakva postmoderna zvonara, zvonik je sa  samom crkvom povezan neuspelom rekonstrukcijom spoljne priprate Sopoćana, odakle je prekopiran i zapadni deo crkve s stim što su na kapele nasađene kupole kao u Žiči, poprečni brod je prekopiran sa crkve Sv. Stefana u Banjskoj a kupola i oltarni prostor sa Bogorodičine crkve u Gradcu.

 Lukić je ovde pokazao samo da je arhitektonski epigon , i to loš i da jedino veoma uspešno igra na muziku koju naručilac, u ovom slučaju svira! Inače iz DKS-a je saopšteno da se Lukiću nagrada dodeljuje za dugogodišnji teorijski i projektantski rad u zaštiti graditeljskog nasleđa, kao i za savremen pristup njegovom očuvanju. Međutim, kada se pogleda šta je sve i kako Lukić zapravo uradio, a delom i sprečio, mora se postaviti pitanje za koje je to zasluge Lukić uopšte dobio ovu nagradu?

 

A 1.

 

Slučaj Visan

 

Postoji još jedan slučaj vezan za Miladina Lukića, a to je dodela posla na protivpožarnoj zaštiti 21 manastira preduzeću Visan iz Zemuna, registrovanom za ekološku i sanitarnu zaštitu. Na osnovu predloga Jovana Despotovića, tadašnjeg pomoćnika ministra kulture, Miladina Lukića i Marka Omčikusa, tadašnjeg direktora Republičkog zavoda, 24. septembra 2003. godine sklopljen je ugovor sa Visanom za izradu projektne dokumentacije za preventivno-tehničku zaštitu, kontrolno ispitivanje i servisiranje stabilnih sistema za dojavu i gašenje požara, zaštitu od požara i izvođenje građevinskih, elektro, termotehničkih i zanatskih radova na objektima od posebnog kulturno-istorijskog značaja označenih u spisku koji je bio sastavni deo ovog ugovora (ukupno 21 manastir).

Članom 5. Ugovora ugovorena je ukupna vrednost radova od 44.972.340 dinara. Pravu zanimljivost predstavlja sledeći član ugovora kojim se naručilac posla obavezuje da iznos iz člana 5. ovog ugovora plati u celosti u roku od sedam dana od dana potpisivanja ugovora, na tekući račun izvođača kod Delta banke br. 1609567186. Na osnovu tog člana ugovora Visanu je isplaćen avans od 100 odsto ugovorene vrednosti radova. Oko ovog posla postoji više neobičnih detalja. U vreme sklapanja ugovora Visan uopšte nije bio registrovan za poslove na protivpožarnoj zaštiti, a za te poslove, legalizma radi, doregistrovaće se tek znatno kasnije, upravo u vreme kada je Miladin Lukić bio pomoćnik ministra kulture. Štaviše, u Visanu je hitno formiran sektor za rad na protivpožarnoj zaštiti kako bi se mogao nastaviti rad na ovom projektu. Ugovorom uopšte nije bio definisan rok u kojem je posao trebalo da bude izvršen, jedino je projektna dokumentacija trebalo da bude dovršena i predata do kraja 2003. godine. Tek 2006. godine, u vreme kada je Gordana Marković bila direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, izvršena je kontrola rada Visana i ustanovljeno je da je posle tri godine urađeno samo 10 odsto posla u ukupnoj vrednosti od oko 5.200.000 dinara i to na 16 manastira. Do danas nije ustanovljeno gde je utrošena razlika od oko 44.450.000 dinara, ali se zato zna sledeće: da je Marko Omčikus smenjen sa mesta direktora Republičkog zavoda, da je Miladin Lukić smenjen sa mesta pomoćnika ministra kulture, te da je istoričar umetnosti Jovan Despotović, nakon smene sa mesta pomoćnika ministra kulture, radio kao - savetnik u Visanu.

 

A 2.

 

 Slučaj Lepenski Vir

 

 

Ambiciozno zamišljeni projekat defitivnog uređenja i prezentacije arheološkog lokaliteta Lepenski Vir započet je u krilu Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, ali su sredstva za njegovu realizaciju dobijena iz Nacionalnog investicionog plana, kod kojeg je aplicirala Skupština opštine Majdanpek, čime je doslovce oteta zlatna koka Republičkom zavodu. Da je kojim nesretnim slučajem realizacija išla preko Zavoda, sigurno bi se više decenija novac arčio pare na dnevnice, monitoring, ćevape, honorare, komisije, lozu, kisele krastavce, ptičje mleko itd.

Pošto je neradnicima u Zavodu jako smetalo da neko nešto uopšte radi, već u samom Zavodu pokušana je blokada i to tako da je tadašnji direktor Republičkog zavoda Marko Omčikus čitave dve godine, dakle sve do svoje smene, uporno odbijao da potpiše već izrađeni projekat. Naime, to je bio period kada je Marko Omčikus bio direktor (2001-2004), a Miladin Lukić šef Arhitektonskog odeljenja Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, period koji sada ima direktan kontinuitet u direktorovanju Vere Pavlović-Lončarski. U to vreme, baš kao i sada, ništa nije moralo i sve je moglo. O projektima se odlučivalo prema ličnim afinitetima, u najmanjem krugu upućenih među upućenima, u svojevrsnoj "velikoj loži" Republičkog zavoda.

Tako je Marko Omčikus odbio da potpiše završen projekat zaštite Lepenskog vira (u kome je učestvovalo desetak stručnjaka Republičkog zavoda, Narodnog muzeja i Nacionalnog parkaĐerdap), i to na zahtev Miladina Lukića, sa stavom da takvi projekti treba da se rade u privatnom birou, a ne u Republičkom zavodu, koji samo treba da izdaje konzervatorske uslove. A onda je Miladin Lukić, zbog svojih "zasluga" naprasno po prvi postao pomoćnik ministra kulture. Nova direktorka Republičkog zavoda Gordana Marković, shvativši sa kime ima posla, rasformirala je zavodsku "veliku ložu" neradnika, ali je zato nova velika loža proradila u Ministarstvu kulture, na čelu sa "velikim majstorom" Miladinom Lukićem, čiji dopisi su postali čuveni.

Na primer, pisao je (2006) da Republički zavod ne treba da radi Lepenski vir, koji treba da je u nadležnosti Narodnog muzeja, pošto Lepenski vir nije nepokretno, nego pokretno kulturno dobro, jer je - dislociran. Čitajući to pismo, u dva ministarstva su se krstili i levom i desnom. Pošto ni to nije bilo dovoljno, pomoćnik Ministra kulture Miladin Lukić je svim silama započeo da rovari po odborima za visokogradnju i niskogradnju pri Nacionalnom investicionom planu sa svojom morbidnom teorijom o navodnoj pokretnosti Lepenskog vira a sve samo zato da bi se sprečio normalan rad na ovom lokalitetu kako bi se Narodnom Muzeju, odnosno Cvjetičanin dr Tatjani i bulumenti okupljenoj oko nje omogućilo doživotno razvlačenje radova