Kontranapad

Srpski sport u kandžama domaćeg zla i globalnih podvala

Brbljivac, njegov talog i nepravde

U tradiciji srpskog sporta je da ima vrhunske pojedince o kojima se sa poštovanjem govori u svetu. Takav tretman i status sportiste vrhunskih svetskih vrednosti, izborili su sami sa svojim trenerima i malim brojem stručnih i sportskih entuzijasta u Sistemu bez sistema. Ovakav sistem uspostavljen unazad četvrt veka, istrpeo je mnoge vlade i različite političke vlasti i dokazao se kao jedini moguć u korumpiranoj Srbiji. Kako koja vlast dolazi na scenu, svaka „valja" istu matricu. Obećava, planira, donosi strategije, zakone i uredbe bez rešenja. Svet je imao „Brbljivca iz Luisvila", a Srbiji se dogodio „Brbljivac iz SRS - SNS". Svetski Brbljivac je ostvarivao svoja obećanja, a naš laže, manipuliše...i deli novac kako mu se hoće, zaključuje Miroslav Vislavski, urednik sportske rubrike Magazina Tabloid

Miroslav Vislavski

Uprkos hvalisanju najvećeg brbljivca na političkoj sceni kakav je današnji predsednik Srbije, do nedavno predsednik Vlade, da država Srbija „ulaže ogromna sredstva u razvoj sporta", istina je na drugoj strani. Majstor manipulacija i propagande laži, Aleksandar Vučić po običaju zaobilazi suštinu. Sport pod njegovom vladavinom nije dobio ono što je primarno, prioritet prioriteta. Nije dobio zdrav i funkcionalan sistem! Izuzev što brzo podeli pripadajuće nagrade za vrhunska ostvarenja, utemeljena na rešenjima pre njegovog ustoličenja unazad pet godina i hvalisanja kako je država efikasna, njegov vladajući aparat ništa posebno nije učinio za srpski sport. Dakle, što se statusa i položaja sporta tiče sve je isto kao pre njegovih praznih obećanja. Sa druge strane, Vučić ne propušta priliku da prima uspešne sportiste na međunarodnom planu, slika se sa njima i šalje lažne poruke kako su njihova ostvarenja rezultat dobro vođene državne politike u oblasti sporta.

Srbija pod amnezijom je zaboravila važnije događaje kojima je kumovao mladi radikal, pa potom naprednjak Aleksandar Vučić, od njegovih obećanja iz najdužih premijerskih ekspozea koja se odnose na sport. Takva „napredna" Srbija je usnula pod bajkama velikog Vođe. Onda ne čudi što žmuri u suočavanju sa privatizacijom, huliganizmom i kriminalom u sportu. Pare van sistema, a u okviru nesistemskog sistema, Vučić usmerava prema ličnom nahođenju i sopstvenoj volji. Slikovit primer su njegove intervencije u fudbalskim i košarkaškim klubovima Crvene zvezde i manje Partizana. Ostala sportska „boranija" van prestonice je ostavljena na milost i nemilost nepostojećeg tržišta, kojekakvih gulanfera, polupismenih gazda koji svojataju klubove i institucije sporta, mediokriteta, kriminalaca i mafijaša, seoskih jajara...

Šta vredi usnuloj sportskoj Srbiji vraćanje filma o izričitosti nekadašnjeg Premijera i njegovog ministra sporta Vanje Udovičića povodom privatizacije klubova i organizacija, čemu donošenje alibi Zakona o sportu kada posle svega Vučić kaže: „Nemam snage za privatizaciju klubova" i „Srbija nema snage za obračun sa huliganima". U isto vreme olako se lišava Kosova, srpske zemlje, vode vazduha, kapitalnih investicija i drugih vrednosti...Ako on ili institucije nisu dali odgovore na njegova javna priznanja o nemoći države pred pitanjima privatizacije klubova i obračuna sa huliganima, sve je pojasnio kontraverzni Dejan Anđus. On je zbog svojih objašnjenja Vučićeve sprege sa kriminalno huliganskom infrastrukturom u sportu, ubrzo stavljen iza rešetaka. Zvanično je kazano da je reketirao tajkune. Bio je to zapravo odgovor novinaru Anđusu i „poslovnom partneru" koji je prerano kukuriknuo, poleteo, poneo se, prevideo sa kime ima posla.

Mada je više od četvrt veka u „nesistemskom sistemu" srpski sport izbacuje u kontinuitetu izuzetne sportiste kojima se divi i poštuje svet. Zaslužili su oni to svojim vrhunskim rezultatima, ponašanjem i dostojanstvom koje pokazuju uvek, a naročito u trenucima velikih nepravdi koje im priređuju razno razni činioci. Čine to međunarodne institucije sporta, uticajni pojedinci ili nedostojni kritičari njihovih neočekivanih podbačaja i neuspeha. Sećamo se kako su moćnici UEFE i FIFE presudili našoj fudbalskoj reprezentaciji u bližoj istoriji povodom prekida utakmice u Bolonji sa Italijom ili u Beogradu sa Albanijom, povodom „slučaja dron". Sećamo se i 1998. u kojoj je naša odbojkaška reprezentacija uskraćena za zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u Japanu u sudaru sa dopingovanim Italijanima. Taj događaj je amortizovan sugestijom predsednika Akoste „da nije preporučljivo se žaliti FIVB".

U prevodu, bila je to pretnja našem Odbojkaškom savezu. Hroničari su zabeležili nepravde i neregularnosti koje su učinjene rukometašima na Evropskom prvenstvu 2016. U odlučujućoj utakmici za nastavak takmičenja, Makedoniji je priznat neregularan gol sa kojim je izjednačila rezultat utakmice, a koji nas je vratio kući. Takođe, ostaje za pamćenje da je na Svetskom prvenstvu u košarci 2010 u Turskoj naša selekcija eliminisana od domaćina košem u poslednjoj sekundi meča, postignutog u akciji u kojoj je učinjena materijalna povreda Pravila igre.

U pojedinačnim disciplinama i dalje su sveža sećanja na skandal koji se dogodio na Olimpijadi u Pekingu 2008 kada je Milorad Čavić pobedio Majkla Felpsa, a sudije su donele drugačiju odluku i otele pobedu našem šampionu. Slično se dogodilo na igrama u Riju 2016 u tekvandou, kada je naša Tijana Bogdanović pokradena na očigled sportske javnosti. Ovi, a ima još primera, pokazuju da naši sportisti plaćaju grehe lošeg imidža koji su Srbiji i Srbima nametnule globalne sile zapadnog sveta i naši nesposobni političari.

Najnoviji primer nepravedne odluke moćnika je slučaj Ivane Španović na Svetskom prvenstvu u Engleskoj. Atletska svetska javnost je pod utiskom da je Ivani oteta zlatna medalja, iako niko ne može sa sigurnošću da tvrdi da je njen poslednji skok u seriji bio najduži. Jednostavno, sudije nisu izmerile dužinu skoka bez onoga što ga je učinilo spornim, problematičnim. Sudija na skaklištu je navodno „video" trag u pesku prilikom doskoka, nastalog od papirnatog takmičarskog broja na njenim leđima koji se otkačio u donjem delu fiksacije. Da je naša rekorderka bila uspešna u prvom skoku, sve bi bilo drugačije. Dobila bi kako to tvrde „daljaši" značajno samopouzdanja za naredne skokove. Ovako, nakon samo jednog skoka u kvalifikacionoj seriji kojim je obezbedila učešće u finalu, sa prestupom u prvom skoku u borbi za medalju, sa bremenom imperativa i lične želje da se domogne titule, Ivana je imala još dva prestupa. Dva regularna skoka joj nisu bila dovoljna za medalju. U zadnji skok je uložila sve i uspela - na trenutak! Bela zastavica je označila da je skok ispravan, a onda je kao grom iz vedra neba semafor pokazao neshvatljivih 6,91! Sve što se kasnije događalo je samo još više podgrejalo uverenje da je Ivani oteta titula svetske šampionke.

Bezbroj puta se pokazalo da Srbija ne oprašta grešku ili podbačaj. Tako su i u ovom periodu targetirani neki koji su međunarodno priznati, koji su se svrstali u svetsku sportsku elitu. Odabrani su trenutno najvredniji.

Umesto opšte osude zbog nepravde načinjene Ivani Španović, usledile su prostačke i primitivne reakcije dežurnih kritizera na društvenim mrežama koji su zlurado komentarisali njen peh! Antagonizam ispoljen prema sjajnoj šampionki koja je svojim talentom, svojom marljivošću, ogromnim odricanjem dosegla svetski vrh u poslu kome se posvetila, svojstven je samo našim ljudima. Oni koji nisu uradili ništa sa svojim životom uzimaju pravo da je omalovažavaju, vređaju, ironišu na njen račun...

Novaka Đokovića, našeg najuspešnijeg sportistu svih vremena su sa početkom kriznog perioda njegove dugogodišnje briljantne karijere, a posebno nakon povrede koja ga je odvojila od tenisa do kraja godine, mnogi uzeli na nišan. Medijski špekulanti i horde nemuštih dušebrižnika su vodili brutalne hajke protiv najboljeg sportiste sveta u dva navrata zvanično proglašenog, koji je šest godina zaredom dominirao svetskim tenisom, koji je pokazao svoju humanost, plemenitost i privrženost svojoj zemlji.

Svež primer se odnosi na najboljeg fudbalskog sudiju Srbije Milorada Mažića. Njegova dosadašnja karijera ga može već sada staviti na čelo najistaknutijih fudbalskih sudija u istoriji našeg fudbala. Na tu poziciju se popeo u nepovoljno vreme za naš fudbal. Dok ga UEFA i FIFA visoko rangiraju na listi svojih najkvalitetnijih sudija, srpski mediji ga stavljaju u naslove nazvavši ga fudbalskim banditom! Zapravo, prenose izjavu onoga čija je biografija nepoznanica za javnost, izuzev da se pročuo po tome što je bio spakovan u gepek kriminalnog klana sa kojim je imao poslovne aktivnosti i vezu. Onog koji se u javnosti označava „prvim čovekom" fudbalskog kluba koji se do pre neku godinu smatrao najznačajnijom nacionalnom kulturnom tekovinom Srpske Atine, rame uz rame sa Maticom srpskom i Srpskim narodnim pozorištem! Srpska „demokratija" je dovela do toga da takav profil bude „prvi (jedini) čovek" takve institucije u svojstvu predsednika Nadzornog odbora!? Dakle ne Kluba, ne Skupštine...Digao je galamu povodom suđenja na utakmici Vojvodina - Partizan (0:1) na kojoj Milorad Mažić nije načinio ni jednu grešku, pogotovo ne materijalnu! Šta više, njegovo suđenje, zvanično je ocenjeno kao - izvanredno!

Vojvodina ima pravo na nezadovoljstvo tretmanom u fudbalskoj organizaciji. Njena istorijska uloga koju je imala u svom razvoju zaslužuje da i država pokaže više uvažavanja. Ako je Vučić odlučio da deli novac poreskih obveznika Crvenoj zvezdi i manje Partizanu, morao je u tom neregularnom činu da malo „udeli" i Vojvodini. Pošto se to ne dešava, revoltirani Vuković i Mijić imaju pravo na svoje frustracije i gnev. Samo je pitanje kome će ih isporučiti. Umesto onome, kome i čijoj politici zahvaljujući su se našli tu gde im ni po ćemu nije mesto, svoj pogani rečnik su usmerili ka čoveku koji se izborio svojim vrednostima za mesto u svetskoj sudijskoj eliti. Nisu oni naneli štetu Miloradu Mažiću. Učinili su to Vojvodini, fudbalskoj instituciji. Ali, nisu oni krivi što su tu gde jesu. Kriva je Vojvodina koja dozvoljava sopstvenu dvodecenijsku agoniju.

I dok se strvinari naslađuju pehovima naših svetskih sportskih izaslanika koji čine korake da unormale Srbiju preko sporta, neki drugi normalni i uspešni sportski ambasadori svojim potezima prave „senzacije"! Džentlmenski i prijateljski pozdrav selektora vaterpolo reprezentacija Srbije i Hrvatske po završenoj finalnoj utakmici na Svetskom prvenstvu u Mađarskoj u kojoj su Hrvati nakon niza poraza, uspeli da pobede Srbiju, bio je događaj o kome se pisalo i pričalo. Dejan Savić i Ivica Tucak su u međusobnom ophođenju i uzajamnom poštovanju, pokazali nešto što je bilo normalno u svakodnevici Srba i Hrvata pre raspada SFRJ. Posle njihovog manifesta prema predrasudama i primitivizmu, mlade košarkašice Srbije i Hrvatske su zajednički slavile ulazak Srbije u Finale Evropskog prvenstva, da bi Hrvatice sa svim srpskim oznakama na svojim licima žestoko navijale za Srpkinje u meču za titulu!

Da li su to vesnici normalizacije ili je reč o po nekom zraku koji se probija kroz talog naše realnosti?