Povodom

Zašto se vlastodršci u Srbiji odnose prema ratnim veteranima kao da su bili u neprijateljskoj vojsci

Vojni invalidi ponovo ranjeni

Nacrtom novog Zakona o boračko-invalidskoj zaštiti država namerava da se odrekne i onog malog broja veterana i ratnih - vojnih invalida koji danas uživaju bilo kakav oblik materijalne i druge pomoći. Umesto da mizernu materijalnu novčanu pomoć ovim ljudima poveća, vlast planira da sredstva iz budžeta preusmeri u privatno hrvatsko preduzeće koje deo svoje ovako stečene ogromne zarade deli sa čelnicima Ministarstva za zapošljavanje, rad, boračka i socijalna pitanja

Igor Milanović

Ministarstvo za zapošljavanje, rad, boračka i socijalna pitanja zaduženo je i za ratne veterane, ratne vojne invalide Srbije i porodice palih boraca. To su oni ljudi koji su državi i narodu pružili sve što su imali, čak i sopstvene živote, onda kada je bilo najteže.

Na čelu ovog ministarstva je Aleksandar Vulin, nekadašnji JUL-ovac, koji je devedesetih godina prošlog veka iz sveg glasa pozivao narod u rat protiv „mrskih zavojevača" iz NATO pakta. Lično nije učestvovao ni u jednom ratu, čak ni u onom kada je tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. napala severnoatlantska alijansa i besomučno je bombardovala 78 dana i noći. Navodno, kako je pričao, nikada nije dobio poziv da se javi u vojnu jedinicu!

Državni sekretar u tom ministarstvu, upravo zadužen za pitanja ratnih veterana i ratnih vojnih invalida je Dragan Popović. On je jedno vreme bio u vojsci koja je branila Srbe. U Bosni je bio podoficir, a najviše je poznat po tome što je neprijatelju, posebno hrvatskim jedinicama, prodavao sve: od oružja i goriva, pa do poverljivih informacija. Zbog ovoga je morao i da napusti vojsku.

Uprkos zabrani zapošljavanja novih kadrova, u pomenuto ministarstvo se zapošljavaju ćerka Popovića, njena kuma, ali i veliki broj članova Pokreta socijalista na čijem je čelu Vulin. Za njih ne važe mere štednje ni zabrane, oni su svi iznad zakona. Država nema čak ni tačne podatke koliko je ljudi učestvovalo u pomenutim građanskim ratovima. Procene se kreću od oko 400.000 do oko 500.000 ljudi. Ne postoje ni precizni podaci o broju mobilisanih ljudi u odbrambenom ratu 1999. godine. Pretpostavlja se da ih je bilo oko 254.000, ali to su podaci koji su privatno pribavljeni. Službenih podataka o broju veterana nema. Jednostavno, kada je prestala potreba za angažovanjem tih ljudi, država ih je sve zaboravila. Do sledeće prilike.

U svakoj vojsci sveta se najviše cene i najbolje plaćaju oficiri sa ratnim iskustvom. Srbija se svojih takvih kadrova stidi, najradije bi ih se odrekla. Oni koji nisu predati Hagu da tamo budu ubijeni, predati su ovde zaboravu. Niko ih se nikada ne seti da ih pozove na neku svečanost povodom nekog jubileja, ili sećanja na neku bitku u kojoj su učestvovali.

Veterani nemaju ni neka posebna prava, kao što bi, na primer, bila besplatna ulaznica u bioskop ili slično što se ranije davalo. Nemaju prava ni na besplatno lečenje ili odlaske u banju, osim kao i svi drugi osiguranici. Nemaju prednost ni prilikom zapošljavanja, naprotiv. Upravo se sprema poslednja čistka iz Ministarstva unutrašnjih poslova kadrova koji su otadžbinu branili 1999. Svi oni su danas, u vreme ponizne saradnje Srbije sa agresorom, proglašeni nepodobnima i nalaze se na spisku za otpuštanje. Veterani nemaju ni pravo na zdravstvenu zaštitu samo na osnovu toga što su branili Otadžbinu.

Njihov jedini greh je što su se borili za Srbiju onda kada su joj trebali da se odbrani od Evropske Unije i NATO pakta čiji je ponizni sluga postao Aleksandar Vučić.

Poslednji Zakon o boračko-invalidskoj zaštiti, koji se odnosi na veterane građanskih ratova na prostoru bivše Jugoslavije, donet je 1998. godine i njegova rešenja su zastarela, ali se ona ni takva ne primenjuju. Veterani se žale da imaju zdravstvene probleme koji nisu tog obima da bi bili proglašeni ratnim vojnim invalidima, ali nisu ni zanemarljiva. Kada bi država pristala da im omogući pravovremeno lečenje svi bi oni veoma brzo bili skoro potpuno zdravi. Ali, država na njima štedi.

Kada je u pitanju zakonska regulativa za ratne vojne invalide, tu je situacija nešto bolja. Bar što se tiče mrtvih slova na papiru. Postoji zakon koji im garantuje neka prava, ali se sve to ministru i njegovom državnom sekretaru čini prevelikim davanjima. Zato se sprema nov Zakon o boračko-invalidskoj zaštiti, a on ih, faktički, potpuno briše iz evidencije.

Nacrt novog zakona u svom članu 8. predviđa da se automatski brišu svi oni koji na dan 27. aprila 1992. nisu imali prebivalište na teritorije Republike Srbije. Ovaj datum je uzet, jer je tada proglašena Savezna Republika Jugoslavija, koja po tvrdnjama tadašnjeg rukovodstva nije bila u ratu. Problem je što je veliki deo boraca bio u ratu, jer se do tog dana nisu sve jedinice bivše Jugoslovenske narodne armije povukle sa teritorija novoproglašenih nezavisnih država. Sadašnje rešenje zato predviđa nešto duži rok.

Osim toga, puno je izbeglica pristiglo u Srbiju posle tog datuma i dosta njih je uzelo učešća u odbrani od NATO agresora 1999. godine. Njih ova država ne sme da zaboravi isto kao ni sve ostale hrabre vojnike koji su je branili.

Članom 60 predloženog nacrta novog Zakona značajno se umanjuju sredstva koja se daju za ortopedska pomagala, tako da će se ubuduće kupovati ona lošijeg kvaliteta. A to upravo i jeste cilj zakonodavca, jer neko mora i na nesreći ratnih-vojnih invalida da zaradi.

Nemačka kompanija „Ottobock" svoje sedište za ovaj region ima u Zagrebu, tako da se ovde smatra hrvatskom firmom. Direktor u Zagrebu je Marko Husić. Preduzeće se bavi izradom i veleprodajom ortopedskih pomagala i delova za iste, koja najviše koriste ratni-vojni invalidi, a koja se nabavljaju sredstvima iz republičkog budžeta.

Direktor Husić je svojevremeno preko jednog nekadašnjeg narodnog poslanika bezuspešno pokušao da nađe vezu u Ministarstvu kako bi bilo odobreno poskupljenje delova za ortopedska pomagala u visini od 5 do 10 odsto. Posle izvesnog vremena, nekim svojim kanalima, direktor je uspeo da stigne do samog državnog sekretara Popovića i ministra Vulina. Posle sastanka sa njima, delovi za pomagala su iznenada poskupeli 17 odsto, više od tri puta u odnosu na najniže poskupljenje koje je Husić pominjao u razgovorima sa nekadašnjim poslanikom. Više je nego jasno da razlika između potrebnog i odobrenog poskupljenja ide Vulinu, Popoviću i ostalima u Ministarstvu i Vladi koji su upetljani u ovu krađu.

„Ottobock" posle toga otvara proizvodni pogon u Kragujevcu, gde je direktor Nikola Lukić, samo da bi se zamazale oči javnosti, kako se, navodno, pospešuje domaća industrija. U suštini ona se uništava.

Naime, odobreno je poskupljenje delova za pomagala, čiji je najveći proizvođač i liferant „Ottobock", ali ne i samih pomagala. Domaći proizvođači finalnih proizvoda tako trenutno rade ili uz minimalnu zaradu, ili čak sa gubicima. Jedini koji od ovoga ima koristi jeste sam „Ottobock" koji drugima delove prodaje po ceni višoj za 17 odsto u odnosu na cenu koju zaračunava samom sebi kada iste te delove koristi za izradu pomagala.

Novcem iz budžeta Vulin i Popović na taj način finansiraju ne samo svoj luksuzni život, već i propast domaće industrije ortopedskih pomagala, kako bi tržište u potpunosti bilo predato hrvatskoj kompaniji. S obzirom na to da je u vreme rata Popović imao finansijsku korist od saradnje sa hrvatskim "bojovnicima" ovakav njegov potez nije nelogičan.

Osim uništavanja privrede, Ministarstvo za zapošljavanje, rad, boračka i socijalna pitanja bukvalno ubija i ovdašnje ratne-vojne invalide i porodice palih boraca. Član 80 nacrta novog Zakona o boračko-invalidskoj zaštiti faktički predviđa čistku među najtežim ratnim-vojnim invalidima i uvođenje diskrecionog prava Ministarstva ko će i dalje dobijati materijalno novčana primanja (MNP) iz budžeta. Predviđa se, naime, uvođenje postupka procene preostale radne sposobnosti, što nije ništa drugo nego ponovna procena stepena invaliditeta, ali ovog puta pod drugim imenom.

Lakši invalidi će po pomenutom članu izgubiti pravo na MNP, ako se utvrdi da su u poslednjih 10 godina posao izgubili svojom krivicom. To znači, da će od prava na ovakva primanja biti isključeni i oni invalidi koji upravo zbog stepena svoje invalidnosti nisu bili u stanju da ispune zahteve i očekivanja poslodavca.

Takođe se predviđa da materijalno - novčana primanja ne mogu da dobijaju ni invalidi koji poseduju najmanje pet hektara zemlje. Ovo ne bi bilo toliko nelogično, da je zakonodavac predvideo o kakvoj zemlji se radi, jer hektar plodne vojvođanske zemlje nije isto što i hektar u nekom planinskom kršu.

Član 225 nacrta novog Zakona predviđa da prvostepena, ali i drugostepena komisija koju formira Ministarstvo može po slobodnom nahođenju na novu procenu stepena invaliditeta da pošalje svakog ratnog - vojnog invalida za koga samo posumnja da je neregularno stekao svoja prava.

Lekarske komisije koje će vršiti pomenute procene određuje Ministarstvo, a njemu nezadovoljni invalidi mogu i da upute žalbu. Kadija te tuži, kadija ti sudi.

Evropska Konvencija o ljudskim pravima zabranjuje državama - potpisnicama da donose zakone koji ukidaju stečena prava, kao što je pravo na materijalno - novčana primanja za ratne - vojne invalide. To našu državu, koja je takođe potpisala Konvenciju, očigledno ne obavezuje. Da bi u budžetu ostalo više para koje vladajuća oligarhija može da opljačka, smanjiće se izdaci za one najugroženije, koji su zdravlje ili živote izgubili braneći državu koja ih se danas odriče.