Lažna slika

Ekonomija zemalja „zlatne milijarde" u svetlu novih činjenica

Blef zapadnog „blagostanja"

Fraza „ekonomski rast" jedna je od najčeščće korišćenih u leksikonu ekonomista liberalnog usmerenja. Lukavo je koriste i političari i državnici sa Zapada kako bi „proglasili belo za crno" i obratno. Termin „ekonomski rast", isto kao i statistika koja se koristi za njegovo merenje, odavno su postali sredstvo manipulacije javnim mnjenjem. Takođe, i sredstvom koje prikriva razornu i samoubilačku politiku država „zlatne milijarde" u sferi ekonomije, konstatuje u svom autorskom tekstu ugledni ruski ekonomista Valentin Katasonov, profesor moskovskog državnog Instituta za međunarodne odnose

Valentin Katasonov

U poslednje vreme na Zapadu su počeli da se čuju pojedinačni glasovi koji podvrgavaju kritici politiku „ekonomskog rasta". Kritika se, u suštini, svodi na sledeće: iza formalnih statističkih pokazatelja koji pokazuju „dostignuća" ekonomskog rasta, skriva se rastuća socijalno-imovinska diferencijacija društva. Opasnosti od tog ekonomskog rasta su očigledne: ekonomski rast se ostvaruje angažovanjem sve većih prirodnih resursa i zagađenjem životne sredine. To postaje pretnja za ekološki kolaps planete; ekonomski rast povećava razmere nezaposlenosti, a one koji rade pretvara u robote. Ekonomski rast se pretvara u Moloha koji proždire čoveka kao stvaralačku ličnost.

Kritike koncepcije i politike ekonomskog rasta, uglavnom kao alternativu predlažu model tzv. „održivog razvoja". Istina, slični modeli ostaju na nivou dobrih namera. Malo ko se usuđuje da se bavi dubinskim uzrocima dominiranja ideologije ekonomskog rasta u savremenom svetu. A koreni uzroka su u zelenaškom karakteru savremene ekonomije. Zelenašenje se zasniva na uzimanje procenta. Savremeno zelenašenje se, osim toga, zasniva na kreditnom novcu. Njihova proizvodnja stvara dug koji, pored osnovne sume, uključuje i procente. Stvara se deficit novčane mase, koji je jednaka vrednosti kamate.

Zelenaški kapitalizam stvara glad za novcem koji dovodi do agresije privrednih subjekata koji teže da dobiju novac po bilo kojoj ceni. Pre svega, za račun ekonomske ekspanzije koja je dobila naziv „ekonomski rast". Drugo, za račun refinansiranja duga, odnosno dobijanja novih kredita. Otuda pojava beskonačno rastućih dužničkih piramida. Termini „ekonomski rast" i „zelenaštvo" su srodni. U tome je ključ za rešenje dominacije ideologije „ekonomskog rasta", koju su stvorili savremeni zelenaši i koja je postala univerzalna religija savremenog sveta.

Pozabavimo se sada pitanjem: Da li je moguće verovati pokazateljima bruto domaćeg proizvoda (BDP) i drugim sličnim pokazateljima koji mere ekonomski rast? Definitivno - nije. Pre svega, postala je široko rasprostranjena praksa statističkih falsifikata i čitanja između redova.

Posebno su u tome uspešne statističke službe SAD. To je specijalno pitanje, koje traži posebno razmatranje. Drugo, menja se metodologija za izračunavanje BDP-a, pa se u „proizvod" uključuju svakakve sumnjive „usluge". Rezultat toga je da u strukturi BDP-a SAD, na današnji dan, na realni sektor ekonomije (industrija, poljoprivreda, građevinarstvo) otpada malo više od 1/5; ostalo su -usluge. Postoje i životno neophodne usluge. Na primer, transport i komunikacije. Ali, najmanje polovina ukupnog BDP-a SAD, po našim ocenama je - „vazduh".

Za račun „vazduha" i raznih dodataka statističkih službi SAD i drugih zemalja „zlatne milijarde", oni uspevaju da „naslikaju pozitivnu dinamiku" razvoja svojih ekonomija.

Ali, čak i sa ovim trikovima i statističkim „inovacijama", rast BDP-a zapadnih zemalja u 21. veku nije bio veći od 2-3% godišnje. To deluje krajnje bledunjavo u odnosu na visoki rast kineskog BDP-a. Ali, sve do sada rečeno je samo „ukras" glavnog falsifikata povezanog sa procenom ekonomskog rasta zemalja „zlatne milijarde". Svaki, čak i ekonomista-početnik, dobro zna da u kompaniji, firmi, korporaciji i u drugim privrednim subjektima postoje aktiva i pasiva. Aktivu čine različita imovina i potražnja (npr. potražnja na osnovu uzetih kredita, isporučene robe itd.). Pasivu, pre svega, čine različite obaveze (npr. obavezni troškovi i otplata kredita, otplata robe itd.). Čak i ljudi koji nemaju veze sa ekonomijom i računovodstvom odlično znaju da ako obaveze (jednostavnije govoreći - dugovi) premašuju aktivu, dolazi do bankrota kompanije.

Začudo, države takav jednostavan i jasan prilaz proceni svog ekonomskog položaja retko primenjuju. Posebno tzv. ekonomski razvijene zemlje. A one su, ili već bankrotirale, ili se kreću ka bankrotu. Ali, malo ko to primećuje. Suština problema je jednostavna: povećanje dugova „ekonomski razvijenih" zemalja već godinama premašuje njihov BDP. Drugim rečima, rast dugova privrednog subjekta pod imenom „ekonomski razvijena zemlja" u velikoj meri premašuje rast njegove aktive. Fraza „ekonomski rast", primenjena na pomenute zemlje, deluje više nego čudno. To je „ekonomski rast" sa predznakom „minus".

Evo i konkretnih podataka. Pozajmio sam ih od poznatog finskog ekonomiste, preduzetnika i političara Jona Heleviga. On je jedan od malobrojnih stranih ekonomista koji razobličava falsifikate zapadne ekonomske nauke i statistike i koji pokazuje da su SAD, zemlje EU i druge države „zlatne milijarde" - potpuno bankrotirale.

Najuopšteniju sliku zapadne ekonomije, zaključno sa 2013. godinom, Helevig daje u svom radu „Awara Group Study on Real GDP Growth Net-of-Debt". U njemu su sadržani proračuni pokazatelja realnog BDP-a, korigovanih za izmene u dugovima. Korekcija je veoma jednostavna: iz zvaničnog pokazatelja godišnjeg realnog (tj. korigovanog sa uzimanjem u obzir inflatorne promene cena) rasta BDP-a oduzima se rast duga zemlje za tu godinu. To će i biti „najrealniji" rast BDP-a. Istina, uskoro će to biti „najrealniji" ili faktički pad BDP-a. Evo kako izgleda slika za period 2009-2013. godina. U zemljama evrozone pad BDP-a za pomenuti period, saglasno zvaničnoj statistici iznosio je 0,2%. Za to vreme, realni pad BDP-a, sa uračunatim rastom duga u evrozoni, prema ocenama finskog ekonomiste, iznosio je 27,2%. Za zemlje kao što su Francuska, Italija, Velika Britanija i SAD, realni pad BDP-a sa uračunatim dugom varirao je u dijapazonu do 30 do 40%. Relativno „bezbedno" je, uzimajući sve u obzir, delovala Nemačka. Njen zvanični pad BDP-a za period 2009-2013. iznosio je 0,7%, a sa uzimanjem u obzir duga - 16,6%. Među analiziranim zemljama, rekorder po padu BDP-a sa uračunatim dugom bila je Španija - 56,3%. Drugim rečima, za petogodišnji period, BDP Španije više je nego prepolovljen, ako se uzme u obzir rast nacionalnog duga ove države.

Ali, evo šta je najneverovatnije. Na fonu katastrofalnog ekonomskog pada zapadnih zemalja koji je opisao Helevig, potpuno drugačije izgleda stanje ruske ekonomije.

Rast BDP-a Ruske Federacija za period 2009-2013. godina, prema podacima Rosstata, iznosio je 5,7%, a realne promene ruskog BDP-a, sa uračunatim dugom, imale su predznak „plus". Korigovani pokazatelj BDP-a Rusije povećao se na 28,5%. Do toga je došlo zato što je Rusija u toku pomenutog perioda uspela da značajno smanji svoj nacionalni dug.

Još je veći kontrast kada se Rusija uporedi sa zemljama „zlatne milijarde" za devetogodišnji period od 2005-2013. Korigovani pokazatelj BDP-a SAD smanjio se za 59%, zemalja evrozone za 30%, a korigovani pokazatelj BDP-a Rusije povećao se za 147%.

U svim zemljama Zapada, godišnji rast nacionalnog duga nekoliko puta je premašio godišnji rast BDP-a. Helevig iznosi sledeće cifre za period 2004-2013. Rast nacionalnog duga SAD je u pomenutoj deceniji bio 9,8 triliona dolara, a rast BDP-a - oko 2 triliona dolara. Na taj način, u SAD je rast duga pet puta premašio rast BDP-a. Rekord među analiziranim zemljama je postigla Velika Britanija - rast duga je devet puta premašio rast BDP-a. Finski ekonomista ocenjuje da je u Japanu, koji neki i do dana današnjeg posmatraju kao primer modela ekonomskog rasta, razlika između duga i rasta BDP-a bila još veća. Ali, Japan nije ušao u ovo istraživanje zbog nedostatka statističkih podataka.

A u Rusiji, u pomenutom periodu, sve je bilo obrnuto: rast BDP-a bio je 14 puta veći od rasta nacionalnog duga.

Najpotpuniju statistiku za računanje realnog (sa učešćem duga) ekonomskog rasta ima SAD. Zanimljiva je slika dinanike državnog (nacionalnog) duga SAD i bruto domaćeg proizvoda (BDP) na osnovu podataka ministarstva finansija SAD i ministarstva trgovine SAD.

Prema podacima ministarstva trgovine SAD (biro za ekonomsku analizu), BDP SAD je 2001. godine, prema procenama iz 2010. iznosio 12,837 milijardi dolara, a 2014. godine (po istim procenama) iznosio je 16.282 milijarde dolara. Na taj način, realni rast BDP-a SAD za period 2001-2014. iznosi 26,8%. Istovremeno, rast nacionalnog duga SAD u period od kraja 2001. do kraja 2014. godine premašio je realni rast BDP-a SAD skoro 8 puta. Tu proporciju moguće je i drukčije izraziti: u periodu 2001-2014. za 1 dolar rasta nacionalnog duga, realni rast BDP-a SAD u proseku je iznosio 12,5 centi. Jednostavne proračune za SAD smo mi uradili, ali se oni potpuno slažu sa ocenama koje se pominju u članku finskog ekonomiste.

U zaključku svog članka, Helevig ocenjuje da je u svojim proračunima on uzimao u obzir samo onaj deo duga koji se odnosi na državni dug (njega još zovu i nacionalni dug). Ali, za potpunu sliku trebalo bi uzeti u obzir i druge komponente duga ekonomije jedne zemlje - privatnog sektora i domaćinstava. Nažalost, statistika za ove vrste duga nije potpuna i tačna. Postoje samo podaci za određene zemlje. Tako, na primer, dug privatnog sektora danske ekonomije se za period 1996-2012. povećao sa 140% BDP-a na skoro 240%. Rast duga za skoro 100%! U istoj toj Danskoj, u periodu od 2002-2010. godine dug domaćinstava porastao je sa 240% BDP-a na 310%.

Sudeći prema ovim brojevima, koji se iznose u Helevigovom radu, zemlje poput Danske, Velike Britanije, Švajcarske, Španije i niza drugih, odavno su faktički bankrotirale. A zemlje kao što su SAD, Francuska, Italija su blizu bankrota.

Svoj bankrot i parazitsko postojanje na račun tekuće izgradnje piramidalnog duga, zemlje „zlatne milijarde" prikrivaju „smokvinim listovima" zvanične statistike BDP-a.

U svom poslednjem članku objavljenom u januaru 2016. godine J. Helevig upozorava Rusiju na zaduživanje po zapadnom modelu tzv. „ekonomskog rasta": „"Liberalni" kritičari ruske ekonomije žele da smatramo da Zapad odlično radi zahvaljujući nekom navodno najboljem ekonomskom modelu, koji se reklamira kao inovativna ekonomija. Realna slika Zapada, SAD-a, Kanade, Australije, Japana, EU deluje depresivno, sa padom industrijske proizvodnje, smanjenjem izvoza, ogromnim budžetskim deficitom, zastrašujućim trendovima osiromašenja i ogromnom hroničnom nezaposlenošću koju vlade pokušavaju da sakriju iza zvanične statistike, brišući iz nje nezaposlene. Jedina prava inovacija na Zapadu za celu prošlu deceniju jeste inovacija večnog zaduživanja, mada ono nažalost neće biti večno."

Ekonomska degradacija vodećih zemalja Zapada o kojoj govori J. Helevig, najjasnije se vidi kada se uporede zemlje „zaltne milijarde" sa zemljama koje se nalaze na periferiji svetskog kapitalizma i koje se nazivaju „rastućim ekonomijama", odnosno zemljama sa najdinamičnijim ekonomijama.

„Jezgro" zapadnog sveta čini „velika sedmorka" (Grupa G7), u koju ulaze: SAD, Kanada, Japan, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija. Prema nekim ocenama, posle završetka Drugog svetskog rata, same SAD su stvarale oko polovine svetskog BDP-a. Kasnije se uloga SAD postepeno smanjivala, ali generalno je dosta dugo tokom prošlog veka na „veliku sedmorku" odlazila najmanje polovina ukupnog svetskog BDP-a.

Jon Helevig u svojim publikacijama obraća pažnju na to kako se menjao odnos nivoa ekonomskog razvoja „velike sedmorke" i zemalja „rastućih ekonomija" tokom poslednjih 25 godina. Jasnoće radi, on u tu drugu grupu uključuje takođe sedam zemalja, „malu sedmorku": Kinu, Indiju, Rusiju, Brazil, Indoneziju, Meksiko i Južnu Koreju.

„Mala sedmorka" danas već primetno premašuje „veliku sedmorku" kada je o ukupnom BDP-u reč. „Mala sedmorka" je pretekla „veliku sedmorku" posle finansijske krize 2007-2009. godine. Jon Helevig smatra to veoma važnim događajem koji nije bio mnogo zapažen u svetskim medijima, ali koji će, prema njegovom mišljenju, imati dalekosežne globalne ekonomske i političke efekte.

Danas već postoje svežije statistike o BDP-u (podaci MMF-a). Prema našim proračunima, 2014. godine udeo „velike sedmorke" u svetskom BDP-u bio je 31,95%, a udeo „male sedmorke" - 35,83%. Odnos BDP-a „male sedmorke" prema BDP-u „velike sedmorke" je 2014. godine bio već 112,1%. Odnosno, raskorak između „male sedmorke" i „velike sedmorke" nastavio je da se povećava u korist zemalja sa „rastućim ekonomijama".

Jon Helevig piše: „Problem je u tome što neće doći do promene scenarija razvoja, zato što su zapadne države potrošile svoje prednosti kada je o konkurentnosti reč. U konačnom zbiru, njihove ekonomije će se smanjivati do trenutka dok ne usklade svoju bazu resursa sa brojem stanovnika." Pomenimo i da udeo „velike sedmorke" u broju stanovnika planete čini oko 11,5%. Upravo toliki, prema Helevigovom mišljenju, može da postane udeo „velike sedmorke" u svetskom BDP-u. Drugim rečima, „velika sedmorka" će još dugo da se spušta sa sadašnjih 32% na 11,5%.

Malo je nade za ekonomski oporavak Zapada. Još manje nego što je bilo šanse za zapadni kapitalizam da prevaziđe ekonomsku depresiju tridesetih godina prošlog veka (tada su je prevazišli sasvim neekonomskim metodama, samo zahvaljujući započinjanju Drugog svetskog rata.)

Trendove koje je opisao Helevig teško je osporiti. Jedino može da se dovede u pitanje pravilan izbor zemalja „male sedmorke". Meksiko i Južna Koreja politički teže Zapadu, nalaze se pod njegovim velikim uticajem. Da li je u stvarnom životu moguće zamisliti savez tih sedam država koje je finski ekonomista iskoristio za svoju analizu. Ali, potpuno je realan drugi savez koji čini sedam država, u koji ulazi pet zemalja koje čine BRIKS, plus Indonezija i Iran. Na osnovu podataka MMF-a za 2014. godinu, udeo zemalja koje ulaze u takvu „alternativnu sedmorku" je sledeći (procenat udela u svetskom BDP-u): Kina - 16,63, Indija - 6, 81, Ruska Federacija - 3,19, Brazil - 3,01, Južnoafrička Republika - 0,65, Indonezija - 2,47, Iran - 1,35. Ukupno je 2014. na „alternativnu sedmorku" odlazilo 34,11% svetskog BDP-a. A na „veliku sedmorku" zapadnih zemalja - 31,95%. I u ovom slučaju vidimo da „velika sedmorka" zaostaje za sedmorkom „rastućih ekonomija".

Godine 2014. zabeležen je jedan značajan događaj: Kina je prema BDP-u obračunatom po kupovnoj moći juana izbila na prvo mesto u svetu, pretekavši SAD. SAD su zauzimale to mesto duže od jednog veka. Krajem 19. veka SAD je pretekla Veliku Britaniju i Nemačku, postavši državom br. 1 u ekonomiji. Tada je njihov udeo u svetskom BDP-u dostigao 10%.

Treće mesto u svetu po BDP-u već nekoliko godina zauzima Indija, koja je pretekla prvo Nemačku, a zatim i Japan. Godine 2014. u prvoj sedmorki zemalja po visini BDP-a bilo je samo tri zemlje iz „velike sedmorke" (SAD, Japan, Nemačka) i četiri od pet zemalja koje ulaze u BRIKS (sve osim Južnoafričke Republike). Po svojoj „težini" (ukupni BDP) grupa BRIKS se skoro izravnala sa „velikom sedmorkom" (30,94% prema 31,95%). Realno, zemlje BRIKS-a ne samo da su se izjednačile, već su i pretekle po nivou ekonomskog razvoja „veliku sedmorku".

Radi se o tome što poređenje dve grupe zemalja pomoću pokazatelja BDP-a, treba očistiti od tzv. „pene". Pod „penom" se podrazumevaju sumnjive (faktički fiktivne) usluge - finansijske, trgovačko-posredničke, promet nekretnina itd. koje ulaze u opštu sumu BDP-a. Pravedno bi bilo porediti samo „čvrsto jezgro" BDP-a, odnosno proizvodnju realnog sektora ekonomije. Finansijske i druge posredničke operacije raznih vrsta ne stvaraju društveni proizvod, već ga samo preraspodeljuju. Upravo na takvoj metodologiji izgrađena je u 20. veku statistika makroekonomskih pokazatelja. Danas, kako bi se ugodilo finansijskoj oligarhiji i spekulantima raznih vrsta, statistika BDP-a je „usavršena" i pretvorena u „iskrivljeno ogledalo" ekonomije.

Danas, nažalost, „pena" postoji u BDP-u gotovo svih zemalja sveta, ali u strukturi BDP-a zemalja Zapada njen udeo je mnogo veći. Recimo, u BDP-u SAD, na proizvodnju realnog sektora ekonomije (indsutrija, poljoprivreda, građevinarstvo, transport i sl.) odlazi samo oko 1/4. Primetno je da u ekonomiji SAD sektor finansijskih usluga i posredničkih operacija sa nekretninama 1,35 puta premašuje realni sektor. Na jeziku liberalnih ekonomista i sociologa Zapada, takva ekonomija zove se „postindustrijskim društvom". A na manje korektnom jeziku, to je ekonomija rastućeg parazitizma i kazina. Čak i u Nemačkoj, čiju ekonomiju smatraju najviše „industijskom" u „velikoj sedmorci", realni sektor premašuje finansijski samo za 23%. U strukturi BDP-a zemalja BRIKS-a udeo realnog sektora ekonomije u BDP-u je minimum polovina, a i više. Realni sektor u Indiji pet puta premašuje sektor finansijskih usluga i prometa nekretnina, a u Ruskoj Federaciji - 3,3 puta.

Iluzija „blagostanja" i „visokog nivoa" ekonomskog razvoja u zemljama „zlatne milijarde" podržava samo lukava statistika. Glavno sredstvo je veliki i stalni rast zaduživanja kod drugih zemalja sveta.

Takvo zaduživanje zapadnih zemalja je moguće zbog toga što oni imaju „štamparije" koje štampaju ogromne količine novca. Novac koji izlazi iz tih „štamparija" koristi se ne samo i čak ne toliko za operacije unutar zemalja „zlatne milijarde", koliko za kupovinu robe, usluga i sredstava po celom svetu. U konačnom zbiru, taj novac se akumulira u međunarodnim rezervama zemalja koje se nalaze na periferiji svetskog kapitalizma. Ove zapadne menice nedatirane i gotovo beskamatne oni nemaju nameru da plate. Na takvim, tzv. „rezervnim valutama", zasnovan je sistem parazitskog postojanja „zlatne milijarde" koja vodi potpunom razgrađivanju ekonomije Zapada. Ukupne međunarodne rezerve zemalja BRIKS-a, na jesen prošle godine, premašile su 15 milijardi dolara. Istovremeno, međunarodne rezerve „velike sedmorke" iznosile su samo 2 triliona dolara. Pritom lavovski deo ove sume otpada na jednu zemlju, Japan; na ostalih šest zemalja „velike sedmorke" dolazi samo 0,8 triliona dolara. Takođe, ne treba zaboravljati da ako su međunarodne rezerve zemalja BRIKS-a formirane pretežno uzimajući u obzir devizne rezerve (američki dolar, evro, jen), u sastavu međunarodnih rezrvi „velike sedmorke" (osim Japana), preovladava zlato, a ne devizne rezerve.

U svom januarskom članku J. Helevig sa zabrinutošću piše da su „zapadne ekonomije pretrpele potpuni fijasko i mogu donekle da sačuvaju blagostanje samo zavhaljujući ogromnim kreditima... „Zemlje „velike sedmorke"", zaključuje ovaj finski ekonomista, „mogle su to da rade tokom protekle decenije, koristeći monopol zapadnih valuta koji im je davao mogućnost da zadrže faktički minimalne kamatne stope i stabilnost valute, bez obzira na rušilački i pogubni karakter kredita na svim nivoima ekonomske aktivnosti: državnoj, korporativnoj, i na nivou domaćinstva.

U zaključku možemo istaći statistiku koja otkriva tajne „ekonomskog procvata" država „zlatne milijarde".

CIA redovno vodi evidenciju o spoljašnjem dugu skoro svih svetskih zemalja (oko 200).

Saglasno poslednjim podacima CIA za 2012. godinu, svetski spoljni dug iznosio je 70,60 triliona dolara (grubo upoređeno sa iznosom svetskog BDP-a).

Države koje zauzimaju prva mesta na listi CIA su: SAD - 18,85 triliona dolara; EU - 17,95; Japan - 3,02; Švajcarska - 1,54; Australija - 1,48; Kanada - 1,33. Ukupni spoljni dug ovih zemalja „zlatne milijarde" iznosi 44,17, odnosno 62,6% svetskog duga. A evo kakao izgledaju pokazatelji za zemlje BRIKS-a (u trilionima dolara): Kina - 0,78; Ruska Federacija - 0,52; Brazil - 0,48; Indija - 0,41; Južnoafrička Republika - 0,14. Ukupno, na zemlje BRIKS-a otpada 2,22 triliona dolara ili 3,1% svetskog duga.

Tako se dobija sledeća slika: što je veći spoljni dug države, to su manje njene devizne rezerve. I obratno: što su veće devizne rezerve, to je manji nivo spoljnjeg duga. Sve to jasno odražava parazitski karakter zemalja prema kojima smo navikli da se odnosimo kao prema „ekonomski razvijenim državama".