Likovi i senke

Zlatna za ćutanje

Aleksa Žunić

Poznajete li Bogdana Obradovića? Često je na televiziji. Skače, raduje se, aplaudira. Progovori najviše pet reči - bravo, ura, samo tako... I uspešan je čovek. A, ne meša se u svoj posao. Zvanično je selektor teniske reprezentacije Srbije.

Čovek koji mudro ćuti, uspešno nosi igračima rekete, sakuplja loptice svojim momcima, ume da servira. Njegov servis ide visoko, visoko... Do mesta ministra za sport i omladinu. Ozbiljan je kandidat za u funkciju. A, krenulo mu je kada su ga stavili na listu za poslanika Srpske napredne stranke.

I on dokazuje nepisano pravilo: ko dođe kod naprednjaka, posreći mu se. Vođa voli one koji ćute i rade. Gospodin Obradović se sprema za izgradnju teniske hale, sa navodnim partnerom iz Australije. Kako je krenuo, od travnatih površina napraviće terene za Vimbldon, a od obale terene za tenis za pesak. Niko od posle rata nije poželeo da poseče drveće na Adi Ciganliji, ali će Vučića obradovati Obradović tim svojim predlogom.

Sve će to gospodin selektor, poslanik i budući ministar sporta, odraditi uz pomoć srpskog muftije Rasima Ljajića (Bogdan trenira nekog klinca iz Novog Pazara) i izvesnog gospodina Gaka iz gradske uprave, i naravno, najvećeg srpsko- bugarskog neimara Siniše Malog. Pulen mu je i unuk Bogoljuba Karića - Janićije Drugi Karić. Kompletna izborna lista je tu. Kako je dresiran da ne sme da pisne igračima u Dejvis kupu, ispunjava uslove za ministra sporta. Da ne spominjemo da godinama ništa nije plaćao Adi Ciganliji, a sada je sve dugove izmirio. Idealna osoba za člana Vučićeve Borbene Vlade!

Obradović je u ranoj mladosti imao neke druge planove. Studirao je Saobraćajni fakultet, ali se u traganju za lakom parom i brzim uspehom, opredelio za tenis. Ali, i tu je kao igrač odmah propao. Onda mu je pala na pamet odlična ideja, da bude teniski trener. Ništa ne zna, bio je loš u tenisu, ali može da prenosi to "znanje" na druge. Počeo je kao trener Kikindskog teniskog kluba još 1988. godine. I ostao bi zauvek anonimus da ga malo ličnih veza, politička zavetrina i srećna zvezda nisu doveli u poziciju da bude "selektor reprezentacije". Tako je jedan propali, lokalni teniser, suočen sa veličinama poput Đokovića, Zimonjića, Tipsarevića i Troickog, shvatio da može samo da im nosi rekete i skuplja lopte, da im aplaudira i da viče "bravo!" i "tako je!". Tako je spontano ispekao novi zanat: postao je Vođin poklonik. A, on će ga zbog te veštine nagraditi mestom ministra sporta.