Zadnja

Kad je Alek utekao

Piše: dr Nebojša Stefanović, ministar u bekstvu

Dana 11. novembra 2016.

Građani i građanke, malo pre me je direktor Repić obavestio da se situacija u zemlji usložnjava. Na svakom mestu bundžije skandiraju "Vučiću pederu''. Dobro de, njega to više ne zanima. Mene podilaze žmarci zbog vikanja "Nešo pizdo, Srbiju si izdo''.

Hoću da izdam naređenje direktoru policije Repiću, pardon Rebiću, da policija postupi po naređenju. A noge mi klecaju, glas me izdaje.

Ovlašćen sam i odobreno mi je da saopštim da je premijer Vučić samo privremeno odsutan. On se nalazi na rezervnom položaju. Uspeo je da odleti do Urugvaja. Ali, to ne menja stvar. On će, kao što je već najavio kolega poslanik Vladimir Đukanović, vladati dekretima, kao paša Kemal Ataturk. Ili kao Redžep Taip Erdogan, koji se takođe poziva na pašu Ataturka.

Šta ste se bre podigli na noge, kao oćete naše glave. Pa zar vam premijer Vučić nije više puta nagoveštavao mogućnost da ode. Što je mogao, on je i uradio.

Nemoj da brinete za njegove pare. Na sigurnom su. Mamu im jebem, Ameri mu blokirali sve račune, crni Arapi drpili milijarde, jedva nekih dvesta miliona u kešu je uspeo da iznese, da ima da odatle naporno radi za sve nas. On oka ne sklapa, ne samo od ludila i bolesti, već i od velike brige za porodicu svoju, i za sve nas. Šta će biti sa Anđelkovim i parama njegovog brata po majci Andreja. I one su pod šapom stranog faktora. Sve će da im drpe. A od čega da živi njegov Dača. Ko će da mu plaća koku, ko školovanje, ko čuvare? Ajd ja ću da ga čuvam preko ovi policajci.

Naredio sam policiji da otvori vatru na sve koji su protiv mene. A mnogi misle da imaju pravo na mene.

Eto, jutros dolazi do mene Slaviša Kokeza. Drmnu mi šamar, kaže, majke ti ga nabijem, što poapsi moje ljude. Jebo te Vučić, gledaj moja posla. Kažem mu ja, pričekaj, klimnem glavom i obezbeđenje ga utepa ko zeca. A što jes, jes, mnogo mi je valjo. I meni i Aci.

Zovu biznismeni sa Kosova. Nešo brate, kako su ti kuće koje smo ti kupili? Ova u Petrovcu na moru znamo da je sigurna, šta je sa kućom na Bežanijskoj kosi, da li je sigurna i kuća Ace Vulina, znaš koliko smo para dali da vas okućimo. Znam kažem im ja, a plašim se da se razgovor snima. Pitaju me za diplomu, da li je čuvam na sigurnom mestu, jer ako budem tražio duplikat neću moći dobiti, jer me kao studenta u knjigama nema. A doktorat smo ti platili sa pola miliona, podsećaju me, i traže mi dvesta pušaka.

Uoči aprilskih izbora Aca mi je naredio da Zeji, Zvonku i njihovima dam oko trista pušaka i sto snajpera. Da nas brane, ako zatreba da utepaju opoziciju. Prodali su Kosmet, i sad im je samo Srbija ostala.

Preznojavam se. Znam Zeljo, znam šta ste sve učinili za mene. Hvala vam i na kućama, i na automobilima, i na parama, hvala vam što ste brinuli o mojoj ženi, kao da je vaša, i ona je bila srećna i zadovoljena. Dao bih vam puške i džebanu, ali ne da ovaj Repić, pas mu mater.

Malo pre zovu ministri, pitaju da li mogu da im omogućim da odu na VMA, da uteknu helikopterom, sa krova. Kažu, zvali su Dijanu Hrkalović, ali ona zbrisala u Požarevac, možda je već u Rumuniji. Haos je, kažem im, a oni ne kapiraju.

Evo, Alek je na vezi...Alek, brate, što meni ne šanu da ćeš da brišeš, da na vreme sklonim ženu. Ako nas povataju, sve će da nas pojebu.

Alek se duri, Slina, ne budali, nisam ja pobegao, samo sam na putu, da ugovaram nove poslove, U Urugvaju je najkvalitenija koka, reci toj stoci da ću da se vrnem, da ću sve da ih karam. Doći ću sa Bajdenom i raketama, pozvaću mog pobratima Edija Ramu da pošalje trista kačaka, brata Hašima da okupi svoju OVK pa da rastera te domaće izdajnike koji rovare protiv mene i moje imovine. Još ako im pošaljem crnog Arapina bin Zajeda, ima sve da ih pojebe i zarazi sidom...

Onda me u pola glasa pita šta su mi rekli Ameri, Englezi, Rusi, Nemci...Odćutim i kažem da se niko iz tih ambasada ne javlja. To je, kažu, unutrašnje pitanje Srbije. Izgleda, Alek, sve će da nas povešaju. I tebe će naći, odraće te živog, krenuli su ovi iz Dveri i Obraza da Srbima osvetlaju obraz.

Alek viče na mene da izdam naređenje za paljbu. Dobro, kažem ja i naređujem Repiću da se puca u pobunjenike. Rebić me gleda, onako nežno, na naš način. Kaže, šefe, jebi ga, nemam kome da naredim. U tom trenutku masa kreće na mene. I ja se setih Andersenovih reči da je u bekstvu spas. I utekoh. Skinuo sam naočare, navukao prljavu majicu, pridružio se rulji i vičući "Vučiću, pederu", stigoh do Dunava. Plašio sam se da Rebić ne vikne rulji -eno ga, vatajte me. Sada se krijem u šumama Fruške Gore. I molim se Bogu.