Razaranje
Kakva
se nova pseudomuzeološka zvezda pojavila na oblačnom nebu srpske muzeologije
Menadžeri
i diplome
Kako je
jedna umišljena šmizla izazvala konsternaciju u našim muzejima. Kako je gospojica
Tina Kaplani samu sebe promovisala u vrhunskog stručnjaka za muzeologiju. Kakva
je međusobna veza master kurseva u Italiji i srpske muzeologije. Kako je upropašćeno
visoko školstvo u Srbiji. Gde se održava nastava bizarnog predmeta
Menadžment pozorišne i muzejske delatnosti. Kakva je međusobna veza bizarne
preduzetničke radnje Destination Office i muzeologije. Za šta je zapravo
registrovana ova radnjica. Koje bi sve preparirane kapitalne muzeološke
štetočine bile idealni eksponati u imaginarnoj postavci gospojice Kaplani.
Da li će se naći muzeološke muve da ulete u paukovu mrežu gospojice Kaplani.
Stanislav Živkov
Poslednjih
nedelja u našim muzejima i zavodima za zaštitu spomenika kulture zavladala je
kompletna konsternacija nakon preuzvišene posete izvesne dozlaboga umišljene šmizle
koja je naveliko krenula da natura svoje pseudomuzeološke savete profesionalnim
muzealcima. Autor ovog teksta imao je tako čast da uživo vidi i čuje izvesnu gospojicu
Tinu Kaplani koja je naprasno sama sebe promovisala u velikog stručnjaka
za muzeologiju ali se nakon par reči jasno videlo da gospojica Kaplani sa muzeologijom
ima veze kao Staljin i demokratija ali je zato pokazala doista zavidan stepen umišljenosti,
jer je na primedbu da nije stručna jer nije muzeolog rekla da jeste stručna jer
je studirala konzervaciju.
Malo
istraživanje pokazalo je da dotična ima čak i završen master kurs, što sve
zajedno vezano za muzeologiju nema nikakvog značaja. Svejedno, još jednom se
potvrdila činjenica da će u istoriji visokog školstva crnim slovima ostati
zabeležena tzv. bolonjska deklaracija kojom su definitivno upropašćene
studije na apsolutno svim fakultetima u zemlji, pre svega zbog totalnog
urušavanja svih nastavnih programa gde su četverosemestralni ispiti na silu zamenjivani
jednosemestralnim kursevima, klasično ispitivanje zamenjeno stupidnim testovima
a kao glavni biser je bila obaveza predavača da pripremi literaturu od najviše 500
strana, a kao kreativni doprinos totalnoj anarhiji i rasulu još je uvedena i
studentska evaluacija rada profesora.
Veliko
finale usledilo je ukidanjem dvogodišnjih postdiplomskih studija i sticanje akademskog
zvanja magistra nauka i izmišljanje bezvrednog preskupo plaćenog zvanja mastera
za koje se ubrzo ispostavilo da je zapravo akademski ekvivalent diplomi stečenoj
po starim nastavnim programima.
Što se tiče
samih programa, devedesete godine su ostale zabeležene po crnoj seriji
osnivanja kojekakvih privatnih fakulteta i univerziteta pa je u legendu ušao
nekad izvikani Univerzitet Braće Karić na kome je Mirjana Marković
predavala sociologiju Marku Miloševiću.
Naravno, u to
vreme jako pomodne su postale studije menadžmenta, odnosno u prevodu
najobičnijeg rukovođenja. Naime neko je otkrio toplu vodu, menadžent proglasio
posebnom naučnom disciplinom multidisciplinarnog karaktera, koja se navodno
bavi istraživanjem problema upravljanja poslovima, poduhvatima i društvenim
sistemima. I, k tome još, "proučava upravljanje kao složeni proces sa
nizom potprocesa, i kao grupu ljudi koja upravlja procesima i a takođe proučava
sve pojedinačne upravljačke probleme i fenomene vezane za efikasno izvršavanje
određenih zadataka i poslova".
To sve skupa,
naravno, predstavlja najobičnije prodavanje preskupo plaćene magle, bolje
rečeno prodavanje muda za bubrege! Naveliko se krenulo sa preseravanjem o
potrebi uvođenja menadžemnta u muzeogiju, a redom su sve to trabunjali mahom
totalni diletanti i leva smetala a kulminaciju trabunjanja slučajno smo
pronašli na sajtu Muzeji rade gde je autorka sajta već pomenuta Tina Kaplani,
koja je bez dana staža i položenog stručnog muzeološkog ispita našla za shodno
da drži vakelu muzeolozima. Recimo, tamo se navodi kako je fokus muzeja često
na znanjima iz oblasti - istorije, arheologije, istorije umetnosti, konzervacije
ili dr. u zavisnosti od tipa kulturno-istorijskog predmeta kome je muzej
posvećen - a ne na organizaciji njegovog funkcionisanja.
Naravno ovako
velika stručnjakinja se odmah našla pozvanom da ustvrdi kako Viši menadžment,
marketing, odnosi s javnošću, menadžment radnika (ljudski resursi), menadžment
finansija i dr. funkcije mendžmenta prestavljaju marginalne obaveze kustosa bez
jasne podele zadataka, što može dovesti do velike konfuzije i neefikasnosti.
Rezultat ove
situacije jeste da imate kreativne ljude, sa dobrim idejama, s voljom za rad
(što naši muzeji zaista imaju), ali koji nemaju znanja o tome kako da ideje
uspešno realizuju, na ekonomičan i efikasan način i u kontinuitetu.
Ovde se sa
pravom postavlja koja su to navodna znanja koja su još navodnije potrebna muzeolozima
pa se u nastavku konstatuje kako bi najbolje rešenje za ovaj
problem bila promena sistema u obrazovanju, stvaranje interdisciplinarnih
studija u kojima bi se, osim znanja o istoriji umetnosti i heritologiji
(očuvanje kulturne baštine), studenti sticali i znanja iz oblasti ekonomije i
menadžmenta, i time se dobili kustosi spremni za rad u novom ambijentu
savremenog doba. No, svi znamo da je promena edukativnog sistema jedan dug
proces i ne treba čekati da se to promeni, već naći moguća rešenja u
međuvremenu.
Jedan od
načina kojim se može doći do kvalifikovanijih kustosa u oblasti menadžmenta i
ekonomije jesu različiti kursevi i treninzi na ovu temu, na kojima se mogu
steći i unaprediti ovakva sposobnosti i znanja što sve u prevodu znači da bi
muzeji trebali da za ovakva preseravanja iz svojih ionako skromnih budžeta iskeširaju
pozamašne svote direktno u džep jedne ovako kompetentne persone.
Inženjering
nad zdravim razumom
Pošto je
očito da na ovaj način ne bi bilo izmuzeno dovoljno para, gospojica Kaplani u
nastavku mrtva hladna čak tvrdi kako je rizik u tome da za ove treninge muzeji
neretko nemaju sredstva, da iskustva na dvodnevnim seminarima ne mogu nadomestiti
nedostatak znanja čitave jedne oblasti, da predavači nisu bili dovoljno
stručni, te rezultati mnogo puta budu neprimetni pa se stoga svesrdno
preporučuje drugi način odnosno saradnja sa profesionalcima iz drugih oblasti,
rad na sinergiji različitih oblasti nauke. Postoji nešto što se zove „external
competencies" gde se u strateški biranim trenucima trenutno
zapošljavaju ljudi koji će pružiti muzeju usluge i znanja koja on ne poseduje,
zarad poboljšanja rada čitave institucije.
Ovo ne znači
da muzeji ne znaju da rade svoj posao, već da imaju drugačiju vrstu ekspertize,
koja prirodno ne može da pokrije sve oblasti koje postoje, te se obraćaju
drugim ekspertima za pomoć i saradnju. Naravno i privatni hohštapleraj bi iz
svega dobro profitirao pošto je specijalno za obrazovanje ovakvih kapitalnih
stručnjaka i stručnjakinja u manufakturi Megatrend univerziteta
osnovan bizarni predmet Menadžment pozorišne i muzejske delatnosti sa fondom od
ukupno 90 časova gde su kapitalno pomešane babe i žabe jer se u ionako
malom broju časova studenti upoznaju sa osnovama pozorišnog medija, poslovanja
i rukovođenja u pozorištu, osnovnim principima muzejske i izlagačke delatnosti
kao i marketinškim kategorijama u pozorištima i muzejima. Naravno, nakon ovako
kapitalnog školovanja ispilili bi se razni nadrieksperti za sve i svašta u okviru
cilja predmeta, odnosno poznavanja i izbora sredstava i odluka u
menadžmentu pozorišta i muzeja.
U ovaj
kapitalni predmet potrpane su ordinarne izmišljotine, odnosno kompletne
budalaštine i preseravanja poput Modela menadžmenta u kulturi, Menadžmenta
pozorišne delatnosti, Menadžmenta muzejske delatnosti. Naravno sve ovo se u
nastavku dodatno rasčlanjuje trabunjanjem o specifičnosti menadžmenta u kulturi
i umetnosti, razmatranjem kompleksnog odnosa između umetnosti i tržišta,
umetnosti i novca i analizom prodaje u umetnosti. Sledi proučavanje dva
teorijska modela upravljanja kulturnoumetničkom praksom: kulturnog inženjeringa
i menadžmenta za kulturu što samo po sebi podseća na neurohirurga koji sam sebi
operiše mozak da bi na kraju menadžment muzejske delatnosti, uveo studente u
pojam muzeologije i funkcionisanje muzeja, dok se poseban akcenat stavlio na
funkcionisanje i upravljanje muzejima i tržište kulturne baštine.
Prema planu
rada ovog skarednog predmeta, za svega par časova bila bi obrađena izuzetno
važna materija Pojam muzeologije i osnovi funkcionisanja muzeja, da bi
se steklo pokriće za budalaštine poput Menadžmenta muzeološke
delatnosti, pojma i tržišta kulturne baštine koje su očito daleko važnije
nego završen fakultet, položen stručni ispit, zvanja kustosa, muzeološki staž i
viša muzejska zvanja pošto se odjednom pojavila jedna ovakva velika stručnjakinja,
ne zna ni sama za šta, koja je nakon studija konzervacije i master studija Ekonomija
i menadžment umetnosti i kulturnih aktivnosti EGART pri Univerzitetu Ca'
Foscari u Veneciji, naprasno postala toliko stručna da osnuje
samostalnu zanatsku preduzetničku radnju pod bombastičnim imenom Destination
Office odnosno poslovnim imenom Tina Kaplani preduzetnik Agencija za
konsalting Destination office, Beograd sa matičnim brojem 63363162 i
sedištem u Dalmatinskoj ulici 17. u Beogradu.
Prepariranje
kapitalnih direktorki
Ono što je
posebno zanimljivo je da je ova bizarna preduzetnička radnja osnovana a
decembra 2013. godine sa pretežnom delatnošću 7022, odnosno konsultantskim
aktivnostima uvezi sa poslovanjem i ostalim upravljanjem.
Naravno u
skladu sa poslovicom što gore to bolje, a kako bi se po svaku cenu zamazale oči
široj javnosti koja obožava svakojake pomodne gluparije naprasno je osvanuo kapitalan
blog Muzeji rade na kome je mlađana Kaplanica naveliko
krenula sa trabunjanjem o ulozi menadžmenta za muzeologiji.
To sve
zajedno ima veze kao bog i šeširdžija pa se tamo recimo može pročitati kako je
navodni osnovni cilj bloga da ispriča priču o muzejima, da podseti ljude da su
muzeji tu i da, ipak, rade, da bez obzira na razne rekonstrukcije zgrada i
dalje organizuju jako dobre izložbe.
Naravno,
odmah se pozvala na svoje bezvredno zvanje mastera pa je odjednom jako važna
postala činjenica da je Kaplanica tokom rada na masteru posećivala
sve izložbe koje su se u tom periodu organizovale u Beogradu i izvukla fundamentalan
zaključak - imamo dobar program o čemu dalje navodi kako je većina stalnih postavki
trenutno sklonjena od posetilaca, ali se radi na tome da se one vrate.
Istina je da
smo donedavno bili kao država u vrlo nezgodnoj situaciji, ali sada to polako
počinje da se menja, a tako je i sa muzejima iz čega je proizišao Kaplaničin
osnovni cilj da ponovo zbliži muzeje i ljude i da dokaže da nije istina
da muzeji ne rade.
Naravno, ne
zaboravljajući pri tome da je osnovni razlog tzv. nerada muzeja zapravo bilo
imenovanje raznih totalno nekompetentnih spodoba na mesta direktora najvažnijih
muzejskih ustanova sa katastrofalnim posledicama čije otklanjanje će trajati
gotovo doživotno. Taman koliko je potrebno da se izvrši prepariranje ovakvih
kapitalnih direktorki koje bi sasvim zasluženo imale počasna mesta u muzejskoj
postavci urnisanja muzeja.
Možemo samo
zamisliti koliku bi posećenost imala jedna ovakva izložba sa prepariranom
Cvjetičanin dr Tatjanom, Anđelković Dimitrijević Branislavom, Milašinović mr Lidijom
i Bugarski ex Palkovljević ex Dacić mr Tijanom, kao glavnim eksponatima. Ako se
zna da je mlađahna Kaplanica nedavno bila u Tirani na nekom bizarnom muzeološkom
skupu zajedno sa Cvjetičanin dr Tatjanom, postaje sasvim jasno da bi se i
bizarna preduzetnička radnja Destination Office veoma lako pretvorila u
klub obožavatelja lika i dela Cvjetičanin dr Tatjane i ostalih muzeološkinja!
O tome kakav
je Kaplanica zapravo muzeološki potencijal, odnosno u kojoj meri nije u stanju
da razlikuje elementarni diletantizam od profesionalnog muzeološkog rada
najbolje pokazuju njena laprdanja o jednoj od najvećih muzeoloških katastrofa u
Srbije poslednjih godina.
Naravno, reč
je o temeljno urnisanom Narodnom muzeju u Kekendi čije urnisanje je kulminiralo
pod najstručnijim rukovodstvom već pomenute Milašinović mr Lidije a o samom
nesrećnom muzeju Kaplanica je ustvrdila kako Prioritet da se utvrde identiteti
Kikinde potiče iz ideje i projekta „Novi muzej". Naime, u saradnji sa
firmom iz Irske - Martello media, Muzej u Kikindi radi na
izgradnji novog muzeja koji prati metodologiju i standarde najboljih svetskih
muzeja. Ovaj plan podrazumeva građevinsko, arhitektonsko i dizajnersko rešenje,
što je jedinstveni primer u Srbiji, da je neki muzej autorizovao pitanje svoje
buduće interpretacije. Osnovni cilj nove postavke jeste da transformiše Narodni
muzej Kikinda u dinamičnu instituciju edukacije, zabave, izazova i inspiracije.
Društveno
(ne)odgovorno trošenje para
Naravno, mlađahna
Kaplanica koja se inače hvali završenim studijama konzervacije u Italiji
potpuno je previdela da projekat dogradnje Narodnog muzeja u Kekendi zapravo
predstavlja temelju devastaciju vrednog spomenika kulture koji se žrtvuje sumanutim
pseudomuzeološkim idejama Milašinovićke i njenih satrapa pa se zatim pokazuje
kako je Novi muzej osmišljen u dve celine: najznačajniji elementi identiteta
Kikinde na spratu i hronološki razvoj grada u prizemlju. Prva faza
projekta obuhvata spoznavanje identiteta Kikinde kako bi se Muzej postavio kao
pravi predstavnik grada u kome se nalazi. Već do kraja godine planira se
završen kompletni interpretativni plan novog muzeja, koji će potom krenuti u
njegovu realizaciju.
Ono što nam
je bilo posebno zanimljivo jeste složni i posvećen tim Narodnog muzeja u
Kikindi što i garantuje dobru realizaciju planiranog projekta. U nastavku se
čak pravi omaž činjenici da je Narodni muzej u Kekendi pretvoren u svojevrstan pedofilski
centar pošto je poznat po aktivnostima za decu. „Muzej kao učionica" je
jedan od programa koji je ovaj Muzej napravio kao osmišljene radionice i
programe za osnovne i srednje škole prema kome učitelji, nastavnici i profesori
mogu održati časove u samom Muzeju na različite teme na različitim predmetima.
Postoje i
programi, poput „Muzej od A do Š" i radionice koje prate sve izložbe u
Muzeju, na primer u sklopu izložbe „Kraljevstvo cigle i crepa" deca su
pravila cigle, a onako usput, prilikom Mamut-festa u
dvorištu muzeja građene su veštačke grobnice kako bi se deca igrala arheologa-nekrofila
a glavna dečija aktivnost čitavo vreme je bila-valjanje po parketu i čišćenje prašinčine
kako bi se rasteretile čistačice!
Naravno, ni
najmanje ne čudi činjenica da neko pravi omaž ovakvim budalaštinama jer se
pokazalo da je autorka bloga Muzeji Rade Tina Kaplani totalni diletant
koji je onako usput pokupio sve moguće belosvetske pseudomuzeološke budalaštine
koje sada kao navodna velika stručnjakinja za muzeologiju bez jednog jedinog
dana staža u muzejima, pokušava da proda preko svoje preduzetničke radnje, koja
je u pravnom smislu u istoj kategoriji kao tapetarska, šloserska, tišlerska, farbarska,
bombondžijska, pinterska ili šusterska radnja koje sve, za razliku
od preduzetničke radnje Destination Office pružaju
konkretne proizvode i ne prodaju maglu, odnosno muda za bubrege.
Naravno
bilo bi jako zanimljivo videti kakve uopšte veze sa muzeologijom, osim naravno izmuzavanja
para pod izgovorom plaćanja nepostojećih konsultantskih usluga imaju recimo
kapitalne aktivnosti koje je gospojica Kaplani naveliko krenula da natura po
našim muzejima. Tako se recimo navodi pružanje sledećih nepostojećih usluga: Placebranding,
što niko normalan pojma nema šta bi zapravo trebalo da bude.
Bilo bi jako
zanimljivo da neko pokuša da na srpski jezik prevede floskulu u kojoj se
reklamira kreiranje brenda za proizvode (kompanije ili gradove) države u odnosu
na njihovo geografsko poreklo, sa ciljem da se stvori dodatna vrednost i
globalna prepoznatljivost. Naravno, sa muzeologijom još više veze imaju
ekonomska razvojna rešenja, odnosno inovativna rešenja za razvoj destinacije
ili poslovnog područja, kroz identifikovanje ključnih faktora za privlačenje
investicija i uspostavljanje dugoročnih osnova rasta, a pogotovu turistička
razvojna rešenja odnosno Analiza statistike destinacije, merenje i razvoj
turističkog proizvoda, merenje indikatora, analiza primarnog i sekundarnog
turističkog proizvoda.
Razvoj
destinacija kroz održiva turistička rešenja, razvoj kulturno-turističkog
proizvoda odnosno procena i razvoj kulturnog proizvoda, ojačavanje turističkog
aspekta kulturnog proizvoda, stavljanje kulturnog proizvoda u turističku ponudu
i konačno pametna csr rešenja što tek predstavlja najordinarniju pomodnu
budalaštinu pošto je po gospojici Kaplani izuzetno važno kreiranje kampanja i
projekata društveno-odgovornog poslovanja, u skladu sa temom vašeg biznisa.
Ovde se sa pravom postavlja veoma važno pitanje šta je zapravo društveno
odgovorno poslovanje koje je u poslednje vreme postalo neizbežan sastojak
gotovo svih reklama i izveštaja o radu.
Ukratko, tzv.
DOP, odnosno društveno odgovorno ponašanje, u najmanju ruku daje istovetne
rezultate poput upotrebe pravog dop-a, odnosno halucinogenih droga i
predstavlja najordinarniju budalaštinu i ozakonjenje idiotizma pošto se po
svemu sudeći sve svodi na nekakvo oduživanje duga prema nekoj društvenoj
zajednici, narodu, tradiciji i ko zna kome sve još.
To se
najčešće svodi na zapoljavanje raznoraznih degenerika, retarda, i ostalih
nakaza i njihovo najčešće raspoređivanje na vidna mesta: telefoniste, portira, garderobera
a sve kako bi se društveno odgovorna direktorka naokolo hvalila svojom
društvenom svesti, bolje rečeno nesvesti a najveći deo posetioca bežao od
društveno odgovorno zaposlenih kao đavo od krsta!
Na žalost,
sigurno će se naći neki da nasednu na prodavanje magle i budalaštine
preduzetničke radnje gospojice Kaplani poput pružanja nepostojećih usluga konsaltinga
u oblasti kreiranja kulturnog proizvoda i njegove održivosti. Osim
zapošljavanja, strategije rada i brendiranja Muzeja, fokusirajući se na
jedinstvene kulturne resurse kojima Muzej raspolaže, tu je još i
"ostvarivanja efikasnosti i efektivnosti u sistemu rada i strukturi
muzeja, promocije i povećanju vidljivosti Muzeja na on-line medijima,
obavljanja monitoringa i evaluacija rada"... Ovako postavljena usluga
predstavljaće jedan "kompletirani proces s kojim će Muzej doživeti vidljiv
pomak u svojoj strukturi i komunikaciji, sa rezultatima koje je moguće pratiti
i dodatno razvijati".
Naravno
ovakvo smuti-pa-prospi preseravanje platiće poreski obveznici. Jako žalosno,
nema šta!
A 1.
Muzeolog,
vojne prvinijencije
Činjenicu da
su i nastavni programi i nastavnici na pojedinim "lakim
univerzitetima" podjednako bizarni, najbolje potvrđuju i podaci preuzeti
sa sajta jednog od njih, gde se vidi da predmet Menadžment pozorišne i
muzejske delatnosti predaje izvesni prof. dr Dragan Nikodijević,
redovni profesor, Prodekan za nauku Fakulteta za kulturu i medije čije su
reference pored ostalog Diploma na Fakultetu dramskih umetnosti - Odsek filmska
i televizijska produkcija, magisterij na temu "Organizaciono-kulturološki
aspekti delatnosti domova Jugoslovenske narodne armije" (mentor prof.
dr Borislav Jović), doktorat na temu "Armijski podsistem kulture
kao integralni deo kulture jugoslovenskog društva"...Karijeru je
započeo kao producent u Informativnom programu TV Beograd. Dugi niz godina je službovao
u Centralnom domu vojske gde je obavljao poslove načelnika za kulturu i
propagandu-ujedno zamenika načelnika ustanove.