Terorizam

Kako izaći na kraj sa Islamskom državom?

Džihadisti nam ispiraju mozak

Rusija i američka koalicija zasipaju bombama teritoriju Islamske države u Siriji i Iraku, smanjuju veličinu njihovog kalifata i ubijaju na desetina džihadističkih vođa. Ipak, daleko su zaostali u naporima da dobiju informatički rat i ne mogu da zaustave njihov ideološki trenutak. Što ih više likvidiraju, sve ih više ima. Procenjuje se da se broj stranih boraca među džihadistima krajem 2015. godine više nego duplirao tokom poslednjih 18 meseci. Osim toga, da bi sproveli svetski teror džihadistima nije potreban veliki broj aktivnih poklonika, sa nekolicinom mogu da nanesu veliku štetu bez obzira da li je to u Iraku, Siriji, Francuskoj ili skoro bilo gde. Prošle godine ID je regrutovala preko 20.000 stranih boraca. Glavni razlog za uspešno regrutovanje bila je efektivna propaganda i upotreba socijalnih medija. Raširili su interes za donekle opskurne sukobe u Siriji i Iraku po čitavom svetu. Napori da se neutrališe džihadistička propaganda nisu urodili plodom uprkos ogromnim naporima Rusije, Sjedinjenih Država, Saudijske Arabije, Velike Britanije i drugih, čak i Al-kaide, tvrdi urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinara američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Strateški ratovi komunikacija, gde se borbe za osećanja i mišljenja dobijaju ili gube, u najmanju ruku su važni, ili čak važniji, od bilo kojih vojnih kampanja. U tim ratovima do sada džihadisti ubedljivo pobeđuju. Nije tajna da kalifat ima prihvatljivu priču koju umeju savršeno da distribuiraju. Njihova strateška prednost je umešnost da svoju narativnu ideologiju, svoje poruke efikasno plasiraju. Na prvi pogled njihovi materijali deluju zbrkano, ali džihadisti tačno znaju da će unutar njihove publike svako gledati one delove koji im odgovaraju. Svakodnevno paradiraju scene iz civilnog života, zasnovanih na konceptu milošti, i podvlače drugarstvo koje se navodno deli među njihovim pripadnicima. To ne rade samo na internetu, već i uživo u ličnim kontaktima i preko mobilnih telefona. Potom, za one koji hoće da postanu „neustrašivi borci u prvim redovima" propagandisti kalifata postavljaju jezive snimke odrubljivanja glava raznoraznim neprijateljima. Na taj način privlače i psihopate, a zastrašuju protivnike. Propaganda je napravljena za moguće članove pokreta, simpatizere, neprijatelje, generalnu publiku itd. Uzorno društvo za one koji to vole, destrukciju za one kojima su idilične scene dosadne.

Medijski tim Islamske države očigledno je prepoznao da u eri digitalne komunikacije svi, od simpatizera do protivnika, mogu biti „taktički" instrument propagande. Mnogo puta protivnici kritikujući džihadističke poruke nesvesno ih šire. Taj medijski tim dobro je organizovan i stvara osmišljene sadržaje veoma profesionalnog izgleda. Iako se njihove poruke šire materijalima koje distribuiraju slojevi podržavaoca, profesionalni izgled grafičkih elemenata ne gubi na kvalitetu. Njihov brend je prepoznatljiv. Medijski tim je veoma centralizovan, ali stiče se utisak da je sve spontano i fleksibilno. Kalifat raspolaže sa 48 zvaničnih medijskih kancelarija, jedan za svaku samozvanu provinciju (19 u Siriji i Iraku, sedam u Jemenu, tri u Libiji i ostatak u raznim zemljama). Kada, na primer, doteraju njihov prepoznatljiv logo, onda se taj novi izgled simultano pojavljuje na svim dokumentima. Kada vrh medijskih operacija (zovu ga „bazni temelji") pošalje poruku „skoči!", svi njihovi medijski akteri spremni su da kažu „koliko visoko?", i u par dana postavljaju, doturaju, emituju nove propagandne proizvode. Medijski centar takođe ohrabljuje „slobodne strelce" širom sveta da objavljuju džihadističku propagandu samoinicijativno, ali usklađenog kvaliteta.

Jedna takva „pridružena postava" Islamske države deluje i iz Sandžaka, iz Tutina. Internet stranica „Vijesti Ummeta - došla je istina, a nestalo je laži", koja se objavljuje iz Tutina, skinuta je prošlog maja meseca, ali se ponovo pojavila sredinom avgusta. Na stranici se pri samom vrhu objašnjava o čemu se radi: „Naša nova stranica, na profesionalnom nivou, je, Alahovom milošću, otpočela sa radom. Ovo je službena stranica medija Islamske Države na bosanskom jeziku. Molimo Alaha da pomogne Islamsku Državu i njenu medijsku kuću i da bude trn u oku kjafira, murteda i munafika. AMIN!" Inače, „kjafir (kafir)" je pogrdna reč koja se koristi umesto reči „nevernik" u tekstovima i govoru ekstremnih islamskih organizacija. Reči „murted" i „munafik" se koriste za muslimane koji su se ogrešili o Alahu, ili kriju da ne veruju u Muhameda.

Dalje niz stranicu opisuju se takozvane „šehidske operacije", vojni napadi, i sve sa ilustracijama kako se izvode iz raznoraznih vozila. Ima video zapisa „slavnih akcija" džihadista Islamske države. Takođe su okačeni tekstovi istaknutih islamista koji objašnjavaju neminosvnost „islamističke pobede". Jedan tekst počinje rečima: „Mnogi ljudi su iznenađeni kako je Islamska država uspjela ostvariti tako velike pobjede, vladajući Alahovim Šerijatom i oživljavajući Hilafet..." Svi video zapisi, ilustracije i tekstovi mogu pristupačno da se prekopiraju sa sajta da bi se koristili za kasnije izučavanje i delenje simpatizerima i saborcima. Ceo sajt pre svega odaje utisak da se radi o veoma praktičnom materijalu koji ne samo da propagira islamističke ideje, već i služi kao uputstvo za terorističko delovanje.

Militantne grupe Islamske države proizvode veliki broj propagandnih poruka, oglašavaju brutalnost svojih kazni, ali i poruka o idiličnom životu u zonama teritorije pod njihovom kontrolom. Na internetu postavljaju tekstove, video zapise, fotografije pa čak i muziku.

Jedna britanska organizacija za praćenje ekstremizma nedavno je objavila izveštaj o svojoj analizi 1.146 primeraka propagande koji su proizvedeni u roku nešto manjem od mesec dana. Kako li ID uspeva da proizvede tako veliki volumen visokokvalitetnog medijskog materijala? Najverovatnije da činjenica da znaju da od bombi koje sleću iz vazduha jedino mogu da se brane obnavljanjem svojih redova novim borcima, ID agresivno regrutuje nove ljude, istovremeno uskraćujući informaciju osobama koje žive unutar njihovog kalifata.

Tačan broj tih medijskih aktivista i komandanata nije poznat čini se čak ni velikim špijunskim organizacijama. Takođe je značajno da se ta propaganda ne distribuira samo preko interneta, već da se isto tako prenosi iz ruke u ruku, preko brošura, novina, knjiga i pamfleta. Kako unutar kalifata, tako i širom sveta. Na internetu uglavnom se radi o foto-esejima, ne toliko pojedinačnim fotografijama već kolekcijom između pet i 15 fotografija sakupljenih da ispričaju neku određenu priču.

U svakom slučaju, sve je osmišljeno u sinhronizovanoj koreografiji. Mada neke fotografije izgledaju veoma „prirodne", uglavnom je sve inscenirano i namešteno u cilju da se koristi za propagandu. To važi i za prizore dece koje se igraju u parku, kao i prizore bacanja gejova sa krovova zgrada, ili njihovog kamenovanja. Ništa u tim materijalima nije spontano. Ni kupovina na pijacama, ni rad kamenorezaca, a ni pecanje sa obale reke Eufrata. Kada su, na primer, masakrirani zarobljeni sirijski vojnici, komandu da pokolj započne dao je glavni snimatelj. Tokom poslednjih godinu dana postao je očigledan napor da sve u njihovoj propagandi odaje utisak profesionalizma, uniformnosti, efektivnosti i centralizovanosti.

Svaki komad propagande nosi nesumnjivi pečat, prepoznatljivost Islamske države. Pre svega to se odnosi na njihovu crnu zastavu, potom na pozlaćeni logo, tipove slova i druge grafičke elemente. Stub propagande ID prestavlja časopis na luksuznom papiru koji izlazi već nekoliko godina. Zove se Dabik (Dabiq) jer oni veruju da će grad Dabik biti mesto gde će se odigrati sudbonosna bitka između muslimana i „Rimske imperije". Predviđaju da će tu bitku muslimani izgubiti, ali da će se pojaviti iz pepela i na teritoriji Izraela pobediti u poslednjem sukobu. Naslovna strana Dabika je pre dve godine imala fotografiju trga sv. Petra sa islamskom crnom zastavom istaknutom na Egipatskom obelisku. Tekst na toj fotografiji urađenoj u fotošopu čita „Propali krstaški rat".

U tom svom časopisu ID redovno preti porukama kao što je: „Osvojićemo Rim, polomiti vaše krstove i odvesti u ropstvo vaše žene, uz dozvolu Alaha, Uzvišenog". Da ne bi ovaj cilj izgledao preambiciozno služi ova rečenica: „...Ako mi sada ne stignemo dotle, onda će naša deca i unuci u tome uspeti i oni će prodati vaše sinove u roblje na pijaci robova".

Inače, papa Franjo je meta ID i bezbednosni eksperti tvrde da ih ne bi začudilo da džihadisti pokušaju sa atentatom na poglavara rimokatoličke crkve. U međuvremenu ovakve poruke služe kao propaganda koja bi trebala da podigne moral džihadistima i zastraši neprijatelje. U cilju propagande služe i nekih 90.000 tvitova vezanih za ID, a koji dnevno cirkulišu na internetu. Njihovim propagandnim materijalom dominira religiozno politička retorika. Dosta materijala pronalaze u onome što se događa na Bliskom istoku, kao što je američka invazija Iraka i zatvorski kampovi Abu Graib i Gvantanamo.

A, brzina kojom je ID osvojila teritorije duguje se nekolikim razlozima. Visoka motivacija i odlučnost njihovih boraca nalazi se na prvom mestu. Vođe koriste tu motivaciju kad naređuju svojim borcima da ubijaju civile, da odsecaju glave i u slučajevima političkih ubistava. Strah koji takvo delovanje izaziva kod oponenata doprinosi njihovom uspehu na bojnom polju. Taj se strah pokazao na delu kada je ID osvajala grad Mosul i kada su irački vojnici bacali oružje, uključujući i najmodernije, i bežali glavom bez obzira. Strah kod neprijatelja je veoma bitan u vojnoj taktici ID.

Abu Hajer, koji je prebegao iz redova ID, sada se nalazi u zatvoru u Maroku, objasnio je Vašington postu detalje stvaranje materijala za ID propagandu. Analitičari uzimajući u obzir njegovo, kao i svedočenja njemu sličnih, zaključuju da je propagandna mašina ID daleko snažnija od bilo koje propagande bilo kojih terorističkih organizacija. Scene sa bojišta, odsecanje glava i druga pogubljenja, odigravaju se po scenariju i mnogo puta borci moraju da ponavljaju scene dok ne bi ispalo onako kako se želi. Kamere, kompjutere i druga oprema redovno stiže iz Turske. To se isporučuje medijskoj diviziji u kojoj se nalaze uglavnom stranci, uključujući najmanje i jedan Amerikanac. Sudeći po pričama prebeglih, ti stranci su svoje iskustvo zadobili na poslovima u produkciji u televizijskim, radio ili drugim tehnološkim kompanijama pre nego što su pristupili ID. Oni diriguju stotinama kamermana, producentima i urednicima, i maju istaknuti status. Ljudi iz medija su važniji od vojnika. Dobijaju veća mesečna primanja, voze bolje automobile i dobijaju neuporedivo bolji smeštaj za sebe i, ako ih imaju, svoju familiju. Količina materijala koji medijska divizija proizvede i ona koja se distribuira raznim kanalima, ukazuje da Islamskoj državi nije jedini cilj da okupiraju i terorišu na terenu, već i da preplave ceo svet svojom propagandom. Abu Hajer, koji je Marokanac, kaže da je on pre nego što je otišao u Siriju 2013. godine radio desetak godina u krugovima džihadističkih medija. A kada je stigao u Siriju bio je podvrgnut dvomesečnom osnovnom vojnom treningu i potom jednomesečnom kursu za medija operatore.

Medijsko krilo Islamske države utemeljeno je na medija timovima veterana iz Al-kaide, potom su tu mlađi regruti koji su verzirani na platformama socijalnih medija i birokratija, disciplinovana skupina koja kao da je učila od totalitarnih režima. Svi telefoni i kamere koje su unesu na teritoriju ID se oduzmu da neko ne bi snimio nešto što nije u skladu sa njihovom politikom i filozofijom. Samo članovi njihovog medijskog tima su autorizovani da nose kamere, ali čak i oni moraju da slede striktna pravila šta da rade sa medijskim materijalom. Kad završe svoj dnevni posao moraju da materijal prebace na laptopove, prebace ga na fleš kartice i predaju ga na unapred određena mesta. U jednom mestu koje se nalazi blizu grada Alepa u Siriji, a koje je pod kontrolom ID, nalazi se glavni štab medijske divizije. U jednoj zgradi u stambenoj četvrti koju štiti je naoružana straža, a u tu kuću može samo da uđu oni koji imaju dozvolu regionalnog emira. Na svakom spratu ima po četiri sobe krcate kamerama, kompjuterima i drugim sofisticiranim spravama. Pristup internetu ide preko turskih bežičnih provajdera. U toj se kući takođe nalazila redakcija časopisa Dabik. Sve skupa bilo je više od 100 operatera kojima je ta kuća bila baza. Neki od njih su bili hakeri, a neki inženjeri. Al-kaida je uglavnom, i to retko, slala video snimke svoga vođe, Osame bin Ladena, ali propaganda ID uglavnom fokusira na borce i sledbenike.

Medijsko krilo Islamske države je toliko dobro, toliko profesionalno da im je teško nauditi u tom propagandnom segmentu rata, mada nabolji stručnjaci na tome danonoćno rade. Jedno je sigurno, a i bilo je očigledno, pa su mnoge zemlje širom sveta došle do zaključka da ukoliko ne može da se pronađe način da se kontrira propaganda ID, onda džihadisti ne mogu da se zaustave jer imaju neiscrpni izvor regruta. Osobe koje su već postale žrtve te propagande ubeđene se da sistem upravljanja Islamske države je dobra alternativa jer obećava zakon tradicionalnih vrednosti i sigurnost, vrednosti koje ne mogu da se pronađu u zapadnim društvima.

Francuska bi, na primer, morala da prizna da je izgubila propagandni rat, da nije umela da odgovori porukama ID, samim tim što se 1.700 francuskih građana nalaze u redovima džihadista. Prošlog januara francuski ministar unutrašnjih poslova izjavio je da je borba protiv terorističke propagande postala prioritet za zemlju. Napori Pariza da se suprostavi ID medijima nisu urodili plodom jer su džihadisti i brži i bolji i mudriji koristeći internet.

Američko Ministarstvo spoljnih poslova nije bolje prošlo. Nekoliko njihovih velikih kampanja nije postiglo nikakve rezultate. Velika Britanija uložila je pozamašnu sumu novca upuštajući se u propagandni rat protiv islamista i ne može da se pohvali rezultatima. Problem je što su mnogo centralizovani, kruti u upravljanju i isuviše reaktivni. Ne izmišljaju ništa novo i efikasno, već samo odgovaraju džihadistima koji u međuvremenu prave „potop" na internetu.

Stručnjaci za propagandu raspravljaju o novijim i adekvatnijim idejama kako promeniti delovanje anti-džihadističke propagande. Njihova osnovna ideja je da bi umesto da se time bave vlade težište trebalo da bude na lokalnim, nevladinim pojedincima i grupacijama. Oni bi mogli da budu bilo muslimani bilo ne-muslimani, pojedinci ili institucije, lideri u društvu ili kulturne organizacije. Šta je najvažnije da u njih imaju poverenje da su protivnici ID i da budu poštovani od strane osoba u rizičnim grupama podložnim radikalizaciji. Te ličnosti moraju biti u kontaktu sa takvom populacijom, bilo u realnom svetu, bilo na internetu. Veoma bi bilo važno da takvi lideri ne budu okarakterisani kao marionete zapadnjačkih država.

Da bi se države odvojile od anti-propagande morale bi da obezbede sredstva, logističku pomoć i obuku tehnike savremene komunikacije. Da bi se postigao neki uspeh važno je da vlade nikad javno ne podrže one koji vrše anti-džihadističku propagandu. Samo delovanjem na lokalnom nivou i sa lokalnim učesnicima borba protiv propagande Islamske države može imati uspeha. Ukoliko bi se tako nešto uradilo za očekivanje je da bi se masovno povećao broj zainteresovanih za „pravu istinu" o džihadizmu.

Takođe je važno da bi se povećao broj kanala komunikacije namenjene specifičnim primaocima. Lokalni učesnici mnogo bolje znaju koje su ciljne grupe kojima se treba obratiti nego neki centar za propagandu u Londonu, Parizu, Moskvi ili Vašingtonu. Vlade bi i dalje igrale važnu ulogu u suzbijanju propagande ID, ali bi lokalni učesnici bili okosnica komunikacije sa ciljnim grupama. Takvo delovanje imalo bi tri sloja: koalicioni, nacionalni i lokalni.

Na svetskom nivou već postoje stotine, ako ne i hiljade, učesnika, bilo da su pojedinci ili institucije, direktno suprotstavljenim propagandi medijske divizije ID. Njima bi bilo potrebno ponuditi pomoć u finansijskom, logističkom i obrazovnoj formi, a to bi možda bilo i jeftinije od bacanja ogromne količine novca u državne tvorevine koje su se pokazale neefikasne u borbi rečima i slikama. Uostalom, komunikacija, bilo lično bilo preko interneta, ima različite aspekta u raznim društvima. Nije isto u Francuskoj i, na primer, Srbiji.

Ne može se meriti istim aršinom, istim standardima. Negde bolje rezultate postiže prezentacija koja može da se vidi na tabletu, a negde poruke poslate sa nekog koncerta. Pretpostavka je da u borbi protiv džihadističke ideologije može više vredeti članak cenjenog kolumniste u novinama od cele strane državnog oglasa u istom glasilu. Ali, i kolumnista, kao i njegovo glasilo, moraju da imaju motivaciju, osim idealizma, da bi nastavili sa takvim objavljivanjima.

Lokalne novine, sa lokalnim piscima i lokalnim ličnostima najverovatnije koštaju manje od birokrata koji niti znaju šta rade, a i to što rade rade sporo. U svakom slučaju, rizične grupe stanovništva žive u raznim sredinama i na njih se najbolje može uticati na lokalu. Jer, na kraju krajeva, sve su priče lokalne, a to što se događa negde u Jemenu, Iraku ili Siriji, kao što su svi već primetili, ima lokalne posledice. Bilo zato što izbeglice hrle preko granica, bilo zato što lokalni ljudi odu da se bore na strani Islamske Države, a i bombe eksplodiraju na svim stranama.