Nismo mi od juče

Vazduh ne možeš obezvazdušiti

Zoran D. Milojević

Kad god pređem „granicu" na Rudnici i uđem u „Stambolićevo Kosovo" (Petar Stambolić, prim. red.), namah me spopadne pomisao da li sam došao na kraj početka ili ulazim u početak kraja.

Odavde naniže je naš početak, kome se uvek vraćam. Istog momenta, kao u mom prvom romanu „U otadžbini, bez otadžbine", postavljam sebi pitanje gde sam došao?

Srce mi govori da se „vratilo kuče kod svoje kuće", a belosvetska bagra mi govore da to nije moje, da sam to nekome oteo, da treba oteto da platim. Treba da im se izvinim što mi je dedin grob čitav decimetar urastao u zemlju, spomenik prekriva zemlja koja se odnekud sliva na njega, a slike na spomeniku pocrnele kao prekrivene perjem „dva vrana gavrana sa Kosova polja širokoga".

Ehej, reko, stara rago, otkud ti snaga da sebi „blago tečeš", „blago" - srpska starozavetna zemlja koju si davno zavodenila silom mrke Rogozne sa koje hrliš u starost do Morave, da se sa njom podmladiš i da zajedno podmladite Dunav, staru evropsku bitangu?! I Ibar nije ravnodušan, kiša ga obnavlja, pa je kočoperan, pa se u virove izvirovio, u brzake ubrzačio, u vodurinu zavodenio. Čuva se Starina osećanja, ali znam da mu je milo što me vidi. Tek sam napunio tri godine kad sam u njega prvi put kročio.

Mitrovica vri, hiljade kubika traži parking mesto, a reka dece teče ulicama, a ja se trudim da među njima spazim zajapurenog dečaka sa Baira koji žuri „preko Ibra" babi i dedi.

Ispred NLB banke stoje penzioneri stoje u redu. Čekaju „kosovske" penzije od 75 evra. Nije zgoreg, uz srpsku, primiti i šiptarsku penziju. Kad mogu profesori i ostali, što ne bi i penzioneri, nisu ni njihova „usta rutava"! Kad su Šiptari prestali da priznaju Srbiju, nisu hteli ni srpske plate i penzije. E, ali to su Šiptari, a mi smo Srbi!

Mitrovčani psuju, a srpska vlada se jedi: Kosovo primljeno u FIFA! Koje Kosovo, pitam, naše Kosovo „odgovaraju!" Neće biti „naše", braćo Mitrovčani, da je „naše" ne bi bilo tamo primljeno. Tamo je primljeno „šiptarsko Kosovo", pa ga tako i zovite. Neka se zna da to nije „srpsko Kosovo". Malo je u njemu Srba da bi zaslužili da Kosovo bude srpsko.

Šapuću mi Mitrovčani da je na izborima svako mogao da glasa koliko god puta hoće. Samo kaže ime. Ja ne bih u to da poverujem, mnogo je „u Srba" poganih jezika. Ali, znam ja nas, kad najviše lažemo, najveću istinu izgovaramo!

Pitaju me šta rade Srbi u Beogradu? Sede, ležu, jedu i piju, odgovaram, a ne misle ništa, rekli im komunisti da se od razmišljanja dobija rak na mozgu. Ne misle čak ni Beograđani koji rade za deviznu platu i donacije. I nije na njima da misle, ima ko za njih da misli iz inostranstva. Sve su to deca i učenici „crvenih", njih su od malena učili da je misliti štetno po zdravlje. Nemam odgovor na pitanje „šta misli vlada u Beogradu"? To i ne treba običan narod da zna! Na narodu je da brine o sebi, a na vladi je da brine - o sebi! Svi srećni i svi zadovoljni, svakom po potrebi i zasluzi! „Rk na vagu kilo i po i sedamsto pedeset grama", po receptu Rokera s Moravu!

Ulazim u Gradsku biblioteku „Vuk Karadžić", jedinu matičnu biblioteku koja postoji na KiM. Dočekuje me direktorka Olivera Stević, moja „školska" i njeni saradnici. Ljubimo se, čestitaju mi „Andrića" za životno delo, a ja hoću da poskočim od radosti. Imam tehničkih smetnji u nogama, ali svaki čas ustajem, ulaze razni poznanici, pozdravljamo se srdačno.

U biblioteku me je prvi put uveo otac 1960. godine. Bila je to stara mitrovačka biblioteka u južnom delu Mitrovice sa preko sto hiljada naslova. Zlikovci je spalili! I mnogo knjiga! Sad prave državu na izreci: „Knjigo moja, pređi na drugoga"!

Ja se raspisao, a vreme ne čeka! Ustvari, malo bih da udahnem i odahnem, da me mitrovački vazduh opije. Ima nešto u njemu, takvog šta u Beogradu nema. Ili se to meni tako čini? Svejedno, važno je da dišem punim plućima! Vazduh ne možeš obezvazdušiti!