(P)likovi

Aleksandra Vučića love strane službe, da bi nas spasili od nestanka

Slepi vođa slepo mrzi „svoj" narod

Srbi nikad nisu imali sreće s vladarima, kako sa stranim okupatorima, tako i s domaćim diktatorima. Svi osvajači, bez obzira da li su stizali iz Istanbula, Beča, Berlina, Kumrovca ili Vašingtona, ratne i pljačkaške pohode opravdavali su lažima i uvredama, ali niko nije iskrenije i žešće mrzeo Srbe od aktuelnog gospodara Aleksandra Vučića, zaključuje urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i blizak Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Opterećen brojnim ličnim kompleksima, nejasne nacionalne i verske pripadnosti, kao najsramniji politički konvertit, Vučić je mržnju prema srpskom narodu pretvorio u koncepciju vladavine. Energično, s nekontrolisanom strašću koristi svaku priliku da nipodaštava sve supstrate srpskog kolektiviteta.

Detalje iz lične biografije - ko je, odakle je, ko mu je otac - Vučić ne ume da objasni, ali zato vredno prekraja srpsku istoriju. Dok je bio radikal, Lazarevom kletvom je pretio svakom Srbinu koji s oružjem u ruci ne krene da brani Kosovo ravno. Sad, kad je i sam moralnom rđom kapo, divi se turskom sultanu: „Murat je bio ozbiljan čovek i vojskovođa". U svom šizofrenom stilu, u zavisnosti od kakve priče ima trenutnu korist, definisao je odnos prema svim ličnostima i događajima, pa i prema Karađorđu i Milošu Obrenoviću. U ratnohuškačkom zanosu, ponosio se vođom Prvog srpskog ustanka, koji nije mario za snagu protivnika, nego je junački pokrenuo borbu za oslobođenje. Iako se Vojislav Šešelj odrekao monarhizma i Karađorđevića, Vučić je biranim rečima hvalio njihovu spremnost da se oružjem suprotstave okupatorima. „Karađorđevići su poveli Srbe u pet ratova, kojima je stvorena moderna srpska država", govorio je generalni sekretar SRS-a, istovremeno upozoravajući miroljubive kritičare: „Vreme je pokazalo ko je bio na strani naroda, pravde i boga. Danas ima ne znam koliko Karađorđevih potomaka, a loza Miloša Obrenovića se ugasila."

Transformisan u evroatlantskog fanatika, sad se hvali obrenovićevskom politikom mira i popuštanja. U tom kontekstu menjao je mišljenje i o Gavrilu Principu. Dok je četovao po Grbavici i sarajevskom Jevrejskom groblju, Princip mu je bio princip. Otkad mu je na rever zakačen „cvet iz Potočara", na sva usta priča kako je atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda običan teroristički akt, Princip terorista, a „Mlada Bosna" militantna organizacija. Sporan mu je i Ivo Andrić, pripadnik „Mlade Bosne", a „poštenim i časnim čovekom" smatra Dragana J. Vučićevića, nesrećnika iz „Informera".

I savremene ličnosti i događaje Vučić tumači prema potrebama svoje naopake politike. Bez imalo stida insinuirao je da su Srbi ubili šestoricu srpskih dečaka u pećkom kafiću „Panda" sredinom decembra 1998.

- Postoje informacije koje navode na zaključak da ubistvo u „Pandi" nije zlodelo britanske tajne službe MI 6 ili SAS-a i da nije bilo profesionalno izvedeno i da nema dokaza za opštu percepciju da su ubistvo izvršili Albanci, kako se to verovalo. Zasad nema konkretnih dokaza, ali bolje da vam ne kažem ko je najsumnjiviji kao izvršilac tog zločina - tvrdio je Vučić.

Bez ikakvih dokaza optužio je Srbe za ubistvo svoje dece, a bez ikakvih političkih i moralnih dilema napravio je koaliciju koja je Ramuša Haradinaja izabrala za predsednika vlade nezavisne države Kosovo.

- Haradinaj nije ratni zločinac, on je samo osumnjičen pred našim pravosuđem - opravdao je Vučić nedavno svoju podršku ratnom komandantu UČK, koji je optužen da je lično izvršio 67 i naredio više od 400 likvidacija Srba i nepodobnih Albanaca.

Zapadni političari, intelektualci, umetnici i novinari početkom devedesetih svrstali su se na stranu ratnih nepeijatelja Srba i Srbije. I najuticajniji državnici učestvovali su u medijskoj satanizaciji, pokušavajući da objasne i opravdaju političke i vojne napada na Srbe.

- Srbi su nepismeni degenerici, ubice beba, koljači i siledžije. Predlagao sam da bombardujemo Beograd, da pošaljemo američke pilote i da raznesemo sve mostove na Drini. Jedini krivci za sve probleme su Srbi. Oni vrše zverstva. Sve Srbe treba staviti u koncentracione logore - govorio je albanski lobista i doskorašnji potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država Džozef Bajden, koga je Vučić nazivao „bliskim prijateljem", svojim i srpskim.

Bil Klinton je 23. marta 1998. odluku o početku bombardovanja SR Jugoslavije, objavljenu na proslavi 50-godišnjice NATO alijanse u Vašingtonu, objasnio potrebom da se „zaustavi srpski teror".

- Srbi ubijaju stare i nemoćne i siluju albansku decu - rekao je Klinton.

U znak zahvalnosti, Albanci su mu u Prištini podigli spomenik, a Vučić mu je krajem prošle godine poklonio dva miliona dolara.

Nešto manji bio je honorar Tonija Blera, koga je Vučić angažovao za savetnika. U vreme dok je Vučić prvi put bio na vlasti, na funkciji ministra informisanja, Bler je britansku javnost uveravao da rat protiv Srba nije samo vojni sukob, „to je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva".

U toj borbi učestvovali su, kao uvek, i politički varvari iz Nemačke. Prvo su iz vlastitog ustava izbacili zabranu vojnih akcija prema drugim državama i narodima, a onda je kancelar Gerhard Šreder, danas Vučićev drugar, izdao naredbu o učešću u bombardovanju Srbije i Crne Gore. Medijsku pripremu godinama su sprovodili njihovi lideri. Šrederov prethodnik Helmut Kol zalagao se za napad na Srbe, koji bi doveo do toga „da se udave u vlastitom smradu". Klaus Kinkel, nemački ministar spoljnih poslova, još 1992. predlagao je da Zapad „Srbe baci na kolena". Ratoborni Vučić im je uzvraćao na isti način, ističući da se ponosi što je Nemačka na „crnu listu" stavila ne samo njega, nego čak i njegovu mamu Angelinu, novinarku TV Beograd, a jedva je čekao da Nemci napadnu Srbiju, da „obori bar jedan njihov avion, pa može mirno da umre".

Koliko god to bilo neprijatno, posle svega što se desilo, izgleda da je bio u pravu Džejmi Šej, tadašnji portparol NATO agresora, koji je tvrdio da „Srbe treba spokojno bombardovati, jer će brzo sve zaboraviti". Da to nije tačno, ne bi Srbi trpeli Vučića i njegove zapadne sponzore, za koje je i on sam govorio da su im ruke uprljane krvlju nevine srpske dece.

Zapadni političari su ostvarili svoje ciljeve i odavno zaboravili rasističke izjave o Srbima. Žešći od njih i istrajniji u mržnji prema „svom" narodu, Aleksandar Vučić privodi kraju posao rastakanja srpske države i društva. Za razliku od stranaca, on ne se ne zadržava na paušalnim diskvalifikacijama, nego detaljno, segment po segment, zatire sve vrline i vrednosti naroda kojim vlada.

Pored toga što Srbe smatra teroristima, ubicama i agresorima, Vučić svaki javni nastup koristi da ih predstavi kao lenjivce, lezileboviće koji ezgistenciju ne žele i ne mogu da obezbede radom već isključivo prevarama.

- Kao narod i država eksperimentisali smo, pokušavajući da malo radimo, mnogo kukamo i tražimo da budemo plaćeni za ono što nismo zaradili. Rad mora da bude naša glavna ideologija, osnova naše vere, naš glavni zalog za svaku i svačiju budućnost. Koliko smo malo radili, a koliko smo lagali, i sebe i druge, nismo ni tako loše prošli - napisao je Vučić pre dve godine u programskom tekstu koji je objavio njegov bilten „Informer".

Podsvesno, izneo je surovu istinu. Koliko je malo radio a mnogo lagao, dobro je i prošao. Logično je što je „rad" prihvatio kao osnovnu mantru svoje primitivne manipulacije. Vučić o radu zna mnogo, vešto ga izbegava ceo život. Mimo politike, nema ni sekund realnog radnog staža. Pokušavajući da prevari lakoverne glasače, ponekad voli da se pohvali kako je bio direktor sportskog centra „Pinki". Da, bio je, ali po političkoj liniji, 1997, kad su radikali osvojili vlast u opštini Zemun. Kasnije je pričao da radi u jednoj marketinškoj agenciji, čijeg naziva nije mogao da se seti. Ni to nije zapamtio, iako je u pitanju „Profajler Tim", čiji je on bio nezvanični vlasnik, a koji je vodio njegov kum Goran Veselinović. Jedini posao u koji se upustio bio je dnevni list „Pravda", koji je radio od marta 2007. do maja 2012. godine. Koliko je sposoban pokazuje podatak da je to izdavačko preduzeće završilo u stečaju.

- Građani ne žele da rade, teško im je da rano ustaju, da se oznoje i naprave neki proizvod. Lakše im je da spavaju do 10 sati, onda odu na internet i kritikuju vlast. Država im ne valja, nisu zadovoljni što im nije obezbedila lagodniji život. Država ne postoji da bi izdržavala neradnike, već da bi svima omogućila priliku da rade i privređuju. Mi smo to uradili, ali Srbima nedostaje preduzetnički duh. Uvek čekaju sve na gotovo, neko drugi da im zaradi platu. Takvi su i radnici u fabrikama, pa i seljaci. Poljoprivrednik hoće da poseje pšenicu na hektar ili dva, da radi dvadeset dana i da od toga živi godinu dana. Pa, ne može, prijatelju. Kod nas su svi naučili da za mesec, dva ili tri efektivnog rada zadarade platu za 12 meseci. Pa, ne može - govorio je Vučić.

Ipak, treba priznati da u tim uvredama nije pravio polnu diskriminaciju, jednako je klevetao muškarce i žene. Trudnice i porodilje je nazivao lenjivicama, „mogu konju rep da iščupaju, ali neće da rade, lagodnije im je da rode dvoje-troje dece i žive od dečjeg dodatka". S druge strane, kao makro, strane investitore je privlačio hvalospevima na račun Srpkinja, „imamo mnogo lepih žena, dođite i uverite se".

Zablistao je i reklamirajući „Ikeu": „Samo onaj ko spava, ne greši. Batalimo jastuke na kojima sanjamo o bezgrešnom društvu i bezgrešnim kompanijama i otvorenim očima, budni, bacimo se na posao, jer je spavanje svakako najveća greška ovog našeg doba i naših života. Posao nije samo izdržavanje, cilj rada nije da on prođe i da mi, izmoždeni nečinjenjem i nezadovoljni sami sobom, odemo kući. Ako niste posvećeni onome što radite, ako na radu ne dajete sve od sebe, ako ne pokušavate da ga obogatite, da otkrijete nešto novo, znate li di šta će se dogoditi sa čitavom trećinom vašeg života, a upravo toliko, u proseku, provedemo na poslu..."

Da nije tragično, bilo bi smešno slušati tirade o proleterskom znoju i lenjosti seljaka od čoveka koji je političkim prevarama unesrećio ceo narod, a znoji se samo pod reflektorima u televizijskim studijima. Na lažima je stekao nekoliko poslaničkih i premijerskih mandata, plus ovaj predsednički, kao i dobro obrađen hektar stambenog prostora za sve članove svoje porodice.

Smeta mu nedostatak preduzetničkog duha, a ne ume da objasni otkud mu imovina. Stan u kome živi njegova bivša supruga dobio je od države i to u vreme bombardovanja. Pare za drugi stan mu je dao tata Anđelko. Treći je kupio parama koje je dobila mama Angelina kad je prodala porodično nasleđe u Bečeju. Zamak u Jajincima, danas pretvoren u „zabranjeni grad" pred kojim hapse i slučajne prolaznike, podignut je u vreme njegove prve vladavine, neposredno pred bombardovanje. Kad se na taj spisak stave stanovi njegovih roditelja, brata i aktuelne zvanične supruge, ispada da je Vučić pravi ekonomski Hudini, političke parole je pretvorio u lepo parketiran prostor od oko 800 kvadrata na najboljim lokacijama u Beogradu.

Kako bi laž delovala uverljivije, Vučić se predstavlja kao veliki radnik, udarnik kome nikad ništa nije teško. U tu famu ugradio je seriju besmislica. Tobož, radi 20 sati dnevno, ne spava, ne jede redovno, čak se i ne kupa, kako je priznao, po sedam dana. Od skromne plate, od oko hiljadu evra, plaća sve troškove, pa i one državničke, kad goste čašćava vodom i kafom. To govori odeven u odelo koje košta oko 6.000 evra i maše rukom na kojoj se cakli „Humbolt" sat, vredan 42.000 evra.

Jeftini su samo trikovi kojima pokušava da opseni naprednjačke prostake i ostale očajnike. Jedan od takvih štoseva smislio je prošle godine, kad je najavio da će svaka dva meseca po jedan dan potrošiti na razgovore s građanima, ne bi li im pomogao da reše svoje privatne probleme: „Želim da budem bliže običnim ljudima i da čujem od njih šta ih tišti i muči". Šaradu je odigrao 8. jula 2016. godine, kad je organizovao prijem građana od pet ujutru. U propagandnoj predstavi uloge su odigrali mučenici koji su se žalili što nemaju posao, ne mogu da se leče ili da legalizuju neki objekat, a istakao se i izvesni Ivan Miljković koji je od tadašnjeg premijera zatražio da mu pomogne u potrazi za bratom blizancem, koji je nestao 1979. godine.

Nema veze što svi ti problemi, ma koliko bili ozbiljni, izlaze iz okvira ovlašćenja premijera, Vučić je tuđu nesreću iskoristio za svoju reklamu. A, posle celodnevnog slušanja tužnih priča, neskromno je samog sebe proglasio za najveću žrtvu: „Nije bilo lako. Probajte da sedite, a da ne ustajete tri sata. Ja sam jedanput ustao za 13 sati, tako da nije bilo lako..." Treba mu verovati da se baš namučio, pošto više nikad, suprotno obećanju, nije sebi priredio takvu torturu.

U propagandne svrhe upotrebio je i sina, prestolonaslednika Danila. Kad je Danilo odbio da nastavi školovanje, Vučić je rekao da se ponosi što će mu sin postati radnik: „Svi bi da se zaposle, ali niko neće da radi u proizvodnji, jer nismo tako decu vaspitali". Kako je on vaspitao vidi se po detetu koje zasad proizvodi samo skandale na splavovima, gde se provodi sa Veljkom Ražnatovićem, Mirkom Šijanom i ostalim naslednicima crnih bisera devedesetih.

Dok vređa Srbe, vlast nad tim lenjivcima deli sa sebi sličnima: Ivicom Dačićem, Aleksandrom Vulinom i ostalim tipovima koji nikad ništa nisu radili, osim što su političkim prevarama zgrtali pare i imovinu, parazitirajući na nesreći lakovernih glasača. Sliku o Vučićevom odnosu prema poštenom radu upotpunjavaju opskurni bogataši koji ga podržavaju: Milan Beko, Stanko Subotić Cane, Bogoljub Karić, Mlađan Dinkić, Željko Mitrović, Dragan Đurić, Mihalj Kertes i drugi njima nalik, koji bi bili na optuženičkoj klupi da nije došlo do pomirenja pravosuđa i organizovanog kriminala.

Aleksandar Vučić je za pet godina vladavine uvukao Srbiju u dužničko ropstvo, a proletere sveo na nivo pravog roblja. Solidne plate imaju samo njegovi idolopoklonici, koje je udomio u državnim institucijama, dok ostali srećnici, koji imaju kakav-takav posao, rade za najviše po 250 evra. Sirotinju, koja jedva krpi kraj s krajem, njegov režim progoni i čerupa uz pomoć sudova, javnih izvršitelja i policije. Novac, otet iz gladnih usta nesrećnika, koji ne mogu da plate osnovne račune, preliva se u džepove naprednjačkih dahija. Pri tom, Vučić se otvoreno sprda sa sirotinjom, optužujući je da je sama kriva za svoju bedu, jer ne želi da radi i napreduje. Pošto su mu potrebni i njihovi glasovi, kupuje ih paketima s uljem i brašnom, ali i bestidnim lažima. U predsedničkoj kampanji, u martu, obećao je da struja neće poskupeti još tri godine. Kao i obično, njegovo obećanje je trajalo kraće nego radost prevarenih građana, kojima je ostalo samo da se nadaju da će im i pred sledeće izbore pokloniti neki dinar.

Retke intelektualce koji dignu glas i ohrabre se da kritikuju vlast, Vučić naziva lažnom elitom. Kako njih, tako vređa i sve ostale.

- Naš ambis najpre se vidi u našoj pismenosti, koja je na nivou Engleske iz 1900. godine - kaže diktator, koji je na vlast doveo partijske parazite s kupljenim diplomama.

Prosečan Srbin, bez obzira na nivo obrazovanja, za razliku od Vučićevog ministra zna da Hans i Kristijan nisu braća Anderson; zna i da vazduplohov postoji samo u glavi naprednjaka Babića; a i bolje od konduktera Bečića sluti da italijanski predsednik Matarela nije mortadela...Zahvaljujući Vučiću, Srbiju u ambis vode kriminogeni plagijatori, bogati kompleksaši i razni limari, automehaničari i frizeri, koje je on uzdigao pet nivoa iznad njihovih realnih kompetencija.

Bez reda u glavi, Vučić hoće da pravi red u državi. Nesposoban da menja sebe, pokušava da političkom alhemijom transformiše narod.

- Naš najveći problem je kako Srbe da promenimo, kako da menjamo sopstvenu svest. Moramo da razumemo Srbiju, njenu bit, onu koju želimo da menjamo. Mi pripadamo onom delu Evrope, protestantskom, koji zna da samo teškim radom može da se dođe do uspeha - priznao je Vučić u jednom programskom tekstu.

Naravno, Srbi s protestantizmom imaju veze koliko i Vučić s radom, dakle 0:0. To i on zna, ali istina ga ne sprečava da probleme s vlastitim identitetom projektuje na celu naciju. Koreni njegovih religioznih konflikata zadiru u duboko i daleko, do Čipuljića i 19. septembra 1941, kad se njegov deda Anđelko Vučić odrekao pravoslavlja i prihvatio rimokatoličku veru, što je potvrdio bugojanski fratar Mijo Filipović. Kao i druge senke iz prošlosti kojih se stidi, Aleksandar Vučić je i promenu veroispovesti potisnuo iz svesti. Odrastajući na novobeogradskom asfaltu, među Srbima, procenio je da mu se više isplati da se utopi u većinu. Iako je, neposredno po ulasku u politiku, pričao da nije kršten, shvatio je da to nije prihvatljivo za radikalske glasače, pa je naprasno počeo da slavi Svetog Nikolu. Usled čestih mentalnih kriza, jedno vreme je iskreno tražio pomoć u pravoslavlju. U leto 1999, neposredno posle bombardovanja, kad je savest proradila, izlaz iz depresije našao je uz pomoć duhovnika, tadašnjeg monaha a danas mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija. Kakav je bio nacionalista, takav je bio i vernik. Čim se izvukao iz problema, zanemario je pouke iz manastira u Kovilju i izgradio lični panteon u kome se klanjao pred mnogo praktičnijim božanstvima - novcem, moći i voljenom sebi.

Rasterećen hrišćanskih dogmi, veru je upotrebljavao isključivo kao repromaterijal za političke prevare. Pod pritiskom Vojislava Šešelja, kao i ostali radikalski poslanici, morao je 2004. u zemunskoj crkvi Svetog Nikolaja da se zakune da nikad neće napusti Srpsku radikalnu stranku. Potpisao je zakletvu, ispovedio se i pričestio, a kasnije je zbijao šale o tome kako se nije odrekao Hrista već samo njegovog kolege Šešelja.

Međutim, u radikalsko vreme Vučić je bio najistaknutiji apostol šešeljizma. Brutalno se obračunavao sa svim neprijateljima vaskolikog srpstva, pa i s rimskim papom Jovanom, lično.

- U Denveru, 1995. godine, Karol Vojtila, kakvo mu je pređašnje ime, rekao je Klintonu: „Molim vas, gospodine predsedniče, da bombardujete Srbe".

Papa je za svece proglasio najteže i najgore ustaške zločince i njihove ideologe, pre svega Alojzija Stepinca i Eugena Kvaternika. Papa nije učinio ništa dobro za srpski narod, on snosi veliki deo odgovornosti za događaje u bivšoj Jugoslaviji. U Drugom svetskom ratu najžešći i najveći mučitelji srpskog naroda, posebno zapadno od Drine i Dunava, bili su katolički sveštenici. Nije slučajno što je Jovan Pavle Drugi tri puta boravio u Hrvatskoj od kada je proglasio za nezavisnu, na tlu savremene NDH. Nijednom nije posetio Jasenovac, nije se izvinio srpskim žrtvama i srpskom narodu za zločine koje su katolici počinili nad našim narodom. Nijednom se nije izvinio za „Bljesak" i „Oluju", za zločin proterivanja više od 400.000 Srba sa njihovih vekovnih ognjišta - govorio je radikal Vučić.

U strahu, da spase živu glavu, njegov deda je prešao u rimokatoličku veru, a sad predsednik Srbije želi da, kako kaže, promeni Srbe i da ih odvoji od pravoslavlja. Turci su 400 godina pokušavali da Srbe prevedu u islam, Hrvati su se isticali u vreme svetskih ratova, Tito je nametao ateizam, pa je došao red na malog Aleka da ih povede u nemački protestantizam. Nije za utehu, ali njegovo protestantsko mesijanstvo bar pokazuje da su mu draži Maks Veber i Angela Merkel od nezvaničnog tate Fahri Musliua.

Na kraju, možda je Vučić u pravu, možda su Srbi zaista mnogo grešni, lenji, nepismeni, primitivni i pokvareni, čim ih je zadesilo da on vlada. Tog tereta će se građani rešiti na izborima, ali da bi katarza bila potpuna neophodno je da Aleksandar Vučić dobije priliku da u poštenom sudskom postupku odgovara za sve zlo koje je, vođen slepom mržnjom, naneo srpskom narodu i ostalim građanima Srbije.

A 1. Mrtav radnik, dobar radnik

Šta zaista misli o radu i radnicima Aleksandar Vučić je pokazao na tragičnom primeru novinara Željka Segića. Segić je u Vučićevom listu „Pravda" radio od njenog osnivanja. U jesen 2009. godine savladala ga je opaka bolest. Iza sebe je ostavio majku, sestru i pet plata, koje mu je dugovala „Pravda". Direktor tih novina je sakupio 50.000 dinara i na ime dve zaostale plate dao ih majci pokojnika. Na sahranu je Aleksandar Vučić došao s kompletnom svitom, s bratom Andrejem, kumom Nikolom Petrovićem, Dejanom Matićem i Branom Prostranom. Prvi je priskočio da porodici izrazi saučešće. Iako u šoku, Segićeva majka mu se zahvalila na finansijskoj „pomoći".

Sanduk s telom 36-godišnjeg novinara još nije ni spušten u raku, a Vučić je digao dreku zbog para. Telefonom je zvao direktora i urednika „Pravde" i urlao: „...Ko je dozvolio da mu se isplate zaostale plate? Šta će mrtvacu pare? Nemamo za žive radnike, a vi delite pokojnicima..."

Bilo mu je žao što mrtvog novinara nije prevario za pet, nego samo za tri plate. Pljačkaški gubitak je nadoknadio neisplaćivanjem zarade drugim radnicima „Pravde", među kojima ima i onih koji danas o njemu pišu ode u „Informeru" i „Kuriru".