Rusija

Tri dimenzije tursko-iračkog konflikta

Erdoganov neoosmanizam

Neoosmanskim maštanjima Erdogana o ponovnom stvaranju Turske kao najmoćnije snage na Bliskom istoku, on je uspeo da postigne upravo suprotno. A to je postalo jasno u poslednjih nekoliko meseci kada su SAD i Rusija, na razne načine, počele da podržavaju svoje saveznike kako bi zatvorili granicu između severne Sirije i Turske". A, kuda vodi politika novog ''sultana'' Turske, o tome za Magazin Tabloid piše viši naučni saradnik Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka, doktor istorijskih nauka Pjotr Ahmedovič Iskanderov

Piše: Pjotr Ahmedovič Iskenderov

Upad turske vojske na sever Iraka i, generalno, aktiviranje iračkog vektora u spoljašnjoj politici Turske, ima nekoliko dimenzija i aspekata.

Prvi aspekt, koji u svrhu opravdanja svojih akcija ističu turski zvaničnici, sastoji se u težnji Turske da prenese na iračku teritoriju svoju borbu sa kurdskim separatizmom. Ankara ne skriva da smatra kurdske organizacije ne manjom pretnjom za Tursku od Islamske države. Kako je turski premijer Ahmet Davutoglu izjavio tokom Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, on ne pravi razliku između Islamske države (ID) i Radničke partije Kurdistana (RPK). U tom smislu, turska vlada pozicionira svoje oružano prisustvo u severnom Iraku kao „borbu protiv kurdskog terorizma" u uslovima kada centralne iračke vlasti nemaju mogućnosti ili želje da se samostalno bore protiv RPK i drugih kurdskih organizacija za koje Ankara smatra da su terorističke i da predstavljaju pretnju teritorijalnoj celovitosti Turske.

Turski kontingent koji je ušao u severni Irak, u rejon grada Mosula, prvo je imao ograničeni karakter, a u svom sastavu je, prema izveštajima turskih medija, imao nekoliko stotina vojnika i najmanje 25 tenkova. Ipak, prema dostupnim informacijama, turska vlada razmatra pitanje kvantitativnog i kvalitativnog jačanja ovog kontingenta, opravdavajući svoje akcije namerom da vojnom obukom obuhvate „umerene kurdske snage".

Ali, to je samo jedan, površinski, nivo problema tursko-iračkih odnosa. Drugi, dublji nivo povezan je sa faktičkim neuspehom politike predsednika Turske Redžepa Taipa Erdogana u Siriji. Vojna operacija vazdušnih snaga Rusije, zajedno sa rastućim shvatanjem Evropljana da postoji realna pretnja kako od Islamske države, tako i od faktičkog učešća same Ankare u finansijskoj i političkoj podršci terorističkim grupama u Siriji (Francuska je već stavila do znanja da je spremna da učestvuje u kontroli tursko-sirijske granice, a takođe je aktivirala svoje vojno učešće u konfliktu), potkopali su vojno-političke pozicije Turske u Siriji, a početak međunarodnog posredovanja u procesu postizanja dogovora o Siriji preti da potpuno skrajne Ankaru u rešavanju sirijske krize.

Sa te tačke gledišta, za tursku stranu postaje najkorisnije da pregovori u Ženevi propadnu, što ona već pokušava da uradi preteći da će ih bojkotovati u slučaju da u pregovorima učestvuju Kurdi, a posebno RPK. To je eksplicitno izjavio ministar inostranih poslova Turske, Mevlut Čavušoglu u intervjuu tv stanici NTV. Treba primetiti da je ideju uvođenja Kurda u pregovore za rešenje sirijskog konflikta prva izrekla Rusija - to je postao još jedan ozbiljan izazov za tursku stranu. Kako objektivno zaključuju britanske novine The Independent, Turska može da postane najveći gubitnik posle sirijskih pregovora u Ženevi. Prema pisanju ovog lista, predsednik Redžep Taip Erdogan moraće ili da prihvati isključenje Turske iz Sirije, ili da poveća vojno prisustvo, uključujući i invaziju. Prema pisanju lista, uloga Ankare na Bliskom istoku 2011. je bila važna zahvaljujući imidžu ekonomski prosperitetne, demokratske države, privlačne za arapske demonstrante koji su težili svrgavanju diktatorskih režima. Ali, onda je Turska počela da podržava (u Rusiji zabranjene) Islamsku državu i Džebhat al Nusre (Front pobede) i ekstremističke grupe džihadista.

„To je bilo pogubno i za Siriju i za Tursku. Nasuprot neoosmanskim maštanjima Erdogana o ponovnom stvaranju Turske kao najmoćnije snage na Bliskom istoku, on je uspeo da postigne upravo suprotno. Kako je odreagovao na ovaj neuspeh, postalo je jasno u poslednjih nekoliko meseci kada su SAD i Rusija, na razne načine, počele da podržavaju svoje saveznike kako bi zatvorili granicu između severne Sirije i Turske", piše ovaj list.

A da bi kompenzovao neuspeh u Siriji, između ostalog i u očima sopstvenih birača, predsednik Erdogan je odlučio da preduzme akciju u severnom Iraku gde turska vojska za sada ne rizikuje da stupi u oružane sukobe sa ruskim vazduhoplovnim snagama.

Ipak, pretnja za prerastanje konflikta Ankare i Bagdada u oružani sukob - raste. Ranije je ambasador Iraka u SAD Mohamed Ali Alakim zatražio od Saveta bezbednosti UN da preduzme hitne mere „kako bi Turska odmah izvela svoju vojsku i kako ne bi ponovo ugrožavala suverenitet Iraka". Prema rečima Alakima, prisustvo turske vojske na teritoriji Iraka predstavlja „grubo kršenje" Ustava UN i međunarodnog prava. Irački predstavnik je primetio da je Irak pokušavao da reši ovo pitanje putem „diplomatskih sredstava i bilateralnih pregovora". Ipak, prema rečima ambasadora, ti napori nisu uspeli da ubede Tursku „da izvede svoje okupacione snage sa teritorije Iraka". A s obzirom na složene odnose u trouglu Ankara-Bagdad-Vašington, dalje intenziviranje vojne operacije Turske u Iraku deluje sasvim verovatno.

Ipak, najvažniji i potencijalno najopasniji je treći, najdublji nivo turske politike u regionu Bliskog istoka, a posebno u Iraku.

Radi se o realizaciji kursa „neoosmanizma" od strane predsednika Ergodana i premijera Davutoglua, na koji ukazuju novine The Independent. Ovaj kurs razradio je lično Ahmet Davutoglu i on obezbeđuje obnovu i jačanje pozicije savremene Turske na svim teritorijama koje su ranije ulazile u sastav Otomanske imperije. U interpretaciji turskog premijera, globalna spoljnopolitička formula izgleda na sledeći način: „Neoosmanizam + panturkizam + islam = Velika Turska". Pri tom, model neoosmanizma je orijentisan pre svega na Bliski istok i Balkan, panturski na Centralnu Aziju, a islamski na ceo muslimanski svet. Karakteristično je da se region Bliskog istoka, po ideologijama i praksama neoosmanizma, shvata maksimalno široko (u duhu američkog „velikog Bliskog istoka") i uključuje ne samo Iran, već i zemlje avganistansko-pakistansko-indijskog geopolitičkog sklopa. Uzgred, Ahmet Davutoglu insistira na tome da Turska treba da postane „centralna država" novog evroazijskog poretka.

Ova politika je već u određenoj meri uticala na pogoršanje odnosa Turske sa SAD. Prema pisanju američkog časopisa The American Interest, Redžep Taip Erdogan „pokušava da uspostavi sultanat (sultanski režim) u državi, koristeći podršku konzervativne većine", a za njega samog, oličenje „tradicionalnih vrednosti" predstavlja Otomanska imperija.

Premijer Iraka, Hajdar al Abadi, karakterišući akcije turske vojske u rejonu Mosula, takođe je istakao da Turska teži da ponovo uspostavi Otomansku imperiju na teritoriji regiona.

Prema rečima premijera al Abadija, u Bagdadu ne vide dokaze za to da se Turska bori protiv Islamske države. „Mislim da Turci moraju da promene prioritete i da prestanu da smatraju Kurde za svoj osnovni problem, već da treba da identifikuju kao glavni problem - borbu protiv Islamske države", izjavio je još jednom Hajdar al Abadi, pozivajući Ankaru da izvede svoju vojsku sa teritorije Iraka, i nazivajući turske akcije na teritoriji svoje zemlje -neprihvatljivima.

Jasno je da će sledeći koraci Ankare u pravcu realizacije programa neoosmanizma u uslovima sadašnjeg složenog preplitanja interesa, posebno u vezi sa Sirijom i Irakom, neizbežno uvući Ankaru u vojono-političke sukobe sa državama regiona. Ipak, kako pokazuje delovanje predsednika Erdogana, uključujući i rusko-turske odnose, sadašnje turske vlasti imaju nameru da produže aktivno korišćenje vojnog faktora. To daje osnovu za prognozu daljeg pogoršanja konflikta u severnom Iraku i njegovo moguće širenje na druge regione ove zemlje.

A 1. U odbranu Moskve stao još jedan „Trijumf"

U Elektrosalju (grad u Moskovskoj oblasti) na borbeno dežurstvo stupio je protivavionski raketni puk Vazduhoplovno-kosmičkih snaga (VKS) Rusije, pojačan najnovijim odbrambenim raketnim sistemom S-400 „Trijumf", javila je pres služba Ministarstva odbrane RF. Novi sistem je stigao u puk sa astrahanskog poligona Kapustin Jar gde su se obavljala probna gađanja. Testovi su bili uspešni.

Sada se u sastavu združene PVO koja obezbeđuje Moskvu i Centralni industrijski rejon, nalazi četiri protivavionska raketna puka opremljena „Trijumfima". Kako saopštava Ministarstvo odbrane, do kraja godine, u okviru jačanja PVO, stići će još jedan S-400. Ove godine novi S-400 će biti postavljeni u ujedinjenim PVO vojnih okruga, a u perspektivi S-400 bi trebalo da budu osnova protivavionskih raketnih pukova Vazduhoplovno-kosmičkih snaga.

Raketni sistem S-400 „Trijumf" namenjen je za presretanje vazdušnih ciljeva. Sistem ima domet od 400km. Uz pomoć radara za rano otkrivanje, domet se povećava na 600km. Na jednom lanseru mogu se smestiti različiti tipovi raketa, što dozvoljava da se stvori slojevita odbrana.

Glavni zadatak protivavionskih raketnih pukova VKS je protivvazdušna odbrana i pokrivanje objekata veze državnog i vojnog upravljanja, industrije i energetike, grupa Oružanih snaga i transportnih komunikacija od sredstava vazdušnog napada protivnika.