Razaranje

Šta se krije iza nepostojeće ustanove kulture od nacionalnog značaja

Javne tajne muzejskih utvara

Šta je simbioza i ko je sve i sa kime u simbiozi u palati beogradske Berze, ko se od partnera simbioze bavi dvojstvom a ko svetim trojstvom, za koje je robijaške zasluge doveden direktor nepostojećeg muzeja u Prištini i kako je „unapredio" njegov rad, kakvi su sve štihovi radili u Muzeju Kosova, ko je vozio "Mazdu" plaćenu 80.000 maraka, ko se kome upucavao uoči rata 1999. a ko su golupčići viđeni na dočeku nove godine u Budvi, zbog čega najveći deo materijala Muzeja Kosova nikada nije evakuisan iz Prištine, šta su sve doživeli korisnici gostinjske sobe Etnografskog muzeja i ko po svaku cenu pokušava da zadrži tapiju nad takozvanom zaštitom kosovske baštine...Na ova pitanja, odgovore je potražio Stanislav Živkov, Tabloidov istraživač

Stanislav Živkov

Poštovani gospodine uredniče,

Simbioza (grč. "syin") je bliska, često dugotrajna interakcija dvaju organizama različitih vrsta, zbog koristi barem jednog od njih. Najidealniji primer simbioze velikih razmera predstavlja palata nekadašnje beogradske Berze na Studentskom trgu 13 gde u skladnoj simbiozi već decenijama funkcionišu Etnografski muzej, nepostojeći Muzej u Prištini i nevladina organizacija Mnemosyne pri čemu je zajednički imenitelj za sve učesnike ove simbioze svojevrstan dualizam (latinski dualis - dvojan, dvostruk), odnosno dvojstvo, tj. umetnost sedenja jednom guzicom na dve stolice a u slučaju direktorke Mirjane Menković čak se radi o svojevrsnom Trijalizmu, odnosno svetom korpucionom trojstvu pošto ona pozamašnom guzicom neometano sedi na čak tri stolice.

Tekstovi koji su na ovim stranicama posvećeni Menkovićkinim mahinacijama i bahatosti u Etnografskom muzeju te arčenju para na tzv. zaštitu spomeničkog nasleđa na Kosovu, izazvali su kod mnogih u ovoj zgradi akutni sindrom visoke napetosti, baš kao u filmu Mela Bruksa, koji se ogleda u neprestanom međusobnom praćenju i prisluškivanju zaposlenih, a kod nekih još i dodatni sindrom Damjanovog zelenka (legendarnog konja najmlađeg od braće Jugovića, koji je nakon Damjanove smrti neprestano njištao godinu dana). U konkretnom slučaju zanjištao je izvesni Branko Jokić direktor nepostojećeg Muzeja u Prištini koji telefonom već duže vreme zove redom sve moguće redakcije listova u kojima su objavljeni tekstovi o kriminalu njegove ljubavnice Mirjane Menković samo zato jer su po ko zna koji put objavljene raznorazne mahinacije učinjene što pod izgovorom zaštite kosovske baštine što pod izgovorom savremene muzeologije.

Međutim, daleko više čudi da je Jokić svojedobno bio mnogo tiši kada je akademik Kosta Čavoški u pismu nedeljniku "Pečat" napisao da je Jokić nekim čudom 1998. godine, baš za vlade Slobodana Miloševića, postavljen za direktora Muzeja u Prištini.

Uz to, Čavoški je naveo da je Jokić, po izdržanoj kazni zatvora u Crnoj Gori, skoro dvadeset godina živeo pod navodnom policijskom zaštitom u Mariboru! Kako ne navodi za šta je bio osuđivan, ostaje nejasno zbog čega mu je skoro dvadeset godina uopšte pružana policijska zaštita, koju čak ni Milovan Đilas, kao najpoznatiji disident, nije uživao.

Međutim sabirajući dva i dva, dobija se prava slika Jokićevog odnosa sa policijom a ona je sasvim drugačija pošto je Jokić svakako bio pod policijskim nadzorom ne zbog postojanja nekog bezbednosnog rizika za njega već zbog postojanja bezbednosnog rizika najpre za državu SFRJ a potom za Sloveniju pošto niko normalan nije bio oduševljen prisustvom nesuđenog inforbirovca i rusofila u svom okruženju jer se znalo da je Jokić najpre odležao godinu dana zbog organizovanja nereda na prištinskom univerzitetu 1972. godine, a 1974 godine je, kao neoinforbirovac i učesnik tzv. Barskog kongresa (prosovjetske Nove komunističke partije) i član tzv. "Pećke grupe", bio osuđen na sedam godina zatvora, od čega je odležao tri, jer je prizivao intervenciju zemalja Varšavskog pakta!

Inače, čitav klan Jokić je pokazivao izuzetno rusofilsko raspoloženje, tim pre jer im je dobar deo članstva decenijama živeo u Kijevu a neki od njih su se na Jokićev poziv i vratili na Kosovo, što su nakon 1999. verovatno duboko zalažili.

Sve u svemu pre dvadesetak godina izvedena je akcija za preseljenje Jokića iz Maribora na Kosovo a to se sve dešavalo negde 1998. godine, upravo u vreme kada je u Ministarstvu kulture radio izvesni Vlada Stanojević koji je lepo jednog dana u muzej Kosova doveo Jokića da ga predstavi kolektivu i da ga ustoliči iako za sobom nije imao dana muzeološkog staža pošto je u Sloveniji radio kao vaspitač u učeničkom domu u Mariboru!

Tako je , kada su se stekli uslovi, odnosno kada je politička klima na KIM "otoplila", Jokić lepo ustoličen za direktora Muzeja da bi se kasnije ispostavilo da je sve urađeno na urgenciju njegovog kuma Jordana Ristića! Uglavnom Jokić je prvih dana najpre sazvao zbor radnih ljudi Muzeja Kosova na kome su svi iskusni muzealci , na osnovu onog šta je Jokić tada pričao, odmah videli da čovek nikada nije bio u nijednom muzeju i da, iako je bio lepo obučen čovek, koji kad govori kao solidno priča, uopšte nije znao šta je delatnost muzeja a čini se da to ne zna ni dan danas! Inače Jokićev prethodnik na mestu direktora Muzeja Kosova, izvesni Jugoslav Đorđević nešto ranije je isposlovao da Ministarstvo Kulture kupi mazdu 323 za potrebe direktora Muzeja Kosova što je nekom u Šapcu tada plaćeno 80.000 nemačkih maraka (40.000 eura)! Kada je Đorđević otišao u Albaniju za atašea za kulturu, dakle došao je Jokić i preuzeo automobil "Mazdu" koja je bila "ganc" nova i lepa kao lađa, i služila je isključivo za vozikanje Jokića dok su drugi kustosi morali da se zadovolje sa Fićom i Landroverom. Inače i Đorđeviću je imenovanje na mesto direktora zapravo bio i prvi ulazak u Muzej pošto je i on doveden po političkoj liniji. Đorđević je inače bio rodom iz Male Kruše u Metohiji, dakle starokosovac zapamćen po davanju otkaza Seljatinu Gašiju a koji je Đorđevića koliko sutradan dočekao na ulazu u Muzej pri dolasku na posao nakon čega se odvijao pravi boks meč u portirnici da su ih na jedvite jade razdvojili!

U vreme mandata Jugoslava Đorđevića, u muzeju Kosova se jednom sasvim iznenada pojavila Mirjana Menković, razgovarala kratko sa pojedinim kustosima u vezi zbirki i odmah zatražila kartone predmeta i ključeve od depoa. Uglavnom toliko je gnjavila i davila Đorđevića da mu se sasvim sigurno popela na perčin, može se samo zamisliti šta je htela. Uglavnom Đorđević ju je saslušao i potom upitao „...Dobro Mirjana, jel imate vi direktora muzeja tamo? Neka mi se on obrati dopisom ako mu nešto treba" .

I tako ju je on "ispalio" i kurtalisao se dosadne žene. Ali, ona je potom uhvatila vezu u ministarstvu kulture i pod izgovorom „pomoći Kosovu" i kolegama u muzeju dobila preporuke, a zapravo je došla s onom velikom izložbom koju joj je bosmislio Klaudio Cetina, nekada momak pok. Dragoslava Srejovića.

U međuvremenu, Jokić je postao direktor i kada se srela sa Jokićem zafrcale su varnice sa obe strane i ispala je to ljubav na prvi pogled a za njime došla je i Menkovićka i poput krpelja se zalepila za njega. Svi su se sablaznili jer su znali da je oženjen, a ona se ponižavala do dna, služila kao robinja i sva egzaltirana obletala oko njega dok je pred starijom generacijom kustosa izigravao Sulejmana Veličanstvenog sedeći u crvenom salonu u Muzeju, pio kafu a ostali ćuteći slušali njegove budalaštine o zatvoru.

Naime, psihološki gledano on je imao potrebu da sve to izduši iz sebe jer ga u kući niko nije slušao i svima je postao dosadan! Verovatno lečeći komplekse stečene u zatvoru, Jokić je vremenom stekao naviku da se dere na sve i svakoga za makar šta pa se tako stalno drao na zaposlene u Muzeju ali mu se to jednom prilikom obilo o glavu.

Naime kada je krenuo sa vikom i drekom na kustosa etnologa Sezanu Kuleši ona mu je mrtva hladna uzvratila: Ma ko si ti da mi govoriš šta i kako da radim, nakon čega je on ućutao kao poliven i time se ofirao da se iza galamdžije zapravo krije prava kukavica! Sve u svemu Jokićevo navodno unapređenje rada Muzeja svelo se zapravo na to da je primorao rukovodioce svih muzejskih odeljenja da mu svakog ponedeljka ujutro izlože operativni rad za tu sedmicu, a pravim čudom Jokiću nije palo na pamet da to traži svakog jutra a uveo je i posebno nagrađivanje u vidu besplatne kafe za sve one koji su došli na posao do 07.15 ujutro!

U svakom slučaju Menkovićka i Jokić su stvarno bili jedno za drugo, ne zna se ko je od njih bio odvratniji! Sve u svemu, Mirjana Đoković Menković je ubrzo u potpunosti obrlatila Jokića koji je počeo da igra na muziku koju je ona svirala. Uskoro je dovela iz Etnografskog muzeja konzervatoku Danijelku i njih dve su uzele ključeve od depoa i sanduka i birale predmete, odnosno narodne nošnje jer Menkovićka radila magisterij (mislila je da to u Prištini osim Jokića niko ne zna ) a posle joj je to trebalo i za doktorat.

Ti predmeti su verovatno još uvek u Etnografskom muzeju ali pitanje je tačno gde i u kakvom stanju s obzirom na činjenicu da su upravo predmeti zbirke koji je Menkovićka dužila najviše stradali prilikom trovanja miševa i pacova! Jokić se ni najmanje nije „proslavio" ni sa zaštitom zbirki Muzeja Kosova uoči početka rata, o čemu najbolje svedoči činjenica da čitavu godinu dana, odnosno 1998/1999 godinu , tj vreme dok su Prištinom odjekivale detonacije artiljerijske paljbe a na čitavom Kosovu se rasplamsavale borbe, Jokić nije radio apsolutno ništa na pripremama za evakuaciju iako se čitavo to vreme u muzejskoj kasi smeštenoj u kancelariji sekretara muzeja Kosova Vlaste Mitrovića nalazila zapečaćena koverta sa planom za evakuaciju Muzeja što je sve bilo jednostavno izvesti pre samog rata.

Ali umesto da postupi po tome, nakon proglašenja ratnog stanja, Jokić izvršava navodnu naredbu „odozgo" da svi moraju da dolaze na posao kako bi se sačuvao privid normalnosti i uvodi radnu obavezu i pretnje otkazom za svaki izostanak, što opet ne bi bilo nikakva smetnja da se u najkraćem roku zbirke spakuju i evakuišu.

Međutim Jokiću je daleko važnije bilo slugeranjstvo te je radi dodvoravanja nekome u Beogradu stvorio privid kako eto sve funkcioniše, radnici uredno dolaze na posao, radi se, niko ne beži, iako rakete svake noći a i danju zasipaju grad. Uglavnom dok je napolju gruvala artiljerija i dok su se vodile borbe Jokić je sve zaposlene terao da rade i čak ih kontrolisao tako što je svako jutro sa beležnicom išao od kancelarije do kancelarije i ispitivao šta ko radi i sve to uredno beželio i time samo potvrđivao narodnu poslovicu Zaludan pop i jariće krsti!

Uz to nerviralo ga je svako okupljanje zaposlenih u kancelarijama pošto je očito već tada imao maniju gonjenja! Za razliku od Jokića, crkvene vlasti su bile dalekovidnije pa su recimo riznicu Pećke Patrijaršije blagovremeno evakuisali u Studenicu a tek pri samom kraju rata Jokiću i Menkovićki je palo na pamet da bi nešto trebalo napokon preduzeti pa su nekako utovarili par sanduka u kamion ali pri pokušaju izlaska iz dvorišta Muzeja Kosova, Albanci su ih sprečili da idu dalje i tek na intervenciju KFORa su se nekako ispetljali i tih par sanduka privremeno ostavili u Prokuplju da bi se kasnije po njih vratili a Jokiću je sve to bilo toliko normalno i uobičajeno da većini zaposlenih uopšte nije izneo radne knjižice i personalne dosijee što je barem moglo da stane u veću akten tašnu.

Posebna su priča knjige ulaza muzejskog materijala i kartoni muzejskih predmeta koje do sada niko nije video! Pošto su u međuvremenu svi putevi bili zatvoreni zbog borbi u kojima se ginulo pa se zbog toga nije moglo vratiti u Prištinu, pronađen je „solomonski" izgovor da se više ne vraća u Prištinu jer su iz nje Srbi izbegli!!! Inače malo je poznato da je tokom rekonstrukcije Muzeja Kosova osamdesetih godina ispod prednjeg muzejskog dvorišta ukopan podzemni depo za predmete na čijem krovu je bio uređen parking za kola. Međutim pošto su taj parking koristile sve moguće vojske, nakon kraja rata ustanovljeno je da je krov oštećen i da je u depoe prodrla voda a sanacija te štete trajala je nekoliko godina!

Uglavnom, Jokić se iz Prištine vratio sa sve Mirjanom Menković i službenom Mazdom 323 kojom se dovezao u Beograd ,a nekoliko godina kasnije javnost je saznala da je Mazda zamalo otišla kao prebijanje za neplaćene dugove za štampu nekakvih knjiga što pak ni najmanje nije zasmetalo zaljubljenim golupčićima da zajedno dočekaju Novu Godinu u Budvi gde su viđeni kako sa ostalim gostima igraju Šotu što nije promaklo očima jedne koleginice etnologa koja je telefonom obavestila sve u Beogradu!

A da se takve stvari još više pročuju, svakako su uticali čudni događaji koji su se godinama potom dešavali u Etnografskom muzeju u šta su se, osim zaposlenih, često imali prilike da se uvere i muzejski gosti smešteni u gostinjsku sobu u međuspratu koji su, prema izjavama nekih od njih, opravdano najpre pomislili da muzejem rajzuju duhovi pošto su se stalno čuli izbezumljeni ženski krici i urlici, pretnje, lomljava i razbijanje! Doduše ta gostinjska soba nije jedina lokacija za hopa-cupa u zgradi muzeja jer su ovi moralno i etički zreli i savesni ljudi, takve stvari radili i rade u depou, liftu, naravno u Jokićevoj direktorskoj kancelariji na šestom spratu, zbog čega Menkovićka nakon postavljenja za vd direktora pola godine nije htela da siđe na drugi sprat muzeja, kako bi Jokića imala na uzici u svakom trenutku...

Inače ta „slava" se poslednjih godina pretvorila u ulogu jednočlanog odbora za zaštitu imena i dela Mirjane Menković pa je tako Jokić povremeno na šestom spratu držao predavanje pojedinim kustosima Etnografskog muzeja o navodnom srozavanju struke pri čemu mu je velika ćelava sjajna glava bila bordo boje, sasvim u skladu sa Menkovićkinim blejzerom u kome je izigravala Genovevu sa ruskom cvetnom maramom u teget plisiranoj suknji koja je izgledala kao raširena harmonika, beloj košulji, belim mrežastim čarapama i lakovanim crnim cipelicama a la pepeljuga i damski prstima jela burek izigravajući pri tom aristrokratkinju fon Dići!

Doduše, vreme je učinilo svoje pa je on s tog aspekta otpisan a ona je postklimakterična histeruša koja umišlja neku montenegrinsku veličinu iako je i ona zrela za škart pošto do penzije, računajući i travarski staž, jedva da ima još oko pola godine. Menkovićka je za njega bila objekt i subjekt kulta kao da pre toga nije video žensko a oženjen što ni najmanje ne čudi jer je nakon tolikog zatvorskog staža žrtvujući se za otečestvo, u međuvremenu od nejebice očito postao sado mazo psiho tip baš kao i ona.

Otuda krici i jauci i verovatno jahanje po aulama i hodnicima uz korbač i druge rekvizite i one polomljene preslice itd. Međutim, sada služi on nju jer kad drekne: "Branko, rekla sam ti da ćutiš!" svi se smrznu čak i u Kinoteci preko puta ulice što očito znači da on više nema lovu, te ga je zato pustila niz vodu jer je "došlo moje vreme", sad sam ja direktor a ti nisi. A auto mu je zdipio njen sin Stefan. Ko veli, kad već nema taj Muzej u Prištini, mogu ja voziti njihov auto. A to se radi tako što se putni nalog za kola nepostojećeg muzeja u Prištini napiše na ime Nemanje Štule koji onda lepo ključeve da Stefanu Menkoviću!

Inače u Muzeju Kosova računovodstvo je vodila neka Maja Trajković. A među etnolozima je i jedini kustos nepostojećeg Muzeja u Prištini izvesna Mina Darmanović, baba-devojka koja je svo vreme glumila neku plemenštinu sa montenegrinerskom pozadinom, pošto joj je otac bio iz Crne Gore a majka sa Kosova, mrzila je starokosovce iz dna duše. Ostala je zapamćena po tome što apsolutno ništa nije radila u depoima u Prištini...

Tamo je kao konzervator radila i neka Vesna Popara koja je koja je ubrzo kidnula u drugu firmu. Inače je bila pokondirena tikva najgore vrste, idealna mešavina hercegovaca i kosovara koja je većinu kustosa Srba mrzela kao besne pse ali je zato bila u ustreptalim odnosima sa Albancima iz kolektiva. Tamo je bio i Aleksandar Bačkalov, arheolog koji je pre koju godinu otišao u penziju, te Slobodan Fidanovski koji je kasnije prešao u Narodni Muzej pa je i on otišao u penziju a tih nekoliko faca koje danas kao predstavljaju Muzej u Prištini već 17 godina se kao utvare šunjaju po u zgradi Etnografskog Muzeja i verovatno ni oni sami ne znaju zašto se šunjaju, jer ukoliko im je Vlada dala rešenje da to jeste Muzej u Prištini, nije jasno zašto se tolike godine šunjaju.

Na jednom dokumentu vezanom za broj radnih mesta u ustanovama u kojima je Republika Srbija osnivač pisalo je da u Muzeju u Prištini ima 11 zaposlenih iako ih ima svega četvoro. Trebalo bi zato zatražiti imena zaposlenih po zakonu o javnim informacijama. Inače nekoliko godina u Muzeju Kosova radio je i izvesni Miloje Vuković inače rođen u Velikoj 1939. godine koji je svojedobno doktorirao istoriju kod Branka Boškovića na Fakultetu u Prištini da bi ga 1996, odmah nakon doktorata Jokić zaposlio u muzeju čime je zapravo dokazao svoju odanost svom rodnom kraju i plemenskom društvu pošto se recimo na internetu nalazi čitav niz sajtova posvećenih Crnogorcima iz Velike pa se tako tamo među brojnim imenima školovanih i znamenitih Veličana nalaze Branko V Jokić, istoričar, direktor Muzeja u Prištini kao i Branko Jokić, profesor u penziji, a naravno među tim Veličanima nalazi se i već spomenuti Miloje Vuković koga je očito po toj liniji Branko Jokić, direktor mrtav hladan stavio na rang listu za dodelu stanova u Muzeju Kosova iako je u to vreme imao pored kuće u Gračanici i kuću u Podgorici nakon čega je usledio svojevrstan administrativno sudski spektakl koji je trajao petnaestak godina...Vuković je naknadno doneo izjavu dva svedoka da nigde nema stan iako je prethodno za smešne pare otkupio kuću na školskom zemljištu u Gračanici a slučajno u toj školi je radila Vukovićeva žena.

Kada je Vuković video da ga je Jokić prešao, te da će 1999. godine biti rata i da se verovatno neće graditi ništa, započeo je sudski maraton a usput je pukla tikva između Vukovića i Jokića pri čemu se Jokić drao na Vukovića kao na magarca, ali je zato pravu sablazan Vuković izazvao pronalaskom dokumenata iz kojih se videlo da je Jokić zapravo već dobio slovenačku penziju i opravdano je postavio pitanje: kako slovenački penzioner može biti u stalnom radnom odnosu u Srbiji, a sada valjda ima skoro 70 godina!

Jokić mu se pak revanširao tako što ga je neko vreme držao na belom hlebu i napokon oterao u penziju a sada bi bilo jako lepo da se vidi da li će se drug Jokić ikada smilostiviti da sam ode u penziju, jer, zajedno sa nepostojećim Muzejem u Prištini predstavlja najordinarnije Potemkinovo selo preko koga se peru ogromne pare ni na šta ali zato sa druge strane Menkovićka i Jokić već godinama „zalažući se za reorganizaciju institucija kulture na KiM" po svaku cenu pokušavaju da zadrže tapiju nad takozvanom zaštitom kosovske baštine od koje jedinu korist imaju njih dvoje a spomenici su ionako u stalnom trpnom stanju, možda baš zato jer ih štite Menkovićka i Jokić koji se potpisuje malo kao direktor nepostojećeg muzeja a malo kao član Mnemosyne a zapravo je član njenog Upravnog odbora što samo pokazuje da i on vrlo vešto sedi jednom guzicom na nekoliko stolica što pak potvrđuju neki od bivših radnika nepostojećeg muzeja koji su odavno shvatili da su Jokić i Menkovićka doživotno vezani krađama i da stalno motre jedno drugo da neko od njih ne bi ukrao više para no sto mu sleduje.

U međuvremenu, osećajući svoju predstojeću smenu Menkovićka je uselila nepostojeći muzej u Prištini u prostorije kustosa Etnografskog muzeja a nasred nepostojećeg muzeja postavila je i svoj radni sto sa uramljenom fotografijom svoje malenkosti kako bi nakon svoje smene i smene Jokića ostala direktor utvarama iz Prištine!