„Danas je već svima jasno da će se evropske granice i dalje menjati. U tom kontekstu važno je da je ''u Ukrajini završena dekomunizacija gradova", nedavno je izjavio na predsedničkom „5 kanalu" direktor Instituta narodnog sećanja V. Vjatrovič. A on je i autor zakona „O osudi komunističkog i nacional-socijalističkog (nacističkog) totalitarnog režima u Ukrajini i zabrani propagiranja njihove simbolike". U skladu sa ovim zakonom, umesto ruskih i carskih, isključivo „patriotska" imena dobija stotine naselja, hiljade ulica, a nekoliko hiljada spomenika „totalitarne" prošlosti je srušeno. Ovaj proces treba da bude završen do jeseni, a poslednji rok je februar sledeće godine. Pored toga, u Ukrajini se danas za nošenje majice sa srpom i čekićem, crvene zastave ili, npr. za pevanje Internacionale, može dobiti do pet godina zatvora. Toliko se dobija i za silovanje. Postoji i dugački spisak drugih drakonskih mera. Hoće li ovakva Ukrajina preživeti, pita se, i u šta sumnja ruski novinar-istraživač Valerij Panov, u tekstu koji objavljujemo
Valerij Panov
Ovaj proces nije započeo juče, već još u osvit „nezavisnosti", krajem osamdesetih godina 20. veka. Permanentno, lukavo, bez posebnih problema, traje dvadeset godina. A posle državnog prevrata oštro je pokazao na svoju antirusku suštinu. Ipak, što je čudno, u Rusiji ga ne primećuju, kao da se to nas ne tiče. Iako po svojim posledicama ovaj proces može za Rusiju da bude teži od sličnih procesa u Poljskoj i Pribaltiku, pre svega zbog jedinstvenih istorijskih odnosa sa Ukrajinom.
Da, Ukrajina je suverena država, ali ništa ne smeta ni našoj državi, ni društvu, da izrazi svoj odnos prema onome što se dešava. Da ga izrazi jasno i glasno, kako bi ga čuli u svim krajevima Evrope.
Onako kako to, na primer, čini Stejt department SAD, koji izdaje saopštenja raznim povodima, ako se Americi nešto ne dopada. Dekomunizacija, to je politika agresivne rusofobije blago zakamuflirana parolama o evropskom „izboru" Ukrajine. Faktički, nas pljuju, a država ćuti. Znači, slaže se. Nemoguće je složiti se, smatrati javnim mnenjem parapolitičke debate u tzv. tok šouima, u kojima se prema tim preimenovanjima u Ukrajini odnose kao prema dečjoj bolesti koja će i bez doktora proći. A gde su izjave političara, državnih službenika, na kraju krajeva - mišljenja stručnjaka? Mediji takođe ćute.
I u Rusiji, kao u dobra stara sovjetska vremena, na raznim „tribinama" divane o „bratskom ukrajinskom narodu" ili o „jednom narodu" - ruskom i ukrajinskom.
Ako smo zaista jedan narod, kako onda objasniti da je od kraja osamdesetih godina 20. veka dok se SSSR ljuljao, Ukrajina, krijući se iza, na Zapadu popularnog, antisovjetizma, počela da sprovodi rusofobnu politiku, usmerivši svoju pažnju na Zapad? Zašto su „braća" posle „narandžaste revolucije" 2004. godine, praktično objavila političko-ekonomski rat, pa i gasni, a pre dve godine poveli direktnu agresiju protiv proruskih regiona na istoku zemlje? Nevoljno se dolazi do razočaravajućeg zaključka, da sa našim „bratstvom" nešto istorijski nije postavljeno kako treba. Mislim da razloge treba tražiti u tridesetim godinama 20. veka, kada su krojene i prekrajane granice evropskih država. Upravo u to, sada već daleko vreme, između SSSR-a i Nemačke je potpisan dogovor o nenapadanju koji je dozvolio Sovjetskom Savezu da pomeri liniju razgraničenja sa Nemačkom na 300-400 km. od životno važnih rejona i da odloži fašistički napad za dve godine. Trebalo bi da nam bude potpuno svejedno kakve moralne ocene su davali i daju na Zapadu o tom dogovoru i daljim dejstvima SSSR-a. Za nas, kriterijum je jedan: to je bilo urađeno u interesu Sovjetskog Saveza, dakle i današnje Rusije.
Reći ću ovako: neka se na Zapadu bave ocenjivanjem i posledicama dogovora koje su sa fašističkim režimom zaključile Engleska, Francuska, Danska, Italija, Litvanija, Letonija, Estonija. A takođe i večito uvređena Rusija, Poljska koja pati od antiruskih kompleksa (1934. godine dogovor sa Nemačkom o nenapadanju). Na kraju, treba pošteno i otvorenoj oceni Zapada podvrći i tzv. Minhenski sporazum (Nemačka, Italija, Britanija, Francuska), koji je praktično otvorio put Drugom svetskom ratu u Evropi.
SSSR je u tom nizu bio poslednji, i mi, za razliku od Evrope, nemamo čega da se stidimo. Sovjetski Savez je izvojevao tada veliku pobedu. Ta je pobeda još izuzetnija zato što nije izvojevana u krvavom ratu, već na diplomatskom frontu. SSSR je vratio teritorije koje je izgubila carska Rusija, i to je bilo veliko dostignuće, jer je teritorija glavni prioritet svake države. Do zaključenja, kako ga na Zapadu sa omalovažavanjem nazivaju pakta „Molotov-Ribentrop", u avgustu 1939. godine, Treći rajh se širio bez ograničenja.
Na kraju, takođe, treba priznati očiglednu činjenicu: od svih trenutno postojećih evropskih država, najveću korist od dogovora dobila je Ukrajina. Galicija, Volin, zatim i Bukovina sa Južnom Besarabijom - sve te zemlje koje su 1919-1920. osvojile Poljska i Rumunija, našle su se u sastavu USSR, a zatim i današnje Ukrajine, kao pravne naslednice sovjetske Ukrajine.
Moralni troškovi sporazuma koje je Staljin zaključio sa Hitlerom, ne odnose se direktno na današnju Ukrajinu. Na taj način, za Ukrajinu efekti ovog dokumenta imaju samo pluseve i nijedan koliko-toliko značajan minus. Ali, ukrajinski političari, novinari i istoričari takmiče se u želji da ocrne dokument, laskajući onima koji sa zadovoljstvom vrše reviziju zaključaka ovog dogovora, a time istovremeno i sadašnjih granica Ukrajine.
Ove godine slične izjave jedva da su se čule, što je svakako povezano sa tim što je poljski Sejm proglasio genocidom maskr u Volinu koji su učinili ukrajinski banderovci, a takođe sa mogućim teritorijalnim pretenzijama prema Ukrajini. Zato je prošle godine, tadašnji premijer A. Jacenjuk u Poljskoj objašnjavao Poljacima da pakt „Molotov-Ribentrop" „nije bio samo protiv Poljske, već i protiv Ukrajine". Ipak, uvažavajući činjenicu da je glavni dobitnik od sovjetsko-nemačkog dogovora postala Ukrajina, može se reći da Jacenjukova izjava zvuči, blago govoreći, neadekvatno.
Mada, ona je tipična za ukrajinske društvene delatnike. Na primer, Bogdana Hmeljnickog odavno optužuju za izdaju „ukrajinskih" interesa, iako ni o kakvoj Ukrajini tada i nije moglo biti reči. Čudno je, takođe, da su u SSSR-u slavili 300. godišnjicu ujedinjenja Ukrajine i Rusije, a pridruživanje Galicije Ukrajini 1939. godine nazivali ujedinjenjem sa Zapadnom Ukrajinom ili povratkom u sastav Ukrajine njenih istorijskih zemalja.
Ali, termin kao što je Zapadna Ukrajina, ranije u istoriji nije postojao. Njegova pojava pripisuje se Staljinu, koji je navodno upravo tim toponimom pokušavao da svetu predstavi politički cilj pohoda u Istočnu Galiciju, koji je nazvan oslobodilačkim.
Zajedno s tim, jednostepena transformacija Galicije u Zapadnu Ukrajinu 1939. godine automatski je pretvorila sve Galicijane u „istokrvnu braću - Ukrajince". I to je bila strateška greška koja je odigrala negativnu ulogu i u vreme Velikog otadžbinskog rata i u posleratnom periodu, a posebno u sadašnje vreme. Sa racionalne tačke gledišta, ta Staljinova odluka ne može se objasniti. Da bi premestio dalje od centra zemlje graničnu liniju, povećao buduću liniju fronta i stanovništvo, bilo je sasvim dovoljno jednostavno kontrolisati teritoriju, a ne prisajediniti neprijateljski raspoloženo stanovništvo Ukrajini. Uzgred, Hitler je postupio upravo tako i nije uključio u sastav Rajha teritorije u kojima je većina stanovništva bila neprijateljski raspoložena prema Nemcima. Tako su Češka i Moravska postale protektorat, a veći deo okupirane poljske teritorije - generalno gubernatorstvo.
U vezi s tim korisno je obratiti pažnju na one stranice istorije kojih nema u savremenim ukrajinskim udžbenicima, koje su sa korenom izvadili i bacili. Tako, u septembru 1939. godine, u Berlinu je boravio jedan od kandidata za mesto „šefa ukrajinske države", „vođa" OUN (Organizacija ukrajinskih nacionalista - banderovci) Andrej Meljnik. Nemci su obećali da će mu dozvoliti da stvori „nezavisnu" Ukrajinu u jugoistočnoj Poljskoj. Materijali sa suđenja u Nirnbergu svedoče da je zvanični predstavnik ministarstva inostranih dela fašističke Nemačke, a malo kasnije i šef nemačke tajne službe, Kanaris saopštio o mogućnosti pojave „nezavisne" na zapadnoj granici SSSR. Načelnik štaba komande kopnene vojske Vermahta Halder je 9. septembra 1939. godine napisao u svom dnevniku: „Saopštiti glavnokomandujućem: v. nezavisnost Zapadne Ukrajine". (Slovo „v" znači „velika"). Istog dana Halder je zapisao i ovo: „Dobijeno upozorenje za Zapadnu Ukrajinu." Radilo se o odgovoru iz Berlina o mogućnosti stvaranja kvazidržave pod rukovodstvom fašista.
Istovremeno, i šef Abvera (protivobaveštajna služba) admiral Kanaris takođe je napisao u svom dnevniku da je Hitler izabrao kurs ka stvaranju „ukrajinske države" i njemu, Kanarisu, sada predstoji „organizovanje ustanka posredstvom OUN". Posle napada Nemačke na Poljsku, „ukrajinsko pitanje" se razmatralo na specijalnom savetovanju u Hitlerovom vozu. Prema planovima firera, bilo je neophodno hitno uspostaviti na granici sa Sovjetskim Savezom „umetnute države između Azije i Zapada, lojalne Trećem rajhu". Jasno je naznačeno koje su to države: Ukrajina na teritoriji Galicije i Volina (i ne samo tu! op. V. P.), poljska kvazidržava i Litvanija.
Nakon što je posle rata skinuta oznaka poverljivosti, sovjetske arhive i materijali sa suđenja u Nirnbergu potvrđuju da je Staljin znao za Hitlerove planove. Zato je i bio ostvaren munjevit udarac Crvene armije na istorijske ruske zemlje, koje su bile pod Poljskom. Tokom susreta sa Ribentropom, Staljin se takođe jasno izrazio o odnosu prema Zapadnoj Ukrajini.
Ali obrazac „nezavisnosti" iz 1939. godine nastavio je dugo da živi, da bi posle napada Hitlera na SSSR „vaskrsnuo" ali u drugom obliku. Primećujemo da je do pakta „Molotov-Ribentrop", odnosno do jeseni 1939. godine, Galicija pripadala Poljskoj, Austrougarskoj i samo četiri godine je bila ruska, od 1914. do 1919, zatim ponovo poljska (od 1919. do 1939.). Ako se uzme u obzir da su 1941. godine tu teritoriju okupirale Hitlerove snage, onda se do kraja Velikog otadžbinskog rata Galicija nalazila pod upravom drugih naroda. I po uticaju na mentalitet stanovništva, 47 godina boravka u sastavu Ukrajinske SSR na bilo koji način ne može da se poredi sa sedam prethodnih vekova u sastavu zapadnoevropskih imeprija. Uz to, posle 1991. godine, već četvrt veka ne prestaje, veštački podržavana iz inostranstva, antiruska histerija.
Viševekovni mizantropski eksperiment koji su sprovodile Poljska, Austrougarska, Treći rajh, za pretvaranje Galicije u antiruski i antipravoslavni mostobran je uspeo.
Generalno, Galicija je, ne sama po sebi, uvek interesovala one koji iz inostranstva vuku konce: Galicijani su bili „topovsko meso" za Varšavu, Beč, Berlin, što pokazuje put „sičovih strelaca", divizije SS Galičina, OUN-UPA - Ukrajinska pobunjenička armija, nacionalistička oružana formacija (obe su zabranjene u Ruskoj Federaciji), i drugih najamnika.
Izuzetak je nacionalistička vrhuška koja je pripremana u svojstvu poverljivih nadzornika okupacionih vlasti ili marionetske „nacionalne vlade". Ne bez razloga i sadašnji prokuratori iz NATO ambasada pomažu u promovisanju galicijskih kadrova na vodeće dužnosti u državnom aparatu, kao najvernije sluge prekookeanske imperije.
Takve marionete su potrebne prekookeanskim gazdama u svojstvu „janičara", koje ništa ne može zaustaviti i koji će „preksrtiti" celu Ukrajinu u surogat religiju atlantskog globalizma, kako bi je usmerili protiv istoverne Rusije. Sudbina Galicije koja je jednom bila sastavni deo pravoslavno-slovenske civilizacije, poučna je, pre svega zbog toga što je poslužila raznim gospodarima kao eksperimentalna teritorija za razradu metoda rušenja ruskog sveta. Nekad, kao sada dve različite Ukrajine, postojale su dve Galicije, pravoslavna, koja je živela u jedinstvu sa Rusijom i Galicija kolaboracionista, koja se hranila mržnjom prema svemu što je pravoslavno i slovensko. Sada ne moramo da postavljamo pitanje koja je od njih nepovratno ostala u prošlosti, a o jedinstvenom ukrajinskom narodu uopšte nije neophodno govoriti. On je podeljen na dva dela, i jedan od tih delova je zaista bratski, a drugi - sasvim stran za Rusiju i čak neprijateljski. Faktički, u granicama Ukrajine nasilno su bila objedinjena dva naroda, pritom galicijska grana „nacije" preuzela je danas vrh. Ne bez zapadne pomoći. I istakla pravo na „ukrajinstvo".
Zato je Ukrajina i postala uvećana kopija Galicije, a spomenik pravom esesovcu ili monstruoznom učesniku tzv. ATO (antiteroristička operacija), koji je nagrađen Zvezdom heroja, negde u Harkovu ili Dnjepropetrovsku ne izaziva masovne proteste. Sada je eksperimentalna teritorija za globaliste postala cela Ukrajina. I kada vladajuća „elita" govori o „jedinstvu" Ukrajine, onda treba biti svestan da se pod bezuslovnom predajom smatra predaja pred idejama Bandere, SS Galičine, rusofobije, nacionalističkog totalitarizma.
I takozvana dekomunizacija je proizvod ove politike mržnje, njeno ideološko jezgro. Mislim da upravo zato velikim poslom demontaže „prokletog" sovjetskog nasleđa rukovodi galičanin i do ludila istinski rusofob, direktor Instituta narodnog sećanja, V. Vjatrovič.
Pomoć mu je stigla u vidu paketa zakona koje je, do prevrata, Rada odbijala da donese: „O pristupu arhivama represivnih organa komunističkog totalitarnog režima od 1917. do 1991. godine", „O ovekovečenju pobede nad nacizmom u Drugom svetskom ratu 1939-1945. godine" i „O pravnom statusu i sećanju na borce za nezavisnost Ukrajine u 20. veku" (kojim se izjednačavaju banderovci i veterani Velikog otadžbinskog rata) - plus ranije pomenuti zakon. I posebnost sadašnje etape dekomunizacije u Ukrajini sastoji se u tome da se, oslanjajući se na, brzom brzinom stvorenu, zakonsku bazu, na istu stranu stave Hitler i Staljin, fašistički režim i sovjetski sistem, da se izjednače u pravima i ocenama prestupnik i sudija, koji je spasao Evropu. Drugim rečima, pokušavaju da urade ono što do sada nije uspelo ni Poljacima, ni pribaltičkim državama, ni Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, ni Evropi u celini. Žigosati Rusiju za sramno zločinačko udruživanje... Zapada sa Hitlerom, za evropsku politiku pomirenja sa fašističkim agresorom itd. Na taj način prebacuju teret sopstvene istorijske krivice i neizbrisive sramote na Rusiju.
Ali, ta logika je krajnje pogrešna. Na Zapadu su zaboravili ili ne žele da se sećaju da Rusija kao pravni naslednik SSSR-a ima pravo da u UN postavi pitanje o lišavanju Ukrajine članstva u toj organizaciji, jer ga je dobila u nasledstvo od Ukrajinske SSR koje se ova sada odlučno odriče.
Praktično, postmajdanska Ukrajina ruši osnovu svoje državnosti. Posećamo da u ukrajinskom Zakonu o sukcesiji od Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike piše: „Ukrajina potvrđuje svoje obaveze na osnovu međunarodnih ugovora koje je zaključila Ukrajinska SSR do proglašenja nezavisnosti Ukrajine", i „Ukrajina predstavlja pravnog naslednika prava i obaveza prema međunarodnim dogovorima SSSR-a".
Zato u kontekstu svojih „dekomunističkih" dela, Ukrajina takođe mora da osudi pakt Molotova i Ribentropa koji je potpisan 23. avgusta 1939. godine, a koji je dozvolio prisajedinjenje ovoj zemlji istočnih poljskih zemalja. Ovde želim da vam skrenem pažnju na kuriozitet svojstven isključivo Ukrajini: skoro svaki „pravoverni" ukrajinski nacionalista istovremeno je i najoštriji kritičar pakta Molotov-Ribentrop. Ali se to ne odnosi toliko na Staljina i sovjetski režim, već više na savremenu Rusiju koja ne želi da se ponizno pokaje. To je, pre svega, zato što je svojevremeno sovjetsko rukovodstvo, nalazeći se u neprijateljskom okruženju, uspelo da sprovede blistavu vojno-diplomatsku operaciju, odbranivši vitalne interese države i decenijama unapred osiguravši novi strateški poredak u Evropi, u kojem je i Ukrajina dobila dostojno mesto. Jasno je da joj je dosta toga ostalo u nasledstvo od SSSR-a, između ostalog i granice, pa zato i ne ceni ono što je dobila.
Pretpostavimo da će Moskva izaći u susret željama ukrajinskih i zapadnih „privrženika", pospipati se pepelom po glavi i osuđivati sovjetsko-nemački dogovor o nenapadanju. Istorijski presedan postoji. Hitler je, na primer, osudio Versajski dogovor, 1938. godine. Velika Britanija - Minhenski sporazum, 1942. A 1973. godine, uz podršku SSSR-a, Čehoslovačka i DR Nemačka su osudile Minhenski sporazum, proglasivši njegove odredbe za nezakonite. Pritom, pakt Molotova i Ribentropa, iako je faktički ukinut napadom Nemačke na SSSR, 22. juna 1941. godine, zvanično nije ukinut, a takođe i svi potonji bilateralni sporazumi i međunarodni dogovori, koji su fiksirali i obezbedili teritorijalne promene koje su proistekle iz tog dogovora. Rusija pritom nema praktično nikakve troškove. Štaviše, ima moralnu podršku, odnosno odobravanje Zapada. A sa Ukrajinom su stvari mnogo složenije.
Danas je već svima jasno da će se evropske granice i dalje menjati. U tom kontekstu važno je primetiti da zemlje koje su nikle u Ukrajini posle zaključenja pakta Molotov-Ribentrop apriori predstavljaju uzrok mogućeg konflikta. Slaba ukrajinska država moraće da se odrekne svih teritorija iza reke Zbruč (koje će morati da budu vraćene Poljskoj), zatim Severne Bukovine i Južne Besarabije (koje je potrebno vratiti Rumuniji), kao i Zakarpatja (do 1939. ova teritorija je ulazila u sastav Čehoslovačke, a u periodu od 1939-1945. pripadala je Mađarskoj). Tu će se „projekat Ukrajina" i završiti. Istovremeno sa dekomunizacijom.