Natrag
Govoreći otvoreno
Ko i kako rasprodaje Srbiju i srpske agrarne potencijale u 2017. godini (2)
Ni stoke ni mesa
Ministar poljoprivrede Branislav Nedimović najavio je da od 1. novembra kreće realizacija dve investicije nemačke kompanije "Tenis" i to u Zrenjaninu i Kikindi i konkurišu u još tri opštine da kupe zemlju, rekavši: "...Mi kod svakog projekta analiziramo katastar, restituciju. Želimo samo one parcele koje su čiste u imovinsko-pravnom smislu da budu predmet davanja u zakup na 30 godina. Imamo Zrenjanin i Kikindu gde kreće izgradnja farmi, nakon toga kreću klanice". Dolaskom te nemačke kompanije, pojašnjava on, obezbeđuje se veliko tržište koje oni imaju na prostoru Evrope, Rusije, Kine. Nije rekao da mi ne možemo da izvozimo i svinjsko meso ni u EU, ni u Rusiju zbog vakcinacije protiv bolesti svinjske kuge. Bilo je puno sumnje da li će posao biti transparentan, čak su nazivali Zakon o zakupu poljoprivrednog zemljišta na 30 godina da je namenjen samo ovom preduzeću. Mi smo do sada 11 projekata odobrili, samo dva se odnose na 'Tenis', devet su srpski proizvođači, pojasnio je on. Nesmotrenost u donošenju odluka u ovoj oblasti mogla bi potpuno da isprazni naša sela u procesu koji je već uveliko u toku, ostatak seljaka po selima mogao bi se potpuno pretvoriti u najamne radnike, zaključak je istraživanja našeg novinara Arpada Nađa, koje objavljujemo u nekoliko nastavaka
Arpad Nađ
Seljak da proizvede, da proda, da zaradi. To se u Srbiji može uraditi jedino povratkom zadrugarstva koje je sedam decenija bilo zapostavljeno. Tek sad se pokreće njegov oporavak. To je put za povratak poverenja, ali na novim osnovama. To je i put da opstanu mali poljoprivrednici kojih je najviše u zemlji. Mnogo malih može da donese veliku proizvodnju. Ali, to treba da se radi organizovano. Zna se uloga zadrugarstva u svetu gde postoji 800 miliona zadrugara organizovanih u 750.000 zadruga. Mi smo to uništili uz obrazloženje da je to recidiv prošlosti. Dok se ono u svetu razvijalo, mi smo ga uništavali, pa je zato svako četvrto selo u Srbiji na putu nestanka.
Jer, od 4.709 sela 1.200 sela ili svako četvrto će uskoro nestati. Sa njima će nestati i taj deo Srbije jer će biti prazan. Posebno se to odnosi na pogranična područja, jug Srbije i okolinu Niša, Pirota, Prokuplja, Vranja...Kada kažemo nestaće i Srbija, to potvrđujemo sa činjenicama. Inače, svi govorimo o selima, a ona ne postoje ni u Ustavu Srbije. Tamo piše naselja. U Srbiji svake godine više umre nego što se rodi blizu 40.000 žitelja. Sa kartom u jednom pravcu godišnje u svet ode više od 30.000 mladih koji su ose ovde školovali. Da bi završili fakultete to je i koštalo ovu zemlju bar 300.000 evra po jednom kadru, odu oni, ode znanje odu pare. Pitanje je ko će onda ovde zarađivati penzije za one koji treba da ih primaju.
Propada kapital od milijardu i po dolara
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (na početku 2017. godine) Srbija ima ukupno više od 32.000 nezaposlenih poljoprivrednih stručnjaka. Od toga je 5.513 nezaposlenih agronima i veterinara. Među njima je 46 doktora nauka i 418 magistara i mastera. Neshvatljivo je da u Srbiji nema razumevanja za najkvalifikovanije ljude koji bi trebalo da se uključe u proces poljoprivredne proizvodnje, a ima za one koji peru prljav kapital. To su i milijarde izgubljenog kapitala. Kako se kaže, ako uzmemo u obzir to da u proseku na školovanje ovog kadra, od inženjera poljoprivrede do doktora nauka, ode oko 300.000 dolara, to znači da Srbija ne koristi više 1,5 milijardu dolara kapitala uloženog u obrazovanje tih mladih ljudi.
Predlog je da se uvede obaveza da na određen broj hektara svako gazdinstvo mora da angažuje po jednog stručnjaka, da bi bilo drugačije. I da se limitira veličina gazdinstva, to jest broj hektara koji mogu da budu u rukama jednog gazde, kao što je u Danskoj ili nekim drugim zemljama. Ovako, imamo hiljade nezaposlenih stručnjaka, prazna sela i nekoliko latifundija. Je li ova država zaista hoće latifundije, a sve nam je veći prazan prostor? Ni migranti kad pređu granicu nemaju gde da se sklone i popiju čašu vode, sve je sablasno pusto. Istraživanja su pokazala da, zavisno od regiona zemlje, u 50 do 80 odsto zemljoradničkih zadruga nema nijednog zaposlenog poljoprivrednog inženjera, što je neshvatljivo i neprihvatljivo.
Prema istraživanjima, Srbija je od 2.000. godine do danas izgubila oko 100.000 radnika u poljoprivredi i prehrambenoj industriji u toku procesa privatizacije, tranzicije, stečaja...
Kako može da se očekuje da nove agrobiznis kompanije profitabilno posluju i budu održive kada nemamo održivost ljudi. Treba pre svega treba pomoći mali sektor koji i ima najviše poseda u Srbiji. Jer, vlasnici zemlje u Srbiji su seljaci (paori), država, tajkuni (domaći i strani) i tek pomalo zadruge kojima se vraćamo.
Kada bi svi bili u Srbiji ne bi imali dovoljno hrane za sebe, a ne da izvozimo. Sa izvozom se hvalimo, ali to nije ni približno dovoljno. Jer, primera radi, Holandija ima agrarnih površina kao Vojvodina. A, izvozi hrane za 70 milijardi dolara. To je dvostruko više od vrednosti bruto proizvoda Srbije. Za popravku stanja treba mnogo vremena, bar onoliko koliko je vremena i uništavano stočarstvo i izgubljeno poverenje. Dakle, to je proces koji još nije počeo
Stoka u brojkama i tabelama
Goveda se najviše gaje u Regionu Šumadije i Zapadne Srbije (47,2 odsto u odnosu na ukupan broj goveda na teritoriji Republike Srbije), a svinje u Regionu Vojvodine (40,9 odsto). U odnosu na desetogodišnji prosek (2005-2014), ukupan broj goveda manji je za 8,1 odsto, svinja za 4,8 odsto, koza za 16,3 odsto, konja za 9,6 odsto i živine za 4,2 odsto, a veći je broj ovaca za 13,4 odsto.
.............................
.............................
.............................
.............................
.............................
.............................
.............................
U Srbiji se retko gaje mlečne rase ovaca. Na regionu Republike Srbije - sever (Beogradski region i regiona Vojvodine) u 2014. bilo je svega 7.000 muznih ovaca, dok je na regionu Republike Srbije - jug (region Šumadije i Zapadne Srbije i Južne i Istočne Srbije) bilo ukupno 148.000 muznih ovaca. Ukupno je pomuženo 19. miliona litara ovčijeg mleka u 2014. Mlečnost ovaca u laktacionom periodu kreće se od oko 50 - 90 litara, što pokazuje da se ovčarstvo zasniva na linijama za proizvodnju mesa. Najveći deo ukupnog godišnjeg obroka ovaca je paša (a ispašu koristi 24,3 odsto ovaca).
.............................
.............................
.............................
.............................
Manje za 200.000 goveda!
Srbija proizvodi 1,5 milijardi litara mleka godišnje. Imamo zvanično do 400.000 krava mlekulja. Ali, je njih u stajama znatno manje. Prosečno daju 2.700 litara mleka godišnje. U svetu ista takva grla daju oko 7.000 litara mleka. U Srbiji je zbog neorganizovanosti polovina mleka je na sivom tržištu...
Trošimo oko 50 litara mleka godišnje po stanovniku...U Evropi je to duplo više. Moramo da imamo mlečna grla (stočarstvom se bavi oko 330.000 ljudi u Srbiji). Treba da bude grla i zbog mesa) ali i da imamo sistem krava tele, zbog obnove fonda, ali i da imamo mleka, dakle, sve je u lancu. Nama su pokidane karike u tom lancu...
Srbija ima u tovu godišnje 15.000 do 20.000 junadi. U 2016. godini proizvedeno je samo 75.000 tona junećeg mesa! To je najmanje u poslednjih 70 godina! Do pre godinu, dve, tri, proizvodili smo blizu 100.000 tona. Sad je to opalo zbog odnosa vlasti prema stočarstvu. Jer, se tov ne isplati. U Srbiji se troši samo četiri kilograma junetine godišnje po stanovniku. Prvi put smo 2016. godine imali veću proizvdonju svinjskog mesa za 50.000 tona. Ali, to nije bio rezultat veće proizvodnje već pokolj stoke, jer seljaci nisu znali šta sa svinjama i mesom. Samo u Evropi danas ima višak od 50 miliona tovljenika. Zato je i pitanje gde će to meso iz Srbije ,,Tenis'' izvoziti i kada ne bi bilo zabrane zbog kuge! Ni zato nam ne treba "Tenis", već juneće meso koje traži i EU i SAD...
Proizvodnja i potrošnja
Inače, u Srbiji se 1990. godine proizvodilo 650.000 tona svih vrsta mesa i trošilo po stanovniku godišnje oko 65 kilograma. Danas se proizvodi do 400.000 tona i troši godišnje najviše po 35 kilograma po stanovniku. Kada je o junetini reč, tada se iz Jugoslavije izvozilo 50.000 tona ,,bebi bifa'', a od toga je bilo iz Srbije 30.000 tona. Od 1996. godine Srbija ima dozvolu za izvoz ,,bebi bifa'' godišnje u EU kontigent od 8.875 tona. Mi se toj brojci nismo nikada približili. Rezultat je da smo u 2015. godini izvezli samo 315 tona, dakle 100 puta manje nego pre dve i po decenije. U 2016. godini smo izvezli oko 400 tona ,,bebi bifa''. Razlog je što nemamo stoke i nemamo tog mesa! Dakle, samo san je o izvozu u Kinu 500.000 tona junetine godišnje, kada mi proizvedemo skoro deset puta manje! Odakle, nam? Da nećemo možda da radimo reeksport. A, to je zabranjeno: ta izjava ex predsednika Srbije Tomislava Nikolića je bila prevara stranaca, ali i naroda Srbije. Ne znamo samo da li je neko u nju poverovati?!
Inače, treba znati da EU godišnje uvozi oko 700.000 tona junećeg mesa iz Brazila i Argentine. Evropski eksperti su u Srbiji tražili da napuni prazne staje i kuće sa govedima i da godišnje narednih pola veka kupuju u Srbiji po 50.000 tona ,,bebi bifa'' godišnje. Čak su rekli da je čovek za vezu Boris Jež iz Slovenije...Zadužen za ovaj deo Evrope da organizuje proizvodnju. Niko to nije shvatio za ozbiljno, niti je ugovarao tov junadi...Sve je ostalo po starom. Jer, više se zaradi, kada se uvozi meso, nego kada se tovi stoka i kada se izvozi.
Izvoznik ostaje uvoznik!
Zbog loše agrarne politike koja se u Srbiji vodi poslednje dve i po decenije ova nazovi strateška privredna grana ima godišnji rast od samo 0,4,5 odsto! Od 2000. godine, odnosno demokratskih promena to je ,,poraslo'' na 0,6 odsto! Agrarna politika koju su kreirali stručnjaci po nalogu političara što se i danas radi (ima ih oko 200 u zemlji koji služe svakoj političkoj garnituri) doprinela je katastrofalnom smanjivanju proizvodnje. Samo proizvodnja mesa je godišnje manja za po 200.000 tona! Rezultat takvog vladanja Srbijom je da FAO prognozira da će ona od izvoznika postati uvoznik hrane. To se već događa. Evo i primera. Republički zavod za statistiku je objavio da je od januara do maja 2017. godine uvoz mesa porastao za 69,4 odsto u odnosu na isto vreme 2016. godine. Za uvoz je plaćeno čak 45,8 miliona evra. U isto vreme uvezli smo i za trećinu više mleka i prerađevina. Ovo je Srbija danas, koje je nekada mogla da hrani pola Evrope!
Trend urušavanja
U Srbiji je 2016. godine bilo 893.000 goveda, što je za 200.000 manje nego pre jednu deceniju. Trend urušavanja stočarstva u Srbiji uhvatio je ponajviše svinje, pa ih je samo u 2016. godini bilo za 800.000 manje nego pre jedne decenije! Sada u Srbiji ima oko 3,2 miliona svinja. Najmanji pad zabeležen je kod ovaca. Sada ih ima 1,7 miliona, a pre dve decenije bilo ih je za milion više!
Konačno je ove godine država shvatila značaj stočarstva za privredu zemlje, pa je povećala podsticaje. Ali, to je nedovoljno za brz oporavak. Treba da prođu decenije da bi se to videlo i osetilo.
Stočarstvo učestvuje u bruto društvenom proizvodu poljoprivrede sa 31 odsto, a cilj je da to bude najmanje 60 odsto. Zato je država sad odlučila da ono bude osnova daljeg razvoja poljoprivrede, kaže Nenad Terzić, rukovodilac grupe za stočarstvo Ministarstva poljoprivrede. Dokaz tome je povećanje subvencija za stoku. Primera radi za krave dojilje se daje 20.000 dinara po grlu, a za tov junadi po 10.000 dinara. Za priplodne krmače se daje 10.000 dinara po grlu, za svinje 1.000 dinara, jagnjad i jarad se dobija 2.000 dinara po grlu. Da bi stočar dobio novac, kaže Terzić, stoku mora da proda klanici ili da životinje budu namenjene izvozu. To je jedini način da nam stoka ode u legalne tokove. Premije za mleko su ostale iste sedam dinara po litru, za priplodne mlečne i tovne krave dobijaju po 25.000 dinara, a proizvođači meda po košnici 720 dinara. Oni koji se bave organskom proizvodnjom dobijaju 40 odsto više na definisane iznose subvencija. Uništavanje stočarstva je trajalo nekoliko decenija pa se ne može ni obnoviti za kratko vreme, ističe Terzić.
Stočari kažu sad dovodimo ,,Tenis'' da bi uništili i ovo što je odustalo od domaće proizvodnje, a znamo da nema izvoza svinjskog mesa zbog vakcinacije protiv bolesti svinjske kuge. Nema toga nema ni izvoza svežeg mesa ni u Rusiju, jer se transport brodom koji traje 45 - 47 dana neisplativ. Ne može se transportovati avionima jer se ne isplati, a ne može preko EU, ni Rumunije ni Bugarske, jer se naše svinje vakcinišu. Naravno nema izvoza tog mesa ni u EU. Kada to stane (prazna obećanja su bila da će prestati u junu 2017. godine) treba da prođe tri godine da se obnovi stočni fond da bi svinjskog meso išlo u EU. Da bi se izvezlo u Rusiju ono se transportuje u luku Bar (Crna Gora) da bi se vozilo brodom u Rusiju. To traje 45 do 47 dana! Kome posle treba to zamrznuto meso? Ali, ni to neće dugo trajati jer će nam i Crna Gora uskoro zatvoriti taj put. Ne treba nam ,,Tenis'' ni novi tov svinja jer ne izvozimo ni ovo što imamo. Treba da napunimo prazna srpska sela sa stočarima, staje sa govedima i da tovimo junad i izvozimo taj ,,bebi bif'' koji se traži. Ali, da se vrati poverenje kod seljaka za tov kako bi znali šta i za koga tove!
Vlada otvorila vrata
Dakle, varka je da će svinjsko meso ići u Rusiju, sa kojom imamo ugovor o slobodnoj bescarinskoj trgovini! Eto to je ono što sad proizvodimo. Dakle, mi sad nemamo dovoljno ni za sebe, a da se ne govori o lažnim obećanjima, Kini...Ako se promeni klima prevara, da se da seljaci dobiju, pre svega, političku podršku za takav posao, pa se donese realna strategija, vrati poverenje i sigurnost, tek tada kroz taj proces možemo očekivati boljitak. To ne može doći za godinu dve, jer ni kriza nije tako brzo stigla. Sad imamo netačnu i lažnu strategiju o poljoprivredi koja je usvojena jula 2014. godine. Prve godine primene 2015. godine ona je imala pad od osam odsto! Doneta je jula 2014. godine i nije realna, nije urađena za proizvođače i stočare (već je urađena sa netačnim, podacima) verovatno za političku oligarhiju na vlasti da bi se Srbija u toj oblasti lažno predstavila kao moćna zemlja. A, to nismo, ali možemo biti...
U strategiji piše da će se agrar razvijati po jednoj varijanti, šest odsto godišnje u narednoj do 2024. godine, a po drugoj varijanti više od devet odsto. Prve godine primene 2015. godine imali smo pad proizvodnje od osam odsto, a u drugoj godini na taj pad je bio rast od osam odsto! Dakle, na nuli smo!
Nerealna strategija!
Ovu netačnu i nerealnu strategiju je radilo 200 naših eksperata, ima 145 strana, usvojena je i promovisana, jula 2014. godine, ali nije zaživela. Stoji u fiokama Vlade. Njenu recenziju je radio prof dr Koviljko Lovre, sa Ekonomskog fakulteta u Subotici, nekadašnji ministar poljoprivrede Jugoslavije. Pogledajte je dostupna je javnosti... Bila je javno predstavljena, ali je nije bilo skoro u javnosti i o njoj se ne govori jer ne odgovara aktuelnoj vlasti! Ne ostvaruje se taj toliko ambiciozan plan nigde u svetu, pa ni kod nas. Pogubno bi bilo za Srbiju da se ostvaruje ta Strategija razvoja poljoprivrede od 2014. do 2024. godine. Dakle, m ovakvi kakvi smo i nismo ni mnogo interesantni stranim kupcima jer imamo malu proizvodnju, cikličnu i neorganizovanu. Dakle, sve što imamo je iz godine u godinu - varljivo. Nismo sigurni da ćemo isporučiti dovoljno i kvalitetno...Kada se govori stranim direktnim investicijama u poljoprivredu, stranci nisu zainteresovani za ulaganje. Od 2000. godine do danas od direktnih stranih ulaganja koja su stizala u zemlju agrar je išlo 0,6 do 1,7 odsto. Ti ugovori ni ne postoje...
Postoji samo mali broj koliko je i izvezeno mesa proteklih godina. Ko će dolaziti ovde da kupuje meso kada zna sve ove podatke da nemamo. Odnosno, koliko imamo! Nekada smo ga izvozili Grčku, Italiju, EU, SAD...Sad ga nemamo zbog našeg odnosa prema stočarstvu koje je zapostavljeno...
Dakle, junećeg meso se može prodati jer ga ima malo. Kod nas se i danas ilegalno meso uvozi. Dolazi iz Brazila i Argentine. Pa preko Albanije i Kosova i Metohije ili Crne Gore ilegalno stiže u Srbiju. Šta znače ugovori i protokoli sa Kinom ili nekom drugom zemljom, kada nemamo ni stoke ni mesa! To se može videti po praznim selima Srbije. A, nemamo ga jer je uništeno stočarstvo!
Ali, i tamo gde ga imamo mi ga ne prodajemo već se uglavnom sve radi na prevaru stočara. Primer je u Bačkom Novom Selu kod Bača, mlad čovek počeo tov 50 junadi. Kada su stigli do 650 kilograma, kupci iz Novog Sada, (,,Neoplanta'' i "Matijević") su mu ga prevarili na vagi. Nisu hteli da mere na njegovoj vagi već su samo javili koliko imaju kilograma. Platili za 200 dana. Sad su došli Albanci s Kosova sve ispoštuju iz odnesu u turnusu po 50 utovljenih junadi. Mere ih na njegovoj kućnoj vagi i odmah plate! Država neće da ga stimuliše, kažu mu Kosovo nije Srbija...
Nije mu jasno kad je Kosovo Srbija, a kad nije? Takvih primera u Srbiji ima dosta pa eto razloga zašto nema junećeg mesa u Srbiji!
To je zato što država ima loš odnos prema agraru, posebno prema stočarstvu, kome se tek sad okrećemo. Kada budu puna sela naroda, pune staje junadi i obori svinja, kada se bude poštovalo ono što seljaci rade, onda će biti svega, mesa, izvoza i poštovanja ugovora... Tada će se promentii i slika o Srbiji kada je ova oblast u pitanju. To će biti srpska budućnost kada se vratimo u prošlost kada smo proizvodili 250.000 tona mesa više godišnje nego danas! Tada će ga biti i za nas, biće manji uvoz, a veći izvoz.
Poražavajući izvoz goveđeg mesa
U Srbiji je u 2016. godini proizvedeno samo 75.000 tona goveđeg mesa, što je najmanje za poslednjih pola veka! Izvoz ,,bebi bifa'' iz Srbije bio je manji za 100 puta! Iz godine u godinu Srbija izvozi sve manje mesa. Sredinom osamdesetih i devedestih godina prošlog veka smo u svet slali gotovo 50.000 tona "bebi bifa", iz Jugoslavije, a od toga iz Srbije 30.000 tona. Danas je taj izvoz iz Srbije manji čak za 100 puta! Jer, 2015. godine izvezeno je 315, tona, a 2016. godine oko 400 tona! Inače, 2016. godine iz Srbije je ukupno izašlo tek 1.130 tona goveđeg mesa, od čega je samo 450 tona otišlo u EU, a ostatak u zemlje CEFTA regiona. Ono nam je i jedino tržište gde možemo da ga prodamo.
To je razlog i sve manje proizvodnje goveđeg mesa u Srbiji. Vrednost izvoza bila je oko 4,9 miliona dolara. Ništa bolja nije bila ni 2016. godina, kada je u inostranstvo otišlo 1.350 tona ovog mesa, u vrednosti od 5,8 miliona dolara. Jer, u 2016. godini proizvedeno je samo 75.000 tona, što je najmanja proizvodnja za poslednjih pet decenija!
Po rečima Nenada Budimovića, sekretara Udruženja za stočarstvo Privredne komore Srbije, ovo su poražavajući rezultati i naša zemlja bi trebalo da se pozabavi pitanjem govedine. "Srbija nije konkurentna ni sa cenom, a nemamo ni dovoljan broj grla u tovu", objašnjava Budimović. Staje u Srbiji su prazne (njih oko 200.000, najmanje koliko je i praznih kuća), pa nema ni junadi. Procene su da u Srbiji imamo oko 15.000 do 20.000 junadi. Oko 5.000 njih raznim kanalima ode preko Drine u Bosnu i Hercegovini u Republiku Srpsku, a dobar deo i na Kosovo.
Država bi trebalo da primeni tov po sistemu krava-tele, koji će biti usmeren na proizvodnju "bebi bifa". To je kvalitetno meso koje direktno ide u rashladne vi trine, ne zamrzava se i zato ima visoku cenu. Od početka 2016. godine uvezli smo iz zemalja EU oko 790 tona goveđeg mesa, u vrednosti od 3,4 miliona dolara. U 2015. godini godine taj uvoz je bio 1.370 tona. Podaci Privredne komore Srbije pokazuju da smo u 2015. godini uvezli i 20.100 tona svinjskog mesa, u vrednosti od 46,6 miliona dolara. Najviše se uvozilo iz Španije, Mađarske i Nemačke. Iste godine izvezli smo 12.000 tona svinjetine, u vrednosti od 27,7 miliona dol ara. Naša svinjetina završila je u Rusiji, Makedoniji i Crnoj Gori. Od početka 2016. godine uvezli smo 12.600 tona, a izvezli 3.390 tona svinjskog mesa.
"Uvoz svinjskog mesa 2017. godine će biti znatno niži, jer se cena izjednačila sa zemljama EU, pa naše firme nisu imale potrebu da dodatno plaćaju carinu i transport", ističe Budimović. Živinskog mesa 2015. godine smo uvezli 11.850 tona iz Bosne i Hercegovine, Poljske i Francuske. A, izvoz u 2015. godini bio je 6.000 tona, a živinsko meso iz Srbije završilo je u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. "Živinsko meso proizvedemo oko 95.000 tona godišnje, ali malo izvezemo", objašnjava Budimović. Nedostaje nam tržište jer naša piletina ne može u EU, zbog kontrole na salmonelu, pa trgovina ovog mesa najviše ide kroz CEFTA region, BiH i Crnu Goru. Po rečima Budimovića, uvoz mleka i mlečnih proizvoda biće na nivou prošle godine. I po količini i po ceni. Tržište u EU je zbog velikih viškova pretvorilo mleko u mleko u prahu i plasiralo sve na kinesko tržište i Južnu Ameriku. To je, smatra sagovornik, spasilo srpsko mlečno govedarstvo, pa nije došlo do većeg uvoza što je i bila pretnja.
(Nastavak u sledećem broju)
Glosa
Šta znače ugovori i protokoli sa Kinom ili nekom drugom zemljom, kada nemamo ni stoke ni mesa!