Tabloid
istražuje
Bankarska
aždaja iz Londona (EBRD), opljačkala je, pokorila i uništila srpsku privredu
Ubistvo s
predumišljajem
Evropska
banka za obnovu i razvoj (EBRD), vlasnik je srpskih preduzeća, srpskih dugova i
gospodar mračne srpske budućnosti. Razorna moć ove čudovišne organizacije,
uveliko prevazilazi odnos države sa bankom. EBRD već odavno nije banka nego
investitor-monopolista, koji daje malo, da bi na kraju uzeo sve. Ova višeglava
hidra, bezobzirno otima srpski agrar, telekomunikacije i sve što donosi visoke
profite. Gotovo da nema segmenta srpske privrede u kome ova banka nije
zastupljena i koji ne pati od njenog štetočinskog delovanja omogućenog Zakonom
o privatizaciji, koji su čelnici EBRD-a bukvalno diktirali tadašnjoj srpskoj
vladi.
Milan
Malenović
Evropska
banka za obnovu i razvoj (EBRD) spada u red najmlađih međunarodnih finansijskih
institucija, osnovana 1991. godine sa ciljem da finansijski potpomogne razvoj
zemalja proizašlih iz nekadašnjeg Sovjetskog bloka i Jugoslavije. Banku čini 40
nacija donatora sa tri kontinenta, a najveći davaoci para su Sjedinjene
Američke Države, Evropska Unija i Evropska investiciona banka.
Zadatak EBRD-a je da finansijski pomaže projekte od opšteg značaja u zemljama
koje teže demokratiji, a koje države spadaju u tu grupu odlučuje sama banka,
odnosno njeni mentori u Vašingtonu. Tako se na spisku zemalja - korisnika
nalaze i Egipat (još od vremena Hosnija Mubaraka), Jordan i Maroko
(jedan od osnivača), čija je jedina veza sa demokratijom to što takođe služe
Vašingtonu i američkim interesima. U toku svog skoro četvrtvekovnog postojanja
EBRD je uspeo da samo jedina, od desetina zemalja koje primaju kredite, od
uzimaoca postane davalac para, a to je Češka Republika. Sve ostale države su
tamo gde su i ranije bile, ako ne i na nižem mestu.
Sama EBRD je,
primera radi, 2007. godine objavila rezultate jednog istraživanja, po kome 67
odsto ljudi sa teritorije njenog delovanja smatra da je korupcija 2006. bila
ista ili čak i gora nego pre početka angažmana ove banke. Borba za poboljšanje
uslova života u zemljama korisnicama nije, očigledno, cilj EBRD-a. Nije ni
sticanje profita, mada ova banka nije ni humanitarno društvo. Osnovni i
najvažniji cilj je oblikovanje društva onako kako to odgovara davaocima para,
najkrupnijim vlasnicima kapitala sa ove i one strane Atlantika.
Srbija je
EBRD-u pristupila 19. januara 2001. godine, dakle neposredno posle
petooktobarskog puča. Pre toga, Srbija nije bila „demokratska" zemlja, jer
se njena vlast birala na izborima, a ne na uličnim protestima. Od tada do danas
ova banka je u našu zemlju, navodno, investirala 6,6 milijardi evra.
Ukupno
interesovanje EBRD-a za Srbiju, izraženo u nekoj čvrstoj valuti, daleko je veće
od pomenute sume, jer je ova banka istovremeno i vlasnik najmanje petine
(pojedini stručnjaci smatraju i više od trećine) celokupnih spoljnih dugovanja
Srbije. Zbog toga je uticaj banke na vlast u Beogradu enorman, što potvrđuju
svi upućeni u ovu problematiku.
U pismu
koje je 6. juna 2001. uputio jednom svom beogradskom prijatelju, tadašnji
predsednik Svetske banke Džejms Volfenson, obelodanio je kako je srpska
vlada zloglasni Zakon o privatizaciji, kojim je privreda zemlje bukvalno
opljačkana, napisala po diktatu Svetske banke, EBRD-a i britanskog Odeljenja
za međunarodni razvoj! Već na samom početku svog delovanja u Srbiji, za
manje od pola godine, EBRD je uspeo da potpuno razori i pokori srpsku privredu.
Srpska
tazbina ukrajinskog oligarha
EBRD je u Srbiji u značajnoj
meri prisutan i kao direktan investitor, a ne samo kao kreditor.
Dokapitalizacijom Komercijalne banke (berzanska oznaka KMBN), vrednom 120
miliona evra, evropska banka je postala najveći pojedinačni akcionar u njoj, a
pošto je dogovoreno da država do 2015. godine proda svoj udeo u ovoj
najzdravijoj domaćoj banci, EBRD će tada postati dominantan akcionar.
Stručnjaci se
slažu da je dokapitalizacija KMBN-a 2009. bila potpuno nepotrebna, budući da je
banka i tada veoma solidno stajala, ostvarujući godišnji prihod od prosečno 34
miliona evra.
Pošto je
idejni tvorac ove dokapitalizacije bio Mlađan Dinkić, blizu je zdrave
pameti zaključiti kako je 120 miliona evra u tom trenutku trebalo vlastima, a
ne KMBN-u ili srpskoj privredi. U slučaju da Srbija odluči da ne proda svoj
udeo EBRD-u tokom ove godine, moraće da vrati 120 miliona sa sve kamatama. Opet
će običan narod da plaća rasipništvo vlastodržaca, pri čemu nije bez značaja ni
činjenica da KMBN u poslednje vreme posluje veoma loše i da se nalazi na spisku
banaka - potencijalnih kandidata za bankrot. Petogodišnje učešće EBRD-a u Komercijalnoj
banci tako je pokazalo svu razornu moć i želju ove međunarodne institucije.
EBRD je je
svojevremeno sa najmanje 40 miliona evra dokapitalizovao Viktorija Grupu,
konglomerat sa više od 2.000 zaposlenih, i time stekao četvrtinu vlasništva.
Ubrzo iz Viktorije odlazi jedan od njenih osnivača, Stanko Narcis Popović,
a na njegovo mesto dolazi Nandi Ahuja, biznismen sa nasleđenim
milijardama dolara.
Otac
pomenutog plejboja bio je bankar iz Indije, zemlje porekla i današnjeg
direktora EBRD-a, Sume Čakrabartija. Možda je sve ovo samo slučajnost, a
možda i nije?
U svakom
slučaju, odlaskom Popovića iz Viktorije, u suštini je iz ovog
konglomerata istupila Ružica Đinđić koja je preko ovog mladog Šapčanina
upravljala delom zaostavštine svog pokojnog supruga Zorana Đinđića.
Pretpostavlja se da je ovom transakcijom udovica premijera zaradila bar 50
miliona evra, na koliko se procenjuje vrednost jedne četvrtine akcija
Viktorija Grupe. Ostaje otvoreno pitanje da li je Stanko Popović (odnosno
Ružica Đinđić) zaista napustio Viktoriju, ili je sve samo fingirano zbog afere
sa subvencijama za veštačko đubrivo u koju se Popović upetljao.
Preko
pomenute grupe EBRD ima snažan uticaj na srpski agrar, najvažniji poslovni
sektor Viktorije. Po podacima same banke, novac koji ona ulaže u Srbiju ide
prvenstveno u agrarni sektor (samo u agrobiznis u regionu do kraja 2011.
godine EBRD je uložio 350 miliona evra). Jasno je, zato, da EBRD pokušava da
preuzme kontrolu nad srpskim poljoprivrednim resursima i to ne samo preko Viktorija
Grupe.
Avgusta 2011.
direktor EBRD-a za poljoprivredu Žil Metetala obznanjuje kako je ova
banka odobrila kredit od 80 miliona evra za unapređenje poljoprivrednih
aktivnosti MK Grupe tajkuna Miodraga Kostića Koleta, odnosno njene
filijale MK Komerca. Pre toga je EBRD još 2007. dao deset miliona evra Agroinvestu
iz MK Grupe za podršku razvoju primarne poljoprivrede u Ukrajini.
U maju
prošle godine MK Grupa je izdala saopštenje iz koga bi moglo da se zaključi
kako je direktor EBRD-a bukvalno opčinjen srpskim kraljem šećera. Da nije u
pitanju samo marketinški potez i pokušaj da se sopstvenom gazdi da na značaju,
već da iza veze ove dvojice biznismena stoje čvrsti poslovni interesi, videlo
se ubrzo.
Direktor
EBRD-a za Srbiju Mateo Patrone i Miodrag Kostić 5. jula 2013. u šećerani u
Pećincima potpisali su ugovor po kome EBRD Kostićevoj korporaciji daje
kredit od 50 miliona evra. Uz sve to, banka je iskazala interes da otkupi sedam
odsto akcija MK Grupe! Kroz različite kredite, EBRD je, međutim, već postao
faktički vlasnik Kostićeve imperije, čija je vrednost procenjena na pola
milijarde evra.
Miodrag
Kostić, preko svog Agri Europe holdinga drži MK Grupu, MK Komerc,
Sunoko, Karneks i Agroinvest iz Ukrajine. On je drugi po snazi spahija u
Srbiji sa 13.000 hektara zemljišta u vlasništvu i još 9.000 ha u zakupu. Pored
toga, Kostić u Ukrajini ima oko 60.000 hektara zemlje, a preko svog zeta Damira
Ahmetova (sina ukrajinskog oligarha Rinata Ahmetova, "teškog" oko 40
milijardi dolara), oženjenog Dajanom, rođenom Kostić, ima upliv i u metalurški
sektor Ukrajine.
Evropska
banka za obnovu i razvoj u srpski agrar ne ulazi samo preko Viktorije i
Miodraga Kostića, koji su u odnosu na druge igrače čak sitna riba.
Devet
kora Agrokora
Posle 13
godina koje je provela u EBRD-u Vedrana Jelušić - Kašić se 2006. vratila
u Zagreb sa titulom starijeg bankara (najviše zvanje u EBRD-u), odakle upravlja
projektima na regionalnom nivou.
O svom radu
ona je zagrebačkom Jutarnjem listu ispričala sledeće:
„...Pet godina smo radili sa Podravkom u kojoj smo imali suvlasnički udeo. Bili
smo više od sedam godina suvlasnici i kreditori Getrou. Kreditirali smo
Vetropack, Spar, Dukatovo širenje u Srbiji, Panonsku pivaru, sa Zagrebačkom
bankom smo razvili mehanizam raspodele rizika, kako bi se potpomoglo
finansiranje primarne poljoprivrede na temelju zaloga nad žitaricama i
industrijskim biljem."
EBRD je, prema priznanju
gospođe Jelušić - Kašić, finansirao hrvatski prodor u Srbiju. Da bi sve bilo
još jasnije, vredi napomenuti i koje još funkcije ima pomenuta
bankarka. Ona kao funkcioner EBRD-a sedi u odborima najvećih kompanija koje
posluju zahvaljujući finansijskim injekcijama ove banke iz Londona: Atlantik
Grupe (članica Nadzornog odbora) i Agrokora (članica Upravnog
odbora).
Smeštena u
Zagrebu, Atlantik Grupa, kojoj je na čelu Emil Tedeski, kupovinom
slovenačke Droge Kolinske postala je i vlasnik srpskih preduzeća, kao
što su Soko Štark, Grand kafa i Palanački kiseljak. Od u
Srbiji poznatih brendova ova hrvatska kompanija poseduje: Smoki, Najlepše
želje, Štarkove čokoladne bananice, Grand kafu, Koktu, Jupi i kiselu vodu Karađorđe.
Sve više je na srpskom tržištu prisutna i slovenačka pašteta Argeto koju takođe
proizvodi jedna od kompanija u sastavu Droge, odnosno Atlantik Grupe.
Atlantik
Grupa je 2001. od hrvatske Plive kupila Cedevitu, a proizvođač je
i Multipower-a, prehrane za sportiste. U prodajni i distribucijski
portfolio ove kompanije spadaju i: Wrigley, Ferrero, Hipp, Johnson &
Johnson, Nestle Purina, Vivera, Durex, Duracell i drugi. Najveću ekspanziju
Atlantik Grupa je doživela u 2010. i 2011. godini kada je skoro
utrostručila broj zaposlenih (danas upošljava nešto manje od 5.000 ljudi).
Još veći
regionalni igrač je Agrokor, osnovan 1976. godine kao proizvođač
cveća i cvetnih sadnica. Kompanija danas zapošljava skoro 40.000 ljudi, najveće
je preduzeće u Hrvatskoj i nalazi se na 18. mestu među 500 najvećih kompanija
Centralne Evrope po istraživanjima američkog Dilojta.
Poslovna
imperija Ivice Todorića, osnivača i direktora Agrokora, zaista je impresivna i
obuhvata sledeća preduzeća: Agrofructus, Agrokor
Vina, Agrokor - Zagreb, Agrolaguna, Agroprerada, Belje,
Dijamant a.d, Dijamant agrar a.d, Fonyodi Kft, Frikom a.d. (prodat ćerki firmi
Ledu), Irida, Jamnica, Kikindski mlin a.d, Ledo, Ledo d.o.o.
Čitluk, Ledo Kft, Ledo d.o.o. Podgorica, (prodat Ledu), Mladina, Nova Sloga
a.d, PIK Vinkovci, PIK Vrbovec, Sarajevski kiseljak, Sojara, Solana Pag,
Vupik, Zvijezda, Bootleggers, Centropromet, Duhan trgovina,
Euroviba, Idea, Jadrankomerc, Jamnica d.o.o. Maribor,
Japetić, Konzum, Konzum d.o.o. Sarajevo, Krka
d.o.o, Ledo d.o.o. Ljubljana, Ledo d.o.o. Kosovo,
Tisak, TPDC Sarajevo, Zvijezda d.o.o. Ljubljana,
Zvijezda d.o.o. Sarajevo, Žitnjak, Ciglane Zagreb, Lovno gospodarstvo
Moslavina, Media d.o.o...
Gospođa
Jelušić - Kašić u svojoj biografiji ima i podatak da je bila u Upravnom odboru
Viktorija Grupe i to u isto vreme kada je upravljala i Agrokorom.
Ona je, tako, u jednom trenutku bila zadužena ne samo za nadzor kreditnih i
investicionih poslovanja EBRD-a, već je kontrolisala i najveći deo regionalnog
agrobiznisa, pri čemu su jedino hrvatske firme mogle da kupuju preduzeća i
zemljište u Srbiji, dok je obrnuto bilo nezamislivo.
Uopšte nije
slučajno što se EBRD zalaže za prodor hrvatskih i slovenačkih preduzeća u
srpski agro-biznis, dok istovremeno žmuri na činjenicu da srpska preduzeća ne
mogu da kupuju zemljište u Hrvatskoj i Sloveniji. Zbog svog stava „dao
bih sve da budem kandidat za EU" Srbija je, za razliku od svojih
suseda, izuzetno podložna različitim ucenama.
Najvažniji
davalac kapitala EBRD-a su Sjedinjene Američke Države, istovremeno i najveći
svetski proizvođač genetski modifikovane (GM) hrane. Amerikanci istovremeno
insistiraju na tome da i druge zemlje prihvate GM proizvode, kako bi njihove
kompanije ostvarivale još veći profit.
EBRD je svojevremeno doneo
odluku da isplati kredit od 40 miliona evra američkoj kompaniji Monsanto,
poznatom svetskom lideru u proizvodnji genetski modifikovane hrane, i to,
očigledno, za poslovanje u Srbiji. Iako se ovo nigde ne navodi, posao sa
Srbijom je zaista bio jedini razlog davanja para, budući da kada je EBRD, pod
pritiskom javnosti, odustao od kreditnog aranžmana, Monsanto je
istovremeno odustao i od dolaska u Srbiju.
I Viktorija
Grupa i Kostićeva imperija u javnosti su optuživani da su uključeni u posao
sa GM proizvodima. I jedni i drugi su to demantovali, nekada iskazom da rade
samo zakonom dozvoljena istraživanja, a ponekad negirajući bilo kakvu vezu sa
GM hranom. U jednom slučaju je Kostić čak sudski uspeo da dokaže kako je tvrdnja
da uvozi GM proizvode kleveta, iako su materijalni dokazi upućivali na
suprotno.
Program
za sluđivanje naroda
Osim u
agraru, EBRD je značajan igrač u još jednom strateški važnom sektoru srpske
privrede - telekomunikacijama. Ova banka stoji iza Orion Telekoma,
drugog funkcionalnog operatera fiksne telefonije u Srbiji, što je medijima
priznao generalni direktor Oriona Slobodan Đinović. Zbog
toga ne iznenađuje da je RATEL svojevremeno naredio srpskom Telekomu da poveća
svoje cene kako bi i Orion mogao da bude konkurentan na tržištu, posle čega je
ovo preduzeće steklo svog stohiljaditog pretplatnika. Bez EBRD-a telefoniranje
u Srbiji bi bilo znatno jeftinije.
Ulazak
stranog kapitala u srpske telekomunikacije nikako se ne ograničava samo na EBRD
i telefoniju (fiksnu ili mobilnu).
EBRD je manjinski vlasnik u SBB-Telemahu
od 2007. godine, kada je većinski vlasnik postao Mid Jurop Partners (Mid
Europa Partners). Svoje vlasništvo banka nije izgubila ni pošto je
sredinom oktobra prošle godine SBB prodat američkoj investicionoj grupi Kolbert
Kravis Roberts (KKR) za preko milijardu evra. SBB-Telemah
grupa posluje u Srbiji, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori i
Makedoniji i ima oko 1,7 miliona kablovskih i pretplatnika na satelitsku TV, internet,
fiksnu i mobilnu telefoniju.
KKR je američki investicioni
fond osnovan 1976. godine, koji je od osnivanja pa do 2014. obrnuo oko 400
milijardi dolara tuđih para. Fond posluje tako što kupuje preduzeća u koje
investira, da bi ista uz zaradu prodao posle, u proseku, pet do sedam godina.
Odmah nakon
kupovine SBB-a KKR se odlučio za još jednu investiciju u srpske
telekomunikacije, ovog puta, međutim, za svotu koju menadžment kompanije uopšte
ne smatra značajnim. Za 15 miliona evra KKR je otkupio 51 odsto Grand
Produkcije, ali ne da bi nastavio izdavanje muzičkih albuma sumnjivog
kvaliteta, već da bi iste prikazao što je moguće široj publici.
Neposredno
posle ove kupovine došlo je do čudnog preokreta u delovanju RRA, koji je
prethodno mesecima odbijao da izda dozvole za upražnjene frekvencije koje je
nekada koristila TV Avala. Enormna količina novca kojom raspolaže KKR
bio je dovoljan razlog da čelnici radiodifuzne agencije na prečac prelome i
najveći deo pomenuth frekvencija dodele TV Grandu u osnivanju, koji
planira da program emituje iz devet zakupljenih studija na Košutnjaku i to tako
što će gledaoci ubuduće imati priliku da Grandove spektakle sa TV Pinka
prate 24 sata dnevno, svih sedam dana u nedelji. Pa, ko preživi neka priča.
KKR je, tako, faktički
zaokružio svoju priču u Srbiji, gde poseduje daleko najvećeg provajdera
satelitskog i kablovskog prenosa, ali i sopstvenu televiziju sa pripadajućom
muzičkom produkcijom. Po mišljenju upućenih, TV Grand će biti ono što je
TV Pink bio početkom devedesetih: televizija "lakih nota" za
zaluđivanje naroda.
Na primeru EBRD-a
i njemu sličnih vidi se da je dolazak stranih investitora u Srbiju ravan
pljačkaškom pohodu srednjevekovnih Mongola, koji bi odlazeći za sobom
ostavljali samo pustoš. Srbija će uskoro ostati bez sopstvenih, svetski
priznatih brendova u agraru, a zauzvrat će uvoziti seme za genetski
modifikovane proizvode koje se isključivo proizvodi u Sjedinjenim Američkim
Državama. Uskoro će i kompletna srpska telefonija da bude u rukama stranaca, pa
se opravdano postavlja pitanje na koji način će naši najviši državni
funkcioneri moći međusobno da komuniciraju, a da izbegnu prisluškivanje.
Sve ovo je
jedan od rezultata genocidnog Zakona o privatizaciji, koji je stranim
kompanijama širom otvorio vrata srpskog tržišta, a za donošenje tog zakona
najzaslužniji je upravo EBRD, banka za obmanu i razaranje.
A 1.
Kovači
srpskih nesreća
Čak i kada bi
strane investicije i donacije imale za cilj napredak Srbije, one se potpuno
obesmisle delovanjem domaćih zvaničnika. Tako je još 2001. Srbiji donirano 10
miliona američkih dolara za razvoj informacionog sistema u školstvu. Još 2,4
miliona evra dato je za vreme ministrovanja Žarka Obradovića, a da
projekat ni do danas nije završen. Jasno je i zašto: kada se završi prestaće i
davanje para za njegovu realizaciju.
Zaslužna
osoba za nenamensko trošenje ovih para je Tinde Kovač Cerović,
nezamenjiva visoka službenica Ministarstva prosvete.
Za novac
dobijen od Evropske Unije Kovačeva je izradila i projekat reforme srednjeg
obrazovanja, a ispred srpskog Ministarstva nadgleda njegovo sprovođenje. Iako
Srbija sa 10 odsto učestvuje u troškovima realizacije pomenute reforme, iako
ista utiče na sudbine budućih generacija srpskog naroda, naša zemlja nema
nikakvog uticaja na realizaciju projekta. Za šefa projekta Evropska Unija je
postavila jednog bugarskog državljanina, a naše Ministarstvo mu je za zamenika
dodelilo Austrijanca iz Graca, čija je jedina zasluga ta što je aktuelni muž
gospođe Kovač.
O samom ovom
projektu, odnosno o njegovoj štetnosti, govorili su članovi komisije SANU
obrazovane da nadgleda reforme srpskog obrazovanja, Ivan Ivić i
profesorka Pešikan: "Ovaj projekat do kraja ruši naš ionako
poljuljani obrazovni sistem."
Ali, šta je
značaj obrazovanja budućih generacija u odnosu na finansijski benefit porodice
Kovač? EU se na ovim prostorima, ionako, vodi Hitlerovom maksimom kako Slovene
ne treba obrazovati, već ih treba istrebiti.